Ulogujte se / Kreirajte profil

Aнри Матис – Пол Елијар: “Њено тело има облик мојих руку”

Henri Matisse

Henri Matisse

Али у својим ноћима сневао сам само азур

Пол Елијар, Епитафи

У једном периоду стваралаштва француског сликара Анри Матиса ( Henri Matisse ) плава боја нарочито долази до изражаја. У песничком изразу Пола Елијара ( Paul Éluard ) боја азура, мора обасјаног и истакнутог сунчаним медитеранским зрацима, одувек је присутна као афирмативан стваралачки елемент. У контексту овог рада заједничка нит оба уметника јесте наго женско тело које складно обликовано речју и линијом, заједничким и међусобно условљеним потезима ока, ума и руке, израња из азурне водене масе. На Матисовим цртежима плава боја насликано наго људско биће онтолошки надограђује стварајући за њега на тај начин многобројне слојеве значења, густе баш као и њена маса, водом неразблажена.

Наредном анализом испоставиће се да није природа потребна уметнику већ уметник природи. Он  је тај који полазећи од хаотичних утисака подстакнутих спољашњим појавама ствара хармонична обличја дајући им нове облике у односу на почетне. Пол Елијар у песми Заљубљена пише:

“ Она стоји на мојим очним капцима

И њене косе замршене су у мојима

Њено тело има облик мојих руку

Она је боје мојих очију

Она се утапа у моју сенку

Као камен у небо”

Henri Matisse

Henri Matisse

Она, неименовани женски лирски субјект о коме мушкарац у песми проговара, пасивна је у односу на њега. Њена појавност дефинисана је његовим особеностима, али илузија је да она о којој се пише своју онтолошку независност остварује једино уз помоћ свог пандана, мушког лирског субјекта. Однос између природног и створеног, уметника и музе, сложен је, међусобно условљен и неодвојив. Песму треба схватити у контексту њеног наслова – женски лирски субјект заљубљена је и у том смислу потпуно предата ономе коме упућује своју енергију. Већ у другој строфи сазнајемо и да је мушки лирски субјект подједнако као и она предат заносу, стопљен заједно са њом у истом енергетском пољу обожавања и пожуде, зрака и воде, паре и соли. Пол Елијар пише истовремено наглашавајући своју улогу у стваралачком процесу као пасивну у односу на почетни импулс, инспирацију женским телом и духом, и као доминантну у односу на њу. И у другим песмама он наглашава: “нисам више огледало/у коме си први пут/без сенке о себи говорила”, “ Где си то ти ја живим живео сам живећу/Ја стварам створио сам те па и изменићу те/А ипак за тебе сам само дете без смисла/Измислио сам те ја”(стр. 107).

Оно што имплицира далеко сложеније односе од већ поменутих  јесте однос ока и посматране форме. Око доприноси облику предмета, оно сугерише уму како да спољашњу појавност преобликује, како да прилагоди материју својој замисли и уз помоћ руке је савлада. Око, ум и рука на први поглед далеко су важнији за уметничко обликовање у односу на спољашњи предмет, слику од којих полазе, али та иста слика неопходан је услов настанка уметничког дела. Женско наго тело на Матисовим цртежима, који су настајали у приближно истом периоду кад и Елијарове песме које ће бити цитиране, има облик руку свог творца, оне обрисе које су створиле путање његових очију. Форма тежи изрону из безобличне густе масе како би употпунила белину папира новим смислом. Оно што одликује и Матисов и Елијаров дух, па сходно томе и рад, јесте један у суштини афирмативан медитерански дух сачињен од зрака, мора, чулности. На многим Матисовим платнима, акварелима, цртежима, као и у многим Елијаровим песмама, женско (наго) тело изложено је нашем погледу и еманира узвишену чулност која је преобликована у вишеслојне метафизичке наративе.

Материја пружа отпор, “оно што рука узима одбија да узме облик руке” пише Елијар у својој песми Огледало једног тренутка. Управо ова песма може послужити као поетска формулација Матисовог радаУметник омогућава форми да изрони из материје која током стваралачког процеса пружа отпор одбијајући да прати кретања руке. Исто је и са песничким стваралаштвом. Густу, многобројну, наизглед безизражајну материју, која је у случају песника реч, уметник мора да савлада, да преобликује, прилагоди својој мисли. Најбољи пример грубе и исцрпљујуће борбе материје и духа јесу Микеланђелове намерно недовршене скулптуре. Огист Роден, неколико векова касније, баш као и Микеланђело, својим (наизглед) недовршеним делима, једним свесним и планираним non finito стваралачким начелом, обликује форме невероватне онтолошке снаге које тематизују већ поменуту борбу. У свим наведеним примерима остварен је склад материје и духа искључиво захваљујући тој борби. Сходно томе, она је неопходан стваралачки предуслов а не нешто страно у односу на њега.

Henri Matisse

Henri Matisse

Душа жели да напусти ограничавајућу и по њене експанзивне тенденције редукујућу материју. Микеланђелов роб израња из мермера, Роденов Балзак помаља главу из огромне камене масе, Матисово наго женско тело буди се из капи боје. Тек рођено, обасјано и наглашено прожимајућом околном белином папира, која је у хармонији са дубоком плавом, оно наговештава и оваплоћује енергију склада,  живота кад јутро отвара очи над бескрајним хоризонтом и кад у даљини се чује глас птице који ствара простор око себе, прожимајући га својим тоном. “Оно што је човек схватио не постоји више” наставља Елијар у песми Огледало једног тренутка. Отуда ваздушаст ритам намерне недовршености Матисових женских актова који еманирају снагу и динамику духовне моћи свог уметника. Тела која су изронила из боје и воде на Матисовим акварелима нису тек празан простор, недовољан и тесан за обиље духа. Посматрајући линије које чине тела његових плавих Венера ми не присуствујемо еманацији страха, тескобе, несигурности, празнине. Напротив, Матисови облици доприносе хармонији, јединству које потврђује и сама комбинација две боје.

Да би постигао пуноћу израза, вођен античким грчким естетичким начелом “мање је више”, сликар редукује непотребну материју. Постојање Матисових облика не потврђује се једино њиховом материјалном присутношћу у неком галеријском простору. Оно поседује онтолошки квалитет и квантитет  захваљујући чињеници која кореспондира са Елијаровим стихом. Конструктивна запитаност посматрача пред наизглед недовршеним и тек грубо скицираним облицима, надграђује егзистенцију приказаног.  Реципијент је, захваљујући динамичном стваралачком посматрању – контемплацији над лепим, способан да преокрене незнање у сoпствену корист.

“Нисам више огледало

У коме си први пут

Без сенке о себи говорила

Очарана што имаш најзад

Једног кристално јасног пратиоца

Мислила си да ти говори

А он је само крикнуо

Ти си скочила из сна

Твоја сенка продужила је пут твога тела

Врата се затварају

Окна падају у заборав

Портрети се бишу

Под твојим одлучним покретом

Ноћ нам је доделила нове улоге” (стр. 19)

Henri Matisse

Henri Matisse

Матисови актови одраз су грчког идеала који подразумева јединство духа и тела, чулне и умне спознаје. Његова насликана тела обла су, не само зато што прате облик женског тела какво оно заиста јесте, већ зато што сугеришу и кретање мисли, њено кружење, изрон и поновно утапање у себе. Главе Матисових фигура окренуте су к унутра, к грудима и пупку – Оmphalosu, пупку света, светом подручју Делфа.  Насликана тела делују покретљиво, флуидно, ваздушасто, налик су кретањима воде и ваздуха који у међусобном дејству стварају таласе, динамичне покрете два елемента.

Сликарство мора да изгради свој однос са оком. Око је чуло које ту уметност омогућава, али посредством ока оно виђено трансцендира, појавни свет прекорачује своје границе и захваљујући уму остварује даље домете. Аполонијски оквир сјаја и безмерности испрва омогућава око. Сходно томе, тела приказаних фигура имају она обличја и путеве које је око уметника морало прећи дивећи се појавности пред собом. Та појавност је задобила сасвим другачију, или ако не другачију, а оно допуњенију конотацију, облик и значај у уму ствараоца. Дистанца између ока и објекта мора да постоји. Простор између њих узаврело је енергетско поље које ум омогућава и формира. Матисови радови ослобођени су оштрих ивица, око слободно прелази и кружи преко облих површина омогућеним врхунским балетом четкице. Елеганција подразумева редуковање, поједностављивање, сажимање, прочишћеност, апстракцију. Матис својим касним радовима, којима припада и серија о којој пишем, потврђује ова начела.

Чулна спознаја (aesthesis) и умна спознаја (noesis) међусобно су условљене и доприносе материјалној манифестацији процеса контемплације. Размишљање намеће непомичност тела али подразумева кретање духа. Умна, подједнако колико и чулна спознаја, води meta ta fizika – иза, тамо где се откривају онтолошке истине, умне визуелизације страсти, ероса који је превазишавши жељу за телом, али дефинитивно посредством њега, досегнуо и уврстио себе међу светлости духовног сазнања . Тело је spiritus movens душе, душа је одраз и покретачка енергија тела. Тело је симбол моћи и достојанства душе, здрава душа обликује тело у њему огледајући своја достигнућа. Давне религијске недоумице које подразумевају или обожавање слике или обожавање речи у уметности Анри Матиса и Пола Елијара превазиђене су постигнућем синтезе речи и слике, духа и тела. Обожавање Сунца кроз оријентацију ка земаљском, или још прецизније, кроз оријентацију ка води, може се успоставити као заједничка нит оба уметника. Медитерански импулс прожима њихова дела – тек у води, у искричавим одблесцима зрака о њену површину, стварају се боје и контуре које оваплоћују пуноћу и јединство духа са својим стаништем – телом. Меке линије , обле контуре Матисових актова наликују граници неба и мора.

Henri Matisse

Henri Matisse

Kроз Матисово и Елијарово стваралаштво пориче се онај облик схватања женскости који подразумева паганистички култ. Пориче се мрак, утроба, пећина, хтонска тама. Афирмишу се јасни аполонијски облици, светли, афирмативни, чулни, снажног духовног императива. Култ земље зауставља, гуши и ограничава око, култ светлости му омогућава продор, експанзију, афирмацију, апстракцију, превазилажење постојећих датости. Посматрајући тела изроњена из течних обриса плаве, тела наглашена белом позадином, ми замишљамо Венеру која израња из таласа, Хипериона и Посејдона који славе лепоту Најада.

Мотив ноћи који кореспондира са плавим бојама Матисових акварела Пол Елијар више пута помиње у својим стиховима истичући на тај начин себе као генија који је отео тајну природи преузевши њене прерогативе омогућавања светлости и стварања. У песми Фреска он пише: “ Ноћ у којој се човек подвргава/Ноћ у којој се човек ослобођава/Ноћ у којој човек чини дан” (стр. 26). У песми Без доба: “Усамљен нисам/ Хиљаду мојих слика умножавају моју светлост” (стр. 31). Ноћ је доба стварања, а поимање светлости као појаве која се везује искључиво за дан – груба предрасуда. У ноћи стварања, уметник је тај који омогућава светлост формама, дајући им нова обличја, контуре до тада непрепознатљиве. Посматрајући слику или  читајући песму ми прво запажамо пасивно лице, субјект о коме се контемплира, лице које је створено. На тај начин упадамо у замку њега славећи, док је интенција аутора далеко другачија. Полазећи од свог предмета, он постизањем циља – лепоте форме и метафизичке дубине за њега, заправо истиче себе, свој рад, генијалност и таштину. Ми данас ни не памтимо имена девојака које су позирале пред Матисом, али памтимо оно што је његово, цртеже и платна на којима су забележени покрети његових руку, одраз његових запажања, свет који је он створио – да себе докаже. Пол Елијар пише:

“Близак сам бићима које волим

Њихов природни двојник

Најбољи доказ њихове истинитости

Чувам изглед оних које сам одабрао

Да себе докажем” (стр. 76)

Henri Marisse

Henri Marisse

Сликарство је на више начина присутно у Елијаровом делу. Сем по надреалистичким елементима, који кореспондирају са фигурацијом сликара његовог времена, Елијарова упућивања на сликарски израз приметна су још и по насловима његових песма. Једној је дао име Сликару Марку Шагалу, затим, написао је два циклуса песама који стоје упоредо, један насловљен Песников рад, други – Сликарев рад у коме, у петој песми, помиње и Пабла Пикаса. Такоође, Елијар је написао и циклус песама у прози које је означио редним бројевима и свакој дао наслов Виђенаистичући и на тај начин значај ока, чула првенствено неопходног сликару – Прва поема виђенаДруга поема виђена, итд. Оба циклуса, и Песников рад и Сликарев рад,  састоје се од седам песама које имају различит облик стиха и строфе, њихова форма је неуједначена и не прати до краја ток којим је започета. Већ у првој песми циклуса Песников рад Елијар поетски уобличава оно о чему данас пишем:

“Лепо је то бити са самим собом

Пред белим листом хартије

Пред претњом немоћности

Између два времена и два простора

Између досаде и страсти да се живи” (стр. 73)

Пред претњом немоћности, пред празним белим платном, заслепљујућом белином стоји и сликар. На почетку циклуса Сликарев рад, Елијар пише:

“Обави ту белину азуром лаким и финим

Узалуд је из тебе шикнула линија права и црна

Зора је иза твог платна

И безбројни зидови руше се

Иза твоје слике а ти укочена ока

Као слепац као лудак

Замахујеш дугим мачем ка празнини” (стр. 78)

Рефлекс истоветног циља цитираних стихова јесте заслепљујућа доминација белине која је уметнику, с једне стране, неопходна као стваралачка афирмација, као онтолошка интенционалност услед страха од празнине. С друге стране, она подстиче сликарев поглед управљен к празнини да истој да облик, боју, светлост, звездани млаз дубине. Фрустрација белином може потрајати, она колико је подстицајна, толико је и исцрпљујућа.

“Усправљао си високи мач

Као заставу супротним ветровима

И подизао си поглед противу сенки и бура

Неразмрсивих тмина

Ниси хтео да делиш

Јер од ничега ништа се не очекује

На тебе неће пасти ни камен

Ни похвале податљиве

Наступа крути презирач одричући се

Задовољства рођеног у срцу твог одбијања

Уметност би моглабити само једна гримаса

А свео си је да буду широм отворене вратнице

Кроз које улази живот” (стр. 78-79)

Henri Matisse

Henri Matisse

Елијаров стилистички поступак је уочљив. Оно што жели да истакне, оно чиме жели да потврди предходно написано, увек изоставља из постојећег низа и смешта у нов реду, строфу која има један стих. Такоође, приметно је већ после краћег читања да француски песник никада није користио знаке интерпункције. Када говоримо о Матису, актови и портрети доминирају његовим стваралаштвом, а оно што на њима никада нећемо уочити јесте присуство црне боје. Радове о којима сам писала Анри Матис ствара 1952. године и они су међу најпознатијима у његовом опусу. Исте године Пол Елијар умире. Сарадње песника и сликара, нарочито у Француској, биле су честа појава. Матис је илустровао више књижевних дела међу којима су збирке Ронсарове поезије, Џојсов роман Уликс, Малармеова поезија. Марк Шагал илустровао је Преверову збирку песама Le Cirque d’Izis, многобројни париски фотографи посећивали су атељее скулптора, сликара, писаца и правили њихове портрете, бележили и документовали тренутке процеса рада на делима.

Стваралачки процес започиње ауторефлексијом, посматрањем себе у празном огледалу, пред белином празног папира. Уметник стварајући, буди из сна, из самозаборава и онтолошке пасивности своју инспирацију која из сенке прераста у зрак. Акт стварања ретко се одвија ван простора тишине. Шта је уметничко дело, ко је његов творац, где је почетак вира инспирације и прапорекло снопа светлости, где је крај пећине? Уметников вид хоризонт је искричавих, флуидних, протејских обличја. Његове замисли, тренутци заноса налик падајућој звезди су, баш као и руке које на прагу сазнања мисли подрхтавају пред празнином, истовременим обесхрабрењем и надом. Уметник хоће “живот трајан” a инспирација кроз складну форму “рођење”. Тек у светлости једно друго пронаћи ће.

”Тако ће рад постати задовољство

Јер никад нисмо сумњали и знамо добро

Да је патња само преоптерећење

И да хоћемо увек

Текстове нове платна нетакнута

После сваке љубави” (стр. 81)

 

Henri Matisse

Henri Matisse

Henri Matisse

Henri Matisse

Цитати:

Пол Елијар, У срцу љубави, избор и превод Никола Трајковић, БИГЗ, Београд, 1971.

(сви стихови цитирани у тексту припадају наведеном издању)

Ива Драшкић-Вићановић, Non Finito, Прилог заснивању естетике недовршеног, Чигоја, Београд, 2010.

Препоруке:

http://www.henri-matisse.net/

http://www.kirjasto.sci.fi/eluard.htm

http://french.chass.utoronto.ca/fcs195/eluard-text.html

за P.U.L.S.E: Ана Арп

Ана Арп

 

 

 

 

3 komentara na tekst Aнри Матис – Пол Елијар: “Њено тело има облик мојих руку”

  1. Хвала за чланак и слике уз њега!

  2. A.A

    23/01/2014 at 19:54

    Hvala Nives!!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *