Quantcast

Ulogujte se / Kreirajte profil

Артур Рембо, Леон Спилиар, Емил Сиоран: стваралачки чин као ауто-егзорцизам

1

Себи. Историја једног од мојих лудила.

Артур Рембо, Боравак у паклу

Спектаклима јавних сакаћења и погубљења у периоду средњег века и ране ренесансе придружују се и ритуали истеривања ђавола(егзорцизми) из особа чије су душе запоселе “нечисте силе”. На срећу, такве радње иза нас су, у вековима одавно довршеним, бар календарски. Оно што исте не довршава, јесте наше стално враћање њима кроз интерпретације културних модуса које су они подразумевали. У 15,16. и 17. веку ритуал истеривања ђавола био је уобичајена појава која је привлачила много посматрача упркос извесној тајности коју је сама радња подразумевала. “Прочишћење” жртве одвијало би се на тргу и имало би карактер својеврсног спектакла, театарског чина где би позорница и свет, глумци и публика били једно и неодвојиво. Авангардне тенденције савременог театра већ је средњевековни спонтани театарски чин најавио, истовремено разоткривајући сву своју двојност. Оно што је живот, испоставиће се да је позориште, оно што је позориште, испоставиће се, симболичка је конструкција и субверзиван одговор на, између осталих, друштвена збивања и поставке.

Одавно се испоставило да су пре истеривачи ђавола него жртве запоседнути злим дусима, одавно су разоткривене све манипулације и могућности за иживљавања над невинима које су егзорцистичке радње подразумевале. Истеривач ђавола би, као да је на суду, водио формално испитивање, у којем би ђаво, бивајући под тортуром, морао признати истину о свом нечастивом делању. Средњевековне и ране ренесансне егзорцистичке радње подразумевале су злоупотребу страха, ожалошћености, сујеверја, незнања, експлоатацију лаковерности посматрача. У међувремену, захваљујући просветитељским напорима, у модерној култури прихваћена је мисао да Ђаво није ван човека, нешто трансцедентно и онострано у односу на њега. Ђаво је одувек у човеку и искључиво је од човека зависило како ће постојање зле силе унутар себе преокренути у сопствену корист. Та је мисао као естетички погодно полазиште прихваћена и за испитивање порекла, намера и исхода људских поступака. Један од најпознатијих примера, својеврсно опште место, јесте лик Ивана Карамазова, јунака романа Браћа Карамазов Фјодора Достојевског. Иван се “подвојио” и из њега, у тренутцима бунила и грознице, проговара Нечастиви. Онај ко истерује ђавола из Ивана је сам Иван, крај њега сада нема егзорцисте. Читав чин одвија се ноћу док је Иван сам у својој соби, и на  том месту присуствујемо двострукој интериоризацији. Ђаво, сем што више није ван човека, није ни ван простора (собе, атељеа, салона, мансарде) свог “домаћина” – јавни спектакли замењени су приватним. То је још једна разлика коју бих подвукла између схватања егзорцистичког чина 15. века и каснијег (псеудо)егзорцистичког чина модерног јунака/уметника.

У контексту овог текста реч “егзорцизам”, чин истеривања ђавола из запоседнутог, посматрајмо као метафору. Изместимо га из контекста, из свог првобитног значења и преформулишимо га, дајмо му ново значење и дефиницију кроз посматрање уметника у процесу стваралачког чина. Ако бих морала да визуелно предочим дух ствараоца, уметника или мислиоца у тренутку ослобађања енергије, духовне потенције која бива распоређена, умерено и конструктивно обликована, хијерархијски условљена и контролисана интеграција мисли, заноса, речи и слике у кохерентну целину, онда би то било налик уобичајеним кореографијама модерног плеса, нарочито онаквих какве је Лени Рифенштал практиковала.

Leni Riefenstahl Dances

Leni Riefenstahl Dances

Стваралачки чин је ритуал, театарски процес налик паганским иницијацијама у мистерије. Артур Рембо пише: “Паганска крв се враћа! Дух је већ близу; зашто ми Христ не помогне дајући ми души племенитост и слободу. Авај! Јеванђеље је прошло. Јеванђење! Јеванђеље.”* Већ из овог одломка који припада збирци Боравак у паклу, написаној 1873. године (седам година пре него што је Достојевски завршио поменути роман), можемо на основу тона, наративног поступка, стилистичких одлика уочити све оне “фиксиране вртоглавице” о којима је Рембо писао. Чак и на основу знакова интерпункције ми осећамо напетост у тону, сугестије налик редитељским. Иза речи “јеванђеље” на једном месту стоји знак узвика, на другом је тачка. Сугестиван је и број пута колико се реч помиње у тексту. “Паганска крв навире” – самоотуђење, ноћ разума, видовитост појављују се, улога посднутог тражи попут изгладнеле звери пуну афирмацију и пажњу. Напослетку, прочишћење ће уследити, уметник тежи награди због патње – делу, својој новој претстави и улози као резултату ослобађања, племенитости, слободе.

Ово није романтизовање уметничког поступка, напротив. Но, дух времена (смемо ли употребити једнину?) у коме се остварујемо, у коме деламо и обликујемо своју егзистенцију није наклоњен оваквом приступу уметнику и његовом раду. Ипак, то не значи да овај став није емпиријски потврђен и оправдан. Стваралачки чин јесте ауто-егзорцизам, поступак при коме уметник ослобађа енергију којом се истовремено самоуништава и самообликује, фрагментира и приноси Целини. Некадашњи прљави тргови замењени су атељеима и радним собама. Дан је сменила ноћ, узрујани пук сменио је реципијент који не присуствује процесу стварања, већ са безбедносне дистанце посматра резултат, узвишен призор завршених и оформљених стваралачких напора. Како се до њих стигло, како су ти напори “бунила”, “историје лудила”, “борављења у паклу”, “видовитости” алхемијски преобликовани у реч, у слику, у звук, нама остаје да претпостављамо, да из дела, уколико то сматрамо оправданим поступком, уочавамо и тумачимо рефлексију, одраз уметниковог духа.

2

Leon Spilliaert – Self-portrait

Ђаво је егзотичан мучитељ једино посматрачима. Љубитељи уметности воле да читају и слушају о лудилима, патњама, пороцима, самоубиствима, двобојима, делиријумима, токсикоманичним навикама својих омиљених уметника. Са безбедносне дистанце све набројане несреће када се посматрају као случај и коб другог, у уму реципијента добијају једну романтичну и знатно преобликовану димензију која је, у суштини, пре антитеза датим стањима, него потпуно разумевање истих. Телесна стања запоседнутог као што су чудовишни деформитети тела и лица, грчења, гримасе, шкргутања зубима, укочен поглед, пењење уста, урликање, кретања руку налик дијаграму потсећају на кораке експресионистичког плеса, на фиксиране метаморфозе израза лица сликара о коме ћу данас писати, на тон кретања мисли Емила Сиорана, на стилистичке одлике и елементе Рембоове поезије. Потресна физиолошка стања превазиђена су, њих уметници нису, у то сам сигурна, преживљавали док су стварали своја дела, али су се зато она на подлији начин интериоризовала и постала неодвојив део, конструктивни елемент њихове свести. Оно што везује ужасавајуће физиолошке деформитете са уметношћу и делима поменутих јесу мотиви од којих они полазе, а која су метафорички присутна у њиховом раду, и која асоцијативно наводе на стања егзорцистичке тортуре.

И као што егзорциста из своје жртве покушава да измоли реч ђавољу не би ли је протумачио, а потом батинама и физичком тортуром жртве (недужне и болесне особе, најчешће епилептичне) истог уништио и наводно одагнао, тако и реципијент тумачи лавину харизме и ентузијазма произашле из уметника и кохерентно обликоване у дело. Егзорциста је имао последњу реч када би била у питању тумачења жртвине  “пантомиме”. Такав апсолутизам није присутан када говоримо о релевантном тумачењу уметничког дела. Ми дело и његова значења и некако можемо заокружити интерпретацијом, али стваралачки чин, његово порекло и процес – ретко. Чак шта више, “превођења” стваралачког чина, тражења и испитивања узрока за исти, пре су у домену проучавања психологије него теорије и критике књижевности.

Leon Spilliaert - Self-portrait

Leon Spilliaert – Self-portrait

 Егзорцизам у једном тренутку у Енглеској бива проглашен незаконитим обликом позоришта. Наиме, службе инквизиције откриле су да поседнути најчешће глуме под диригентском палицом егзорцисте, верског фанатика који им обећава награду у замену за изигравање лудила, док разлог свему лежи у религијским превирањима доба. Дионисов култ, култ из кога се развило грчко позориште, култ је поседнутости у коме ритам и акција потстичу дамаре и заносе. Али, поседнутост не признаје властиту театралност иако изнова својим постојањем имплицира двојност, стално осцилирајући између аутентичности и илузије. Ово напомињем јер је и стваралачки чин у узвесном смислу театар самозаборава, али никад потпуног. Он подразумева и имплицира опсенарске вештине, али их истовремено потпуно демистификује. Да ли је Платон био у праву када у Сократово име деконструише Ијонову тезу о заносу? Стваралачки чин има театарски потенцијал, али истовремено он сваку могућност за потврђивање његове илузије пориче. Категорија стварног стапа се са категоријом фиктивног. Тако треба приступити уметницима о којима ћу данас писати, њиховим ауто-егзорцистичким поступцима стварања који су заправо врло рационално и самосвесно интегрисани у њихова дела. Сиоран у једном од својих есеја пише: “И када ми падну на памет све страсти, сви делиријуми некадашњег ја, све грешке и хтења, сви моји снови нетолеранције, жеља за влашћу и крви, натприродни цинизам који је завладао мноме, мучења у Ништавилу, моја узрујана бдења, чини ми се да се нагињем над опсесијама неког странца, запрепашћен што сам тај странац био ја. Треба да додам и то да сам тада био почетник у опсесијама и тек почињао да се навикавам на њих; да сам се ваљао у сигурности која је и порицала и афирмисала све безмерно.”**

Leon Spilliaert - Self-portrait

Leon Spilliaert – Self-portrait

“Направити сам своју улогу, живети свој живот као карактер уроњен у драму, стално се импровизовано обнављајућии бити увек свестан сопствене нестварности..” *** речи су Стивена Гринблата који је, другим поводом и у нешто другачијем контексту, исте применио на лик и дело Томаса Мора. Запазила сам овај став као потпуно примењив на следеће Рембоове редове који припадају писму упућеном Жоржу Изамбару:

“Хоћу да будем песник, и радим на томе да будем видовит: ви то нећете нимало разумети, а ја готово не бих ни умео да вам објасним. Реч је о томе да до непознатог треба допрети  растројавањем свих чула. Патње су огромне, али треба бити јак, треба бити рођени песник, а ја сам схватио да сам песник. То никако није моја грешка. Нетачно је рећи: мислим. Требало би казати: мишљен сам. Опростите за игру речи. ЈА, то је неко други. Утолико горе по стабло које се сматра виолином.” (стр. 263)

Leon Spilliaert - Self-portrait

Leon Spilliaert – Self-portrait

Пишући ове редове који се међу критичарима поимају као својеврстан Рембоов поетички манифест, песник сигурно није био “мишљен”, нема потребе за пасивом. Ипак, у тренутку стваралачког заноса самоотуђење увек захтева рефлексивност, која опет подразумева самоотуђење. У своје многобројне идентитете песник пројектује различите улоге, демоне који су га запосели и који у тренутку стварања проговарју. У том тренутку песник не може рећи “мислим”, већ једино “мишљен сам”, али чак и када пише “мишљен сам”, он у ствари мисли, ни тада није у потпуности пасиван и ван себе. Ето парадокса. Многобројне личности које ЈА подразумева, заправо су стварне и постојеће сенке, свесне замисли и манипулисања маскама које се истичу светлошћу првобитне, слично као на приложеним Спилиаровим аутопортретима.

Leon Spilliaert - Self-portrait

Leon Spilliaert – Self-portrait

Leon Spilliaert - Self-portrait

Leon Spilliaert – Self-portrait

“Јер ЈА, то је неко други. Ако се бакар пробуди као труба, за то никако не сноси он кривицу. За мене је то очевидно: ја присуствујем процвату своје мисли: гледам га, слушам га: додирнем жицу гудалом: симфонија се покрене у дубинама или једним скоком стигне на сцену.” (стр. 265)Исту тезу, готово идентично обликовану, Рембо помиње и у писму Полу Деменију, другом значајном извору за схватања његових песничких ставова.

Бакар пробуђен као труба потсећа на загонетне Магритове слике, визуелне играрије двосмислених значења, исто као и када се Кафкин Грегор Самса пробуди као буба. Присуствовање настанку и развоју сопствене мисли подразумева претходно ауторефлексивност, контемплацију над собом и свесно подвлачење разлике између својих личности и својих улога, лица и маски. Чини се да жанр аутопортрета у сликарству, или дневника у књижевности, добро илуструје процес излажења из себе, напуштања једне области, да би се из перспективе друге она могла описати. Рембо у наставку писма пише:

“Оно што човек који хоће да буде песник мора пре свега осталог да проучи јесте његова сопствена и потпуна свест; он истражује своју душу, он је надзире, искушава је, изучава је. Чим је упозна, он треба да је негује; то изгледа једноставно: у сваком се мозгу извршава известан природни развој; толики егоисти проглашавају себе за ауторе; други приписују себи свој духовни напредак! – Али, ствар је у томе да своју душу треба учинити чудовишном: попут трговца децом, него шта! Замислите човека који себи по лицу сади и негује брадавице.

Кажем да треба бити видовит, учинити себе видовитим.

Песник постаје видовит прибегавајући дугом, огромном и смишљеномрастројавању свих чула. Свим облицима љубави, патње, лудила; он истражује сам себе, он кроз себе цеди све отрове, да би сачувао само квинтесенције. Неописиво мучење у коме му је потребна сва вера, сва натчовечанска снага, у коме он постаје више него ико велики болесник, велики злочинац, велики проклетник, – и врховни Учењак! – Јер он стиже до незнаног! Јер је више него ико усавршио своју ионако богату душу! Он стиже до незнаног, и кад би на крају чак и полудео и изгубио моћ схватања својих визија, он их је ипак видео! Па нека се распрсне у својим скоковима кроз нечувене и неназовљиве ствари: доћи ће други страховити радници и наставиће на оним хоризонтима на којима се он срушио!” (стр. 266)

Leon Spilliaert - Self-portrait

Leon Spilliaert – Self-portrait

Артур Рембо (Arthur Rimbaud) рођен је у Француској 1854, белгијски сликар Леон Спилиар (Leon Spilliaert) 1881, Емил Сиоран (Emil Cioran) у Румунији 1911. године. Просторне и временске удаљености између три ствараоца нису биле препрека повезивању заједничких елемената у њиховом раду, али и пре тога, оне нису биле препрека и постављена немогућност повезивања оних интенционалних склоности које на основу њихових дела пожемо паралелно проучавати. Шта је права интенција аутора, то никад нећемо до краја одгонетнути, међутим, ми можемо, уочивши заједничке елементе код више различитих уметника, свести их на заједнички именитељ. Спилиарови аутопортрети су управо оно о чему је Рембо писао Полу Деменију: надзирање и проучавање сопствене свести, предочавање бојом и обликом њених вртоглавица, растројстава, слабости, страхова, параноичних слутњи, анксиозних ишчекивања, опсесија, халуцинација, све је забележено и фиксирано. У процесу стваралачког чина свест се подваја, један део отуђује се у односу на други, да би са дистанце посматрао, анализирао и стварао оно што је претходно ауто-егзорцистичким чином исијавања украо – пламен неопходан за дело. Сви отрови су исцеђени, остале су квинтесенције.

У Сиорановом већ цитираном есеју Моја земља, који је Симон Буе пронашла међу рукописима после његове смрти, стоји: “Стручњак сам за опсесије. Нико их није доживљавао као ја. Исувише добро знам шта једна опсесија може да нам учини, куда нас може одвести, вући за собом и савладати; знам опасности лудила у које нас може гурнути, нетолеранцију и идолатрију које вребају иза ње, сублимну несрамежљивост којом нас, хтели или не, покорава… Знам исто тако да је опсесија суштина страсти, извор који је храни и подржава, тајна која је чини живом.”(стр 11)И Рембо своје чаробне софизме објашњава халуцинацијама речи: “Чама више није моја љубав. Јарост, разврат, лудило, чије заносе и сломове ја познајем – читаво то моје бреме је одложено. Проценимо без вртоглавице колика је моја невиност. Више нећу бити способан да тражим батине као окрепу. Не верујем да сам се укрцао на неку свадбу, са Исусом Христом као тастом. Нисам заробљеник свог разума. Рекао сам: Бог. Ја хоћу слободу у спасењу: како да је постигнем? Напустиле су ме ништавне склоности. Више ми није потребна преданост ни божанска љубав. Није ми жао века осетљивих срдаца. Свако има свој разум, свој презир и своју милосрдност: ја задржавам своје место на врху те анђеоске лествице здравог разума.”(стр. 172-173)

Leon Spilliaert - Self-portrait

Leon Spilliaert – Self-portrait

Сиоран, као и пре њега Рембо, често употребљава речи као што су “страст”, “махнитост”, “епилепсија”, “лудило”, “хистерија”, “заносна вртоглавица”, “грч”, “мржња”, “демон”, “хијена”, “злодух”, “Сотона”, “опсесија”, “злочинац”, “Дух”, “гнев”. Оне попут јерихонских труба одзвањају, сугеришући у служби метафоре стања измештености, страхa, нервне напетости, егзистенцијалних тескоба. Сиоран сматра да “свако надахнуће почива на способности претеривања”, а наведене речи иду у прилог том ставу. Идолатрија несреће, којој су били склони ствараоци о којима овом приликом пишем, захтева да метафоре које она обухвата, буду њено адекватно огледало. Сиоран у једном другом есеју – Несугласица генија, пише:

 “Када нам се елементи и размере космоса учине одвећ ситним да би издржали поређење са нашим стањима, тада поезија – у жељи да превазиђе тај ступањ виртуалности и угрожености – не тражи ништа друго до мало обасјања тих узбуђења која јој претходе и рађају је. Свако истинско надахнуће шикља из изнакажења једне душе која је пространија од света… У вербалном пожару једног Шекспира или једног Шелија осећамо пепео речи, клонуће и плесниви задах твораштва које је онемогућено. Речи се кошкају, зајахују једна другу, као да радња није у стању да достигне еквивалент унутрашњег ширења; јавља се килавост слике слике, долази до трансцедентног раскидања сиротих речи, јер су, грађене за свакодневне потребе, наједном чудесно уздигнуте до висине срца. Естетске истине живе од претеривања која се, после површне анализе, показују као чудовишна и смешна. Поезија: космогонијско застрањивање речника…” ****

Од меланхолије, или још јаче, од несреће може се очекивати да изазове и покрене тектонске поремећаје, покретачке силе стварања. Она може бити суштаство постојања, које, парадоксално, уместо рушитељских компоненти – које афирмише једино путем вербалних описа – подразумева конструктивне мисли, елемент јасноће, превазилажења почетних недостатака, преусмеравања истих у сопствену стваралачку плодност. Такви уметници охрабрују ђавола у себи.

Leon Spilliaert - Self-portrait

Leon Spilliaert – Self-portrait

 “Да се окренемо к Ђаволу? Не бисмо умели да му се помолимо: обожавати њега значило би интроспективно се молити, себи се молити. Ономе што је јасно не упућује се молитва; оно што је егзактно не може бити предмет култа. Ми смо у нашег двојника пренели сва наша обележја, и , да бисмо нагласили тобожњу достојанственост, обукли смо га у црно: ожалошћени животи наши и врлине. Подаривши му неваљалство и истрајност, наша главна својства, исцрпли смо се у настојању да га учинимо што је могуће живљим; наше су се снаге истрошиле у измишљању његовог обличја, у напору да га учинимо окретним, скакутавим, интелигентним, и, изнад свега, рђавим. Залиха енергије која нам је стајала на располагању за измишљање бога ишчезавала је. Тада смо позвали у помоћ уобразиљу и оно мало крви што нам је било преостало; Богу је остало да буде плод наше анемије: климава и рахитична приказа.” (стр. 26-27)

Leon Spilliaert - Self-portrait

Leon Spilliaert – Self-portrait

 

Сваки текст замишљајмо као ход по кружној линији. Време је да и овај довршимо, да налик Дантеу завршимо путовање које свако читање подразумева, и да искуство истог понесемо са собом, ходајући ка новим световима, изналазећи нове етапе чија ће се светлост учинити бистријом захваљујући толиким нијансама угледаним и препознатим пре ње. Сва до сада цитирана уметност јесте ипсеизам – запис за самог себе. Исповедаонице су одавно замењене разговором са самим собом, дневником, писмима, есејима, сликањем аутопортрета. Већ Монтењ наглашава битност осаме, улогу и значај собе за уметника, простора који омогућава, да као у огледалу, субјект себе поима, проналази, ствара, заборавља. Дела о којима сам писала, којима сам покушала да пронађем заједнички именитељ, отварају безбројене перспективе које одржавају постојање често опширног, погрешног, понекад и произвољног, али неретко занимљивог и инспиративног порока, ђавоље работе зване тумачење уметничког дела. Стога, сматрајте овај текст мојим ауто-егзорцистичким чином чију претставу на овом месту прекидам, бар до наредног извођења.

Leon Spilliaert - Self-portrait

Leon Spilliaert – Self-portrait

 

Цитати:
*Артур Рембо, Сабрана поетска дела, превод, предговор и напомене Никола Бертолино, Paideia, Београд, 2004, стр. 169. (сви наредни наведени цитати преузети су из овог издања)
**Емил Сиоран, Моја земља, превео Петру Крду, КОВ, 1998, стр. 17.
***Стивен Гринблат, Самообликовање у ренесанси – Од Мора до Шекспира, превеле Невена Мрђеновић и Јелена Стакић, Clio, Београд, 2011, стр. 55.
****Емил М. Сиоран, Кратак преглед распадања, превео Милован Данојлић, Тиса, Београд, 2004, стр. 75-76. (сви наредни наведени цитати преузети су из овог издања)

Препоруке:

Стивен Гринблат, “Шекспир и истеривачи ђавола”, превео Срђан Вујица, Реч бр. 15, Београд 1995, стр. 73-87.

Напомена:

Најзад, захвалила бих се Hermine Constase која ми је помогла да на исправан начин транскрибујем име белгијског сликара – хвала пуно! Ту је и драга Исидора Михајловић, неуморни и највећи (ауто)егзорциста кога сам упознала, икад! Дора, ово је твој текст.

за P.U.L.S.E  Ана Арп

Ана Арп

2 komentara na tekst Артур Рембо, Леон Спилиар, Емил Сиоран: стваралачки чин као ауто-егзорцизам

  1. Katarina Aleksic

    12/12/2013 at 20:14

    Jedan od najboljih tekstova koje sam procitala, za mene relevantan, potvrda mog licnog, skromnog, iskustva. Izvanredna sinteza umetnosti, psihologije i egzistencijalizma. Hvala Ana, volela bih da znam cime se bavite Katarina

  2. A.A

    19/12/2013 at 16:10

    Katarina, hvala vam na ovom komentaru, drago mi je da je posle čitanja baš ovo vaš utisak. To je moja najveća satisfakcija. Po samoodređenju sam pisac i putnik a diplomirala sam opštu književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu.

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *