Beograd pod Beogradom

 

rimski10

Lagumi puni – tajni

Beograd je jedno od najneobičnijih i najstarijih naselja u Evropi. Po starosti se može meriti sa najstarijim među prestonicama Starog kontinenta, a u odnosu na njegovu nesvakidašnju istoriju Berlin ili Pariz su pravi “gradovi dečaci”. Bezbrojni vladari ovog grada ostavljali su svojevrsne “potpise” ispod njega, gradeći podzemne objekte, lagume, bunkere, skloništa, kao i tajne prolaze od kojih su mnogi i danas zaboravljeni i skriveni ispod pločnika prestonice. Ovo je bio pokušaj da makar deo od njih pronađemo i opišemo.

Naša ekspedicija, sačinjena od speleologa Kluba “Asak” sa Prirodnomatematičkog fakulteta u Beogradu i eksperata Javnog preduzeća za skloništa, uz savetodavnu pomoć stručnjaka Zavoda za zaštitu spomenika Beograda tražila je način da dopre do svog korena u ovom gradu. Svesni da ga nijedna biljka ne vidi, onako zatrpanog u slojevima zemlje ispod nje, ali da baš iz njega crpe svu svoju energiju, snagu i znanje, jer to je njen najstariji deo. Uostalom, kada se drvo odvoji od korena i ne postaje drugo nego – običan balvan.

Kule nisu puškarnice

Kada se prelazi Brankov most sa novobeogradske strane ka starom delu grada, vidi se jedinstvena panorama Beograda, zakriljena Sabornom crkvom. Podzemni prostor ispod ovog “pejzaža”, od samog mosta, pa do Kalemegdana, sakriva lagume, u koje se ulazi iz Karađorđeve ulice, a koji su smešteni ispod jednog od najlepših gradskih delova – Kosančićevog venca. Lagumi su služili kao skloništa tokom savezničkog i nemačkog bombardovanja u Drugom svetskom ratu, a posle ih je prekrio veo tajni, ili bolje je reći – zaborava. Razlog je bio taj što su lagumi bili predviđeni da se u slučaju ponovne ratne opasnosti u njih sklanjaju kulturna i materijalna dobra. Periodično su ih koristile neke firme, a danas je većina ili u rukama privatnika, ili su zaboravljeni i zapušteni. Iz Karađorđeve ulice postoje prilazi u 13 takvih laguma, čiji se ulazi nalaze iza nekada dva najvažnija zdanja u gradu. Jedno zdanje je bilo nekada raskošni hotel “Kragujevac”, tik uz Savu, a drugo je bila Đumrukana, carinarnica kroz koju su morali da prođu svi novopridošli u Beograd. Pristanište, koje se nalazilo na mestu današnje Kapetanije, bilo je žila kucavica, jer je, pre nego što je izgrađena železnica, rečni saobraćaj predstavljao jedini kontakt sa svetom. Tada je obala bila na mestu gde danas prolaze tramvajske šine, da bi tek tridesetih godina dvadesetog veka Sava nasipom bila “odgurana” do mesta gde i danas protiče. Trgovina se razvijala upravo tim putem, da bi se transportovana roba skladištila, bilo je neophodno iskopati lagume, gde je temperatura uvek bila konstantna. Postojali su tuneli za ventilaciju, koji su povezivali otvore na Kosančićevom vencu sa dvadesetak metara dubokim lagumima. Prolaznici koji danas vide male kule pored stepenica koje vode ka ovom vencu misle da su to ostaci puškarnica još od turskih vremena, ali to su upravo otvori kojima je vazduh sprovođen duboko u utrobu zemlje, kako se u magacinima ne bi skupljala buđ, pa žito, namirnice i vino bili su u prostoru koji je uvek imao istu temperaturu. Svaki lagum ima površinu od nekoliko stotina kvadratnih metara, dok najveći među njima dostiže i svih hiljadu. Taj je i najinteresantniji.

Enigma M. O. 1809.

lagume karadjordjeva

U njemu i danas postoji 17 ogromnih buradi zapremine 10 hektolitara, koja tu čame već decenijama, jer ih je napustila skopska firma “Lozar”, koja se ovde nekada bavila prometom i distribucijom alkoholnih pića. Burad je tu unešena znatno ranije, jer smo na jednom od njih naišli na ugraviranu 1921. godinu, što govori da je ovo mesto bilo i predratni vinski podrum. Istovremeno, svako bure je bilo veće od ulaza u ove velike podzemne odaje. Tako je jasno da su unošena u delovima i da su tek onda sklapana u ovom podzemnom prostoru. Na zidu, uz sam ulaz, vidi se i natpis “M. O. 1809″, a među istoričarima se razlikuju mišljenja da li su ovo inicijali Miloša Obrenovića, ili možda Milana, knjaževog brata. On je bio trgovac i vrlo obrazovan čovek, a pretpostavka je da ga je u Bukureštu ubio Karađorđe, te iste, 1809. godine. Tako možda i ovaj potpis u lagumu, navodno delo brata kneza Miloša, podseća na opravdanje ondašnjem vladaru za jedno od najupečatljivijih kumoubistava u istoriji Srbije.

rimsko-bunar

Još jedan tajni natpis postoji u lagumu koji se nalazi iza broja 33. NJega je, kao svojevrsno svedočanstvo ostavio jedan ondašnji trgovac koji je napisao: “Ovaj lagum iskopan od Petra Nikolića inače Petrića, vinarskog trgovca 1873.” Danas su ovi lagumi, uostalom, kao i cela Karađorđeva ulica, nekada najpoznatija i najlepša u Beogradu, uglavnom zapušteni. Ne ulazeći u to da li je upravo ovaj deo mogao da predstavlja neku vrstu beogradskog Monmartra, ostaje očigledno da su nekada najlepša zdanja ovog dela Beograda, baš kao i lagumi koji se podvlače pod samo srce prestonice ostali nevažni za grad koji je od njih mogao da napravi i turističku atrakciju i pravu blagodet na zadovoljstvo svojih žitelja.

Džinovska pećina

KALE8

Pored ovih laguma, još jedna pećina je krajnje interesantna, nalazi se u samim obroncima Kalemegdana, u Pariskoj ulici i danas je to moderan klub “Andergraund”. Velika je oko 500 kvadratnih metara i u njoj je Kusturica snimao istoimeni film. Neistraženi deo iza ove pećine danas je urušen, ima dva kraka zatrpana kamenjem, i postoji mogućnost da su tuda Turci pokušali da prodru podzemnim putem, kada su 1440. godine opsedali Beograd. Tada su branioci napravili minu koju su zapalili kad su kopači prišli, pa se sve obrušilo na Turke. Moguće je da se sve odvijalo u tajnim koridorima iza ovog kluba.

Misterija – Rimski bunar

bunar-1

Kada je filmski genije Alfred Hičkok obilazio Beograd 1964. godine posebno zadovoljstvo, kako je objasnio domaćinima i radoznalim novinarima, predstavljala mu je poseta Rimskom bunaru na Kalemegdanu. Poznati režiser tada je izjavio kako je “takav ambijent za njega oduvek predstavljao pravu poslasticu”. A nije tajna šta je za njega bila “poslastica”. Njuh velikog filmskog maga ni ovog puta nije omanuo, jer je ovo mesto po mnogo čemu sačinjeno od neobične, i u najmanju ruku čudne i surove istorije. Onaj ko makar malo želi da oseti neobične i hladne vetrove koji struje iz podzemlja prestonice, svakako bi trebalo da se spusti niz 212 stepenika do nivoa vode, nekoliko desetina metara pod zemljom. Stepenište se sastoji od dva spiralna hodnika, obavijena i upletena niz bunarski cilindar, od kojih se jednim silazi, a drugim penje nazad, ka izlazu iz bunara. Danas su na ulazu velika metalna vrata iza kojih prvo postoji hodnik dugačak oko dvadeset metara, koji vodi ka bunarskom oknu, opkoljenom sigurnosnom  etalnom ogradom. U monografiji “Beogradski vodovod” stručnjaci su precizno zapisali da je bunar “ukupne dubine 60,15, a prečnika 3,40 metara. Tako je do dubine 53,15, gde se sužava na prečnik od dva metra.

Sudbina 37 zaverenika

podzemlje2

Zvanično, izgradnju bunara okončali su Austrijanci tokom vladavine Beogradom između 1717. i 1739. godine, kada su znatno izmenili lice tadašnje turske kasabe. Bunar je završen 1731. godine, a po nekim tumačenjima ime “Rimski” dobio je po austrijskoj ambiciji da budu nastavljači Rimskog carstva. Drugi, opet, podsećaju da je još pre dve hiljade godina na mestu današnjeg Kalemegdana postojala rimska tvrđava – Kastrum, do koje su vladari Singidunuma sproveli vodu čak iz mokroluških izvora. Budući da su Rimljani bili i iskusni stratezi i vešti neimari, bilo je logično da pokušaju da iskopaju bunar, kako bi posada bila snabdevena vodom u slučaju opsade, kada je neprijatelj mogao da preseče vodovod, a vojnike ostavi žedne. Pretpostavke su da se još tada počelo sa kopanjem na mestu današnjeg bunara, ali da su različiti vladari gradom, bez obzira na to koliko truda ulagali da se najzad dokopaju vode, ostajali pred nezavršenim, tamnim cilindrom, potpuno suvim na dnu. Čak su, razočarani, pokušali da se dokopaju rečne, savske vode, pa su posle pedesetak metara krenuli da kopaju tunel u stranu, prema Savi, ali tvrdoća podloge ih je i u tome sprečila već posle dva metra. Mnogi istoričari kasnije pominju da je bunar služio kao silos za žito, a neko vreme i kao tamnica. Tamo su se desile i neke od najsurovijih egzekucija koje Beograd pamti…

320514_Kalemegdan_11

Kako beleži istoričar Marinko Paunović, 1494. godine, u vreme kada je ovaj grad bio najvažnije ugarsko, ali i hrišćansko uporište prema Turskoj, odigrala se zavera u kojoj su hrišćani za veliki novac hteli da prepuste grad Azijatima. Tada je u poslednjem trenutku za zaveru čuo vojskovođa Pavle Kinjiži, koji je sprečio zaveru, oterao Turke već sa bedema, a onda rešio da se osveti zaverenicima. Preki sud im je brzo presudio, i svih 37 zaverenika konopcima je bilo spušteno na tada suvo dno Rimskog bunara. Tamo su bili ostavljeni da izgladne dok im se um nije pomračio, a onda su im bili bačeni noževi da se međusobno poubijaju i prožderu. Tako je bilo sve dok i poslednji nije izdahnuo u najvećim mukama.

Šta su našli ronioci

post-48-1095593944

Kasnija istorija beleži da je u ovom bunaru bilo još mnogo žrtava. Na dan krunisanja Milana Obrenovića 1882. godine, na njega su neuspelo pokušale atentat Jelena – Ilka Marković i Lena Knićanin. Obe su bile uhapšene, a uskoro je Ilka Marković pronađena u zatvorskoj ćeliji ugušena peškirom, dok je Lena Knićanin zatvorena u Rimski bunar. Tamo je uskoro pronađena mrtva, zajedno sa ubijenim vojnikom čiji je zadatak bio da je čuva. Poznati filmski režiser Dušan Makavejev kasnije snima poznati film “LJubavni slučaj poštanske službenice”, inspirisan poznatim događajem, kada je čovek rešio da se odrekne ljubavnice. Tada je odveo da se prošetaju pored bunara, i bacio je u 50 metra dubok bezdan. Zločinac verovatno nikada ne bi bio pronađen, da u njigovom džepu nije pronađna tramvajska karta sa istim serijskim brojem koji je imala i ona koja je bila u džepu žrtve. Istraživanja dna Rimskog bunara vodila je pre Drugog svetskog rata i Vojska Kraljevine Jugoslavije i Uprava vodovoda, kada beleže da je ispod dna veliki sloj šljunka ispod koga izvire voda. Predanja kažu i da su Nemci po okupaciji istraživali dno bunara, i da čak dva “čoveka žabe” nikada nisu izronila iz njega. Tek, kako nam je opisao iskusni speleoronilac i veliki entuzijasta Milutin – Kepa Rudaković, sredinom šezdesetih godina prvi pioniri ovog sporta počinju sa istraživanjem podzemnog Beograda i tada rone na dno bunara. Tada su, prema njegovim sećanjima, pronađena i dva ljudska skeleta, kao i nekoliko životinjskih. I to nije čudo, jer je i zloglasna OZNA neko vreme imala običaj da koristi ovo zloslutno bunarsko okno.

Beograd5

Nema prolaza

1893 plan Beograda Udesio Jovan Beslic

Ako želite da iznervirate beogradske arheologe, pitajte ih da li je Rimski bunar povezan tajnim prolazom sa Zemunom, i Milenijumskom kulom. Jer, to je jedna od najčešće demantovanih teza u istoriji modernog Beograda. Svi argumenti jasno govore da toga nije bilo, jer bi takva trasa za kopače bila najteža, ne bi mogao da im se dovodi vazduh, a nadsloj vode iznad samog ušća na tom mestu je najveći i najteži. Ali, mašta radoznalih uvek je bila jača od demantija istoričara.

Miris starog Rima

kosancicev-venac-g5

Mnogi građevinari koji u srcu Beograda počinju sa ostvarenjem različitih urbanističkih ideja bivaju ometeni na samom početku. I tada su uzaludni vapaji finansijera ili projektanata da radovi moraju biti okončani u roku. Razlozi da tako ne bude su ili ostaci nekadašnjih, davno zaboravljenih građevina, ili opet, podzemne vode. Tako se događalo da u okolini Cvetkove pijace, ili pored Slavije ili Bulevara revolucije, još dok kopaju temelje, radnici ulete u podzemne tunele u kojima teče voda, a mnoga zdanja koja su danas obeležja ovog grada napravljena su nad vodotocima. Bolje je redom.

Najstariji vodovod je do današnjeg Kalemegdana dovodio vodu iz Malog Mokrog Luga. Celu njegovu putanju napravili su Rimljani, i sve se događalo pre bezmalo dve hiljade godina, 85. godine nove ere. Kanal je bio visok od 140 do 160 santimetara, na dnu su mu bile polegnute keramičke cevi kroz koje je tekla voda, a bili su ostavljeni posebni otvori da bi u tunel ozidan opekom mogli da uđu majstori i otklone eventualni kvar. Kanal je dugo postojao i čak je bilo zabeleženo da je tek izgradnjom Beograda između 1860 i 1870. godine presečen na samom početku današnjeg Bulevara revolucije, u blizini Tašmajdana. I tada je još ovaj vodovod snabdevao Fišeklijsku čaršiju i delimično dvor, a sadašnji Pionirski park.

Splet hodnika

bunar-2

Željni da pronađemo ostatke rimskog vodovoda i vidimo kako njegovi ostaci danas izgledaju, uputili smo se trasom koju su nekada davno opisali naši prethodnici. Kada smo se obraćali stanovnicima u okolini Cvetkove pijace često smo slušali kako postoji neki čudan hodnik, sagrađen od izuzetno tvrdog materijala, na koji su nailazili mnogi u komšiluku. I, zaista, uskoro smo upoznali Zorana Lekića, vlasnika kuće koja se nalazi na raskršću ulica Paje Jovanovića i Svetog Klimentija. Ispod temelja se nalazi tunel koji gazda nije hteo da zazida, iako je njegovoj porodici pravio silne muke kada su započeli gradnju. Naime, zid je bio vraški tvrd, a razlog je što su Rimljani za zidanje, odnosno vezivanje opeke koristili, pored ostalog, i negašeni kreč, koji još dugo “radi”, i čini svod ekstremno tvrdim. Danas je ostao deo tunela dugačak oko 20 metara, a na njegovom kraju se već oseća nedostatak vazduha. Svod je ozidan tipičnom rimskom opekom, koja je visoka oko četiri santimetra, da bi joj jedna stranica bila oko 15, a  najduža između 30 i 40 santimetara. Udahnuli smo miris starog Rima koji je ostavio tragove duboko ispod grada. Svako ko je ovde živeo umeo je da ceni vodu. Tek danas, kada razgovarate sa stručnjacima “Beogradskog vodovoda”, vidite da nije baš uvek tako, i da smo mi, poslednji vladari grada, prekršili to sveto pravilo… Beograd je grad koji živi na podzemnim vodama, ima bezbroj izvora, reka i rečica čiji vodotokovi su sada uglavnom sprovedeni u kanalizaciju. Današnjim najvažnijim ulicama grada nekada su tekle reke, pa je tako sa Nemanjinom, Kumodraškom, Rimskom… Da smo poslušali ideje inženjera Mihajla Lujanovića, jednog od najcenjenijih eksperata “Bodovoda”, danas sva ta voda ne bi bila nedostupna žiteljima prestonice, već smo mogli da budemo, poput Ciriha, varoš sa nekoliko stotina fontana iz kojih teče čista, izvorska voda.

Upravnik u čamcu

tablalaguma

Sve kapitalne građevine u srcu grada su “lađe” na podzemnim vodama. Iste muke imali su građevinci koji su pravili Hotel “Moskvu”, kao i oni koji su kopali temelje Palate “Albanija”. Grdno su se namučili i graditelji “Slavije”, kao i “Parka”. Kada je građena “Beograđanka” desetak jakih izvora sprovedeno je u kanalizaciju, a kada je pokušao da “spase” Pozorište na Terazijama od nabujalih podzemnih voda, upravnik Svetislav – Bule Goncić održao je konferenciju za štampu u – čamcu. Kada smo obilazili podzemne objekte ispod Tašmajdana bacili smo kamen kroz jedan od brojnih otvora i posle nekoliko sekundi čuli kako je pao u vodu, dok je ostala zabeležena i anegdota prilikom rekonstrukcije restorana u zdanju Savezne skupštine, kada se otvorio put u koji je takođe bačen kamen koji je posle dugog putovanja takođe pao u vodu. Istoričari beleže i veliku paniku koja je zahvatila Beograđane u predratno vreme kada je bila građena “Albanija”, tada najviša zgrada na Balkanu, čiji su radovi bili zaustavljeni zbog obilja podzemnih voda na koje su kopači naleteli. “Albanija će se srušiti…” kružilo je gradom, a ostale su zapamćene i anegdote da su mnogi u širokom luku zaobilazili gradilište, u strahu da se na njih ne obruši zgrada. Ipak, građevinci su dobro odradili posao, pa čak ni nemačke i savezničke bombe kojima su pokušali 1944. da sruše ovu zgradu, u čijem podzemlju su se nalazile prostorije u kojima su se skrivali nemački oficiri, nisu uspeli da joj naude. Tek šezdesetih godina ponovo počinju urbanističke muke u ovom delu grada, jer kada su otpočeti radovi na kopanju podzemnog prolaza, ponovo nastupa nevolja i opet su “krivac” podzemne vode. Eksperti “Vodovoda” zatvorili su sve ventile u okolini, međutim, postalo je jasno da pokuljala voda nije iz vodovoda, iako je bila veoma obilna. Tada su naišli na tunel prečnika oko jednog metra iz kojeg je voda kuljala. Nisu imali vremena da ga temeljnije ispitaju, rokovi za završetak radova bili su neumitni. Zabetonirali su ga, na taj način obezbedivši gradilište, ali kuda je posle sva ta voda otišla, niko ni danas ne zna…

Zoran Nikolić

Tekst autorke/a objavljen 23. March 2010.. Članak je u kategoriji (ili više kategorija) Beogradski lagumi. Sve aktivnosti vezane za tekst možete pratiti i preko RSS 2.0. Ukoliko imate bilo kakvu sugestiju, ili želite da ostavite Vaš komentar na tekst, to možete učiniti popunjavajući ispod naznačena polja:

3 komentara na tekst Beograd pod Beogradom

  1. Bojan

    24. March 2010. at 23:47

    Odlican presek price o lagumima. Nikolica sam slusao par puta na televiziji, o lagumima citao ponesto. Bilo bi odlicno ako se ta prica do kraja istraz\i sistematizuje, doslovno je tu skelet za mnogo istorije i nase i evropske raznih epoha

  2. Amika

    25. March 2010. at 04:56

    TAŠMAJDAN

    Inace, groblje se prostiralo duz danasnjeg parka, i u najvecoj meri su na njemu pocivali
    pravoslavci. Kako beleze istoricari i protestanti i katolici su imali svoj deo groblja koji se nalazio
    blize danasnjoj Takovskoj ulici, dok je poseban deo upravo u blizini restorana Sansa “pripadao”
    utopljenicima, vojnicima i samoubicama. Tasmajdan je interesantan i po tome sto je tu procitan
    Hatiserif 1830. godine, ali i zato sto mnogi stariji istoricari tvrde da su ovde, a ne na Vracaru
    spaljene mosti Svetog Save. Za danasnje Beogradjane bi ipak najinteresantnija bila sama “utroba”
    ovog dela grada. Naime, jos od rimskih vremena na ovom mestu postojao je kameneolom,
    odnosno rudnik. Odatle je vadjen kamen kojim je bio izgradjen anticki Singidunum. Kasnije ga
    “nasledjuju” Turci, koji mu i daju ovakvo ime od reci tas – kamen i majdan – rudnik. Tasmajdan je
    gotovo potpuno izbusen, protkan sistemom od nekoliko pecina koje su medjusobno povezane
    hodnicima, pa nije neispravno poredenje da podseca na jabuku kojoj je samo kora ostala.
    Upravo u ovim pecinama bio je smesten Karadordev stab 1806. godine kada je sa svojim
    ustanicima preotimao grad od Turaka, a tokom I svetskog rata ovde su se sakrivali ondasnji
    Beogradani od besomucnog bombardovanja Austrougara iz Zemuna i druge strane dunavske
    obale.

    Danasnji izgled Tasmajdan dobija tokom II svetskog rata zahvaljujuci nemackom generalu
    Aleksanderu Leru, koji je ispred Vermahta bio zaduzen za jugoistok Evrope. Odmah po
    zauzimanju srpske prestonice, Ler resava da napravi tajnu, podzemnu Komandu za jugoistok, a
    bolje mesto od Tasmajdana nije mogao da nadje tim pre sto je pecina vec postojala. Dakle, ostalo
    je samo da se svodovi ozidaju i podupru kako bi podzemna gradjevina bila sto otpornija na udare
    bombi. Radove su uglavnom izvodili zarobljeni Srbi, koji su, zbog tajnovitosti cele operacije,
    odmah nakon okoncanog posla bili streljani. Lerova komanda je bila ogromna, povrsine od oko
    7.000 kvadratnih metara, kompletno elektrifikovane i opremljena posebnim dizel generatorima. U
    nju su mogl da udju kamioni, a unutar ovog podzemnog vojnog uporista moglo je da boravi 1.000
    vojnika tokom pola godine, bez potrebe da izlaze napolje.
    Zato su borbe tokom zavrsnih operacija za oslobodenje Beograda 1944. godine bile veoma
    zestoke upravo u okolin Tasmajdana. Rusi su nadirali sa dunavske strane, dok su Nemci bili
    reseni da grad drze sto duze, jer su moral da obezbede prolaz trupama grupe armija “E” koje su se
    povlacile iz Grcke i Afrike. Zato su Nemci za odbranu Beograda odredili najvernije i najhrabrije
    Ijude koji su pruzali zestok otpor ruskim i partizanskim snagama. Na kraju bitke, ogroman broj
    zrtava bio je i sa jedne i sa druge strane, a neki od ocevidaca jos dugo su tvrdili da je jedna od
    masovnih grobnica bila upravo na mestu gde se danas nalazi tasmajdanski stadion cija je
    sadasnja namena svedena na povremeno odrzavanje koncerata. Navodno, tu su na brzinu,
    sahranjeni i Nemci i poginuli Rusi, a takva mesta su jos dugo u Beogradu zvali “krecane”!!!

    http://www.vibilia.rs/srpski/izvestaj/0409/under_beograd_agm_020603.pdf

  3. Amika

    25. March 2010. at 05:03

    Isti link, na kraju:

    Najzad, jos jedan vazan deo beogradskog “podzemlja” svakako su i groblja, jer su
    kosturi onih koji su pre nas ziveli u ovom gradu, razasute svuda ispod centralnih delova grada.
    Tako, ako zivite u Beogradu, jedno je izvesno: ispod grada danas ima znatno vise Ijudi nego sto ih
    zivi na plocnicima dvomilionske prestonice.
    izvor” AG magazin”

Ostavite komentar

E-mail adresa nije vidljiva drugim posetiocima sajta. Obavezna polja *

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>