Ulogujte se / Kreirajte profil

Atlantida

  ATLANTIDA (CARSTVO SENKI)

Prostrano ostrvo, ili možda čak kontinent, koje odjednom izranja iz zelenog mora, iz džinovskog svetskog okeana s one strane Heraklovih stubova, kako bi, isto tako neočekivano, opet u njemu potonulo. To se desilo u neko neodređeno, daleko vreme; njegova propast, prema Platonu, pada u godinu 9.600 pre Hrista.

Ta je propast posledica gneva bogova, samog Zevsa u stvari. Nestaće u vatri, u nebeskom ognju koji će se sručiti na ostrvo, potom će se talasi sklopiti nad jednim u suštini već posustalim, okamenjenim svetom.Katastrofa će se odviti tokom samo „jednog jedinog dana i jedne jedine noći“ (Platon, na osnovu egipatskih predanja). Ali će more na tom mestu, po tvrdnjama pomoraca, milenijumima potom ostati neplovno: jedan Platonov savremenik govori o „dvanaest dana plovidbe iza Heraklovih stubova“ (Gibraltarskog tesnaca), koju otežavaju peščani sprudovi, mulj, morska trava i plovućac (posledica vulkanskih erupcija), što podseća na neku vrstu proširenog, džinovskog Sargaškog mora.

merkatormap_1606

Jedan kartaginski moreplovac (Himilko), morskoj travi koja „podseća na grmlje“, dodaje i „morske nemani koje se stalno kreću tamo-amo“ te „divlje zveri (što) plivaju među usporenim brodovima koji kao da gamižu“, morem bez daška vetra. Sećanje na ostrvo, međutim, živeće duže: hiljadama i hiljadama godina, u mračnim i maglovitim legendama bezbrojnih naroda o Zemlji mrtvih ili Zelenoj zemlji, koja počiva negde na Zapadu, u bezmernom Okeanu (otuda i ime Grenlandu, „Zelenoj zemlji“). Ali, to su zabranjeni svetovi mrtvih. Plovidba iza Heraklovih stubova ostaće još zadugo zabranjena, ne samo iz razloga feničanskog monopola nad moreuzom. Jedna engleska mapa, iz 1500., prikazuje Atlantidu spojenu sa Labradorom i Grenlandom, kao da još uvek postoji.

Patuljci i divovi

Njeni stanovnici, prema Rene Genonu, došli su sa Severa u sam osvit ljudske istorije, iz zemlje koja je isto tako naprečac nestala u kosmičkoj kataklizmi, ali ovog puta u kataklizmi izazvanoj zaleđivanjem.

atlantida

Ovde, na tom rajskom ostrvu-kontinentu, izbeglice iz Hiperboreje, istinski ljudi-bogovi, stvorili su novu ljudsku rasu – kromanjonca, sa svojim savršenim osobinama, rasu koja je poznavala pomorstvo, zemljoradnju, magiju i veštinu obrade metala. Tim veštinama naučio ih je sam titan Atlas, za koga staro predanje tvrdi da je nosio svet na svojim plećima. Diodor Sicilijanski kaže da je to samo mitski izraz za činjenicu da je Atlas bio poznavalac astronomije i da je izumeo sferu.

Upravo po titanu Atlasu dobila je ime civilizacija koja je, prema Platonu, negovala običaj žrtvovanja bikova, (koji je u Alantidi kultna životinja), a prema drugim autorima, i ritualnom jedenju svežeg bikovskog mesa i ispijanju njegove krvi – običaj koji će se veoma dugo zadržati na Mediteranu, i to ponajviše u njegovom zapadnom delu. Korida je ostatak drevnog rituala svete igre s bikovima, a taj isti kult se, kako svedoči arheologija, dugo održavao i na Kritu. Trag o tome došao je do nas u vidu mutne legende o Minotauru kome su žrtvovane devojke i mladići u lavirintu u kome je, tobože, bio zatočen. Danas Atlasovo ime nosi Okean i jedna planina u Africi.

Atlantiđani su poznavali metal – tajanstveni orihalk, astronomiju i navigaciju, te veštinu građenja brodova i pismo, a na svom čudesnom ostrvu uzgajali su kokos, slona i, možda, kako tvrde pojedini istraživači, kukuruz i bananu. Ako je verovati Platonu i njegovom egipatskom izvoru, njihova vojna sila, u tako davno doba, nije imala dostojnog takmaca u svetu. Otuda kolonije rasejane širom Starog ali i Novog sveta – Amerike. Ta se kolonizacija generalno odvijala u smeru severozapad-jugoistok, širom zemljine kugle, od severozapadnog Atlantika sve do Pacifika, ostavljajući za sobom brojne tragove, a jedan od najupečatljivijih je onaj u vidu imena afričkih Mavara, biblijskih Amoreja, pacifičkih Maora… – svih u istom značenju, „naroda koji je pristigao sa Zapada“. Arheologija će ovom mitu dati neočekivanu potrvdu, u vidu tzv. zagonetke kromanjonca. Kromanjonac se pojavljuje odjednom i bez prelaznih oblika. Pojavljuje se na severozapadu Evrope, potiskujući neandertalca, patuljka visokog nešto preko jednog metra, najpre u planinske zabiti, koje su, tada kao i kasnije, pribežište svih arhaičnih rasa.

Z_Dwarves2

Treba imati u vidu da se ova shema odviše dobro uklapa u drevne legende i bajke: o patuljcima koji nastanjuju pećine i žive u utrobi zemlje; o ljudima divovima, koji žive na ostrvima ili pristižu sa njih (kromanjonac je imao prosečnu visinu od preko dva metra); o borbama bogova sa titanima koji svi odreda potiču sa Zapada (kao što se i predanje o zmajevima savršeno uklapa u još jednu misteriju prošlosti Zemlje, a to su iščezli džinovski gušteri iz doba jure).

Leteći gradovi i ognjene strele

Drugi poklonici atlantskih mitova dodali su ovoj priči, samoj po sebi fascinantnoj, nove i ništa manje čudesne detalje. Diodor Sicilijanski, u trećoj knjizi svoje Istorijske biblioteke, u kojoj opisuje geografiju istočno-altantskog regiona, iznosi složenu povest ratova koje su Amazonke, a potom još jedan narod „žena-ratnica“, Gorgone, vodile sa atlantskim kolonistima u severozapadnoj Africi. Istorija koja obiluje neverovatnim detaljima i čudesnim preokretima. Veliki grčki geograf Strabon (54. god. pre Hrista), kao i Pomponije Mela (80. god. pre Hrista), poklanjajući veru Platonu, o Atlantidi pišu kao o posve realnoj zemlji.

Vladimir Ščerbakov, u svojoj knjizi Atlanti, govori o rasi ljudi-džinova – u stvari, istinskih ljudi-bogova – rasi koja je „raspolagala tehnikom, letelicama različite konstrukcije, koje su letele na visini od nekoliko kilometara. Njihova nauka navodno bila je bliska umetnosti i ličila je na magiju(…) Imali su rakete, mlaznjake i železničke pruge, epizodne namene, najčešće u cilju raznode. Nije bilo računarske tehnologije ali svaki od Atlanta mogao je uspešno (zbog neuporedivo većih misaonih moći od današnjeg čoveka ali i zbog dužine života, koja se brojala u stotinama godina – prim. B. N.) da se meri s kompjuterom u komplikovanim proračunima. Umesto kompjuterskih, postojale su žive igre(…) Postojali su i industrijski centri sa podzemnim fabrikama i naučno-istraživačkim kompleksima“, te leteći i podvodni gradovi, zaštićeni providnim kupolama.

I dalje: „Izuzetno visoki – do 3 metra, Atlanti su mogli da utiču na sav živi svet (…) Pracivilizacija je postojala. Ali postojali su i ratovi, i to magijski, jer drugačije ni ne možemo da ih nazovemo usled svojih skučenih vidika.“ A ti su ratovi, u konačnom, doveli do uništenja tehnokratske ostrvske civilizacije koja je svoje kolonije rasejala širom sveta, do kataklizme koja je pogodila ne samo nju već i celu zemlju i svo ondašpnje čovečanstvo, dovodeći do geoloških, klimatskih i drugih promena, pa i do istrebljenja pojedinih ljudskih rasa i mnogih životinjskih vrsta (mamuti).

Nisu li to upravo oni ratovi koji se vode uz pomoć fantastičnih oružja, opisani u prastarom indijskom spevu Mahabharata? U trećoj knjizi drevnog epa pominje se, na primer, i „leteći grad“, Saubha: „Došao je (Salva) u Dvaraku sa svojim letećim gradom zvanim Saubha i napao bez milosti mlade kraljeviće Vršnija(…) Potom je odleteo u nebo sa Saubhom.“ Jedno od oružja koje se koriste u borbi naziva se oružje mudrosti, Prađnastra. Bitka koju bogovi vode između sebe odvija se potom u vazduhu, iznad mora koje ključa, a uključuje i oružja „koja prodiru u sve“, te gromove i ognjene strele, koje konačno razaraju leteći grad koji se, potom, survava u more. Vimana su letelice koje se opisuju u spevu Ramajana. Neke od njih, tzv. Jalajan, bile su sposobne da se kreću kroz vazduh i kroz vodu, druge, opet, zvane Tričakra-rama, behu „vozila sa tri točka namenjena isključivo za dejstva iz vazduha“.

Teško je, ili nemoguće, odrediti vreme i mesto na kome se ove bitke epske snage vode. Ali gotovo je izvesno da one nisu proizvod puke uobrazilje i da čuvaju sećanje na nešto značajno i pradavno, nešto što sasvim nadilazi našu moć poimanja.

Zemljotres koji je označio smak sveta

Prema Ščerbakovu (ali i nekim drugim autorima), tragovi pracivilizacije Atlanta rasejani su po čitavoj zemaljskoj kugli – od Atlantika i Amerike do Himalaja i Pacifika – i to u vidu grobnica dugovečnih ljudi-džinova, te arheoloških tragova i ostataka visokotehnološke civilizacije koja nadmašuje sve potom viđeno u istoriji. Jedna od tih nekropola je i ona pronađena u blizini reke Harganaik-Gol, u unutrašnjoj Mongoliji, četrdesetih godina XX veka, koju je predvodio I. A. Jefremov. Ispod kamene ploče ovde su iskopani ostaci džina čija je visina iznosila oko dva i po metra.

Tibetanski lama Lobsang P. Rampa (koji je na Tibetu dosegao najveći stepen duhovnog posvećenja), veoma detaljno opisuje ono što je nazvao ključnim događajem svog života: on je posetio jednu pećinu u Tibetu, gde je, među ostalim, video leteće naprave i hologramske projekcije, te najzad očuvana ljudska tela unutar sarkofaga od crnog kamena, od kojih je najveće pripadalo muškarcu visine od neverovatnih pet metara.

GapingGillCave_EN-US1346155168

Slična mesta, tvrdi lama Lobsang, moguće je naći širom sveta. Ali, najčudesnije od svega jeste što je lami poseta ovom tajnom mestu omogućila doživljaj realnosti od pre mnogo hiljada godina: „Sfera je prikazala svet iz daleke prošlosti(…) Zemljom su hodali drugačiji ljudi(…) Skoro priljubljene uz zemlju, letele su tajanstvene mašine (…) koje su, uostalom, mogle da se vinu nekoliko milja uvis“. Potom sledi opis uništenja, koje čitavu Zemlju prekriva pepelom i grimiznocrvenim oblacima. Ali su skrovita mesta poput ovog ostala da svedoče o postojanju „drevne civilizacije morskog tipa iz doba Atlantide“ i o njenim superiornim dostignućima.

1869. godine u gradiću Levardenu u severnoj Holandiji otkriveni su ostaci drevne knjige koja je pružila zakasnelu i neočekivanu potvrdu Platonu i klasičnim geografima koji su prihvatali postojanje Atlantide. Knjiga je, prema porodici koja ju je posedovala, dobila ime Ura Linda Buk. Ona sadrži veoma iscrpnu istoriju Frizijaca, izuzetno starog naroda koji je danas uglavnom germanizovan. U njoj se, među ostalim, govori o potopljenoj zemlji Atlan (podvarijanta imena je Aldland), a sama knjiga je, prema njenim autorima, prvi put zapisana 3.449 godina po uništenju zemlje Atlan (primerak koji se čuva u levardenskoj biblioteci je, razume se, samo pozni prepis, i to iz godine 1256. posle Hrista).

Katastrofa koja ju je zadesila ovde je opisana sledećim rečima: „Čitavo leto Sunce se skrivalo iza oblaka kao da više nije htelo da vidi zemlju. A na Zemlji je zavladala večita tišina i vlažna teška magla visila je iznad domova i polja kao pokvašeno jedro. Vazduh je bio težak i mučan; ljudi su zaboravili na radost i veselje. Tada se razlegao zemljotres koji kao da je najavljivao smak sveta. Planine su bljuvale vatru katkad nestajući, propadajući u nedra, katkad se izdižući još više. Aldland, koju moreplovci nazivaju Atlan, nestala je, nad planinama se izdigoše pobesneli talasi, a one, koji su se spasli vatre, progutao je morski bezdan. Tle je gorelo ne samo u zemlji Finda već i u Tvisklandu. Šume su plamtele, i svu zemlju je prekrivao pepeo kad bi vetrovi dunuli iz tog pravca. Reke su promenile svoj tok i u njihovim ušćima nastala su nova ostrva od peska i naplavina. Sve je to trajalo tri godine, zatim je zavladao mir, i ponovo su se pojavile šume…“

 new-atlantis

Nasleđe Atlantide

Možda su svetlokosi Guanči, starosedeoci koje su španski osvajači zatekli na Azorskim ostrvima (i sasvim istrebili negde oko 1500. godine), poslednji potomci zlosrećnih Atlantiđana? Španski redovnici zabeležili su mitove ovog prastarog naroda koji je za sebe verovao da ga je sam Bog zaboravio ostavivši ga da živi na ovom zabačenom ostrvu. Možda su to (i) Baski, za koje Oto Muk u svojoj knjizi o Atlantidi tvrdi da ih izvesne jezičke srodnosti i neki običaji povezuju sa pojedinim indijanskim plemenima sa suprotne strane okeana? Civilizacije Asteka i Maja, baš kao i Egipta i stare Kartagine, nose određene crte koje ih veoma lako i prirodno dovode u vezu. Tzv. kiklopske građevine, razbacane širom Starog i Novog sveta, mogle bi biti ostaci građevinske veštine Atlantiđana. Možda su Azorska ostrva zaista poslednji zemni ostatak ovog iščezlog kontinenta, oni vrhovi snegom pokrivenih atlantidskih planina, koje tako slikovito opisuje Platon?

Palaeo1

Kromanjonac se pojavljuje u Evropi pre nekih 40.000 hiljada godina, donoseći sa sobom početke zemljoradnje, pomorstva i umetnosti. Donosi i karakteristčnu opsesiju mrtvim (iz koje će se možda izroditi običaj mumifikacije, karakterističan na mnoge civilizacije atlantskog regiona), kult bika i crvene boje (kojom premazuje svoje mrtve), kult kosti i kamena (koji je „kost zemlje“). To je, uglavnom, ono što se opisuje kao „atlantidski kulturni kompleks“. (Nije isključeno da u atlantidsko nasleđe spada i veštičarenje, ritualni kanibalizam i surovi običaj žrtvovanja dece, zabeležen s obe strane Atlantika, primerice kod Asteka i kod Kartaginjana, koji su, opet, možda tek posledica degeneracije, izopačenosti pozne atlantidske tradicije? Platon pominje izopačenost kasne atlantidske civilizacije, ali spisak tih „grehova“ ni kod njega nije decidiran ni izričit.)

Kromanjonac se, kako je već rečeno, pojavljuje iz „arheološkog niotkuda“. Ne postoje prelazni oblici između njega i autohtonog neandertalca, kojeg za relativno kratko vreme potiskuje. Orinjački čovek i njemu srodni oblici nisu posledica evolucije neandertalskog čoveka ka kromanjoncu već pre degenerisani oblici, podvarijante kromanjonca, ili plod njegovih ukrštanja sa domorodačkim stanovništvom. Ta invazija postepno stvara staru Evropu Ibera, iberske rase. Tek kasnije, krajem neolita, uslediće invazije Arijevaca iz nekog misterioznog centra na krajnjem severu Evroazije, koje neki irski mitovi pamte kao narod Tuata De Danan, istinski božansku rasu, opisujući i ratove koje su oni vodili sa Fomorijancima, narodom pomoraca prispelom sa Zapada (potomaka Atlantiđana?) koje oni zatiču na ostrvu.

Događaji o kojima je reč ne spadaju u istoriju već pre u mitsku, legendarnu prošlost Zemlje. To sećanje na njih ne čini manje istinitim; legenda je, naprotiv, ono što je bitno, vredno pamćenja i znanja.

 Za P.U.L.S.E  Boris Nad

Iz knjige „Nemi bogovi“, „Žagor“, Beograd, 2008.

Arktogeja

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *