Ulogujte se / Kreirajte profil

Београдске приче: Штампарија за потомке и заборав

Капитално дело Драгише Брашована већ при настанку изазвало подозрење. Култна зграда настала у предратно доба била симбол града и, на крају, економског суноврата.

Изградња Државне штампарије представљала је један од највећих изазова југословенских и београдских власти тридесетих година прошлог века. Старо здање штампарије у Поп Лукиној улици није више могло да одговори високим стандардима и наступило је време у којем је нова зграда морала да заузме своје место.

Прву Државну штампарију званично је основао кнез Милош Обреновић још 1831. године, а траг у њеном раду оставиле су важне личности наше историје попут Симе Милутиновића Сарајлије, Ђуре Јакшића, Анастаса Јовановића…

.

Брашованов печат

У монографији коју је издао потоњи БИГЗ, наследник Државне штампарије, почетком седамдесетих година прошлог века налазимо веома интересантне податке. Књига има званично име “Београдски издавачко-графички завод 1831-1971”.

– Питање реорганизације Државне штампарије неколико година је проучавано у Министарству просвете и финансија – описују аутори предратну политичку атмосферу у држави. – Тек 1934. године Министарски савет (тадашњи назив за владу) донео је кључну одлуку о питању инвестиција за Државну штампарију. Прихваћен је предлог Министарства просвете да се изгради нова, савремена зграда, а сав дотадашњи уређај штампарије да се замени новим.

Тако је производни капацитет штампарије предвиђен да задовољи не само потребе наше земље већ и суседних балканских држава.

Аутори монографије пишу како је изградња поверена познатом архитекти Драгиши Брашовану, а на Сењаку је откупљено земљиште на коме ће бити подигнута нова зграда.

– Изградњи се приступило 1936. године – стоји даље у монографији.- Терен на коме би се зидала зграда није био претходно испитан, па се већ приликом земљаних радова наишло на непредвиђене потешкоће. Али, јавиле су се потешкоће и друге природе.

.

“Златно доба”

Потом аутори монографије описују невоље у које су запали проносиоци идеје о штампарији. Враћају нас у предратни Београд и тадашње трендове и конкуренцију, па кажу како је “овај велики подухват изазвао оштро негодовање оних којима би остварење читаве замисли помрсило рачуне у остваривању профита”.

– Из бојазни да ће Државна штампарија развити снажну издавачку делатност, најпре је паника завладала у круговима књижара – издавача, да би предвиђена набавка техничких уређаја и савремене механизације за штампарску производњу узбунила власнике и акционаре приватних штампарија.

.

Макета

Прича о политичким и другим компромисима приликом изградње штампарије оличава и оно, и ово, данашње време, проткано безбројним различитим интересима, али је битно да је изглед планираног здања остао забележен у историјату БИГЗ и кроз макету на основу које је договор постигнут.

Наш саговорник Зоран Докић показао нам је фотографије и амбијент у којем је радила његова мајка, а овај графички гигант је словио као велики понос ондашње Југославије. Првобитна идеја – да ово буде центар издаваштва и штампе на Балкану реализована је у великој мери, али њен стрмоглави суноврат током “популарне” транзиције мало ко је предвидео.

Данас, ипак, постоје наговештаји да ће јој будућност бити нешто ведрија.

.

Мостар

ЗДАЊЕ Државне штампарије никло је поред Мостара, оног дела града који препознајемо по петљи којом се мост “Газела” спушта на десну обалу Саве.

Некада је у близини била истоимена кафана, а овај део града добио је име по томе што се некада Мокролушка река на овом месту уливала у Саву. Будући да се река често изливала, и односила мост којим су тадашњи Београђани покушавали да је опкораче, цела градска област понела је овакво име.

.

50 година после

ПРЕ годину дана одржан је скуп посвећен овом архитекти под називом “Драгиша Брашован – 50 година после”, поводом пола века од смрти овог угледног архитекте.

Тада је професор др Александар Кадијевић са Филозофског факултета приближио лик Драгише Брашована.

– Био је типични уметник ових простора који спаја не само балканску традицију и савременост, већ и средњоевропски контекст – објаснио је др Кадијевић. – Његово дело је стилски разнородно, слојевито, а од 1929. и доминантно модернистичко. Он је пре свега био мајстор архитектонске композиције, али није потребно знање да би се уживало у његовом делу за које нема границе. Његова архитектура је хуманистичка, слојевита, пре свега окренута човеку, а не себи, без интелектуалистичке или идеолошке конотације. Узалудни су сви покушаји да се он веже за одређену културну, политичку и друштвену идеологију, он је увек био свој.

.

1966.

Драгиша Брашован је постао члан Српске академије наука и уметности 1960. године. У том тренутку је већ седам година био члан Британског удружења архитеката.

.

Модерна

АрхитектаБрашован завршио је студије у Будимпешти, а пре Другог светског рата сматрали су га једним од најуспешнијих и најугледнијих у овој бранши.

Стручњаци кажу да је ово једно од најупечатљивијих дела европске модерне архитектуре у Београду оног доба.

Зоран Николић

Вечерње Новости

TwitterGoogle+

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *