Ulogujte se / Kreirajte profil

Babalon (Skerletna Žena i Zvezda) (deo I)

U Krolijevoj Knjizi Zakona boginja Nuit poručuje:

„Znajte sada da je izabrani sveštenik i apostol beskonačnog prostora princ-sveštenik Zver; a u njegovoj ženi zvanoj Skerletna Žena data je sva moć. Oni će okupiti moju decu u svoj zagrljaj: oni će u ljudska srca uneti slavu zvezda.“ (AL, I:15).

Ovim je zapravo obznanjena suštinska formula magijskog i gnostičkog modaliteta vremena u kojem tek počinjemo da živimo, sudeći po protagonistima ere Vodolije. Skerletna Žena je centralna tema te mitologije koja dolazi sa Krolijevom Knjigom Zakona. Naravno, oni koji samo i isključivo Isusa Hrista smatraju Mesijom, mogu se naći zgroženim ovom tvrdnjom, ali meni nije namera da ovde sa njima raspravljam, nego da istražujem ezoterijski simbolizam koji između ta dva može staviti znak jednakosti ili barem sličnosti, budući da su i Jagnje i Kurva aspekti istog revolucionarnog zakona. Dovoljno je pogledati ezoterijski pečat svetog Jovana koji prikazuje jagnje kako nosi krst na kome je okačena zmija, a što po konturi podseća na dizajn hebrejskog slova alef.

lefffvi-arot-seals-cubic-stoneBabalon deluje nečisto onima koji posmatraju odozdo ka gore, onima koji se uspinju, dok je posmatrano odozgo ka dole ona savršeno čista. Naravno, pojmovi gore i dole ovde su uzeti simbolično i odnose se na perspektivu dijagrama Drveta Života. U ovom slučaju vredi istaknuti Regardijeov navod iz Krolijeve Magike, gde je objašnjena istovetnost različitosti. Ovaj primer će nam pomoći da shvatimo na koji način su Kurva i Jagnje u suštini ista stvar: „Na višim nivoima, raznovrsnost oblika, usled proređenosti duhovne atmosfere, počinje da se gubi. Tako se astralna vizija „Izide“ potpuno razlikuje od vizije „Kali“. Prva je vizija Materinstva i Mudrosti, neizrecivo iskrena, jasna i puna ljubavi; druga je vizija ubistva i ludosti, krvoločnosti, požude i okrutnosti. Jedina veza između njih je simbol Žene. Ali onaj ko primeni samadi na Kali dobija potpuno isto prosvetljenje kao da je bila Izida; jer u oba slučaja on postiže istovetnost sa Kvintesencijom Ideje o Ženi, nesputane kvalitetima koje su joj pridavali i u koju su je prerušavali stanovnici Nila odnosno Ganga.“(1) Na drugom mestu Kroli kaže:

„Ovo je misterija Babalon, Majke strahota, i ovo je misterija njenih preljuba, jer ona se podala svemu živom, i podelila sa njima njihovu misteriju. A zato što je postala sluga svakome, postala je i gospodarica svih.“(2)

.

babalon

Princip Babalon deluje apstraktno, ali uvek može biti materijalizovan tako što će nositeljka tog principa biti neka konkretna žena, sveštenica. Zapravo, Babalon se ovaploćuje kroz konkretnu ženu. Ta konkretna sveštenica ima svoj uzor u tantričkoj sveštenici suvasini – „mirisnoj ženi“, koja ima svoju ulogu u seksualnoj magiji/jogi kao sredstvo manifestacije Boginje, tj. magijske moći(3). To znači da ona, uzimajući u obzir reč Babalon, odnosno Bab-El, koja označava kapiju (solarnog) Boga, kako to objašnjava Kenet Grant – propušta solarnu mušku snagu kroz svoju kapiju, tj polni organ te kao takva predstavlja lunarni aspekt stvaranja. Babalon je stoga uporediva sa Šakti. Sve su to elementi koji Skerletnu Ženu povezuju sa drevnom indijskom boginjom Kali, koja u suštini predstavlja simbol vremena, odnosno lunarnih i stelarnih perioda. Upravo je vreme jedno od ključnih svojstava mesijanskog fenomena, s obzirom da je sa pojavom Mesije uvek vezano neko posebno mesijansko vreme, neki novi početak ili poslednja vremena, kraj jednog i početak novog i drugačijeg ciklusa. Mirča Elijade ističe vezu Velike Boginje sa pojmom vremena i tkanja sudbine, pa je otud recimo Ištar, ali i mnoge druge bliskoistočne boginje, prikazana sa vretenom u ruci. Te boginje su predilje, gospodarice vremena i sudbina koje oblikuju onako kako one hoće. One ljudska bića oblače u vreme, u sudbinu, u telo, u materiju. Otud je izgon Adama i Eve iz rajskog vrta posledica pada u materiju, svojevrsnog oblačenja u telo, simbolički predstavljenog pregačama, smokvinim listom u predelu genitalija, koja je ključna zona ovaploćenja. Obučeni u telo, Adam i Eva nisu više mogli bitisati na suptilnom nivou, pa su morali biti podvrgnuti mukama materijalnog postojanja, potpavši pod vlast sudbine i točka vremena, onog vretena koje vrti eone i cikluse, koje daruje život, ali ga i oduzima.

Sudbinske sile predstavljene simbolom točka prikazane su tarot arkanom X Točak sreće, što je zapravo točak sudbine, točak zakona. To je spirala zakona univerzuma iznad kojeg stoji boginja sudbine – sfinga sa krunom na glavi. Na sanskrtu reč „vreme“ glasi kala, čime dolazimo do jezičke poveznice boginje Kali sa pojmom vremena. Kala može značiti i „crno“, „pomračeno“, „zaprljano“ili što bi na srpskom jeziku rekli kaljavo. Vreme je „crno“ jer je nadracionalno, nemilosrdno(4). U tome vidimo povezanost Babalon kao aspekta Nuit sa boginjom Kali. Takođe, ne možemo a da ne uvidimo i sličnost sa sumerskom prvobitnom boginjom Tijamat koju je ubio i prepolovio(5) solarni bog Marduk, načinivši od njenog tela svet, a koju Jungov učenik Erih Nojman opisuje kao iracionalnu moć pravremena i stvaralačkog nesvesnog. Tu sličnost Nuit i Tijamat vidimo u sledećim Nojmanovim rečima:

„Njeni saveznici su i zvezdani bogovi, bogovi noćnog neba, koje je takođe stvorila, dok su tablice sudbine, koje ona, kao velika gospodarica magijskog čaranja, ostavlja u nasleđe, konstelacije noćnog neba koje određuju sudbinu sveta.“(6) A na drugom mestu Nojman kaže: „Noćno nebo je odraz zemlje; to dvoje zajedno čine prapećinu iz koje potiču ljudi, biljke i svetlosna božanstva.“(7)

.

The-Night-of-Kalis-Seduction-1050x719

Zvezda, odnosno pentagram je simbol Nuit u Knjizi Zakona („Petokraka zvezda, sa Krugom u Sredini,a krug je Crven. Moja boja je crna za slepe, ali plavo i zlatno vide vidioci.“ – AL, I:60). Takođe, tu je prisutno i vizuelno crnilo. Opet motiv Zvezde (kao pentagrama) u ezoterijskim pretpostavkama mesijanske prirode. O broju pet, Kenet Grant kaže da je bio simbol ženskog pola davno pre stelarnog sedam i lunarnog dvadeset i osam: „Jer, pet dana žena uranja u tamu i pomračenje, iz nje ističe bujica koju je primitivan čovek ispravno identifikovao sa supstancom koja će se kasnije zgusnuti i stvoriti telo potomaka. Krv je shvatana kao tečno meso i izraz zrelosti žene (kroz broj pet) za udaju.“(8) Plavi pentagram sa crvenim krugom u sredini u tom smislu označava menstruaciju boginje Nuit, nakon koje je spremna da rodi mesijansko dete koje je sin majke, budući da nema fizičkog oca, što ukazuje na drevnost i praistorijsko poreklo ove koncepcije. Boginja je: „devica i majka istovremeno, a samim tim sebe identifikuje sa Prostitutkom Zvezda (tj. mesecom), roditeljem koji rađa nezavisno od individualizovanog oca. I budući da je uočeno da ona obnavlja život na zemlji, žena je povezana sa boginjom na nebu, koja obnavlja sebe kroz nebeske cikluse, kao vrstu vaskrsavanja, vraćanja jedinstvu i konačnom savršenstvu raja i pakla. Broj pet tako postaje pečat autoriteta u svetu duhova, predstavlja ga pentagram ili zvezda sa pet krakova…“(9)
Otud je pentagram simbol elementarnih sila kao i oruđe kontrole istih, dok bi heksagram predstavljao izraz planetarnih inteligencija. Pentagram je žensko, a heksagram muško.  Jedan od izraza pentagrama je jednokraki tzv grčki krst sastavljen od pet kvadrata, koji je u geometrijskom smislu piramida ili kocka bez gornje strane, odnosno kocka čiji je svod kupola. Heksagram ima svoj izraz u tzv latinskom krstu, sastavljenom od šest kvadrata, čiji je geometrijski izraz kocka. Pentagram i heksagram zajedno su 11. Osim toga, pentagram kao izraz lunarnih sila, odnosno kabalističke sefire Jesod, i heksagram kao izraz solarnih sila, odnosno kabalističke sefire Tifaret, takođe zajedno daju 11, jer od Jesoda ka drugim sefirama Drveta života (i od njih ka Jesodu) ima 4 staze koje ih povezuju; od i ka Tifaretu ima ih 8. To je ukupno 12, ali jedna staza im je zajednička – samek, koja direktno povezuje Jesod sa Tifaretom. Simptomatično, tarot atribucija staze samek je XIV Umerenost, odnosno Veština u smislu ars regia (kraljevska umetnost), na kojoj je prikazan anđeo. Samek se prevodi kao stub, a stub je, poput stene, planine, sedišta, prestola, jedno od obeležja Velike Boginje.

189918_1455095477587_1839344728_861097_3752836_nPentagram, kao simbol čoveka i mikrokosmosa, jeste ideal po kojoj je skrojeno ljudsko biće, da liči na svog stvoritelja, zapravo stvoriteljicu. Čovekotvorac je ženski princip, Boginja. Žena je nosilac ljudske vrste. Ljudi su nastali na osnovu ženskog modela. Biblijski čovek – Adam, sačinjen je od crvene zemlje, odnosno krvi i mesa, a što je predstavljeno crvenim krugom u središtvu pentagrama čije elementarne sile savršeno uobličavaju stvoreno biće. Otud je biblijski Elohim, zapravo kodna reč za vavilonsku Ištar, odnosno sumersku Aruru – grnčarku i stvoriteljku, ali i egipatske Nehbet i Neit, koje su postojale oduvek i koje personifikuju stvoriteljku sveta. Erih Nojman kaže da je grnčarstvo, odnosno izrada posuda izvorno ženska delatnost, deo ženskog stvaralaštva, upravo poput stvaranja deteta, odnosno čoveka koji je stvaran od zemlje, baš kao i posude. Ako je grnčarstvo ženski posao, onda je i stvaranje čoveka takođe ženski posao(10), budući da je posuda, jungovski rečeno, kao simbol preobražaja povezan sa glavnim crtama ženskog preobražajnog karaktera. Tako je posuda Skerletne Žene oruđe kojim ona preobražava one koji u tu posudu dospeju – duše svetaca.

Za P.U.L.S.E Dorijan Nuaj

bafomitras.blogspot.rs

.

FUSNOTE:

1. Izrael Regardije, Oko u trouglu, Babun, Beograd, 2010, str. 293.
2. Alister Kroli, Vizija i glas, Esotheria, Beograd, 1995, str. 152.
3. „Preko moje Žene, nazvane Skerletna Žena, koja je bilo koja žena koja prima i prenosi moju Solarnu Reč i Biće, ja ostvarujem svoje Delo, jer bez žene muškarac nema moći.“ Izvod iz Đeridensis radova Alistera Krolija, datih u II poglavlju knjige Keneta Granta, Alister Kroli i skriveni bog, Esotheria, Beograd, 1997, str. 24.
4. U hebrejskom alfabetu slovo šin, iz kojeg je izvedeno ćirilično Ш, kao reč znači zub. To je zub vremena. Tarot karta koja odgovara ovom slovu je XX Sud ili Eon, dakle vreme. Sud se odnosi na tzv. strašni sud kojim se završava istorijsko i započinje nadistorijsko, eshatološko vreme.
5. „Jer ja sam razdvojena radi ljubavi, radi mogućnosti sjedinjenja.“ AL, I:29.
6. Erih Nojman, Velika Majka, Fedon, Beograd, 2015, str. 259.
7. Nojman, isto, str. 271.
8. Kenet Grant, Alister Kroli i skriveni bog, str. 133.
9. Kenet Grant, isto, str. 134.
10. [1] „Kasnije patrijarhalne religije i mitologije navikle su nas da na muškog boga gledamo kao na tvorca koji je, kao Hmun u Egiptu ili JHVH u Starom zavetu, napravio čoveka od blata.“ Erih Nojman, Velika Majka, str. 165. Pre toga, na strani 162, Nojman kaže: „To je jedan od izvornih simbola ženskog: izrada i oblikovanje grnčarije, njeno ukrašavanje i pečenje, spadaju u iskonske funkcije žene.“

TwitterGoogle+

10 komentara na tekst Babalon (Skerletna Žena i Zvezda) (deo I)

  1. Katarina Ristić Aglaja

    15/04/2016 at 23:47

    VRTOGLAVICA uvis propete, zvezdane gospe Nuit dovodi do obaranja s Njene glave krune; presjajnog dvoroga, polumeseca. I ta uvis bačena i zatim posuvraćena kruna/čunak pušta izdanke/plovke, postajući krilatim diskom /nebeskom jedrilicom/. Jer, njen najskriveniji kutak /tkalačka radionica/ biva – patentirano – izbačen u svetloprodužetak kljuna/pramca: onaj što plovi u belu svetlost jednog odmaknutog područja, do koga zemni pogled ne dopire. I taj zakovrnut pramac je zamenjeno-središnji zrak same polu-kružne krune /koji jedini obara glavu Meduze, up. Metide ili Izide/; rep vremena, što se periodično vraća u sopstveni svetloporođajni kljun.

    Čas Suncostoja, ili Bačene Krune, jeste taj koji brazda Sunčanu zenicu. I on je utvrđen bestežinskim tegom, što svezuje-i-razvezuje mašnu vremena. A jedino je teg Sunčanog sata, smešten među Nuitine rogove, plovak zvezdane nit-pobegulje: jedina korisna devijacija unutar nebo-plovne Sfere, što proizvodi svetlosnu beskonačnost iz njene tamne dovršenosti; te ujedno: vrtlog Narcisovog eha, što s dna iskape vlastitog bezizlaza preusmerava svo ljudsko sladostrašće – put najviše Nekretnice.

    Kruna – ublaženim padom Nuitinim – najzad biva oteta sili gutalačke jednosmernosti, i postavljena ponad ušća vremenskog višesmerja (razuđenog Geba, rane Sunčevog klatna). Odatle Nuit osluškuje izlaz dalekih talasanja, te uvlači u sebe dah s nebeske pučine. A to je svetlo-izuvijan put ka Nekretnici, što tka široko-latično polje oko tajne Njenog samopaliteljskog zametka. Purpurni nebeski božur, što snosi beskonačno-zanosno izgnanstvo.

  2. vlad

    16/04/2016 at 17:17

    Ako je Bog tvorac olicenje zenskog principa(korespodencija:Jahve Elohim-Sefira Binah-Saturn-Izida),dali je onda povratak coveka u stanje pre Pada(Zlatno doba) zapravo povratak u visu formu Matrijarhata?.

  3. Dorijan Nuaj

    17/04/2016 at 13:04

    Ne bih rekao da je tako iako deluje logično. Potrebno je sagledati stvari iz više perspektiva. Zlatno doba je stanje izuzetnog maskuliniteta, kakav ne postoji u istorijskom vremenu a kamo li danas. Sa druge strane taj i takav maskulinitet ima snage da se nosi sa dominantnim duhovnim ženskim principom. Dakle, ne bih mogao reći da je reč o bilo kakvoj vrsti matrijarhata nego pre o nekoj uravnoteženoj situaciji kakvu ne možemo naći niti danas niti u istorijskom iskustvu.

  4. vlad

    17/04/2016 at 20:24

    Dali se glavni razlog Velikog Pada,ironicno nalazi u samom Bogu tvorcu koji preuzima ulogu “Cuvara Praga” u svom destruktivnom aspektu,nakon sto je covek stekao Gnozu jeduci plod sa drveta poznanja dobra i zla?.Moze li se reci da je prvobitno Zlatno Doba bilo nesavrseno, upravo zbog neuspelog pokusaja Obogotvorenja coveka(Inicijacija u Vise Misterije) i poraza(zatamnjenja) Uranskog principa u njemu za sta je kriv Bog tvorac/Demijurg?.

  5. Katarina Ristić Aglaja

    18/04/2016 at 00:25

    Zlatno Doba na Zemlji je bilo hipostaza brikolažnog projekta svetova, začetog u božanskom Umu – onaj koji nikada nije sišao dole sa neba Nad-Mesečevog. Budući da se taj egzemplarni svet/vreme – božanskom omaškom – prevremeno materjalizovao, na mesto pra-tvoračkog Uma/Duha stupio je Zli Demijurg. &&&. Tamna mesta određenih tradicija – onda kada prestanu da budu predmet razmatranja – ispovrću svoj poslednji nus-produkt: sliku izolovane sadašnjice, koja zaboravlja proces koji ju je izneo; briše trag pramajke, čija je nit povesnog tkanja prošla kroz presek paralelnih svetova.
    & Lukavstvo starog samodršca, Saturna, beše u tome da – nakon što je uništio otkrivače mape njime patvorene preistorije – postavi sebe kao merilo pravdonosne promene.
    & “Novi svetski poredak” je tako nastao kao falsifikat prastanja – koje je poricalo premoć vladara, te začelo novinu u vlastitom tumačenju. On znači potisnuće, iz dubine Zemlje izronelog, okidača društvene promene. &&&.

    U srcu Atlantide postojao je nesklad između plana primljenog odozgo i materijala crpenog odozdo.

    & Razvoj primitivnog uma nije mogao da sustigne viziju koja ga je pokrenula, te se zaustavio na pretposlednjem stepeniku hrama – čiju je skalu sâm izgradio. Tada je došlo do prvog pogleda unazad: na zgažena stvorenja duž pređenog puta, koja ne behu shvatila ritam i redosled povorke što se kretala (kao-u-snu) ka vrhu razjašnjenja zvezdane vizije; ona su dopustila da ih sasvim obuzme pohlepa, te su previdela šestarom nebesa prautvrđen raspored.
    & Tek se tu – preko prizora nasilja – javila svest o rascepu onog gore i ovog dole; jer ovo dole je praznina samopreispitivanja onog gore, ne i njegov gradivni materijal – koji je (kao fakticitet drevnog vremena) osuđen da se uruši-u-sebe; te i da vaskrsne iz svog ostatka, putem progovora zavišću povređene okrugline onog gore – koje je najzad shvatilo svoju samodovoljnost; autonomnost sopstvenog razvoja, što proističe iz dobro patentiranog vretena, živog kostura slikotvorstva. Ali, na prvom mestu – iz govornog subjekta, koji je čovek samoprevazilaženja svoje prvobitne situiranosti na blaženom ostrvu (zlatnog doba)– kroz dar smeha: sâme Baubo.

    & Otud sledi oslobođenje daha iz tamnosvetlosne čahure, metamorfoza svilene bube, ili širenje saznajnih horizonata na sve strane.

    & Novi zakon Atene Palas, koja – Gromom izbačena iz komore Uma – potiskuje zakon evolucije u najdublje podzemlje – da bi tamo ovaj uveličao svoje dejstvo; te ujedno prerastao u maslinu što grančicom dotiče oblake: platformu Hiperboreje.

    & “Šta”, mislio je on, “zar bi bilo moguće da se pod našim nogama pokreće neki zaseban svet, pun ogromnog života? Da u Zemljinim bezdanima vršljaju nečuveni stvorovi, koje bi unutrašnja vatra mračne utrobe razvijala u džinovske i duhom silne prilike? Da li bi ovi strašni stranci, isterani prodornom hladnoćom, mogli jednom da se pojave među nama, dok bi se možda u isto vreme nebeski gosti, žive jezikom obdarene slike sazvežđa, pojavili nad našim glavama? Da li su ove kosti preostaci njihovog odlaženja ka površini ili znaci bekstva u dubinu?”
    (Novalis: “Hajnrih iz Ofterdingena”)

  6. Dorijan Nuaj

    18/04/2016 at 14:41

    Tzv čuvar praga je postavljen naknadno.
    Odgovornost je uvek na čoveku. Bog je viša funkcija ljudskog bića. Čovek je mikrokosmos. Biblijska priča o padu je slika koja opisuje jednostavnu činjenicu da je životna sila pregazila ljudsko biće. Razlozi su uvek mikrokosmički, posledice su makrokosmičke. Možemo spekulisati o nekakvim spoljnim razlozima, promena uslova na Zemlji, upliv nekakvih stranih sila itd, ali sve to ne bi bilo moguće bez manifestovanja slabosti samog ljudskog bića čija je svest utonula u materijalnost.

  7. Katarina Ristić Aglaja

    18/04/2016 at 19:28

    Ali postoji nulti izbor duše čuvan pod pečatom pra-vidilačkog bića nigdine (moire kao žar-ptice), koji predodređuje pojedinca da bude deo šire brikolažne (monadološke) celine (monade-kao-lavirintne-knjige) – a gde je svaka monada (individua) dobro ili zlo, odnosno, r/evolutivno ili disolutivno orijentisana. Postoji, zatim, aristotelovska finalna uzročnost kao ustrojstvo skale svesti božanskog bića prvo-projektovane Ideje, povučene duboko u nevidnost, prihvaćena kasnije od one struje neoplatoničara koja se ulila u nemačku idealističku mistiku; zatim, kantovski shvaćeno radikalno zlo u čoveku (u narodu se ono smatra za geopsihičko),te najzad hegelovski razvoj svetskog duha preko dopuštanja njegove nadkrajnosne suprotnosti – “kobi slučaja” (“bačene kocke”)o kome je govorio Platon u svojoj “Državi”, tačnije, “Mitu o Eru” gde se pojavljuju Moire/Suđaje. Čuvar praga “tamne čekaonice duša”, (Severnog Zamka Arijanrod – “srebrom okovanog zamka iza-severnog-vetra” /Robert Grejvz), gde se čuvaju pečati istih, jeste Hermes.

  8. vlad

    18/04/2016 at 21:29

    Hvala vam na ovako iscrpnim Odgovorima,koji su mi razjasnili odredjene nedoumice.I samo jos jedno pitanje:dali se moze reci da je Bog kao Visa Funkcija ljudskog bica identican sa hinduistickim Atmanom?.

  9. Dorijan Nuaj

    19/04/2016 at 10:37

    Načelno bih rekao da jeste identičan, ali ne poznajem toliko dobro učenja o atmanu.

  10. Katarina Ristić Aglaja

    25/04/2016 at 19:28

    Po jednoj verziji hebrejskog mita – Elohim (Elohimi) je/su izdahnuo/li, žrtvovao/li svoje biće zato da bi pra-kosmos “prodisao”. U tom smislu Elohim je Atman.

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *