Ulogujte se / Kreirajte profil

Antihrist

Ja dođoh u ime Oca i mene ne primiste; doći će drugi u ime svoje, i njega ćete primiti.

Jevanđelje po Jovanu, V, 43

Na fresci Antihristova propoved u katedrali u Orvijetu, koju je naslikao Sinjoreli, nešto posle godine 1300, nalazi se užasna, uznemirujuća predstava Antihrista: on je brat blizanac Hristov, njegov dvojnik, koji se svojim spoljašnjim izgledom ni u čemu od njega ne razlikuje. Dok propoveda, on rukom pokazuje na svoje srce, koje izgara od ljubavi prema čovečanstvu – nalik na mačem probodeno, plamteće srce Isusovo – ali u isto vreme on sluša šta mu na uho šapuće demon.

07elduomodeorvietoparam2interior1Luca-Signorelli-Frescoes-in-the-Chapel-of-San-Brizio

To ne protivureči činjenici da je on malouman, nastran i hendikepiran, osujećen u svakom pogledu, sem možda u telesnom, pa čak i u tom; prema nekim mišljenjima, uprkos telesnoj sličnosti sa Sinom Božjim, Antihrist ipak nosi neki beleg, skriveni ali suštinski nedostatak. Upravo to ga čini prenosiocem, posrednikom, marionetom, idealnim objektom za manipulaciju, koji manipuliše i sam biva manipulisan. Otuda iza njega stoji neko drugi, neko ko njime upravlja kao lutkom u pozorištu; to je stravično, iscereno lice demona, Lucifera, Satane, edenske zmije koja je iskušavala Hrista, zavela Evu i prevarila Adama. To je onaj ko mu šapuće na uho i upravlja svakim njegovim postupkom – Antihrist je, ponovimo to, uprkos svim svojim spoljašnjim osobinama, koje mogu da zavedu nepućene, savršeni medijum, prazna ljuštura, u potpunosti podložan, ali željan afirmacije, podatnog i bezuslovnog obožavanja…

.

On je pop zvezda svog vremena, bezmalo biseksualan, ili istinski biseksualan, kao Ledi Gaga ili Majkl Džekson, neko ko upravlja i vlada masama na stadionima, putem televizije, interneta ili neke druge, neuporedivo savršenije tehnologije, koja je smišljena upravo za njega; bez nje njegov uticaj i ne bi bio moguć, zato što je on, mimo svoje fizičke sličnosti sa Hristom, homunkulus, nedostatno i nedovršeno biće, prazna maska bez lica…

.

Reći da iza njega stoji pakao, Lucifer sa svojim demonskim legijama, međutim, znači usvojiti parcijalno, ograničeno gledište hrišćanstva. Za neke, on je očekivani lažni Mesija, koji stoji na čelu Svetih Satane. Za druge, on je glasnik, prenosilac poruke, lord Matreja, istinski prorok Novog doba; istinski Mesija, neko ko se obraća svim rasama i konfesijama, svim narodima, upućujući poruku čitavom čovečanstvu. On je vesnik dugo očekivane promene, mutacije, sasvim nove perspektive, koja čovečanstvu otvara dotad neznane prostore.

.

On ga vodi ka novoj zemlji i novom nebu.

Fra_angelico_luca_signorelli_orvieto
Antihrist je sve vreme okružen svojim dijaboličnim slugama i on, po svoj prilici, uopšte nije svestan njihovog prisustva. U tome, on podseća na đavolsko dete iz filma Predskazanje.On je uzoran, politički korektan i društveno odgovoran student prava na nekom prestižnom univerzitetu, na Harvardu ili Jejlu, neko ko se posvećuje socijalnom aktivizmu i obavezno ulazi u izbor lidera svoje generacije. On je čedo Pakla i, u isto vreme, ekološki svestan i pobornik prava obespravljenih i hendikepiranih, branilac manjina, etničkih, socijalnih ili seksualnih, dosledni zagovornik prava homoseksualaca, zoofila ili nekrofila, i ne treba nimalo sumnjati u iskrenost njegovih motiva. Ali, iskrenost ovde uopšte nije vrlina, jer, rečeno je, Antihrist je samo retardirani đavolji advokat s anđeoskim osmehom, neko koga od „normalnih“ u Luciferovoj službi deli upravo naivna vera u ono u šta nije moguće iskreno poverovati.
.
On je vernik i u isto vreme nije vernik, odnosno, on je vernik tačno u onoj meri u kojoj je to dopušteno i politički ispravno. Đavo je, na početku njegove karijere, realno nepostojeći, opskurno biće iz mašte. Antihrist ne pripada nijednoj konfesiji ni crkvi, mada se podjednako mlako zanima za sve; ne prihvata niti razume nijednu dogmu, ali ih tumači na svoj duboko izopačeni način, na ograničeni način svog vremena. U njegovim ustima, Jevanđelje postaje samo bljutava, moralistička pouka, banalni zbir opštih mesta, brbljanje idiota.
.
Vladimir Solovjov, u svojoj Kratkoj povesti o Antihristu, opisuje prelomnu noć u njegovom životu. To je trenutak krize, u kojoj je na putu da spozna svoju beznačajnost i u kojoj pokušava samoubistvo ali ga u tome zaustavlja neka nepoznata sila.
.
To je trenutak njegove demonske iluminacije, đavolskog prosvetljenja. To je trenutak u kome sklapa ugovor sa đavolom, i potpisuje ga sopstvenom krvlju. Evo kako, rečima Vladimira Solovjova, izgleda taj prelomni događaj njegovog života:
.
Dva prodorna oka sasvim su se približila njegovom licu i on je osetio kako oštra ledena struja ulazi u njega i ispunjava celo njegovo biće. Istovremeno, on je osetio u sebi neobičnu silu, bodrost, lakoću i zanos. U tren oka taj svetlucavi oblik sa dva oka odmah je iščezao, a nešto je ponelo natčoveka nad zemljom i odjednom ga spustilo u njegovoj bašti, na vratima kuće.
.
Sutradan ne samo posetioci velikoga čoveka, nego čak i njegove sluge bili su zapanjeni njegovim neobičnim, nadahnutim izgledom.
 
Njegova maloumnost i beznačajnost time dobijaju nov i skoro neočekivan kvalitet: inteligenciju, đavolsku lukavost, nešto što do tada nije posedovao, niti bi mogao da poseduje s obzirom na svoje lične kvalitete. Prema Solovjovu, on tokom te jedne jedine noći piše svoje genijalno delo o sveopštem blagostanju, sopstveni program, koji će izmamiti priznanja i divljenje svih, ili gotovo svih, što, po našem mišljenju, i nije neophodno; dovoljna je i harizmatična, opsenarska moć, koju Antihrist nesporno poseduje. Sve ostalo mu šapuće demon. On mu pokazuje put: političke partije, tajna društva, međunarodne agencije, udruženja za zaštitu ljudskih prava ili legalizaciju droga, nevladine i vladine organizacije, sve sada staje na njegovu stranu. Njegovo mutno poreklo postaje prednost. Njegova ograničenost plodno tle. Put demagoga ka svetskoj moći konačno je otvoren, pod uslovom da ne živi u nekoj maloj i nemoćnoj zemlji, već u nekoj svetskoj velesili, koja bi u perspektivi mogla da ostvari ne samo planetarnu dominaciju, već stvarno jedinstvo sveta, jedinstvenu svetsku državu, čiji će on biti suvereni gospodar.
24-01-luca-signorelli-anticristo-dettaglio-della-predica3-580x333
Pitanje da li on veruje u doktrinu koju propagira, od sada postaje nebitno; on ionako nije njen autor, on je samo neko ko je predstavlja, promoviše i propagira, doduše na vanredno ubedljiv način. Noć krize i prosvetljenja za njega označava suštinsku promenu; veoma je verovatno da je odbacio sva svoja prethodna uverenja, ukoliko ih je ikad imao. On osvaja vlast, recimo u EU ili SAD, ali želi mnogo više. Korak po korak, tačke njegovog programa se ostvaruju, uključujući dugo željeni svetski mir ili rešenje socijalno-ekonomskog pitanja. Rešenja koja predlaže su brilijantna, katkad genijalna. Glad je iskorenjena među narodima sveta, ili bar onim koji ga slede. Sve što zamisli, polazi mu za rukom, pa i nemoguće stvari: jagnje i lav sada zaista žive u miru, jedno pored drugog. Antihrist postaje idol masa, ikona mladih na svih sedam kontinenata. S porastom njegove moći, rastu i demonske legije koja ga okružuju i štite. Solovjov na ovom mestu uvodi novi lik, tajanstvenog maga Apolonija, polu-Azijata i polu-Evropljanina, katoličkog biskupa in partibus infidelium, koji ima moć da spoji nespojivo: tehničke izume s magijom, dostignuća savremenih nauka Zapada sa tradicionalnom mistikom Istoka, kako bi dostigao „poražavajuće rezultate“. Njegovo uvođenje u tok priče na tom mestu više je nego opravdano, ono je neophodno, jer je on prava preteča ili pre inkarnacija religije „Novog doba“ (New Age). Jedan od njegovih zadataka je da Antihrista proizvede u duhovnog gurua novog doba, nekog ko će sledbenicima donositi duhovno (demonsko) prosvetljenje, mesiju koji otvara novo nebo, pošto je već stvorio novu zemlju. On ne stvara neku novu sektu, nego nad-sektu i nad-crkvu, u kojoj bilo koja postojeća može naći svoje mesto.
.
U svojoj pripovesti Crna mumija (Apokaliptički seks sa Antihristom), Dorijan Nuaj opisuje Antihrista kao anti-čoveka, ovaploćenu negaciju ljudskog bića, kao „krhko i slabašno, groteskno i unakaženo telo, gnusnu pojavu“. On je „toliko je retardiran da mu je nemoguće živeti bez pomoći i konstantne nege. Nema nikakav kontakt ni sa kim, jer nije sposoban da ga ima. On je jedna prazna, izvitoperena ljuštura bez mozga, sa više vode u lobanji nego moždane mase. I dalje:
Video sam ga kako skvrčen leži u staklenom sarkofagu, u nekakvoj zelenkastoj želatinastoj masi, prikačen na razne elektrode, cevčice i igle koje su bile zabodene svuda po njegovom degenerisanom telu. Telo mu je bilo prošarano ožiljcima koji su zapravo predstavljali zapise dijaboličnih sila. Ožiljci su povremeno krvarili i to je bio znak da inteligencija u njegovoj službi, razni doktori i naučnici, uzmu uzorak sa te gnojne mase, jer bi korišćenjem tih ćelija u procesu kloniranja dobili novo biće koje je predstavljalo nosioca one sile iz čijeg je zapisa na koži Antihrista potekao. Tako je Antihrist služio kao Otac ovaploćenih demona, takođe nakaznih bića poput njega.
.
Bilo kako bilo, u oba slučaja – i ukoliko je Antihrist samo želatinozna masa u staklenom sarkofagu, i ukoliko je uspešni i ambiciozni student prava na Harvardu – njega obeležava to što ne živi, što nikad nije živeo i što nikad neće živeti. On je zaista puka ljuštura, prazna obrazina, lice bez fizionomije, hendikepirano biće lišeno strasti, sem jedne jedine: bezmerne, samoljubive ambicije, kojoj nije dovoljno poštovanje, već zahteva bezuslovno obožavanje.
.
Otprilike to mi je prolazilo kroz glavu dok sam gledao u hristoliko lice Antihrista putem ogromnog video-bima – ili bi trebalo da kažem: budućeg Antihrista, pošto je on u tom času samo nesvršeni student, a ne učesnik eshatološke drame – Antihrista kako, verovatno ispred neke megakorporacije, iznosi svoje poglede na pomalo faustovsku temu, svoj predlog pravnih normi koje se odnose na transplantaciju ljudskih organa, sa svim pravnim implikacijama, uključujući i prava kadavera, umirućih i živih, prava bolesnih i zdravih, i prava da se raspolaže njihovim telesnim tečnostima i organima.
scan10004
Sećam se da je njegovo izlaganje počinjalo s nečim kao što je „neprikosnoveno pravo na život svih“, da bi potom, zahvaljujući gotovo dijaboličnoj dijalektici, nizu veoma složenih argumenata i još složenijih protivargumenata, izvlačio unekoliko neočekivane konsekvence, koje su dovodile u pitanje ili ograničavale važnost svega što je prethodno rečeno, ali koje su nailazile na unisono odobravanje prisutnih, zahvaljujući, između ostalog, i njegovoj nespornoj i neodoljivoj harizmi…
.
Bilo mi je savršeno jasno da zaista gledam u lice Antihrista, da je to nesumnjivo i očigledno, a ne plod moje uobrazilje, ali nisam mogao da objasnim sebi otkuda to znam. Učinilo mi se i da veoma blizu njega mogu da prepoznam maga ili demonskog učitelja koga Solovjov naziva Apolonijem i nekolicinu njemu sličnih. Tada, dok su mu odobravali, aplaudirali, klicali i čestitali, najednom videh nešto što me je porazilo. Već u sledećem trenutku, dok sam još sedeo duboko zavaljen u svoju stolicu, prisustvovao sam činu njegove deifikacije, kao da je posmatram na filmskom platnu ili da sanjam budan širom otvorenih očiju.
.
Mora da se sve odvijalo u Jerusalimu ili na nekom polju nedaleko od tog grada, jer sam u svom budnom snu najpre video tesne kamene ulice, preplavljene rekama ljudi, u skoro nezamislivoj gužvi. S obe strane pružali su se sitni dućani, nekakve radnje, suvenirnice, potom kapele i bazilike, okružene palmama.
.
Video sam zatim kako masa plavi ogroman, prazan prostor; u daljini su se ocrtavali minareti i kupole džamije i obrisi jednog zida, možda onog koji je pripadao Solomonovom hramu, a možda onom koga je upravo podizao Antihrist. Pod nadstrešnicama na otvorenom sasvim besplatno se delila hrana, piće i raznovrsna osveženja; to je svemu davalo prazničnu atmosferu, atmosferu narodne svetkovine, poklada ili karnevala. Sveštenici svih konfesija, rimokatolički s belim ovratnicima, među njima i biskupi, luteranski, evagelistički i pravoslavni, zarasli u crne brade, imami i rabini, šamani i vračevi, benediktinci i franjevci, monasi sa Svete Gore, pa čak i tibetanski u svojim narandžastim odorama, promicali su kroz gomilu. Stotine i stotine hiljada, možda milioni ljudi, već od podneva slivalo se ka tom mestu, stojeći u tišini pod vrelim suncem, u neizdržljivoj napetosti, premda se znalo da će sam obred, iz nekog razloga, biti obavljen tek u predvečerje.
.
Mnogobrojni posetioci, znatiželjnici ili obožavatelji pristigli su sa svih kontinenata, pripadnici svih rasa i naroda – japanski turisti sa kamerama, Nemci u grupama s vodičima, Rusi i Kinezi, uključujući i Aboridžine, Eskime, Laponce, plemena Amazonije… Čitavo čovečanstvo, združeno u napetom očekivanju, ujedinjeno u grčevitoj nadi, u slepoj veri, u bratskom zagrljaju.
.
Nasred tog prostora podizala se džinovska bina, nad njom su stajali ekrani koji su mogli zabeležiti svaki pa i najmanji pokret na licu, svaku, pa i najtiše izgovorenu reč, i to tako da niko ne bude uskraćen, bez obzira na mesto koje zauzima. Ipak su se mnogi gurali u njenom podnožju, odakle ih je uklanjalo brojno obezbeđenje skupa.
.
Onima koji se tog dana nisu zatekli u Jerusalimu, bilo je omogućeno da ga tokom čitavog dana prate kroz celodnevni holovizijski prenos, koji je omogućavao makar iluziju prisustva i neposrednog učešća, dočaravajući im ne samo sliku i zvuk, već i miris – miris dima, tamjana, isparenja oznojenih tela, jela i pića, a oni koji su to želeli mogli su i da opipaju odoru pontifeksa, koja je od ranog jutra bila izložena na pijadestalu – raskošna bela haljina, protkana zlatnim nitima, pomalo nalik na odežde egipatskih faraona. Čitav ritual ovde je dobijao groteskni prizvuk.
.
Znao sam odnekud da je to četvrta godina Antihristove vlasti. Tokom prve, on je čovečanstvu doneo dugo željeni mir, ujedinjujući ga koncem te iste godine u Svetsku državu i primajući s blagonaklonošću imperatorski tron od zahvalnih naroda.
.
Tokom druge godine vlasti, on je sproveo sveobuhvatne reforme, koje su zauvek, ili se bar tako činilo, iskorenile glad i nemaštinu ali bogatim nisu oduzele bogatstvo, niti su sasvim ukinule društvene i ekonomske nejednakosti; to mu je obezbedilo stabilnu podršku i trajno oslabilo opoziciju, omogućavajući mu da odbaci represiju i da se ponaša kao prosvećeni diktator, kao apsolutista čija moć počiva na volji naroda, zbog čega nije bilo potrebe da svoje ruke uprlja krvlju. Da bi ih ućutkao, on pozva protivnike na dijalog.
.
Treće godine na scenu stupa mag, „Apolonije“, koji je stekao svetsku slavu svojim tumačenjem drevnih proročanstava Istoka i Zapada, prema kome je Antihrist „deseti i poslednji Avatar“, Kalki, Mesija, Hrist u svom Drugom dolasku, istinski Kralj Sveta – to će i postati jedna od njegovih brojnih titula. Sve to biva praćeno obiljem znamenja, pojavom kometa i zvezda padalica, ikona koje prolivaju krvave suze, stigmata među monasima… Apolonije postaje kardinal u Rimokatoličkoj crkvi, ali iznad svega sama siva eminencija Antihristove vlasti, njegov intimus, najbliži prijatelj i saveznik.
.
Sam čin deifikacije trebalo je da završi ono što je započeo prve godine svoje vladavine – pošto je čovečanstvu doneo mir i obezbedio mu blagostanje, sada je trebalo da mu ukaže kako će svaki, pa i najneznatniji među ljudima, moći da stekne besmrtnost i, više od toga – da postane Hrist, bog, Avatar, Buda, neko nalik njemu, onom koji je pokazao put besmrtnosti, otvarajući ga svim ljudima bez izuzetka.
0autorretratodelucasign
Sam postupak je, zasnivajući ga na drevnim predanjima, magijskim i religijskim učenjima, kao i ranije neslućenom napretku tehnike, nauke i medicine, smislio Apolonije – bilo bi primerenije reći da je to izum pakla, Lucifera, đavolski izopačenog uma. U tu svrhu, Antihrist je tokom trideset dana, pod nadzorom konzilijuma, sastavljenog od naučnika, lekara i sveštenika, podvrgavan specijalnim tretmanima, koji uključuju zamenu koštane srži, terapiju matičnim ćelijama, transplantaciju pojedinih žlezda, izvesne genetske modifikacije i fiziološka poboljšanja, koje će ga učiniti besmrtnim i nesumnjivo božanskim.
.
Svetla na pozornici uključila su se s izvesnim zakašnjenjem, obasjavajući golo telo Antihrista, u pozi koja podseća na pozu Raspetog na krstu. Inscenacija je groteskna, sa mnoštvom simbola, počev od Davidove zvezde do krsta, svastike i polumeseca, simbola koja pripadaju svim poznatim religijama, uključujući vavilonsku, egipatsku, majansku ili vudu kultove. U pozadini se čuju anđeoski horovi, s kojim se mešaju dečji glasovi, ili ženski, premda čudnovato izobličeni.
.
Predstava počinje s izvesnim, neplaniranim zakašnjenjem; nebo na istoku se smračuje, gomilaju se tamni oblaci; vazduh u daljini paraju munje. Okupljene podilazi jeza, atmosfera postaje naelektrisana, možda i više nego što zahteva sam povod. Mehanička ruka se spušta nad Razapetog; prvi, laserski precizan rez zaseca njegovu kožu; okupljeni ispuštaju jedan uzdah. Igle, desetine igala zabadaju se u njegovu kožu, u njegove nabrekle vene. Jedan trzaj pomera zgrčeno telo. Tanak mlaz krvi otiče kožom. U toku je zamena nekoliko telesnih tečnosti, uključujući i moždani likvor. Žrtvu koju prinosi, Antihrist prinosi celokupnom čovečanstvu.
.
U tom času na binu stupa Apolonije, izgovarajući otprilike sledeće:
.
Braćo i sestre, verujući, ujedinjeni u očekivanju! Vi, koji verujete u dolazak Mesije i iskupljenje. Vi, koje je dotakla naša reč i vi, koji pripremate dolazak Doba Duha i Smrt čoveka. Vi, koji ste stado izabranih, nad kojim na kraju vremena bdiju vaši pastiri.
Vi treba da znate da niko u istoriji za čovečanstvo nije učinio više. Umesto rata, On vam je obezbedio mir. Umesto gladi, dao vam je blagostanje – umesto neznanja znanje, umesto boli radost, umesto ropstva slobodu. Preostaje još jedno: da vam pokloni besmrtnost, ne onu o kojoj govore hrišćani, u Carstvu nebeskom, već besmrtnost ovde na Zemlji, stvarnu besmrtnost u telu.
Postupak nam je, zahvaljujući Njemu, sada dobro poznat i proučen. Ustvari, on je dugo vremena bio dobro čuvana tajna izvesnih kultova i religija, ali On ga je usavršio na takav način da će u skoro vreme biti dostupan svima.
.
Kroz koji trenutak, On će ustati u svom božanskom, ali preobraženom telu; to je tajna Vaskrsenja. Vi ćete ga videti u novoj slavi, nalik na Hrista koji hoda preko voda.
.
U tom času, Antihrist je otvorio oči; meni dobro znano lice, ali ovog puta čudesno promenjeno. U njegovom pogledu bilo je nečeg što nije trpelo pogovor. Jedan pokret njegove ruke bio je dovoljan da sve baci na kolena. Živi mrtvac je ustao, niz njegovo čelo slivale su se graške krvavog znoja; krv je u tankim mlazevima tekla niz njegovo telo. On zabaci glavu. Sve to pratilo je sablasno osvetljenje.
00-luca-signorelli-the-deeds-of-the-antichrist-detail-antichrist-and-the-devil-circa-1501
Milioni ljudi klečali su u nemom iščekivanju, nekolicina njih nastavi da stoji. Trebalo je da izdrže njegov strašan pogled; njegove oči, užagrene, skoro plamteće, koje su umnožavali brojni ekrani. On je izgarao od ljubavi prema čovečanstvu. Na jedan pokret njegove ruke, mnogi među njima se baciše ničice. Tada i sam Antihrist klekne, nečije ruke prebaciše mu haljinu protkanu zlatnim nitima preko ramena, sveštenici njegovu glavu poliše svetim uljem; bi proglašen novi Imperator cele Vaseljene, Kralj Univerzuma, Car nad carevima, Pontifex maximus, Prvosveštenik svih konfesija, Mesija, Avatar… Upališe se baklje, pred pozornicom su se klanjali sveštenici, monasi, šamani i učitelji, imami i rabini, ostali padahu u prašinu i samo je nekolicina među stotinama hiljada okupljenih i dalje stajala, a među njima stade da se širi preteći šapat: „Antihrist, lažni Mesija… Sotona…“
.
Apolonije je govorio da će sve to kroz jednu godinu biti dostupno svakom i da će na taj način svako moći da postane besmrtan i ponese žig Mesije. Ali Antihristovo lice najednom stade da se grči, onaj isti šapat postane glasniji, incident je pretio da pokvari direktni prenos deifikacije. Nemir se pronese gomilom. Antihrist podigne obe ruke, zabacujući glavu; lice mu je bilo pomodrelo. Niko ne primeti da je Apolonije, u svom kardinalskom purpuru, nestao s pozornice. Uto se jedan mračni oblak spusti sasvim nisko, tako da se sve smrači a nekoliko okruglih munja pade na one koji su i dalje stajali. Tek tada se začu udar groma, poče gužva, divlje komešanje, stampedo u kome se jedni gazili preko drugih… Začuli su se hici kako odjekuju u masi a onda utrne veliki ekran i prekine se prenos Antihristove apoteoze.
.
Sledećeg jutra Antihrist objavi proglas u kome izrazi žaljenje zbog stotina i hiljada mrtvih i prekomerne upotrebe sile u pokušaju da se iznova zavede red, obećavajući da niko od izgrednika u masi neće biti kažnjen, a da će on lično povesti istragu i da će pronaći prave krivce, upirući prst u one koji su bili odgovorni za obezbeđenje skupa.
.
Antihrist je, sedeći na Solomonovom prestolu, pozivao na ljubav i praštanje, i na pijetet prema stradalim. Kamere zabeležiše kako plače, suze koje teku niz obraze Hrista.
.
Njegovi protivnici su se okupljali na peščanim brdima blizu Jerihona, a kada videše nekakvo znamenje na nebu, uputiše se ka Sinaju… Sve to ohrabri neprijatelje Antihrista širom sveta, koji počeše da dižu svoj glas…
.
Primicala se Armagedonska bitka, to su, nesumnjivo, bili događaji koji su označavali njen početak.
.
Poslednje u tom viđenju beše lice Antihrista u odlučnom času bitke kod Armagedona; u času kada je, u odbljescima eksplozija, u odsjajima vatre, konačno spoznao ko je on zaista i kakva je njegova stvarna uloga u eshatološkoj drami; iscereno lice demona, edenske zmije, s grimasom očaja, besa i poniženja.
.
Pogled pravo u hladne, zelene oči zmije natera me da se probudim u opusteloj sali konferencijskog centra.
.
Za PULSE: Boris Nad
.
Arktogeja
.

14 komentara na tekst Antihrist

  1. Aleksandar

    27/08/2014 at 04:21

    Svaka čast, majstore. Odavno ništa bolje nisam pročitao. Naklon do poda.

  2. Boris Nad

    28/08/2014 at 20:45

    Хвала, Александре.

  3. Kecman

    30/08/2014 at 05:07

    Изванредан текст, Борисе. Нешто најбоље што сам прочитао на овом сајту (а и шире).

  4. Boris Nad

    30/08/2014 at 07:56

    Hvala, Kecmane.

  5. Ana

    10/09/2014 at 11:09

    Pridružujem se oduševljenju, tekst zaslužuje svaku pohvalu. Tako iskreno, odvažno i postojano, kao da sam tamo bila 🙂

  6. Boris Nad

    10/09/2014 at 19:56

    Hvala, Ana.

  7. Boris

    11/09/2014 at 17:14

    Jos jedna pohvala, uzivao sam

  8. Boris Nad

    25/09/2014 at 22:53

    Hvala, Borise.

  9. Sale

    28/09/2014 at 00:16

    Генијално!!

  10. Boris Nad

    19/10/2014 at 23:52

    Hvala, Sale.

  11. Andrej

    21/10/2014 at 10:18

    Lepo sastavljeno sa mogućnošću proširenja. Inače, u nekoj od onih naivnošću protkanih protestantskih ekranizacija poslednjih vremena Antihrist je Franlo Makaruzo, predsednik EU (zanimljivo je da ni UN ni EU nemaju predsednika), koji koristi šlem za simulaciju virtuelne realnosti… Kažu da će za koju godinu Occulus Rift biti u masovnoj upotrebi… Zanimljivo?

  12. Boris Nad

    17/05/2015 at 18:46

    Hvala, Andrej. Zanimljivo, naravno.

  13. mefistofle

    10/07/2015 at 12:56

    jedno pitanje? Inkvizitor oprašta grijehe Hristu(Dostojevski), ali šta je sa antihristom kod Solovjeva, u poslednjoj etapi on postaje šta?

  14. Boris Nad

    24/12/2015 at 20:48

    To ne znam, ali ipak je to više pitanje za Solovjova. Zaslužuje da se razmisli.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *