Ulogujte se / Kreirajte profil

Бернардијева соба Слободана Тишме

9018717884f1446f779bb9636324827_orig

Већ на првој страници овог романа, у поднаслову, прогласивши ово прозно дело „музичком композицијом“ : за глас (контратенор) и оркестар, аутор нас при првом контакту са текстом асоцира на „музичку“ позадину овог невеликог романа. Ово наглашавам на почетку, будући да је критика указивала на нестабилну композицију овог Тишминог дела (додуше не оцењујући је увек негативно), на коју би свакако требало гледати и из аспекта поднаслова. У последњем поглављу (има их петнест) дата је огољена фабуларна линија овог романа. Иако је у њеном наслову стоји да је „само за веома нестрпљиве“, мислим да она много више указује на однос према традиционалним жанровским и приповедним формама. Ако прочитате само то поглавље, видећете да је пред вама једна сасвим банална прича о човеку ког свако може препознати у свом комшилуку. Та фабуларна нит која, условно речено, покреће радњу „провејава“ на неколиким местима у роману, њој се не придаје неки већи значај у склопу целог дела и то је , чини се, промишљен поступак приповедача, будући да су та места, где се догађању даје више простора, најслабија у роману. Витално ткиво ове прозе чине рефлексије, асоцијације, дисоцијације, поетске слике, целокупна имагинативна машинерија коју је главни јунак и приповедач, Пишта Петровић, способан да мобилише и приповедно оваплоти. Чини се да је једина реалност коју нам нуди приповедач Тишминог романа у ствари реалност оног унутра, реалност замишљеног, могућег и неоствареног. Као да се Тишма овде приближава идејама популарног и контроверзног словеначког психоаналитичара и филозофа Славоја Жижека, по ком је друштвена реалност, пре свега конструкт, конвенција успостављена од стране структура моћи, док се снови и имагинација јављају као једино политички и друштвено неконтаминирано подручје, а самим тим и као јединствена појава која се успоставља по аутономним законитостима.

.

otpad_281341S1

.

Међутим, ово није модернистички роман са почетка двадесетог века који нуди приповедање о богатом унутрашњем свету ликова и њихових снова, токова свести итд. Пишта Петровић је приповедни глас постављен на самој маргини друштва, или би можда боље било рећи да он иступа из друштва и сам себе позиционира на маргину јер једино у издвојености и отуђености види аутентичан пулс егзистенције. Уметничку раскош овом роману дају доживљаји и рефлексије приповедача који се нижу попут дугих и наизглед сличних џез варијација . Приповедач јасно показује највећу наклоност према музици као према уметничкој области која није подложна инструментализацији или политизацији неке идеологије јер „само прост свет не може да живи без политике“ . Он је полуобразован субјект који се свесно дистанцира од сваке друштвено-формалне преокупације. Формула егзистенције Пиште Петровића је доживљај = свет. Најрепрезентативнији пример ове филозофије јесте можда сцена у олупини мерцедеса када Пишта држи празну „магичну бележницу“ у рукама. Ова сцена у једном показује лице и наличје Тишмине поетике. С једне стране она назначава сву безизласност и апсурд друштвено скрајнутог субјекта коме је у том тренутку олупина аутомобила место пребивалишта, а једна безначајна, празна бележница „једино за шта се тог тренутка могао ухватити“, за њега, лакановски речено велико Друго не постоји, нема референце на коју би се позивао (огледао), Пишта Петровић је и извор и уточиште. Са друге стране та свешчица је животна па и уметничка инспирација, оно Шекспирово „airly nothing“ које уметник испуњава, коме даје смисао. И та соба у којој живи (док је још увек живео у војном стану свог оца) није његова већ Бернардијева, или он макар верује да је Бернардијева. Његова друштвена аскеза произилази из урушених просветитељских система вредности које доноси постмодерно мишљење и двадесет први век. Не постоји сфера живота која није загађена дахом политике, трговине, манипулације и мешетарења, па чак и књижевност. Једина оаза у коју Петровић верује јесте оаза личног, имагинативног доживљаја света. Љуштура је мотив који с јавља кроз читав роман у варијацијама. Постоји поетичка комуникација коју Тишма води са приповедачима са почетка двадесетог века (Црњански, Вељко Милићевић). Разлика је што на почетку прошлог века ликови су интелектуалци који се повлаче пред хуком масе, кланицама Великог рата, пред надолазећим Камијевим и Сартровим апсурдом који можда већ Црњански антиципира у свом Дневнику о Чарнојевићу, будући да алтернативно решење, до бега у уметничко стварање, не постоји. Код Тишме не постоји то поверење у уметничко разрешење које је постојало у прошлом веку. Постоји доживљај и уживање. Код њега је љуштура бег од баналности ка аутентичности, али са друге стране она може представљати празну љуску политике, друштвено-политичког елитизма и конзумеристичког друштва. Пишта Петровић не укида везе између свог бића и спољашности у апсолутном смислу. Велики део варијација његове имагинације проналазе тему у дешавањима из „реалности“ (размишљања о оцу и мајци, о својим дечјим страховима, о политици). Све су то појаве које нису пуки плод његове необуздане активности мозга, већ појаве које су опажене и од стране других субјеката, само што је приповедачко умеће Слободана Тишме што си ти догађаји дати као сен, далеко на хоризонту приповедачког ткања док се у први план стављају дубоко интериоризоване представе Пиште Петровића, у појединим моментима развијене до слика гротескних размера.

.

hal9000

.

(Не)Идентитет је вероватно централна (џез) тема. Код јунака (или антијунака) овог романа идентитет није инстанца којој се бесконачно тежи. Од самог почетка постоји питање Не- идентитета, чини се као да овај јунак и у приликама када се нађе близу формирања неке одреднице свог је одбацује као страно тело. Свест о немогућности формирања чврстог и сталног Ја је свест која прожима овај лик од почетка. Суд појединих критичара о завршетку романа као иницијације једне нове личности (разапињањем на крст) чини се несувисло. „Распеће“ има иронизујуће дејство на било какву иницијацију будући да сазнајемо да је оно примарно туристичка атракција једне хипи групе која уз то ово задовољство наплаћује сто марака. А и сам приповедач (јунак) нам у последњем поглављу (узгред речено, оно се у оном „резимеу на крају не помиње!) говори о Кјубриковој Одисеји у свемиру 2001 и побуни компјутера Хал 9000. Овде нам приповедач даје најексплицитнији опис своје егзистенцијалне конституције. „Грешка је побуна, субверзивна делатност, најинтимнија, најличнија ствар:грешити спрам самог себе, стално се самодеструирати… Пропадање, кварење води ка самоосвешћивању“. То је credo Пиште Петровића, садржај поп-културе као позив за самоосвешћењем и самоактуализацијом. Бег од глобализације појединца и његове свести не види се могућ као такав. Аутентично бивствовање и Океан као његова идеална пројекција могући су само уз ексцес, грешку у систему, Халову побуну али они не стављају субјект ван масовне, идеолошке свести. Тај контратенор, као опозиција мушком тенору и алтернатива женског гласа, симболичка кастрација, самовољна бездомност и бестемељност субјекта воде ка освешћењу усуда. Свест уноси трагичност у судбину трагичког јунака, али нема моћ да је промени. Естетика исписана великим словима ипак даје разумевање непоновљивости људске егзистенције, трансфигурисањем егзистенције у уметност, уметности у живот. И бартовског уживања у естетском.

Za P.U.L.S.E Marko Avramović

TwitterGoogle+

Jedan komentar na tekst Бернардијева соба Слободана Тишме

  1. MANIK

    30/06/2015 at 13:32

    Napokon smo pročitali ono što ”učeni” ljudi u Srbiji /i regionu/ izuzetno žilavo i ,reklo bi se, požrtovano izbegavaju da kažu. Izgleda da je čak u pitanju panični strah jer misle da je *estetsko* i larpurlartističko isto, pa tako TO treba odbaciti e da bi se pojavila ničim ukaljana ideologija u svojoj punoj stupidnosti. U suštini, ne misle oni ništa već se ugibaju po brežuljcima birokratskog dodvoravanja ”Središnjem Subjektu” (U.S.A, po Habermasu). Tako oni namiču grantove i stipendije, tako im je zadato a oni to prevode kao da im je odnekud dato jer su zaslužili, sve puzeći u zavetrini, sve bežeći od etičkog koje kako Vitgenštajn kaže i estetičko. izabrali su put ideologije a ne put estetskog.A ideologije k’o blata!One gmizave, prepisivačke, drhtuljave …
    Možda kasnimo sa reakcijom, možda postoji čitavi ‘svetovi umetnosti’ u Srbiji kojima je estetsko ispred ideološkog, no nismo još čuli za njega. A kada ne vidiš, ne čuješ /čak ni kroz trač/ … Nije li to već dovoljno da se posumnja kako je Slobodan Tišma sa svojim celokupnim umetničkim delom ono Drugo? Ispada, posmatrajući formalno logički da je Tišma konstituisao ove pajace koji iskaču po novinama sve se predstavljajući kao pisci, intelektualna elita neka čudna!?!
    A pošto je jedan naspram neizbrojive množine nije čudo da ga svi rado i složno prećutkuju.
    Izvesno je da će *Bernardijeva soba* ostati nezaobilazno štivo kada se promišlja domaća književnost sa početka XXI veka.
    MANIK

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *