Ne sramim se priznati…
da me je smrt Michael Jacksona zatekla nespremnu. Iznenadjenje je smenilo zbunjenost, a kako je vreme prolazilo, zbunjenost se pretvorila u žaljenje i neobjašnjivu tugu.
Ne smatram sebe njegovom lojalnom obožavateljkom, kada bolje razmislim, imam samo nekoliko njegovih pesama na ipodu: I Want You Back, Billie Jean, Thriller, The Way You Make Me Feel, Black or White, Beat It, Wanna Be Startin’ Something.
Kakvog ću se Michaela sećati?
Da li kao nenadmašnog zabavljača? Ili talentovanog pevača i magičnog igrača? Genijalnog, ranjivog Petra Pana koji je odbijao da zauvek odraste? Ili nesigurnog i uplašenog čoveka koji se ceo život borio sa demonima u sebi i oko sebe?
Bio je veliki.
Bio je veliki kao Elvis.
Sećaću ga se kao deteta koje je živelo u svetu odraslih ne shvatajući i ne prepoznavajući pravila odraslih. Otud i Neverland Ranch, mesto koje je trebalo da mu povrati izgubljeno detinjstvo.
O druženju sa decom pričao je otvoreno i bez stida. U njegovoj glavi to je bilo nevino i iskreno. Pitanje je koliko je bio čudan u još čudnijem svetu koji ga je okruživao.
Sećaću se nestvarnog moonwalkinga.
Sećaću se magičnog Thrillera.
Sećaću se, možda, njegove ženidbe sa Lisom Marie Presley .
Sećaću se svih njegovih skandala, a većina će iščiliti s vremenom.
Sećaću se njegove grčevite i zastrašujuce potrebe da bude sve drugo samo ne on.
Sumirati njegov život i njegovo delo u nekoliko rečenica je besmisleno.
Veličati ga i diviti mu se je nepotrebno.
Oprostiti mu i zaboraviti je moguće.
Bilo bi tužno, bilo bi strašno tužno da njegova smrt postane najbolje delo u njegovom zaveštanju.
za P.U.L.S.E/ Snežana Moračić
Bio je veliki kao Elvis napisao/la Snežana Moračić dana
Pregled tekstova autora – Snežana Moračić →