Ulogujte se / Kreirajte profil

Beogradska dokumentarna škola i mladi film

Tih sezona, nastaju u „Dunav filmu“ dotad najbritkiji izdanci beogradske dokumentarne „škole“: Dragoslav Lazić slika zatvaranje više rudnika po Srbiji 1968, neizvesnu dubinu otpuštenih i brzo zaboravljenih rudara („Ugalj“, 1969), Milorad Jakšić-Fanđo bavi se tragedijom Branislava Vitorovića, dvadesetsedmogodišnjeg radnika, koji od primljene plate uspeva da vrati dug i deci kupi jedan litar mleka, da bi ga sutradan našli obešenog u podrumu fabrike („Trenutak istine“, 1969);

Vera Jocić okreće kameru mladima koji su, potpunom društvenom nebrigom, prepušteni sebi – i ulici („Juventus“, 1970), onda osuđenicima iza brane Kazneno-popravnog doma u Požarevcu („Kuća bez fasade“, 1970. gde posebnu muku cenzuri zadaje sekvenca ispovesti jedne priproste žene, o zločinu počinjenom iz ljubavi prema drugoj ženi, bauk koji jugo-kinom kruži sve do 1960. i slogana Ota Deneša – „lezbijka ili nešto još gore“); Stjepan Zaninović prikazuje susret prijatelja, nekadašnjih partizana, nakon dvadeset godina, njihovo sećanje na druga koga posle 1948. više nikad nisu videli („Dijalog drugova sa ratnog fotosa“, 1968); Krsto Škanata analizira novo razmahivanje ustaških ideja i zlodela (dugometražni „Teroristi“, 1970); Ljubiša Jocić prati širenje droge među omladinom (kratki igrani „Sneg na usnama“, 1971); Jova Jovanović slika 1971. Stanoja Ćebića, metalostrugara koji je ovde i po svetu promenio 150 preduzeća i 180 radnih mesta, „KOLT 15 GAP“, što znači „Kupim otpatke, ližem tanjire, 15 godina aktivno pasivno“. Divna Jovanović finalizuje svoje slikarsko-animirane eksperimente („Život je težak“ iz 1969, „Fetiš„ iz 1971, „Preobražaj“ iz 1973), prekrivajući ekran lavirintom bizarnih hijeroglifa retke ekspresivnosti… I tako dalje.

ZELIMIR ZELIMIR

Istovremeno, u „Neoplanti“, Želimir Žilnik se okreće zaparloženim seoskim sredinama („Žurnal o omladini na selu – zimi“, 1967), socijalno zapuštenim mališanima na putu u delinkvenciju („Pioniri maleni, mi smo vojska prava, svakog dana ničemo ko zelena trava“, 1967), ljudima bez radnog mesta i primanja („Nezaposleni ljudi“, 1968), studentskim događanjima u Beogradu juna 1968. godine („Lipanjska gibanja“, 1969), tobožnjem filmskom eksploatisanju društvenih nedaća kao novom kino-pomodarstvu („Crni film“, 1971);

miroslav_antic

Miroslav Antić istražuje probleme zajedničkog života Srba i Mađara po bačkim selima („Vreme dobra i vreme zla“, 1969), sudbine ljudi o kojima niko ne vodi računa pa životare i skončavaju bedno („Zemlja“, 1970); Branko Milošević prati zatvaranje rudnika u Vrdniku 1968, muku koja bivše rudare vodi u svet u potrazi za hlebom („Sretno“, 1969), onda i on zaviruje u međunacionalne odnose višenacionalne Vojvodine („Taj čovek do mene“, 1971); Bojana Marijan traži po fabrikama radnike koji se, u slobodnim trenucima, nastoje odupreti teškoj svakodnevici svakojakim hobijima – pišući, slikajući, pevajući („Vesela klasa“, 1969); Stevan Stanić snima opustele vojvođanske salaše s tek ponekim preostalim stanovnikom („Salaši, zbogom salaši“, 1969); Petko Vojnić-Purčar obelodanjuje tegobe seljaka u statusu takozvanih individualnih proizvođača i oduzimanje malih poseda („Posne godine – godine rodne“, 1970); Prvoslava Marića interesuje sirotinjski život najamnih radnika („Sezonci“, 1971) i raspadanje porodice na vojvođanskom selu („Lična opisivanja“, 1972); Karpo Aćimović – Godina briljira u kolor-dokumentarcu-s-pevanjem (muzika Predraga Vraneševića) na temu šarenila vojvođanskih narodnosti („Zdravi ljudi za razonodu“, 1971);

photo-21

Nikola Majdak na trenutak oživljava lutkarsku odnosno predmetnu animaciju („Zaljubljen u tri kolača“, 1967); tu je i fascinantni crtanofilmski opus Borislava Šajtinga, grafičara i karikaturiste košmarne nadrealne ikonografije, usamljenika koji sopstvenim snagama i minimalnom tehnologijom (kao i većina animatora u Srbiji), gradi na ekranu svoju osebujnu „zemlju crnih čuda“ („Nije ptica sve što leti“ iz 1970, „Iskušenje“ i „Nevesta“ iz 1971, „Don Kihot“ i „Trijumf“ iz 1972), jedinog jugoslovenskog umetnika animacije koji svojim delima stiže, ponekad i prestigne, majstore „Zagrebačke škole“ (otud nagrade u Bilbau, Lokarnu, Čikagu, Gran pri u Anesiju 1971. i tri odlikovanja iz Oberhauzena)… I tako dalje.

Sve ove različite problemske pristupe i rediteljske ru kopise povezuje važna karakteristika: o motivima prema kojima okreću kameru, ne raspravljaju više iz aspekta „društvene pojave“, „fenomena“, „procesa“ ili bilo kakve druge apstraktne kategorije, već kroz lica, reči i sudbine pojedinih ljudi, konkretnih bližnjih s imenom i prezimenom, čiju nevolju nam bacaju u lice bez utešnih statističkih oblandi, globalnih eksplikacija i ohrabrujućih komentara.

Mladi film i praška škola


Jugo-filmska situacija sedamdesetih, rečnikom ovdašnjih političara, jeste „složena i delikatna“. Potpuno srubljivanje „Neoplante“ odnosno novosadske produkcije i surova rednja među beogradskim sineastima, vraća najveći deo projekata u okvire podobnog, bogobojaznog i – što se vrednosti tiče – bezličnog proseka.

Bitka-Na-Neretvi

Uz sve društvene blagoslove, od propagandnog do finansijskog, takozvani Crni talas zamenjen je Crvenim talasom, kino-mamutima u tragu inaugurativne „Bitke na Neretvi“ iz 1969. godine; ali „Sutjeska“ (1973) Stipeta Delića, „Užička republika“ (1974) Žike Mitrovića, „Partizani“ (1974) Stoleta Jankovića, „Doktor Mladen“ (1975) Midhata Mutapčića ili „Crvena zemlja“ (1975) Torija Jankovića uspešni su samo u otkrivanju tople vode: istine da količina novca, ideološkog garnirunga i revolucionarne patetike nisu sredstva dovoljna da stvaralački oplemene i ožive zamašni spektakl. S druge strane, pokazaće se ovakvi projekti preskupi i organizacijski odviše krupni za ovdašnje kino-mogućnosti. U razgovoru koji se 1975. vodi na temu „Veliki (skupi) filmski projekti“, Dušan Vukotić tačno primećuje kako sva ta ostvarenja međusobno liče, pa je često teško prisetiti se iz kojeg beše ova ili ona sekvenca… Najgledljivija je ipak ispala „Sutjeska“: ali ne po scenariju ili režiji, već zahvaljujući virtuoznoj montaži Vuksana Lukovca, velikana svog zanata koji je već desetine projekata uspeo da ih celuloidnog galimatijasa pretvori u dobre ili bar pristojne tvorevine… Srećom, trend jenjava kako odmiču sedamdesete, da bi završni akord, u vidu skoro karikaturalne katastrofe (1983, „Veliki transport“) odsvirao lično Veljko Bulajić, definitivno uništavajući „Neoplantu“ i na finansijskom planu.

353539

Najbolje se unutar Crvenog talasa snašao Sarajlija Hajrudin Krvavac, čiji „Diverzanti“ (1967), „Most“ (1969), „Valter braniSarajevo“ (1971) i „Partizanska eskadrila“ (1979) pršte dinamičnom akcijom dragom najširem gledalištu, što će tamošnjim „organima“ dostajati kao protuteža retkim i nejakim izdancima modernijeg senzibiliteta. Uostalom, Sarajevo je od sredine šezdesetih uposleno oko izmišljanja i lansiranja sopstvene „škole dokumentarnog filma“, suštinski smešne dosetke (reporterski površni kadrovi propraćeni „humornim“ komentarom), ali lukave i efikasne (jer, ako Zagreb i Beograd imaju svoje filmske „škole“, ko ima prava da „takvo što“ uskrati Sarajevu?). Kao krupan pozitivni poen, pojavio se časopis „Sineast“ – od 1967, tri puta godišnje – gde objavljuju mlađi kritičari (Nikola Stojanović, Svetozar Guberinić, Bogdan Kalafatović, Velimir Stojanović, Bogdan Tirnanić, Slobodan Novaković, Božidar Zečević, Severin Franić i drugi), rame uz rame s prvacima prethodnih decenija jugo-filmske misli (Dušan Stojanović, Branko Belan, Žika Bogdanović, Dušan Makavejev, itd). Pa će „Sineast“ sedamdesetih (do 1972. obilato, nakon toga malo teže) biti retko mesto za štampanje otvorenijih kritičkih teza i provokativnijih analiza. Beograd tih sezona nema pravog filmskog glasila, ljubljanski „Ekran“ i zagrebačka „Filmska kultura“ drže se proverenih, većeg rizika lišenih pozicija. Uostalom, egzekucija Crnotalasovaca nije u hrvatskoj i slovenačkoj sredini ostavila traga: tu nije ni bilo nekoga za odstrel.

Valter-brani-sarajevo-film-498

Novosadski dokumentarni kružok, rekosmo, potpuno je prevaspitan i „priveden pameti“. Ali „Beogradska škola“, preživevši u senci histeričnog juriša na „crne“ nametnike, doživljava sedamdesetih još jednu renesansu. Nakon prve faze – „čupave“ poetike i gradivne „sirovosti“ bivših amatera (Makavejev, Lazić), potom faze kojom dominira monumentalnost i stilska kaligrafija Krste Škanate, sad novi autori i kolor uključuju u svoj vokabular, podižući kompletnu dokumentarnu strukturu na još neviđeni stupanj metaforičke ekspresivnosti.

Tri opusa odskaču. Čovek i iskon poetski je lajtmotiv Vlatka Gilića: pandemonijum klanice („In continuo“, 1971), lekovita bara kao danteovski kotao pun živih telesa („Dan više“, 1972), kamenjar, samotnjak i zmije („Juda“, 1972), hipnotička seansa i njen demijurg („Moć“, 1973), iznad svega veličanstveni pejsaž s vitkim vijaduktom i dvoje ljudi na travi iz „Ljubavi“ (1973), uvek isti, nadahnuto stilizovani i mudro uzdržan pogled u prirodnu snagu neophodnu ljudskom stvoru da opstanebljene ledenom korom u očajničkom traženju vazduha („Led“, 1972), nemilosrdni megdan jačih i slabijih kao osnovni zakon prirode („Sova“, 1973), ptice korišćene kao mamci za hvatanje drugih ptica („Zamka“, 1974), čudovišno programiranje rađanja i umiranja („Strast“, 1975), konačno svetski proslavljeno crno pile koje uspeva da nekako utekne iz inferna fabrike-inkubatora za proizvodnju belih pilića („Malj“, 1977).

Čovek i kamen kod Živka Nikolića večiti su partneri i neumorni dušmani: motivima s crnogorskog krša vaja on „suve“, kondenzovane meditacije o napornoj ovozemaljskoj fazi preživljavanja („Ždrijelo – 1972, „Polaznik“ – 1973, „Bauk“ – 1974, „Marko Perov“ – 1975), s „Prozorom“ (1976) kao kulminacijom, u isti mah banalnom i krajnje začudnom slikom jednog običnog dana jedne obične žene usred kamenite bestragije.

„Zagrebačka škola“ ulazi u završnu fazu, što znači međunarodnu afirmaciju tri majstora, virtuoza koji sami smišljaju, režiraju, crtaju, animiraju i scenografski opremaju svoje projekte… Borivoj Dovniković nastavlja nežnu sagu o anonimnom građaninu sveta kod stalno neko ili nešto ometa u njegovim htenjima, lik predstavljen još 1964. u „Bez naslova“, dorađen 1966. u „Znatiželji“ i 1968. u „Kreku“, sad upućen novim iskušenjima („Ljubitelji cvijeća“ – 1970, „Putnik drugog razreda“ – 1974, „N. N.“ – 1977, „Jedan dan života“ – 1982); najlepša je „Škola hodanja“ (1978), gde Bordin čovečuljak hoće da korača onako kako mu se sviđa, odolevajući naivnom dobrotom svima jačim i namernim da ga po svaku cenu nauče „pravilnom“ hodu… Zdenko Gašparović će jednim filmom („Satimanija“, 1978, grafičko-koloristička fantazija na muziku Erika Satija) uskočiti pravo u svetsku animacijsku elitu… Nedeljko Dragić kreira „Dnevnik“ (1974), koji ga definitivno uvršćuje u „živu klasiku“: sam medij crtanog filma postaje glavni motiv-junak raskošnog ekranskog prikazanja, označavajući jedan od špiceva najkomplikovanijeg trenda moderne animacije – postepeno prevođenje vizuelne materije (ono što se vidi kao mobilna slika) u vizuelnu energiju (ono što primamo kao magiju ekranske strukture)… Petnaest godina docnije, Dragićeve „Slike iz sjećanja“ (1989) označit će poslednje remekdelo „Zagrebačke škole“: u sezonama koje nailaze, formiranjem nove Nezavisne države Hrvatske, radi nacionalne nepodobnosti Dragić mora u Nemačku, Dovnikoviću zabranjuju ulazak u „Zagreb film“.

Važne stvari dešavaju se sedamdesetih i osamdesetih na frontu celovečernjih projekata, barem među autorima koji izdržavaju u sve težim uslovima produkcije i nesigurnim kriterijumima karakterističnim za jugo-film od crnotalasovske apokalipse do nestanka odnosno raspada SFRJ.

title sweet movie

Veterani se snalaze – ili ne snalaze: Makavejev režira po belom svetu („Sweet Movie“ – 1974, „Mister Montenegro“ – 1981, „Coca Cola Kid“ – 1985, „Manifesto“ – 1988, „Gorila se kupa u podne“ – 1993); Šejtinac radi u SR Nemačkoj; Žika Pavlović i Puriša Đorđević nastavljaju u domovini ali ne dostižu uspehe iz šezdesetih; Saša Petrović realizuje u inostranstvu „Grupni portret s damom“ (1977) i nedovršeni projekat „Seobe“ (1994); Mića Pavlović i Miroslav Antić definitivno dižu ruke od filma, Đorđe Kadijević vezuje se za televiziju; Žilnik niže sve zrelije i originalnije domete („Raj“, 1976. u SR Nemačkoj, „Druga generacija“ – 1983, „Lepe žene prolaze kroz grad“ – 1986, „Tako se kalio čelik“ – 1988, „Tito po drugi put među Srbima“ – 1994, „Marble Ass“ – 1995), itd.

grupni_portret_s_damom4

AUTOR: RANKO MUNITIĆ

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *