Ulogujte se / Kreirajte profil

Bajronovska nesreća – Bertrand Rasel : Osvajanje sreće

Obična je pretpostavka u našim danima, kao što je to bilo i u drugim vremenima istorije, da su oni mudri među nama progledali sva oduševljenja ranijih vremena i došli do zaključka da život nema rašta da se živi. Ljudi takvog mišljenja su stvarno nesrećni, ali i ponosni na svoju nesreću koju pripisuju prirodi vasione i smatraju da je njihov stav jedini mogućan stav za prosvećenog čoveka. Njihov ponos na svoju nesreću izaziva u manje izveštačenim ljudima sumnju u njihovu nesreću; ovi smatraju da čovek koji uživa u svojoj nesreći ne može biti jadnik. Takvo gledište je suviše prosto; nesumnjivo da kod tih jadnika ima nešto obeštećenja u osećanju više vrednosti što su prozreli stvari, ali to ipak nije dovoljno za promašene sitnije radosti. Ja lično ne verujem u neku višu mudrost svesnosti o sopstvenoj nesreći. Mudar čovek biće srećan u okviru prilika koje mu se pružaju, i ako u posmatranju vasione preko izvesnih granica dođe do bolnih zaključaka, bolje je da mesto vasione osmatra nešto drugo. To hoću da dokažem u ovom poglavlju. Želeo bih da ubedim čitaoca kako nas uprkos kakvih bilo dokaza, razum ne sprečava da budemo srećni; čak idem tako daleko u svom uverenju da tvrdim da rasuđuju naopako oni koji sasviim iskreno pripisuju svoje žalosti svom shvatanju o vasioni: istina je da su oni nesrećni iz nekih njima nepoznatih razloga i da ih to osećanje navodi na razmatranja o manje prijatnim osobinama sveta u kojem žive.

4ff6ea68f269820a102ce2c0937087e5

Za savremenog Amerikanca ovo je gledište izneo g.Džozef Kruč u knjizi pod naslovom Moderno raspoloženjei o tome hoću da govorim; za pokolenje naših dedova to gledište izneo je Bajron, a za sva vremena Propovednik iz Staroga zaveta. G. Kruč kaže: ,,Mi smo izgubljeni i za nas nema mesta u prirodnoj vasioni, ali zbog svega toga nije nam žao što smo ljudi. Bolje je da umremo kao ljudi nego da živimo kao životinje.” Bajron kaže:

Nema radosti koju bi nam svet dao a da nam je ne otme,

Kad se žar prvobitne misli ugasi u punom osipanju osećanja.

A Propovednik kaže:

Zato hvalih mrtve koji već pomriješe više nego žive koji jošžive.

Ali je bolji i od jednijeh i od drugijeh onaj koji još nije postao, koji nije video zla što biva pod suncem.

Sva ova trojica pesimista došli su do ovih mračnih zaključaka pošto su prethodno ispitali radosti života. G. Kruč[i] je živeo u najintelektualnijim njujorškim krugovima; Bajron je preplivao Helespont i doživeo bezbroj ljubavnih veza; Propovednik je čak bio raznovrsniji u uživanju svojih radosti: okušao je vino, okušao muziku, ,,i svakojake druge stvari”, načinio je sebi plivališta, nabavio slugu i sluškinja i imao slugu rođenih u kući njegovoj. Čak ni u takvim okolnostima ga nije napustila mudrost. Pa ipak je došao do zaključka da je sve taština, pa čak i sama mudrost.

I upravih srce svoje da poznam mudrost i da poznam bezumlje i ludost, pa doznah da je i to muka duhu.

Jer gdje je mnogo mudrosti, mnogo je brige, i ko umnožavaznanje, umnožava muku.           

Čini se kao da mu je sopstvena mudrost dotužila; činio je uzaludne pokušaje da se liši te mudrostd.

Ja rekoh u srcu svom: daj da te okušam veseljem; užavaj dobra. Ali gle, i to bješe taština.

Ali ipak je mudrost ostala s njim.

Za to rekoh u srcu svom: meni će biti kao bezumniku što biva; šta će mi dakle pomoći što sam mudar? I rekoh u srcu svom: i to je taština.

Za to mi omrze život, jer mi nije milo što biva pod suncem, jer je sve taština i muka duhu.

bertrand_russell_image

Sreća je za književnike što ljudi ne čitaju davno napisane stvari, jer da to čine došli bi do zaključka da, ma šta i da se kaže o jezerima vode, pisanje novih knjiga sasvim pouzdano je taština. Ako bismo bili kadri da dokažemo da Propovednikovo učenje nije jedino koje se nameće mudrom čoveku, nije nužno da se mučimo mnogo oko narednih izraza u sličnom duhu. U raspravljanju te vrste moramo da napravimo razliku između raspoloženjanjegovog intelektualnog izraza. O raspoloženju prepirci mesta nema; ono može da se izmeni pod uticajem nekog srećnog udesa ili promenom našeg telesnog stanja, ali se dokazima izmeniti ne može. I meni samom često se dešavalo da sam se našao u raspoloženju u kojem sam osećao da je sve taština; iz tog stanja sam se oslobodio ne pomoću neke filozofije nego pod pritiskom neke neizbežne radnje. Ako vam je bolesno dete, možete da se osećate nesrećni, ali vam nikako neće padati na pamett da sve smatrate taštinom;imaćete osećanje da je iznad svega najvažnije da deteozdravi, bez obzira na pitanje da li čovečji život ima vrednosti ili nema. Bogat čovek može da ima, a često i ima, osećanje da je sve taština, ali ako mu se desi da izgubi sav svoj novac, primetiće da njegov sledeći ručak nije ni najmanje taština. To osećanje se rađa iz suviše lakog zadovoljenja prirodnih potreba. Kao i druge životinje, ljudska životinja se prilagodila izvesnom zalaganju u borbi za opstanak, i onda, ako je zahvaljujući velikom bogatstvu homo sapiens u stanju da bez napora olako zadovolji sve svoje ćefove, samo odsustvo napora iz njegovog života oduzeće važan sastojak sreće. Čoveku koji lako dolazi do stvari koje samo ovlaš priželjkuje, čini se da zadovoljenje želje ne donosi sreću. Ako je filozofski nastrojen, on će zaključiti da je čovečji život u suštini beda, pošto je nesrećan i onda kad ima sve što zaželi. On zaboravlja da je neophodan deo sreće da čovek bude bez nekih stvari koje toplo želi.

Toliko o raspoloženju. Ima međutim u Propovedniku i intelektualnih dokaza.

Sve rijeke teku u more, i more se ne prepunja.

Nema ništa novo pod suncem.

Ne pominje se što je prije bilo.

I omrze mi sav trud moj oko kojega se trudih pod suncem, jer ću ga ostaviti čovjeku koji će nastati nakon mene.

Kad bi neko pokušao da ove dokaze izrazi u stilu modemog filozofa, oni bi se sveli otprilike na ovo: čovek večno radi i materija je večno u pokretu, pa ipak ništa ne ostaje, mada se nova stvar koja dolazi ni u čemu ne razlikuje od one koja je prošla. Čovek umire i njegov naslednik žanje blagodeti njegovih napora; reke teku u more ali njihova voda ne ostaje u njemu. Bez prekida, u beskrajnojbesciljnoj povorci rađaju se i umiru ljudi iz dana u dan, iz godine u godinu. Da su reke mudre, ostale bi gde su.

Da je Solomon[ii] mudar, ne bi sadio voćke čije će plodove uživati njegov sin.

Ali u drugačijem raspoloženju, kako sve to izgleda drugačije. Zar nema ničeg novog pod suncem? A šta da kažemo za oblakodere, aeroplane i radio-govore političara? Šta je o svemu tome znao Solomon? Da je uzmogao da na radiju sasluša govor kraljice od Sabe svojim podanicima na povratku iz njegove kraljevine, ne bi li ga to utešilo u njegovim taštim voćnjacima i vodenim jezerima? Da je dobio novinarske isečke i doznao šta su novine kazale o lepoti arhitekture njegovih građevina, o udobnostima njegovih harema i o nezgodama koje je doživeo u prepirci s protivničkim mudracima, da li bi produžio da priča kako ničega novog nema pod suncem? Mogućno je da ga sve ove stvari ne bi izlečile od pesimizma, ali bi im on svakako dao nov izraz. U istinu, jedan od prigovora g. Kruča ovom vremenu je baš u tome što ima suviše mnogo novih stvari pod suncem. Ako je prisustvo i odsustvo novotarija podjednako neprijatno, teško da bi se moglo prihvatiti da bi ijedno bilo povod za očajanje. Pa dalje, ,,sve rijeke teku u more i more se ne prepunja; odakle teku rijeke, onamo se vraćaju da opet teku”. Posmatrajući to kao povod za pesimizam, reklo bi se da je putovanje neprijatna stvar. Ljudi leti idu u banje, pa ipak se vraćaju u mesta odakle su došli. To još ne dokazuje da je uzaludno posećivati banje leti. Da vode imaju osećanja, one bi verovatno uživale u pustolovnom kružnom putovanju kao u Šelijevom Oblaku. A što se neugodnosti tiče da stvari ostavljamo nasledniku, to bi se moglo osmotriti s dva gledišta: s naslednikovog ona uopšte nije neprijatna. Niti je činjenica što stvari prelaze iz ruke u ruku osnov za pesimizam. Da iza jednih dolaze gore stvari, to bi bio osnov za pesimizam; ali ako dolaze bolje, to je povod za optimizam. A šta da mislimo ako, kao što drži Solomon, iza jednih dolaze istovetne druge stvari? Hoće li zbog toga čitav red stvari da bude uzaludan? Sasvim pouzdano da ne, sem u slučaju ako su pojedine etape kruga po sebi mučne. Opasan običaj je upreti pogled u budućnost i misliti da je čitav smisao sadašnjosti u tome šta će da preda budućnosti. Celina nema vrednosti ako je nemaju ni delovi. Život se ne sme shvatiti kao melodrama u kojoj junak i junakinja prolaze kroz neverovatne neprilike da za to budu nagrađeni srećnim svršetkom. Ja živim i provodim  svoj život, moj sin me nasleđuje i provodi svoj život, a njegov sin dolazi za njim. Kakvog smisla ima od toga praviti neku tragediju? Naprotiv, da večno živim, radosti života bi neminovno morale da izgube čar. Ovako kako je, one su večno sveže.

Obe ruke sam zagrevao na vatri života,

On tone i ja sam spreman na put.

Takav stav je isto tako razložan kao što je i uzbuđenost zbog smrti. Ako bi se dakle raspoloženja upravljala razumom, bilo bi isto toliko osnova za vedrinu koliko i za očajanje.

lord-bajron

Propovednik je tragičan; g. Kručovo Moderno raspoloženje je patetično. U suštini, g. Kruč je žalostan što su neke srednjovekovne vrednosti propale a i neke skorašnjeg porekla. „Što se tiče sadašnjeg nesrećnog doba”, kaže on, ,,u njemu se pojavljuju duhovi jednog mrtvog sveta i ono se još nije osvestilo na stvarnosti; njegova nevolja je kao mladića koji još ne ume da se snađe bez pomoći mitologije kroz koju je prošlo njegovo detinjstvo.” Ovo tvrđenje je savršeno tačno ako se primeni na jednu vrstu intelektualaca, onu naime koja, dobivši književno obrazovanje, ništa ne zna o modernom svetu, i pošto je u mladosti naučila da svoja verovanja zasniva na emociji, ne može da se oslobodi one detinjaste želje za sigurnošću i zaštitom koje joj svet nauke ne može da pruži. Kao i većinu drugih književnih ljudi, g. Kruča muči misao što nauka nije ispunila obećanja. On nam, dabome, ne govori u čemu su ta obećanja i misli da su ljudi kao Darvin i Haksli pre šezdeset godina nešto očekivali od nauke što im ona nije dala. Verujem da je to savršena zabluda koju podstiču oni pisci i sveštena lica koja ne bi želela da njihove specijalnosti izgube prođu. Istina je da u sadašnjem vremenu ima mnogo pesimista. Uvek je imalo mnogo pesimista kad god je bilo ljudi čiji su se prihodi smanjivali. Doduše, g. Kruč je Amerikanac i američki prihodi su se uglavnom povećali u ratu, ali na evropskom kontinentu intelektualne klase strašno su trpele, a uz to je i sam rat u sve ljude ulio izvesno osećanje nestalnosti. Ovakvi socijalni uzroci od većeg su značaja za raspoloženje jednog vremena od svih teorija o prirodi vasione. Retko da je koje doba bilo očajnije od trinaestog veka, i to mada su takvu ocenu toga doba, koje g. Kruč toliko žali, prihvatili svi sem cara i nekoliko italijanskih vlastelina. Otuda Rodžer Bekn[iii] kaže: „Jer u ovo naše doba više vladaju gresi nego ikad, a greh je nepomirljiv s mudrošću. Pogledajmo malo čitavo stanje u svetu i proučavajmo ga svugde pažljivo: svugde ćemo naći beskrajnu korupciju i na prvom mestu u Glavi… Pohota obeščašćuje čitav dvor i lakomost vlada svugde… I ako se dakle tako dela u Glavi, kako li je tek u udovima? Pogledajte visoko sveštenstvo. Kako samo jure za novcem i zapostavljaju brigu o dušama… Pogledajmo monaške redove: nijedan ne izdvajam iz ovoga što tvrdim. Gledajte kako su nisko pali svi od reda prema onom kakvi bi trebalo da budu; a novi monaški redovi strašno su se osuli u odnosu na njihov nekadašnji uzvišen stav. Čitavo sveštenstvo je u znaku oholosti, pohote i tvrdičenja: i ma gde da se sastanu sveštena lica, bilo u Parizu ili Oksfordu, sablažnjavaju običan svet svojim svađama, prepirkama i drugim porocima… Niko se ne osvrće šta radi i kako, da li prevarom ili podvalom, tek važno je da zadovolji svoju pohotu.” A o paganskim mudracima starih vremena on kaže: „Njihovi životi su izvan svakog poređenja bili bolji od naših kako u pristojnosti tako i u preziranju sveta sa svima njegovim čarima, bogatstvima i častima; kao što to svak može da pročita u delima Aristotela, Seneke, Tulija, Avicene, Alfarabija, Platona, Sokrata i drugih; i tako su ovi ušli u tajne mudrosti i otkrili sve znanje.” Mišljenje Rodžera Bekna bilo je podudarno s mišljenjem svih njegovih književnih savremenika od kojih nijedan nije voleo doba u kojem je živeo. Ja nijednog trenutka ne bih poverovao da taj pesimizam ima neki metafizički uzrok. Njegovi uzroci su bili rat, siromaštvo i nasilje.

Jedno od g. Kručovih patetičnih poglavlja govori o ljubavi. Izgleda da su u Viktorijino doba imali visoko mišljenje o ljubavi, ali smo mi s našom modernom izveštačenošću prozreli šta je ona u stvari. Za neke skeptičnije viktorijance ljubav je vršila izvesne funkcije Boga koga su oni izgubili. Suočeni s tim, čak i oni najuporniji, postajali su, za trenutak, mistični. Našli su se u prisustvu nečega što je u njima budilo takvo uzvišeno osećanje poštovanja, uzvišenije od svega drugoga, i nešto prema čemu su u dnu svog bića osećali da mu duguju neospornu odanost. Za njih, kao i Bog, ljubav zahteva sve žrtve; kao on i ona je nagrađivala vernike time što je u sve životne pojave udahnula neki smisao koji još nije ispitan. Mi smo se navikli — više od njih — na bezbožnu vasionu, ali još ne na takvu koja bi bila i bezljubavna, i tek kada do toga stepena dođemo, shvatićemo šta ateizam zbilja znači. Čudno je kako drugačije izgleda Viktorijino doba mladima našeg vremena od onoga kako je izgledalo onima koji su u njemu živeli. Sećam se dve stare dame koje sam poznavao u svojoj mladosti, obe tipične u izvesnom pogledu za to vreme. Jedna je bila puritanka, a druga Volterova poklonica. Prva se žalila što pesnici pišu toliko o ljubavi kad je to po njenom mišljenju bio nezanimljiv predmet. A druga je primetila: „Niko ništa ne može da kaže protiv mene, ali ja uvek tvrdim da nije gora stvar ako se pogazi sedma zapovest nego šesta, jer u najmanju ruku sedma zahteva pristanak i druge strane.” Nijedno od ovih gledišta nije bilo onakvo kakvo g. Kruč zamišlja tipično viktorijanskim. Njegovo mišljenje očigledno potiče od nekih pisaca koji ni u koliko nisu bili u saglasnosti sa svojim vremenom. Najbolji za to je, mislim, Robert Brauning[iv]. Pa ipak ne mogu da se otmem utisku da ima nešto učmalo u ljubavi kako je on zamišlja.

Robert Browning circa 1888

Robert Browning circa 1888

Neka je hvala Bogu što njegovo najniže biće

Može da se pohvali s dva lica, jednom da prkosi svetu,

A drugim da se okrene ženi koju voli!

To predstavlja da je ratobornost jedini stav prema spoljašnjem svetu. Zašto? Zato što je svet svirep, rekao bi Brauning. Zato što vas neće da prihvati po vašoj sopstvenoj oceni, rekli bismo mi. Jedan bračni par može da obrazuje, kao što su činili Brauninzi, udruženje za uzajamno divljenje. Vrlo je prijatna stvar ako vam se nađe neko u koga se možete pouzdati da će vam pohvaliti rad, zaslužili vi to ili ne. I Brauning je nesumnjivo bio sjajan, muževan čovek kad je neobuzdano napao Ficdžeralda koji se usudio da se ne divi Aurori Lej. Nikako ne mogu da se složim da je u istinu za divljenje odsustvo kritičkog duha na obema stranama. To stoji u vezi sa strahom i željom da se nađe utočište od ledenih strela bespristrasne kritike. Mnoge matore neženje dolaze do istog zadovoljstva u svojim toplim sobama. I sam sam dugo živeo u Viktorijinom dobu da bih bio moderan u smislu g. Kručovih merila. Ja nikako nisam izgubio veru u ljubav, ali vrsta ljubavi u koju verujem nije ona kojoj su se divili viktorijanci; ona je pustolovna i otvorenih očiju i, dok pruža saznanjedobru, ne sadrži zaboravljanje zla niti uobražava da je posvećena ili sveta. Pridavanje takvih osobina vrsti koja je bila predmet divljenja nastala je iz činjenice da je pol oglašen za tabu. Viktorijanac je bio duboko ubeđen da su polne stvari uglavnom zlo, i onoj vrsti koju je odobravao, morao je da doda preterane prideve ulepšavanja. Bilo je tada više polne gladi nego sada i samo to van svake sumnje pokazuje koliko su ljudi pridavali suviše veliku važnost polu isto onako kao što su to askete uvek činile. Mi danas prolazimo kroz dosta smušen period u kome su mnogi ljudi odbacili stara merila još pre nego što su prihvatili nova. To ih odvodi u razne neprilike i kako njihova podsvest obično još i dalje veruje u stara merila, ako neprilike naiđu, izazivaju očajanje, grižu savesti i cinizam. Ne verujem da je broj ljudi u kojih se to dešava veoma znatan, ali su oni danas među najgrlatijima. Ja verujem da bi se, uzevši jednog prosečnog imućnog mladića današnjih dana i Viktorijinog doba, našlo da sada ima daleko više sreće u vezi s ljubavlju i daleko više istinske vere u vrednost ljubavi nego što je bilo pre šezdeset godina. Razlozi koji navode neke ljude na cinički stav u vezi su s despotskim pritiskom starih ideala na nesvesno, s odsustvom racionalne etike s kojom bi današnji čovek saobražavao svoje držanje. Lek nije u jadikovanju i priželjkivanju prošlosti, nego u smelijem prihvatanju modernog shvatanja i u odlučnosti da se iskorene odbačena sujeverja iz svih njihovih tajnih skrovišta.

Da se ukratko kaže zašto cenimo ljubav, nije laka stvar; pa ipak, poduhvatiću se tog pokušaja. Na prvom mestu, ljubav valja ceniti — a to mada nije njena najveća vrednost, od osnovne je važnosti za ostalo — kao izvor uživanja sam po sebi.

Oh, ljubavi! čine ti nažao

Koji govore da je tvoja slast gorka,

Kad je tvoj bogati plod takav
Da ništa od njega slađe biti ne može.

bertrand-russell

Bezimeni pisac ovih redova nije tražio rešenje u ateizmu ili ključ za odgonetanje vasione; on se prosto predao uživanju. I ne samo da je ljubav izvor slasti nego je njeno odsustvo izvor bola. Nadrugom mestu, ljubav valja ceniti zato što nadahnjuje najveća zadovoljstva kao što su muzika, izlazak sunca u planinama i more pri mesečini punog meseca. Čovek koji nikad nije doživeo lepe stvari u društvu žene koju je voleo, nikad nije osetio mađijsku snagu koju takve stvari imaju. Pa onda, ljubav je u stanju da razbije tvrdu ljušturu čovekovog ja, pošto je to jedan oblik  biološke saradnjeu kojoj su potrebna uzbuđenja obe strane da se ispuni uzajaman nagonski polet. Bilo je u svetu u raznim vremenima raznih usamljenih filozofija, nekih veoma plemenitih, drugih manje takvih. Stoici i prvi hrišćani verovali su da je čovek kadar da ostvari najviše dobro koje je čovekov život sposoban da ostvari pomoću sopstvene volje ili, u svakom slučaju, bez Ijudske pomoći; drugi su u vlasti videli životni cilj, a neki opet u ličnom zadovoljstvu. Sve su to samačke filozofije u smislu što se verovalo da se dobro može ostvariti u svakoj pojedinačnoj ličnosti, a ne samo u većem ili manjem društvu lica. Sva ta mišljenja su za mene pogrešna i to ne samo s gledišta etičkog, nego i kao izrazi većeg dela naših nagona. Čovek zavisi od saradnje i od prirode je snabdeven, istina ne baš potpuno, nagonskim oruđima iz kojih može da iskrsne druželjublje potrebno za saradnju. Ljubav je prvi i najobičniji oblik emocije koja vodi ka saradnji i oni koji su osetili ljubav bilo kakve dubine, ne bi se pomirili s filozofijom koja smatra da je najveće dobro da budu nezavisni od voljenog lica. U tom pogledu roditeljsko ošećanje u svom najlepšem izrazu posledica je ljubavi među roditeljima. Neću da tvrdim da je ljubav u svom najvišem obliku svakodnevna pojava, ali tvrdim da u svom najvišem obliku otkriva vrednosti koje bi inace ostale nepoznate, i po sebi ima vrednost koju nije ukaljala skepsa, mada skeptičari koji su nesposobni za nju, mogu lažno da pripišu svoju nesposobnost skepticizmu.

Prava ljubav je trajni plamen,

Koji stalno gori u mislima,

Nikad ne boluje, ne umire i ne hladi se

I sama od sebe nikad ne beži.

Sad dolazim na ono što g. Kruč kaže o tragediji. On tvrdi, i u tome sam s njim saglasan, da su Ibzenove Aveti po vrednosti ispod Kralja Lira. „Nikakva jača snaga izraza, nikakva veća rečitost ne bi mogli od Ibzena da naprave Šekspira. Građa iz koje je ovaj poslednji stvarao svoja dela — njegovo shvatanje o ljudskom dostojanstvu, njegov smisao za važnosti ljudskih strasti, njegova vizijao širini ljudskog života — jednostavno nije postojala niti je mogla da postoji za Ibzena, kao što nije postojala niti mogla da postoji za njegove savremenike. Bog i Čovek i Priroda nekako su iščileli u vekovima između njih dvojice ne zato što nas realističko učenje moderne umetnosti vodi da istražujemo obične ljude, nego što je ta običnost ljudskog života nekako na nas nabačena dejstvom istog procesa koji je doveo do realističkih teorija o umetnosti kojom se može opravdati naša vizija.” Ovo je nesumnjivo slučaj da starinska vrsta tragedije koja se zanimala kneževima i njihovim nevoljama i nije više podesna za naše doba i kad mi pokušamo analizu nevolje neke beznačajne ličnosti na isti način, efekat nije isti. Razlog tome, međutim, nije ni u kakvom pogoršanju životnog shvatanja, nego upravo suprotno. To dolazi otuda što više ne možemo da gledamo u izvesnim licima veličine ovoga sveta koje imaju prava na tragične strasti, dok svi ostali prosto imaju da dirinče i podmeću leđa kako bi na svetlost izbacili jednoga ili dvojicu. Šekspir kaže:

Kad prosjaci umiru, ne vide se komete;

Nebesa se zapožare sama, kad umiru kraljevi.

viljem-sekspir-jpg_660x330

U Šekspirovo vreme to osećanje, ako ne doslovno, ali u izvesnoj meri izražavalo je gotovo sveopšte shvatanje koje je savršeno iskreno prihvatio i sam Šekspir. Dosledno tome, smrt pesnika Cine je komična, dok su smrti Cezara, Bruta i Kasija tragične. Vasionski značaj pojedinačne smrti mi više ne možemo da shvatimo zato što smo postali demokrati, ne samo po spoljašnjem izgledu, nego iz najdubljeg uverenja. Velika tragedija u sadašnje vreme, dakle, ima da se pozabavi s celinom a ne s pojedincem. Da primerom osvetlim na šta mislim, navešću Massemensch od Ernsta Tolera[v]. Neću da tvrdim da je to delo najbolje koje je napisano u najveća doba, ali tvrdim da se opravdano može uporediti s njima; ono je plemenito, duboko i savremeno, tiče se junačke akcije i podesno da „kroz sažaljenje i užasavanje pročisti čitaoca”, kao što Aristotel kaže da bi trebalo da bude. Do sada ima malo primera takvih vrsta moderne tragedije, pošto se morala napustiti stara tehnika i stara tragedija, a da se u zamenu ne daju samo prazne reči obrazovanog izgleda. Da piše tragediju, čovek mora da oseti tragediju. Da oseti tragediju, čovek mora da je svestan sveta u kojem živi i to ne samo u mislima nego svojom krvlju i mesom. U svojoj knjizi g. Kruč na mahove govori o očajanju, i čovek je dirnut kako se junački bori s ovim sumornim svetom, ali njegova sumornost dolazi otuda što on i većina ljudi od knjige nisu naučili kako da saobraze stare emocije s novim podsticajima. Ti podsticaji su tu, ali ne u književnim koterijama. Književne koterije nemaju životnog dodira sa životom zajednice, a takav dodir je neophodan ako hoćemo da ljudska osećanja imaju ozbiljnost i dubinu između kojih se podjednako kreću tragedija i prava sreća. Svima mladim talentovanim ljudima koji se grče u osećanju da za njih nema posla na ovom svetu, rekao bih ovo: „Prestanite s pokušajem da pišete i, mesto toga, pokušajte da ne pišete. Pođite u veliki svet: budite gusari, kraljevi u Borneu, radnici u Sovjetskoj Rusiji; stvorite sebi život u kojem ćete na zadovoljenje osnovnih telesnih potreba utrošiti gotovo sve svoje snage.” Ovakav put ne predlažem svima, no samo onima koji pate od bolesti čiju je dijagnozu dao g. Kruč. Verujem da će posle nekoliko godina takvog života bivši intelektualac doći do zaključka da, uprkos uzdržavanja, ne može da se odupre pisanju i, kad do toga dođe, njegovo pisanje neće mu izgledati više prazno.

“Osvajanje sreće” – Bertrand Rasel

Prethodni nastavak

Sledeći nastavak

[i] KruS (J. W. Krutch), američki kritičar i esejista, rođen 1893. (Prlm.prev.)

[ii] Dabome da Propovednika nije napisao Solomon ali, je jednostavnije da  se pisac nazove tim imenom.

[iii] Rodžer Bekn (Roger Bacon), engleski filozof i naučnik, (1257—1327). (Prim. prev.)

[iv] Robert Brauning (Robert Browning), engleski pesnik, (1812—1889). (Prim. prev.)

[v] Ernst Toler (Emst Toller), nemački pesnik i pisac, (1893—1939). (Prlm. prev.)

TwitterGoogle+

Jedan komentar na tekst Bajronovska nesreća – Bertrand Rasel : Osvajanje sreće

  1. Душко Јевтовић

    09/06/2016 at 13:54

    Данас, дух времена омета и чак онемогућава људе да буду срећни, да пронађу радост и занимљивост, једном речи: лепоту, у обичном и свакодневном. Наметнута журба и брзина, обиље непотребних информација које затрпавају свест, одвалче човека од Бога, без кога нема стварног живота и среће. Наиме, без Божјег присуства нема душевног мира, а без мира и спокојства – нема осећања безбрижности и сигурности.
    Од рођења нас обликују грубе канџе неправде, а безумно богаћење и успех истичу се као узори којима треба тежити у друштву у коме је такмичење истиснуло љубав и саосећање према ближњима. Многи од нас су упали у понор са чијег дна нас преклињући немо посматра савест, а ка излазу води стаза незахвалности и греха.
    Агата Кристи је у роману “Искричави цијанид” за једног од јунака рекла да је он “успешни несрећник”, примећујући да су успешни људи несрећни и да баш зато теже успеху – да би себи и другима могли да покажу куће, аутомобиле, јахте и докажу да су вредни дивљења. Напротив, срећни људи су неуспешни јер су у сагласности са собом и не дају прет пара за успех.
    Запажање Агате Кристи заслужује да га запамтимо и живот ускладимо с њим. Освајање среће је – мудрост, а мудрост је (како је утврдио Карел Чапек) – врлина.

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *