Apsurd neuspeha dobrih osobina i njihova unutrašnja konfliktologija

Da li ste se nekad pitali zašto ljudi ne cene vaše zalaganje? Ili to što se vi toliko trudite da ugodite nekome i da mu omogućite dobre uslove, a ta osoba kao da želi samo da vas iskoristi? Ili pak ako nekome logično objasnite zašto ste u pravu i da bi trebalo da odigra kako ste vi isplanirali, a on postupi potpuno suprotno, i to verovatno iz čistog inata, i uopšte previdi vašu poziciju intelektualnog uvida… Vaše dobre osobine – kao da se ponekad nekako ne isplate, zar ne? Čak, te situacije moralnog poraza se izgleda ponavljaju iznova i iznova. Zašto je to tako, kada svako od nas postupa iz opravdanih moralnih, etičkih i logičnih načela? Da li je čitav svet pogrešan i možda lud ili je sam naš pristup negde uslovljen nekim skrivenim uverenjem kojim uspostavljamo granice i diktiramo tempo u našoj komfor zoni? Da li krećemo od drugih ili od sebe kada analiziramo ove situacije? Krećemo od drugih, zar ne? Zbog čega krećemo od drugih a sebe bez preispitivanja postavljamo u poziciju pravde, posvećenog altruizma i istine uopšte?

Ovde se odigrava veoma buran unutrašnji konflikt svaki put kada pokušamo da se asimilujemo sa sredinom koja ne želi da sarađuje u okviru naših pravila. Sa druge strane, put osvetljavanja uslovljene individualnosti nije lak. Treba uroniti u repeticiju i emotivni bol, to je put osujećenja, kontradikcije i odvajanja, a zatim nadajmo se i – razumevanja…

Krenimo od društvene sredine gde smo jedna osoba na poslu, a sasvim druga kod kuće i sa drugovima. Pojava smanjene tolerancije u odnosu na nadređene, krizno stanje gde se već i pišu anegdote i šale na tu temu (a inače te šale i anegdote već su pečat našeg kulturološkog obeležja, što na žalost samo znači da je pravi bunt verovatno zauvek mrtav), sve to upravo dovodi do specifične pojave egoizma. Ono što ovakvi pojedinci mogu da sebi priušte od motiva za opstanak i ponovno pokretanje izjutra u taj dvostruki život jeste životna priča gde je on ili ona osoba koja radi po ceo dan ali to niko ne ceni. Dakle šta je zrno nepravde u ovom konceptu? Pored komunikacione prepreke, ovakva osoba treba da se preispita prvo da li ona želi uopšte da je CENE, jer kada bi je cenili morala bi da se odrekne priče kako živi u okrutnom svetu gde niko NE CENI pravi trud i zalaganje već svi nešto brzaju i traže prečice, a on ili ona, eto, se jedina tragično trudi da pobedi sa svojim pravednim načelima. Ovde postoje i već izgrađeni zidovi i zamke u komunikaciji takođe. Ovakve osobe će da počnu razgovor sa vama o zabavi i slobodnom vremenu i kada vi ispričate kako ste zabavan vikend imali i upitate ih kako je njima bilo, oni će vas značajno pogledati u oči i reći: „Ja radim!“ „Eh, nemam ja vremena da se zabavljam.“ „Lako je vama…“ I tako dalje. Čak nekad nesvesno naglašavaju da treba „ćutiti i raditi“ i takođe „gledati svoja posla“ mada očigledno je da oni niti ćute niti gledaju svoja posla. Kako onda ceniti trud i zalaganje ove osobe kada je ona kontradiktorna samoj sebi? Njen karakter pasivno naglašava prioritete koje ona ceni, ali sa njima ona ODBIJA jer zapravo veliča sebe.

Ako bi razrešila ovaj unutrašnji konflikt ovakva osoba bi postala svesna svojih pravih (možemo li reći sebičnih?) zahteva, njeni porivi da se trudi i radi bi ostali i tek onda bi ljudi pokazali koliko im je stalo do njih, tek pošto bi te osobine izgubile zatrovani koren koji potiče iz egoističnih pobuda. Osobine bi se pročistile i promenile, počele bi da se transormišu, nastala bi promena. U tom nestajanju i novom formiranju, ova osoba bi možda konačno prepoznala pravu povratnu emociju u očima svojih drugova i svoje porodice… A ono što zahteva svaka promena jeste poraz, priznanje samom sebi da je naš put bio usmeren ka izgradnji neiskrenog i unazađujućeg ideala. U ovom slučaju taj ideal bi bilo nesvesno veličanje svoje muke, otvoren poziv ka pažnji tragične individue.

Sada sledi primer osobe koja je previše usmerena ka negujućim osobinama i skoro na putu da razmazi sve oko sebe svom tom „pozitivnom energijom“, a posle se neminovno pita „Zašto mene iskorišćavaju, i to posle svega što sam učinio/la za njih?“ „Zašto ne pokažu malo zahvalnosti?“ Ovakva osoba ne uviđa da postavlja uslove za druge i uopšte, da postavlja uslove kako ONA zapravo želi da se ljudi odnose prema njoj. Ona ne shvata da to nisu uslovi moralne politike, već njene primalne nesigurnosti. Pradoksalno, ona se skoro fizički bori za nežnosti i usklađenu atmosferu mira. Sa velikim strpljenjem ona pažljivo pobija svakoga ko ne želi njen mir i njenu ljubav i negu. Ako se susretne sa nemirom ili će ga disciplinovati u njenu verziju mira ili će se skloniti od njega, pa će se vratiti ponovo da pokuša. Ni slučajno neće zastati i zapitati se zašto samo ona vidi taj nemir. „Ne, to je nemir za sve!“.  Ali zašto niko ne ceni to što se ona toliko zalaže za nečiju dobrobit, za tuđ mir i komfor…

Čiji je to „mir“ zapravo?

Razrešenje unutrašnjeg konflika u ovom slučaju, posle suočavanja sa sopstvenom prazninom i nesigurnošću, interesantno – donosi pravo, iskreno razumevanje emocija ljudi. Takođe donosi i visoku empatsku inteligenciju koja je tako dobro izvežbana da je skoro instinktivna. Ovakve osobe imaju ogroman potencijal da pomognu nekome u teškim momentima, njihovo razumevanje nege, sa ovom promenom, daje samoj osobini prostora da se menja i samim tim dobija na individualnom pečatu… Naučiti bezuslovno davati, bez očekivanja. Nema priče, nema značajnih pogleda… Ali ovo NE SME biti još jedna uloga, još jedna maska. Bar ne isprva. Iskrenost, još jednom, dolazi iz priznanja samom sebi, iz poraza, iz razrešenja.

Takođe ovde se može desiti i transformacija u koristoljubivi karakter, usled nedostatka želje za daljim napretkom. Osoba može svesno zauzeti stav „Nema problema, učiniću ti, ali očekujem da mi vratiš istom merom.“

A zašto ne bi jednostavno negovali individualnost neke osobe? Zar to nije najzahvalnija struka?

Od bližeg ka daljem.
Od jednostavnog ka složenom.
Od lakšeg ka težem.
Od poznatog ka nepoznatom.
Od konkretnog ka apstraktnom.

Onaj koji neguje, ako očekuje nagradu od negovane osobe (često od deteta) pa makar i u dalekoj budućnosti – je veoma sebična osoba zapravo. Koliko god dete bilo nemirno, nezahvalno, buntovno, nikada ne smemo da se zapitamo da li će nam se ono „isplatiti“. Vagati mladi ljudski život u tim apsolutima je (usudićemo se reći) prvi stepen greha, a posledice su zakivanje sudbine u sivilo kalupa.

Posle ovih osnovnih razrešenja, iz poraza slede prve blede boje individualnosti.

Ne smeju se prevideti. Brižne osobe moraju pokušati shvatiti načela iz kojih potiče bezuslovna ljubav. Imati očekivanja od deteta da sledi pečat naše atmosfere „mira“ i da nam posle vrati sličnom „negom“ je unazađujuće za talenat koji može da isklija iz jedne individue. Ovakav pritisak ga sputava i uči ga buntu ili saginjanju glave. Oba slučaja su loša za individualni put.

Treća osobina jeste vođstvo uz pomoć logike. U pitanju je osoba koja vidi sebe kao prirodnog vođu, jer najbolje poznaje zakone logike, i ova osoba smatra da ako predstavi nečije osobine kao statističku celinu i ako svede nekoga na brojke taj neko bi trebao da mu je zahvalan što ga je on usmerio na pravi put. Prava istina je, uviđamo, dokazivanje nadmoći. Zašto je ova osoba okrenula svoj put ka takvom fatalističkom pristupu i zašto ignoriše činjenicu da svakako niko ne voli da bude ubrojen kao samo jedno tehničko oruđe? Ovakva osoba će iskusno izjaviti da ne poznaje etiku i samim tim sebi daje za pravo da u razgovoru obezvređuje tako što klasifikuje određena ponašanja kao možda nepolodna ili plodna za dalji napredak. Razlog zašto niko neće slušati ovu osobu jeste to što već svi instinktivno uviđaju da prioritet ove osobe nije kojekakav napredak već obezvređivanje drugih.

Pošto uvide ovu fatalnost NJIHOVOG karaktera, ove osobe mogu i očistiti koren ove „osobine“ i zatim, možda će ih ceniti kao inteligentnu i razumnu osobu i možda će čak i početi da ih pitaju za mišljenje i bez njihovog inicijativnog nametanja. Ali moraju sebi otvoriti mogućnost pravog napretka, moraju se odreći povlašćene pozicije gde sebe oni postavljaju iznad ostalih. Put razrešenja ovog karaktera zavisi od njegove vezanosti za poziciju nadmoći.

Uopšte kod svakog od tri nabrojana karaktera koji tuguju za svojim neuspelim pokušajima nametanja, zavisnost od tog njihovog sveta je ključna za buduća prevazilaženja.

Probajmo sada baciti i malo svetla na ovu temu. Možda će neko već i primetiti, čak i priča o unazađenjima može nas dovesti u mračnije predele. Ali taj put je potreban, potrebno je dovesti svetlo u te hodnike. Dakle, duhovna snaga potrebna da se upuste u nove istine i prihvatanje novih svetova zavisi od snage veze sa spoljašnjim svetom, zavisi od komunikacije, od želje za životom i letom u nova prostranstva širom otvorenih očiju gde upijamo u potunosti sve što je novo i ne ledimo sebe sa predrasudama, ali i ne letimo previsoko blizu vatre sunca gde ćemo bezuslovno da klimamo glavom na svaku lepu reč.

Ove korenske promene mogu dovesti i do nestajanja naših „osnovnih“ osobina, to jest, onih koje smo prvo naučili. Naučili smo ih zato što je to bio naš način kako da se odbranimo od stvarnosti, kako da zamaskiramo stvarnost ili kako da ublažimo njen pritisak.

Ponovo, uviđamo – možda u onima koji su bili pasivne empate zapravo leži ratnik, možda u ratnicima spavaju pesnici i filozofi, a možda u okrutnim pametovanjima buntovnika leži potencijal da se neguje i uzdiže neki novi život. Ko zna… Zar nije jedan od najpoznatijih svetskih psihologa okarakterisao sjedinjavanje suprotnosti kao idealno za razrešenje konflikta? Zar buđenje suprotnosti ne evocira onu našu stranu koje se najviše plašimo?

A plašimo se zapravo njene snage, a ne njene pogrešnosti. Hladna misao filozofa traži možda put ka ljubavi. Ratnici će možda hteti pesmu, a empate će možda jednog dana učiti ratnike kako da sa strpljenjem formiraju najsnažnije emotivno uverenje i stav… Izgleda da je pravi apsurd osobina možda zapravo to da, čovek u svom neznanju bira suprotnost od onoga što on jeste, dokazujući se drugima. Tek okretanjem ka unutra dolazimo do iskrenosti i usmeravamo sebe prema sebi. Sada ipak, pravo pitanje je, ne koliko smo druge prepoznali u drugima već, u kojoj meri sebi smemo da priznamo poraz.

za Pulse: Juror 8

  Društvo, Feljtoni, Juror 8, Priroda konflikta