Ulogujte se / Kreirajte profil

Filmski festivali

63. KANSKI FESTIVAL

КАН, 23. маја- „Златну палму” 63. Канског фестивала преме одлуци жирија којим је председавао амерички редитељ Тим Бартон, припао је тајландском редитељу и визуелном уметнику Апичатпонгу Верасетакулу (већ добитник канских награда за филмове „Тропска болест” и „Блажено твој”), за његов нови фантазмагоричан филм. „Ујак Бунми који призива своје прошле животе”, приказан предпоследњег такмичарског дана.

Филм о човеку који кроз своје прошле животе трага за узроцима своје болести, који због своје визуелне интригантности, чудесне игре реалног и суреалног, изазива поштовање, очигледно се свидео и члановима жирија, а нарочито Тиму Бартону који има сензибилитет за филмове фантазије, те је оваква одлука била унапред очекивана. Уз то, тренутно је у главном граду Тајланда – Банкоку, на снази полицијски час како би се зауставиле масовне демонстрације против владе у којима има и повређених, па није немогуће да жири на овакав начин желео да пошаље и какву своју важну политичку поруку.

Како било, тек оштећен је остао британски редитељ Мајк Ли (већ добитник једне „Златне палме” и једне награде за најбољу режију), чији је филм „Још једна година” био апсолутни миљеник интернационалних критичара, али и чланова Екуменског жирија који му је доделио своје признање за „аутентичну режију, фантастичну глуму и причу о обичним људима која свакога подсећа да од њега самог зависи хоће ли бити одговоран према сопственом животу”.

Гран при 63. Кана, сасвим заслужено је отишао у руке француском редитељу Гзавијеу Бовоа за филм „О боговима и људима”, базираном на истинитом догађају из 1996. године, када су исламски екстремисти у Алжиру киднаповали, а потом и убили седам француских монаха-траписта из једног хришћанског манастира, као и 12 радника хрватске „Хидроелектре”. Ово је и прича о међурелигијским односима, хришћанству и исламу, унутрашњем преиспитивању и савести Европе, која је освојила и једну од награда Екуменског жирија.

„Палма” за најбољу режију припала је сасвим неочекивано француском глумцу и редитељу Матју Амалрику за шар ман тан и не пре тен ци о зан филм„Турнеја”, о групи ка ба рет ских из во ђа чи­ца и њиховом импресарију с којим је Амалрик на филмску сцену до вео умет­ни це та ко зва не „но ве бур ле ске”, хи­брид ног умет нич ког по кре та, ко ји је по­ни као на ка ли фор ниј ској ле збиј ској сце ни то ком сре ди не 90-их го ди на два­де се тог ве ка.за филм. Јуче је овом филму награду доделио и жири критичара Фипресци.

Награду за најбољи сценарио припао је визуелно магичаном, филозофском филму „Поезија” корејског редитеља Ли Чанг Донга, који је уједно и танана прича о себичности и несебичности, односу живота и уметности, са елементима моралистичког крими-филма, што је и у гледалишту изазвало буре одушевљења, а изузетне вредности овог филма препознао је и Екуменски жири.

Награда жирија(Prix du Jury) припала је редитељу из Чада Мохамату Салеху Харуну (први пут да се филм из ове афричке земље такмичи у Кану), за изврсан мали филм велике теме „Човек који вришти”, о односу оца и сина, породичној издаји и трагедији узрокованој повређеном сујетом.

Најбоља глумица је Жилијет Бинош за вансеријску улогу у новом филму култног иранског редитеља Абаса Киаростамија „Копија оригинала”, који је у неку руку и расправа о уметности, о културолошким и језичким разликама, али и о скривеним нивоима односа између мушкарца и жене.

Награда за најбољу мушку улогу додељена је равноправно – Хавиејру Бардему који је заиста изванредан у комплексној улози Уксбала, криминалца са савешћу, у филму „Лепо” Алехандра Гонзалеса Ињаритуа, и италијанском глумцу Елију Ђерману за улогу младог удовца у ванредно топлом филму „Наш живот” Данијелеа Лукетија.

Најбољи дебитанстки филм пронађен је у програму „Петанест дана аутора”, те је тако „Златна камера” припала је мексичком редитељу Микаелу Ровеу за филм „Сваке четврте године” (награду уручили Емануел Беар и Гаел Гарсија Бернал), а „палму” за најбољи кратки филм освојио је француски редитељ Серж Аведикиан за „Пса историје”.

Домаћица вечери отварања и затварања 63. Канског фестивала била је Кристин Скот Томас, а међу звездама вечери биле су и Азија Арђенто, Емануел Беар, Кирстен Даст, расплакана Пенелопе Круз…

Главне канске награде додељене су прилично правично, уколико занемаримо чињеницу награђивања Амарлика за најбољу режију што је стварно превише, али и сасвим политички коректно (мало награда за Чад, мало за Тајланд, доста за Француску, па и Иран и Мексико). Овогодишње фестивалско издање имало је веома квалитетан програм. Остаће запамћено по изврсном пет и по часовном филму „Карлос” Оливијеа Асајаса, наступу британског трија – Мајк Ли, Кен Лоуч и Стивен Фрирс, који су са својим новим филмовима поново показали да у својој земљи тешко да имају озбиљну конкуренцију, по политички ангажованим филмовима из целог света међу којима је и „Варљиво сунце 2” Никите Михалкова, али и по играним и документарним филмовима с којима су Американци свима јасно показали да их Волстрит тренутно највише мучи. Секс није била тема овогодишњег Кана. Наступајућа филмско-биоскопска сезона проћи ће без тога.

Фестивал улази у своју завршницу а уском кругу кандидата за овогодишњу „Златну палму”, у којем су већ филмови „Још једна година” Мајка Лија и „О боговима и људима” Гзавијеа Бувоа, у последња два дана прикључили су се и „Ирска рута” Кена Лоуча и „Поезија” Ли Чанг Донга. Великог успеха код публике имао је и малени дирљиви италијански филм „Наш живот” Данијелеа Лучетија, а рано јутрос аплауз новинара и критичара добио је и Даг Лиман за „Фер игру” у којем главне улоге тумаче Шон Пен и Наоми Вотс.


Но, пре него што кренем редом, две веома важне дигресије. Једна је о томе да је трочасовни експериментални филм „Аутобиографија Николае Чаушескуа” румунског видео уметника Андреја Ујице, у којем је аутор монтирао искључиво слике које је покојни Чаушеску желео да остави о самом себи, један од најснажнијих приказа феномена култа личности и снажна осуда комунистичке диктатуре, а да се при том против комунизма не каже ни реч. Друга се односи на чињеницу да је „Карлос” француског редитеља Оливијеа Асајаса, најузбудљивији филм 63. Канског фестивала по коме ће се овогодишње издање дуже памтити.


Пет и по часовна Асајасова сага о венецуеланском револуционару Иљичу Рамирезу Санчезу, познатијем по надимку Карлос, централној фигури у историји међународног тероризма током седамдесетих и осамдесетих година двадесетог века, изврсно је режиран и глумљен, захтеван а веома динамичан филм, тако да се његова дужина не осети. Време уз „Карлоса” пролети за трен, јер се пред очима гледалаца непрестано мењају узбудљиве и напете сцене његовог кретања, локације његовог дејствовања с краја на крај света, и при том се ствара аутентична слика политичке атмосфере једног времена.


На основу историјских докумената, аутентичних снимака, новинарских прилога и сведочења, Асајас гради комплексан лик Карлоса. Прати га од периода његовог пропалестинског активизма, повезивања са јапанском „Црвеном армијом”, првих бомби у Лондону, Паризу, отмица авиона и делегата на бечком конгресу Опека (1975), преко његове трансформације у опортунистичког плаћеника моћних блискоисточних тајних служби, формирања сопствене „антиимперијалистичке” организације са седиштем на другој страни гвоздене завесе која је била активна и током завршне године Хладног рата.


Револуционарни интернационалиста, терориста неодољивог шарма и великог угледа, чак и у највишим политичким круговима неких земаља (и Југославије у једном периоду), манипулише и бива изманипулисан, са свом својом лудошћу утиче на токове савремене историје. Филм га прати (заједно са његовим познатим камарадима од којих су многи и данас у илегали) до краја његовог чудесног пута, до тренутка када га је исламска диктатура у Судану, након што га је дуго штитила, крила и финансирала, предала француској полицији (1994) када је имао 48 година. Карлос је данас у затвору. Осуђен је на доживотну робију за убиство два полицајца које је починио још почетком седамдесетих. За све друго не постоје чврсти докази. У Асајасовом филму подељеном у три дела, надмоћно га игра латиноамерички глумац Едгар Рамирез. Сјајно!


Уврштен у последњем тренутку у овогодишњу трку за „Златну палму” (прошле године се такмичио са комедијом „У потрази за Ериком”), вишеструки кански лауреат, британски редитељ Кен Лоуч, заједно са својим верним сценаристом Полом Лавертијем, после дуго времена понудио је оштар трилер и један од својих најкомерцијалнијих филмова – „Ирска рута” (назив пута од багдадског аеродрома до центра разореног града). Филм са снажним моралним компасом, базиран је на истинитим догађајима о нерасветљеном убиству два британска војника, расветљава прљаве послове плаћеника у Ираку и критички се односи према британском учешћу у овој „кампањи”…


Рат у Ираку, тачније – догађаји који су му претходили током напрасног откривања Садамовог „оружја за масовно уништење” у кабинетима Дика Чејнија и Кондолизе Рајс, тема је и америчког филма „Фер игра” Дага Лимана, који је заправо екранизација чувене „афере Валери Плем”, која је уздрмала Бушову администрацију. Филм је прича управо о Валери Плем (Наоми Вотс), агенткињи ЦИА са разгранатом мрежом информатора у Ираку, и њеном супругу, дипломати Џои Вилсону (Шон Пен, и иначе снажан активиста против рата у Ираку), који обоје врло добро знају (баш као што зна и ЦИА) да масовно оружје за уништење у Ираку не постоји. Лавина медијских и политичких напада на Валери (јавно је откривен њен идентитет као агента и тако направљен преседан у историји тајне службе) и Вилсона, која прети да им уништи животе, диригована је из Чејнијевог кабинета. Валери је била спречена да заустави рат, али је ова храбра жена одлучила да сведочи пред конгресом и јавно изнесе сва своја сазнања. Веома занимљив филм, са добрим биоскопским потенцијалом.


И јужнокорејски аутор Ли Чанг Донг оправдао је свој реноме врсног сценаристе и редитеља. Његова „Поезија” је визуелно магичан, филозофски филм о себичности и несебичности и односу живота и уметности. Прича прати племениту старицу Мију (води бригу о старим лицима) која је једног дана одлучила да упише курс писања поезије на једном народном универзитету, док је њен унук, егоистични тинејџер о којем води бригу, осумњичен за учествовање у силовању школске другарице. Ли Чанг Донгова „Поезија” поприма тако и фине елементе моралистичког крими-филма, што је у гледалишту изазвало буру одушевљења.


Аплауза је било и после неореалистичког филма „Наш живот” италијанског редитеља Данијелеа Лучетија, у којем су сабрана сва круцијална питања људске егзистенције, кроз дирљиву причу о младом удовцу, оцу три малена сина, његовом послу грађевинца, односу са породицом и имигрантским, илегалним радницима који су свакодневица не само Италије већ читаве Европе… У филму има и помало патетике, типичне за новији италијански филм, али га то не чини мање допадљивим за гледање…

——————————————————————————————————————————————————————————–

Новоталасовски геније Жан-Лик Годар, поново је бојкотовао Кан. Није јуче дошао ни на пројекцију свог филма ни на заказану конференцију за новинаре. У писму дирекцији фестивала и у изјавама за поједине француске новине, објаснио је и зашто. У знак солидарности са грчким народом, који преживљава тешке последице економског колапса, сопствену античку трагедију, али и у знак протеста против немарног и игнорантског односа Европе према овом проблему, према земљи „којој Европљани треба доживотно да плаћају ауторска права за културу и цивилизацијске тековине које су се у њој родиле, а ми сви сада у њима уживамо и дичимо се тиме…”


Годаров дугометражни филмски есеј о Европи – „Филм социјализам” уједно је и вивисекција идеологије али и рефлексија његове маоистичке прошлости. Место дешавања Годаровог некохерентног политичког експозеа је један велики брод за крстарење Медитераном, захваљујући чему његови путници свраћају до Палестине, Александрије, Напуља, Одесе, а аутор кроз запетљану игру асоцијативних призора коментарише европско потрошачко друштво, расправља о стереотипима везаним за нације и националност, са иронијом се односи према банкарству и власницима крупног капитала и према историји такозваног западног европског круга… Све то снимљено је малим дигиталним камерама и телефоном, кроз игру светлости и сенке без опсесије за освајањем простора. У филму статирају Пети Смит са својом гитаром, Џоан Баез, француски филозофи, Годарови пријатељи и туристи са крузера… Оштроумно, али је за гледање – веома заморно.


У конкуренцији је до сада виђено већ десет сасвим добрих такмичарских филмова, а још увек на критичарским листама убедљиво води Мајк Ли са „Још једном годином”. Најслабије оцене добили су Такеши Китано за „Увреду” , али и мексички редитељ и кански лауреат Алехандро Гонзалес Ињариту („Пасја љубав”, „21 грам”, „Бабел”) за филм „Лепо”, први који је снимио без снажне сценаристичке подршке писца Гиљерма Аријаге.


Ињариту је многе разочарао својим мрачним филмом, овог пута линеарне нарације, снимљеним у Барселони која изгледа као неки од мексичких сламова. Ово је прича о криминалцу Уксбалу (Хавијер Бардем) чији су послови везани за експлоатацију имиграната – Кинеза и Африканаца што су преплавили улице европских градова. Он је спиритуално сензитиван човек који комуницира са душама мртвих, свакодневно одговоран за послове и понашање великог броја људи, за своју бившу, манијакално-депресивну жену, незрелог старијег брата, за своје двоје деце која живе с њим, а уз све то има и рак простате који рапидно прогресира…

Све у свему, иако је Хавијер Бардем заиста маестралан, његов лик је пренатрпан садржајем што је, пре свега, проблем сценарија. Сам Ињариту је већ добро познат по свом редитељском стилу и праштавој енергији, осећају за простор и градњу атмосфере и ту се нема шта замерити. И овај његов филм је визуелно фасцинантан. Уз то, и његова до сада најинтригантнија студија људског стања и унутрашњих превирања. Проблем је, међутим, у томе што је ова његова, у основи – меланхолична поема о љубави, очинству и кривици, препуна свега и свачега, те као целина остаје заглављена у чудној, суморној бразди…

Виђена је синоћ и „Копија оригинала”, нови филм култног иранског редитеља, канског победника Абаса Киаростамија. Ово је уједно први Киаростамијев филм снимљен изван Ирана, у Италији, уз учешће француског новца и изванредне мултилингвалне глумице Жилијет Бинош. „Копија оригинала”, љубавна прича између британског писца (Виљем Шимел) и власнице галерије, иначе Францускиње (Жилијет Бинош), смештена у Тоскани, по много чему је филмски аутопортрет самог аутора (омажи филмовима „Десет” и „Ветар ће нас понети”), великог интелектуалца, поете и познаваоца уметности. „Копија оригинала” и јесте у неку руку расправа о уметности, о културолошким и језичким разликама, али и о скривеним нивоима односа између мушкарца и жене. Жилијет Бинош је маестрална, носи читав филм. Ипак, питање је да ли ће он наћи пут и до ширег слоја публике…

Рано јутрос, виђен је и трећи француски филм који се ове године такмичи за „Златну палму” и који ће сигурно изазвати реакције француске публике. Реч је о филму „О боговима и људима” Гзавијеа Бовоа, базираном на истинитом догађају из 1996. године, када су исламски екстремисти у Алжиру киднаповали, а потом и убили седам француских монаха из једног хришћанског манастира. Ово је и прича о међурелигијским односима, хришћанству и исламу, унутрашњем преиспитивању и савести Европе… Сви филмови из ове канске приче, говоре много тога о Европи из другог и другачијег угла. О Европи наших заблуда, срушених идеала и великих проблема…

————————————————————————————————————————————————————————–

POSLE “Robina Huda” reditelja Ridlija Skota, ispraćenog glamurom protagonista filma, Raselom Krouom i Kejt Blanšet, kojim je otvoren 63. filmski festival u Kanu, na programu su se našla neka, takođe, slavna imena savremenog svetskog filma.
Bez obzira na različite umetničke domete poznatih autora, publika je imala priliku da se “suoči” sa kultnim rediteljima, koji su došli da “vide” rezultate svojih dela.
Trijumvirat nekadašnjeg velikog hita “Vol Strit”, sastavljen od reditelja Olivera Stouna, producenta Edvarda Presmana i glumca Majkla Daglasa, ponovo se okupio posle ravno 22 godine na projektu nastavka pod naslovom “Vol Strit – novac nikad ne spava”. U Kanu je prikazan van konkurencije uz prisustvo starog jezgra nekadašnjeg hita i novih zvezda, poput, Sija Lebefa, Džoša Brolina i Keri Maligan.
Povratak na scenu kontroverznog finansijskog mogula Gordona Geka (sjajno ga igra šarmantno ostareli Majkl Daglas) očigledno predstavlja izraz predumišljaja samog Olivera Stouna da u svom prepoznatljivom provokativnom stilu kaže nešto o moralnom padu bankarske

elite u Americi. Povratnik iz zatvora za grehe učinjene u prethodnom filmu, Geko se vraća na scenu kao pisac bestselera “Pohlepa je dobra”. On pokušava da pokaže kako su se vremena izmenila – dok je njegova “generacija” osamdesetih godina “krala” na desetine miliona, danas novi bankari kradu na stotine! Lična pohlepa ustupila je mesto sistemskoj bankarskoj pohlepi. Nažalost, uprkos značaju teme, najnovije ostvarenje Olivera Stouna nema snagu i žestinu njegovog prvog “Vol Strita”.
Dosta radosti i karakterističnog humora u tumačenju običnih bračnih nedoumica i problema doneo je Vudi Alen svojim filmom “Srešćeš visokog tamnog stranca” u kome se našla izuzetno nadarena glumačka ekipa. Predvode je Naomi Vots, Gema Džouns, Džoš Brolin, Entoni Hopkins i Antonio Banderas. Sjajan, duhovit dijalog, vešto prati dramaturški prilično jednostavan hod zbivanja, uprkos zamršenosti međusobnih odnosa, a u tome Vudi Alen nema premca. Publika se odlično zabavljala, što znači da će ovaj simpatičan film naći svoje respektabilno mesto u bioskopima.
U povratku velikana, posle Olivera Stouna i Vudija Alena najviše je pokazao, barem do sada, Majk Li. Nekadašnji pobednik Kana sa “Tajnama i lažima”, sada se potvrdio svojim filmom “Još jedna godina”. I ovoga puta njegovi likovi plene neposrednošću kao da je reč o nekoj vrsti igranog dokumentarca, u sjajnim tumačenjima Džima Broudbenta, Lesli Manvil i Rut Sin.

GLAMUROZNA AVANTURA
I OVOGODIŠNjA kanska filmska avantura otpočela je na crvenom tepihu. Uz bleštanje bliceva, u haljinama vodećih svetskih dizajnera, prošetale su Eva Longorija, Salma Hajek, Ašvarija Rai, Helen Miren i mnoge druge. Zvezde večeri, ipak su bili Kejt Blanšet i Rasel Krou, u društvu družine iz filma “Robin Hud”, kojim je, van konkurencije, festival otvoren. Kultni reditelj Ridli Skot nije došao u Kan zbog operacije kolena.
Pažnju je privukao i žiri kojem predsedava reditelj Tim Barton u društvu lepih glumica Đovane Mecođorno i Kejt Bekinsejl, i glumca Benisija del Tora, reditelja Sekara Kapuroma i ostalih.

——————————————————————————————————————————————————————————-

Oko deset hiljada filmova na „pijaci” i u takmičarskim i paralelnim programima, više od četiri hiljade akreditovanih izveštača, televizijskih ekipa i slavnih gostiju, sve se to već slilo u Kan na dvanaestodnevni festival – taj čudesni koktel trgovine, glamura i visoke umetnosti, koji uvek predstavlja vrhunski filmski događaj godine.

Pred večerašnje svečano otvaranje malo ko razmišlja o prošlonedeljnoj pravoj drami, kada je džinovski talas preplavio i uništio plaže, kafee, ali i festivalske instalacije duž Kroazete i festivalske palate, uzrokujući milionsku (evra) štetu, što je znatno oštetilo i gradski i festivalski budžet. No, šou se nastavlja, a na licima organizatora je osmeh kao da se ništa nije desilo i kao da ih nimalo ne brinu nagomilani oblaci iznad Azurne obale i vesti o stalnim vulkanskim aktivnostima i zatvaranju pojedinih evropskih aerodroma.

Najpoželjniji crveni tepih je spreman. Njime će u narednih dvanaest dana šetati autori i protagonisti 18 filmova koji se takmiče za „Zlatnu palmu” (i još desetak onih koji se prikazuju u glavnom programu ali van konkurencije), po odabiru Tjerija Fremoa, koji je raznolikost ovogodišnjeg glavnog programa prokomentarisao ovako: „Imate i film velikog holivudskih studija, kao što je ovaj na otvaranju, ali i potpuno nepoznatog ukrajinskog reditelja sa eksperimentalnim filmom u konkurenciji…”

Čast da prvi dotaknu crveni tepih i uz svu pompu ušetaju u veliki Teatar Limijer, pripala je zvezdama „Univerzalovog” potencijalnog hita „Robin Hud” – Raselu Krou i Kejt Blančet. Reditelj Ridli Skot je naprasno otkazao dolazak, ali i sve unapred zakazane intervjue zbog kojih su akreditovani evropski novinari stigli čak dva dana ranije.

Kanska premijera „Robina Huda” poklapa se i sa beogradskom (srpski distributer je „Taramaunt”), pa će i naša publika moći da se uveri šta je to tandem Skot-Krou učinio od legende o Robinu Hudu, a da pri tom nije ponovio ni mrvicu uspeha zajedničkog slavodobitnog hita „Gladijator”. Krouov Robin Hud nije obespravljeni plemić, lik iz engleske literature niti mitska ličnost koja otima od bogatih da bi davala sirotinji, kakvim su ga uglavnom videli autori više od 30 filmskih i televizijskih ekranizacija. Ovaj najnoviji Robin Hud je srednjovekovni strelac u službi Ričarda Lavljeg srca, koji je posle kraljeve pogibije – sticajem okolnosti učinio ono što bi se danas zvalo krađa identiteta. Preuzeo je identitet, posed ali i ženu, jednog engleskog plemića i, pod zastavom kralja Džona, borio se protiv moćnih Francuza i naravno – pobedio… Film traje oko dva i po sata i većim delom je nezanimljiv. Zapravo, on se može definisati i kao dvočasovni uvod u tidesetominutnu filmsku završnicu kojom dominiraju vrhunski snimljene, i režirane, atraktivne scene bitke na plaži…

Raselu Krou i Kejt Blančet večeras se u Teatru Limijer pridružuje i predsednik žirija Tim Barton, a već prvih kanskih dana i Majkl Daglas, ponovo kao Gordon Greko, autor fraze „pohlepa je dobra” iz filma „Volstrit” (1980) Olivera Stouna, ali sada u novom Stounovom filmu „Volstrit: Novac nikada ne spava” (van konkurencije). Stižu i Šon Pen i Naomi Vots, ali i Havijer Bardem kao junak novog filma Alehandra Gonzalesa Injaritua, Vudi Alen sa svojom svitom…

U trku za „Zlatnu palmu” u poslednjem trenutku uvršten je i „Irska ruta”, najnoviji film neumornog britanskog reditelja Kena Louča, koji je naslovljen prema putu koji vodi od bagdadskog aerodroma do centra grada, a fokusiran na ubistvo dva britanska plaćenika u vojnoj službi u Iraku. Louč se tako pridružuje svom rediteljskom kolegi Majku Liju u takmičenju za glavne festivalske nagrade (novi film Stivena Frirsa biće prikazan van konkurencije)…

Kanski festival, naravno, ne može ni bez kontroverzi. Jedna od njih je i novi film francuskog reditelja alžirskog porekla Rašida Bušareba – „Izvan zakona”, koji govori o kolonijalnoj prošlosti Francuske u Alžiru, zbog čega su pripadnici francuske desnice najavili proteste ispred Teatra Limijer, a jedan član francuskog parlamenta, javno zamerio Bušarebu za „negativističko prekrajanje istorije”. Da političari ne mogu bez filma, dokazuje i italijanski ministar kulture Sandro Bondi, koji je najavio bojkot Kana zbog toga što je uvrstio dokumentarni film „Drakila” Sabine Guzanti u zvanični program. Reč je o filmu u kojem autorka kritikuje premijera Berluskonija, njegove poteze i ponašanje tokom zemljotresa u regiji Abruco, kada je poginulo 300 ljudi…

I van glavnog programa biće ove godine i zanimljivo i uzbudljivo. Sutra se program „Izvestan pogled” otvara novim filmom legendarnog portugalskog reditelja Manoela de Oliveire koji sada ima 101 godinu, za koji dan u ovom programu biće viđen i film „Film socijalizam” jednog od začetnika francuskog Novog talasa – Žan-Lika Godara. Program „Petnaest dana autora” najavljuje i provokativne muzičke dokumentarce, o uličnim sviračima u Kongu ali i o rokenrolu Mika Džegera… Filmski maraton je počeo i trajaće sve do 23. maja.

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *