Apsolut – Već sugerisavši suočenost sa neiskazivim, dalji zalazak u prostranstva takvog, i verbalnog i misaonog izazova, preti neuspehom. Ipak, naporna ali obećavajuća dijalektika misije odnosi prevagu u korist otisnuća na ovu temu. Iza patine i fosilnih slojeva ovlašnih opažaja kojima se preopterećeno ljudsko biće današnjice ni ne može ni ume posvetiti, intiutivna spoznaja o jednoj većoj i netaknutoj realnosti poziva na radost. Na ovu obznanu ne reaguju svi duhovi na jednak način – zapravo, izvesno je da tajna Apsoluta, iako prisutna u svim obličjima ljudskosti kolektivne svesti, evocira jednako krajnosne emocije sa oba spektra kao i različite spoznajne okvire što, uostalom, zavisi pre svega od senzibiliteta primaoca. Kao i toliko toga na ovom svetu.

Modalitet sveta, kosmosa i čoveka ustrojen je po vrhovnoj tajni bezuslovne stvarnosti koja transcendira svakodnevnu. Kao žila kucavica kroz ovu trojičnost urasta i gospodari drvo života, axis mundi ili imago mundi, mistična veza svakog bića sa Izvorom, fokalna tačka Univerzuma i aspiracija svakog duhovnog iskušenika da bude sa jednim u ovom obećanju života učinkovitog i stvarnog (Daniel Dadosky – The Structure of Religious Knowing: Encountering the Sacred in Eliade and Lonergan). Zato govorimo i o Apsolutnoj stvarnosti, ali i nemanifestnom i manifestnom apsolutu, noetičkom apsolutu, ali i mnogim inim saopštenjima jedne i iste istine koja se u zavisnosti od kulturnih kulisa naziva Taom, sunyatom, logosom, arheom, Rečju, Monadom, sakralnim ili svetim, primordijalnim uzrokom, Pleromom, Ein Sofom, Teotlom, Bramanom…

Najneobičnije u svim teorijama o doktrinama je njihov implicitni monizam, tvrdnja da iza očigledne mnogostrukosti svetskih manifestacija i iza pluralnosti ljudskih sposobnosti, mora postojati jedinstvo – ili jedan izvor ili jedan vladalac. – Hana Arent

Rudolf Oto je stupanje pred ovo, “jedino pitanje vredno razmatranja, jedino kojem se duša i um trebaju predati u potpunosti”, nazvao stanjem fascinans et tremendum, bitkom istovremeno omamljenim i užasnutim nepojmljivošću sakralnog, koje je jedino moguće delom dokučiti kroz jezik simbola, po još uvek neosporenoj tezi Mirče Eijadea. Rumunski teoretičar religije je u hijerofaniji (prodoru svetog i sakralnog u svet kao uzroka spoznaje i otkrovenja) a ne uglavnom preovlađujućoj teoriji teofanije (vrlo doslovnom objavljenju božanskog lika) uvideo pojavnost Apsolutne stvarnosti. Produbljujući svoj rad na konceptima svetog i profanog i “nostalgije za izvorima”, Elijade u svetom vidi bogatstvo bićem, a u polarnosti svetog i profanog arhaičku dihotomiju stvarnog i pseudostvarnog; te stoga, u arhaičkom, religijskom čoveku, vidimo neprestanu težnju da se bude i da se učestvuje u stvarnosti, što sakralnost Apsolutne realnosti, “zasićene snagom”, i nalaže.

Manifestna apsolutna stvarnost – večna, ujedinjujuća, beskrajna, nepromenjiva i bezuslovna suština svega, prvi je Princip i, kako navodi metafizička enciklopedija Kheper, konstanta interesovanja od Parmenida (koji ju je video kao čisto nepromenljivo Biće), preko sufista (Ahadiya – jedinstvo ili Haqq i istina) i taoista (esencijalno Biće i tao – put, način iza svih stvari) do Spinozinog panteističkog načela Boga. Iz nekih od ovih nijansi apsoluta emaniraju kvaliteti kao što su volja, svest i inteligencija, Istina kao duhom različita od prirodnih istina jer se do nje stiče verom i otkrovenjem (Kjrekegor je pod verom podrazumevao razumom neuhvatljive elemente i egzistencijalnu predanost). Glede vrednosti Apsoluta, platonska metafizika je sva sazdana na spoznaji o večnom postojanju vrhovnog Dobra čije uspostavljanje ne zahteva nikakve uslove – antički mislioci bejahu u poteri na sveprožimajući, neiscrpni princip koji bi pružio konzistentnu sliku o poreklu i svrsi fenomenološke stvarnosti prirode i ljudskog mesta u njoj. Anaksimandar, smatra se, pionir je ove “poetike apsoluta”, uznesenja samog pojma na pijedestal ljudske misli. Za njega, “neodređeno” (kako je sažeo ultimativni princip) je božansko i večno, jer da bi nešto krajnje, konačno zaista bilo kranje i konačno, neophodno je da bude oslobođeno svih ograničavajućih principa.

Sunyata – praznina, ništavilo, nepostojanje, bezobličnost, misterija, nedeljiva, bezprostorna i bezvremena, kao možda i primarni princip Perenijalne filozofije. U ovom budističkom terminu, jednom od najzahtevnijih i najkompleksnijih, sadržane su sve faze bezuslovnosti, objektivnosti, večne trajnosti ali i apstraktne numinoznosti mističnog Jednog (numenon – intuitivni razum, objekat o kojem se znanje poseduje bez upotrebe čula – srodno Kantovom konceptu nesaznatljive “stvari-po-sebi”).  Pošto je apsolutna stvarnost (u svojoj nemanifestnoj inkarnaciji) lišena empirijskih formi i misaonih konstrukata i time ima “otvorenu dimenziju bivanja” (Kheper, H.V.Guenther), značenje sunyate ima posve pozitivno značenje uprkos nihilističkom prizvuku. Pod ništavilom se podrazumeva oslobođenost, praznina od “ograničenja konceptualnog razumevanja”.

U kosmologiji duhovnog preobražaja, Rada ili Četvrtog puta kako ga je sistematično preneo P. Uspenski, Apsolut je “odnos stvari u kojem je sve jedno”, prima perfectio kao neznani početak svega i sabirni centar svih svetova, prauslov Zraka Stvaranja i provodnik aktivne sile (Apsolut ima svoju volju i svest kojom stvara svetove). Kao prevashodno psihološka doktrina, Četvrti put opominje na jedinstvo suprotnosti koji Apsolut čine Apsolutom, Jednim, onim što obuhvata i Sve i Ništa, a što “naš dualistički konstruisani um ne može da prihvati.” “(…) ono što nazivamo antiteza suprotnosti postoji samo u našim zamislima, međutim, čak i kad to razumemo, u našem jeziku nema reči koje istovremeno uključuju neko tvrđenje i njenu suprotnost.”

Pri suočenju sa Apsolutom u vizuru subjekta stupa paradoks koji u pitanje dovodi jedan od aksioma ljudske psihologije – pitanje nagona za samoodržanjem, tačnije, postupaka koji se preduzimaju usleed instinktivne motivacije tim nagonom. Kao podjednako fascinans i tremendum događaj, iskustvo Apsoluta subjektu koji kroz iskustvo prolazi pruža konfliktnost osećaja: sigurnosti doma i užasa izgubljenosti u nepoznatom. Koja će od ove dve strahovito snažne    prevladati uslovljeno je stepenom budnosti arhaičkog uma koji je, da se vratimo na Elijadea, “uvek u nekoj meri svestan prisustva sakralnog”, pod uslovom da u biću pojedinca postoji kapacitet i za znanje o sebi kao jedinstvenom tkanju i delom jedne stvarnosti, uz otvorenost za hiljade i hiljade godina taloženja mitskih i arhetipskih slika kao odslikane istine (“Kada posmatrate sebe iznutra, vidite svet pokretnih slika, a time i aspekat sveta” – Jung). “Struktura mikrokosmosa u skladu je sa strukturom makrokosmosa” stav je hermetičara koji Baigent i Leigh podvlače jednom reminiscencijom iz književnosti:

U Geteovom Faustu, Mefisto se, otužnom ironijom na svoj račun, predstavlja kao princip koji neprestano teži zlu, ali koji umesto zla svaki put iznova postiže dobro, igrajući svoju zadanu ulogu u moralnoj i kosmičkoj drami stvarnosti. Takav je stav karakterističan za hermetizam. Nasuprot dualistima, za hermetičare je “gnoza” za sobom povlačila izravnu spoznaju i povezivanje sa sveobuhvatnom harmonijom.

Zapadnu civilizaciju u dramatičnom preobražaju u post-hrišćansko a zatim i pseudo-hrišćansko društvo obogatili su svojim nesvakidašnjim, apsolutnim pristupom neštedimičnog posvećenja božanskoj iskri i dara u sebi Blez Paskal i Emanuel Svedenborg. Obojica polimati gotovo natprirodnog znanja u prirodnim naukama, htenje za apsolutnim znanjem usaglasilo ih je sa porivima duše i duha kojima su pretpostavili prirodno-naučne nalaze, Paskal napuštajući sav rad u matematici do svoje 24. godine i stupajući u svojevrsni i vrlo autentični dijalog sa Apsolutnim od kojeg je satkao svoje “Misli”. Svedenborg je u vrlo doslovnom smislu komunicirao sa Apsolutnom ravni i čak svedočio vrlo verodostojno o preduzetim putovanjima u svet duha koja su bila mnogo više od vizija i mističkih stanja, ostavljajući u amanet spise, traktate i besede koje su svoju kulimnaciju dosegle u kultnoj “Nebo i pakao”. Nepokolebljiva posvećenost duhovnom buđenju kroz prevashodno hrišćanske okvire načinile su ga neosetljivim na gigantsku tradiciju Istoka, no bez obzira na to, njegov specifičan bilans komunikacije sa Apsolutnim ga je načinio jednom od najcenjenijih iako i najosporavanijih figura zapadne mistike, u onom tradicionalnom smislu tog termina kao nekoga ko je ekskluzivno posedovao tapiju na pristup tajnama božanskog.

U čisto verbanom smislu, na gledišta i stavove postojanih konstituenata (ovde se ne razmatraju okoštali i zadrti sistemi već oni koji izviru iz nečijeg trezvenog i stabilnog duhovnog ubeđenja i umešne primene širokog znanja u najzdravijem smislu) u savremenom se društvu zasićenog relativizmom kao jednom od dogmi novog doba gleda posprdno i sa neskrivenim prezirom. Paul Tillich se u knjizi “My Search For Abolutes” otisnuo u čudesnu odiseju ka temeljima svega što je ishodište našlo u okriljima apsolutnog, podstaknut i isprovociran upravo relativizirajućim trendom koji prožima sve i svja. Relativizam u čisto svetovnoj primeni se neveštko brka sa “otvorenošću uma” ili skeptičnošću; nije naime reč, kako glasi rašireno mišljenje, o sinonimima, već o vrlo teškoj zameni teza. Relativizam je kategoričko nedopuštanje konstanti i nepromenljivih vrednosti, skepticizam je finiji mehanizam koji kako konstante tako i promenljive premerava i podvrgava kritičkoj oceni, dopuštajući i jednom i drugom pravo na postojanje. Cinično i nimalo tolerantno, pojedinci sa vrlo određenim, argumentovanim vrednosnim principima ili uverenjima koje sa opravdanoću smatraju svetim za sopstveni humani sastav i koji imaju vrlo jasnu demarkacionu zonu podele na “dobro” i “loše”, odbacuju se kao dogmatičari i fanatici, iako je posredi zapravo posedovanje konkretnog znanja i vere u nešto, kao i volje da se to upotrebi kao vrlo validna usluga životu. Ovaj “demonizam negativnog apsoluta” (bez namere da se osporava nesumnjiv značak relativnog kao takvog: ovde se pre svega pruža otpor opštoj diktaturi tog pojma i stanja uma koji se infiltrirao čak i u domen religije, uz svo priznavanje nužnosti njegove uslovnosti i postojanja kao vrednosne reference spram drugog) uzima sve više maha i, smatra Tillich, valja mu se suprotstaviti temeljitim izučavanjem istorijske, psihološke, intelektualne i duhovne nužnosti htenja ka Apsolutu kao odjeka nostalgije za celovitošću i kompletnošću.

Nemačka filozofija idealizma i novi temelji koji su postavili, pre svih, Hegel i Kant na osoben način kroje novo značenje i afirmaciju vrednosti Apsoluta u vizuri post-renesansne savremenosti. Moralni zahtevi koji sa kojima se susrećemo su neizostavnog, bezuslovnog i  nepromenljivog tipa, iako se sam sadržaj moralnog imperativa po pravilu menja sa zahtevima specifičnosti situacije i vremena, kako opominje Tillich – međutim, sam moralni zahtev na povinovanje i ispunjenje dužnosti je uvek apsolutan, premda se “moralna savest za svako jedinstveno, pojedino ljudsko biće razvija iznova i ispočetka”. Kantova formulacija kategoričkog imperativa je takva, kategorička, zato što je moralni imperativ moguće ustrojiti po višim unutarnjim zahtevima koji izvor ne nalaze u strahu od društvene kazne ili hladne kalkulacije o korisnosti dobrog ili lošeg postupka. Tillich pruža psihološki komentar na Kanta, tezom da je ishodište moralne savesti u susretu bića sa drugim bićem i aposlutnim ograničenjima koji se u tom susretu postavljaju: samim svojim postojanjem, osoba iziskuje da ne bude upotrebljavana kao sredstvo, što susreti dvaju individua nemo obelodanjuju jedna drugoj – ovaj zahtev je imanentno bezuslovan.

Teleološka filozofija G.F.Hegela u razmatranje istoricizma uvodi principe linearnog toka vremena kakvo je, prvo među velikim religijskim sistemima, kao principijelno video judaizam a hrišćanstvo utemeljilo kao temeljac istorijskog progresa. U Hegelovom učenju preovlađuje osoben determinizam “božanskog plana” kao mističnog otisnuća na istorijski Put, apsolutnog po prirodi. Ovaj dijaektički progres specifičnog puta je predeterminisan svrhovitom kretnjom Duha kroz vreme i, kako David-u Burell-u ne promiče, “tok istorije stoji kao fikiran, neporeciv fakat”, podsećajući na Hegelove reči da je “duh taj koji apsolutno određuje istoriju i da čvrsto stoji nasuprot pojava šansi kojima vlada i koriti ih za svoje svrhe”. Osobenost Hegelovog Apsoluta je u tome što insistira na uniji beskonačnog sa konačnim, apsolutnog sa partikularnim, uz dobro skrivenu dozu (možda neradog?) priznavanja slučaja kao delatnog faktora u istoriji. Ničeov amor fati kao simptom večnog vraćanja i ponovnog rođenja cikličnog vremena na obzorje zapadnog mišljenja se na neki način nastavlja na filozofiju linearnog toka istorije vođenog Apsolutom jer se određuje bezuslovnim prihvatanjem događaja i okolnosti kao neophodnih u sudbinskim odredbama jedne individue.

Inspirativno je Tillichovo iznalaženje veze između ljubavi i znanja. Imenujući Grke pozne antike kao idejne tvorce gnoze u kontekstu značenja seksualne ljubavi, znanja o esencijama i mističnom jedinstvu sa božanskim, ovaj pomalo zanemareni nemački mislilac piše:

“Znanje je osnovano na originalnom jedinstvu i podrazumeva odvajanje i ponovno spajanje subjekta i objekta, po čemu je znanje poput ljubavi. (…) I znanje i ljubav su oblici jedinstva onih koji su odvojeni a koji pripadaju jedno drugom i žele da se ponovo sjedine. U oba slučaja imamo početno jedinstvo, neophodno odvajanje i moguće ponovno sjedinjenje.”

Neka upravo ova posebna nota bude zalog za dalje razmatranje Apsoluta iz ugla jednog filozofskog kvadrivijuma neugasive teme erosa i agapea kao bezuslovne, apsolutne ljubavi, saosećanja i milosti, o čemu će vrlo uskoro biti reči.

Za P.U.L.S.E: Andrej Vidović

Um i Spoznaja na portalu P.U.L.S.E

  Anaksimandar, Andrej Vidović, apsolut, jakob beme, sunyata, svedenborg, tillich, uspenski