Ulogujte se / Kreirajte profil

Biti ili ne biti glupak

Za analizu visokokonfliktne situacije u političkim krugovima posle proglašenja nezavisnosti Kosova, ali i odnosa Srbije i albanske zajednice, mogu korisno da posluže ideje koje je izložio Anri Gliksman u svojoj knjizi “Glupost”. On predlaže da političari sami pred sobom i pred narodom odgovore na nešto izmenjenu hamletovsku dilemu koja glasi: “Biti ili ne biti glupak”.

kosovo_albanians_map416_b

Da bi se pravilno odgovorilo na ovo pitanje Gliksman predlaže da u prvom koraku političari, ali i svi građani, “spoznaju budalu u sebi”. Političari i njihovi narodi koji budu u stanju da to učine i svoje gluposti na vreme uklone izabraće budućnost koja će im doneti lepši život i napredak. Političari i narodi koji su nesposobni da sagledaju gluposti koje su činili, već na njima i dalje insistiraju, izabrali su put u tragičnu budućnost. Sudbina naroda – to je izbor između razuma i ljudske gluposti; ovaj izbor pre svega moraju da ostvare ljudi na vlasti. Ova Gliksmanova pouka nalaže srpskim i albanskim političarima, ali i njihovim narodima, da spoznaju gluposti koje su do sada činili, a posebno gluposti koje tek nameravaju da čine.

Tragedija nastala u toku Drugog svetskog rata naterala je narode Evrope i njihove političare da spoznaju gluposti koje su u prošlosti činili. Oni su sagledali “budalu u sebi” i na vreme su se opametili. Zbog toga danas uspešno egzistiraju u okviru EU; svi u miru i slozi dobro žive i napreduju. Narodi ovog podneblja nikada nisu bili sposobni da sagledaju “budalu u sebi”, da izvukli potrebne pouke iz svoje tragične prošlosti, za koju su uglavnom sami krivi. Oni i dalje neguju svoje gluposti, spremni da se za njih žrtvuju, ne pitajući za cenu ovakog usmerenja. Najveći broj političara ovog podneblja opterećen je svojim nerealno preuveličanim egom; za njih je zahtev o spoznaji “budale u sebi” mentalno nerešiv zadatak. Zbog toga je karakteristika svih sukoba na prostorima bivše SFRJ, a posebno sukoba srpske i albanske zajednice Kosova, obeležena carovanjem ljudske gluposti koja reprodukuje vladanje populističke manipulacije nad razumom. Razum je osnovni činilac neophodan za građenje progresa i lepše budućnosti svakog naroda; on je najoskudniji faktor na političkoj sceni Srbije i zbog te činjenice nužno je da se zabrinu svi građani.

Nesumnjivo, teško je u svim situacijama ispoljavati razum. Proglašenje nezavisnosti Kosova i njegovo priznavanje od strane brojnih država sveta teško je frustriralo sve građane i političare Srbije. Oni su kroz celu svoju istoriju negovali ideju o Kosovu kao kolevci srpske državnosti i crkvene samostalnosti. Problem je što je istorija sa svojim promenama donela nove okolnosti, a točak istorije ne može se vratiti unazad. Na Kosovu danas živi dva miliona Albanaca koji tu teritoriju smatraju svojom postojbinom. Posmatrano sa stanovišta Srba, da bi se sačuvao srpski nacionalni identitet Kosovo mora da pripada državi Srbiji. Posmatrano sa stanovišta Albanaca, da bi se sačuvao albanski nacionalni identitet Kosovo mora da bude suverena država. Ovako definisani dijametralno suprotni nacionalni ciljevi ne mogu da dobiju neko ravnotežno rešenje; svaka od involviranih strana zahteva pobedu svog stava i tada se politički sukob pretvara u rat i svi postaju gubitnici. Kada se političkim manipulacijama insistira na pobedi jedne strane, razum gubi bitku sa emocijama i tada caruje ljudska glupost. Ona donosi mržnju, brutalnost i destruktivnost; nastale tragične posledice u ratu za Kosovo predstavljaju drugo ime za ljudsku glupost. Suvisli odgovor na pitanje: “Biti ili ne biti glupak”, mora se prevesti na pitanje: da li srpski i albanski političari žele opstanak i razvoj svojih građana? Ako žele, moraju da menjaju svoj način mišljenja (da spoznaju “budalu u sebi”). Egzistencijalna pitanja moraju da odnesu pobedu nad pitanjima koja se u XXI veku na glup način bave društvenom esencijom.

Karakterističan primer je stav akademika Mihajla Markovića, koga i danas podržavaju brojni akademici, političari najvišeg ranga, književnici i crkveni velikodostojnici nacionalističke (narodnjačke) orijentacije. On kaže: “Ceo tok srpske istorije poslednjih vekova, od Kosovske bitke, doveo je do formiranja jednog izuzetnog karaktera srpskog naroda u kojem je spremnost na odbranu nacionalne slobode i nezavisnosti apsolutna i daleko jača od bilo kakvog realističnog procenjivanja situacije”. Praktično, on pohvaljuje specijalni karakter srpskog naroda što nema dovoljno pameti da realno rasuđuje i da se brine o egzistenciji i budućnosti svojih građana. Prema ovakvom načinu mišljenja postojaće ravnotežne alternative koje su bile vezane za primenu Ustava iz 1974. godine, za usvajanje predloga iz Rambujea, ali i za druge mogućnosti koje su nuđene od 1998. godine do danas, nužno su morale da budu odbačene. Izloženi principi zahtevali su apsolutnu spremnost svakog Srbina na ratnu odbranu nacionalne slobode i nezavisnosti, bez obzira na nastalu istorijsku realnost i cenu ovakog usmerenja.

U minulom periodu slično se ponašala i albanska zajednica; njeni političari nisu hteli da spoznaju gluposti koje su u prošlosti činili i koje čine u sadašnjosti. U odbrani svoje uslovne nezavisnosti svi građani Kosova spremni su na brutalne terorističke aktivnosti, na raspad svoje nejake privrede i infrastrukture, na totalno ekonomsko nazadovanje i dugogodišnju patnju socijalno teško ugroženog naroda. Oni ne razmišljaju da neprijateljska aktivnosti protiv Srbije njima donosi tragične posledice. Njihova egzistencija zavisi od uspešnosti regulacije odnosa sa Srbijom jer to je jedini ekonomski isplativi put ka Evropi, oni tu činjenicu potpuno ignorišu i to će skupo da ih košta. Glupost političara obeju strana ogleda se u izboru samo jednog (svog) ugla gledanja na nastalu kosovsku realnost.

Ovakvim načinom mišljenja iskrivljuje se slika realnosti i svako se oseća nevinim stradalnikom, drugu stranu optužuje za vinovnika svekolikog zla, a što je velika glupost.

Posle neuspešnih devetogodišnjih napora da se kosovski spor sporazumno razreši, političari SAD i najvećeg broja država EU konstatovali su da život Albanaca u državi Srbiji više nije moguć; svaki pokušaj prisilnog povezivanja Kosova za Srbiju doneo bi nove krvave sukobe. Nastala gubitnička situacija nepovoljno deluje na mnoge građane Srbije; ona kod jednih izaziva depresivno i paralizirajuće raspoloženje, a kod drugih spremnost na agresivno ponašanje. Izlaz iz ove teške situacije treba tražiti kroz neki treći put koji bi uputio i Srbe i Albance da kroz ekonomsku saradnju i principe Ahtisarijevog plana pronalaze ravnotežno rešenje koje je dobro za sve. Samo ovakvo postupanje ukida postojeće gluposti i pruža nadu za bolju budućnost.
U ovom igračkom procesu srpska strana nema moć da nametne drugim igračima svoje viđenje realnosti; za takvo rešenje ne postoji konsenzus u SB UN. Pomoć Rusije je samo fiktivna; ona može vetom da spreči prijem Kosova u institucije UN; u svim ostalim međunarodnim aktivnostima Kosovo će delovati kao suverena država. Tumačenje Rezolucije 1244 od strane srpskih političara, insistiranjem na primeni odredaba novog Ustava Srbije i donošenjem novih skupštinskih rezolucija ne može da izmeni nastalu situaciju. Ta sredstva su deklarativna i služe samo za domaću upotrebu jer nemaju moć da nateraju druge igrače na promenu svog stava. Nacionalistički orijentisani deo političara Srbije, pod maskom lažnog patriotizma, spremaju se na dugotrajno ratovanje protiv velikih sila; to je samo forma koja omogućava nastavak surove borbe za golu vlast. Oni narodu tvrde da će svojim tajnim aktivnostima ostvariti povratak Kosova u okrilje Srbije i promeniti stavove velikih sila; svako razuman vidi da je to notorna glupost, koja nema osnova u realnosti. Zbog Kosova neće biti trećeg svetskog rata, jer Rusija nije spremna da žrtvuje svoju budućnost za interese Srbije; rezultat ovakog usmerenja biće samo novi regres Srbije. To je nova politička glupost koja se od strane političara nacionalista propagira kao veliki patriotski čin. Ako ljudi Srbije nisu izgubili moć pamćenja moralo bi da im bude jasno da se na mitinzima (događanjima naroda) ne može menjati nastala realnost. Prekidanjem diplomatskih odnosa s velikim silama sveta i sabotiranjem rada institucija Kosova ne može se izbrisati tragična prošlost, izmeniti nastala realnost, a još manje menjati njihovi stavovi. Velike sile su javno saopštile da zbog učinjenih zlodela nad albanskim narodom Srbija više nikada neće upravljati Kosovom. Posledice nastavka nerazumne politike koju predlažu nacionalisti su: samoizolacija Srbije od civilizovanog sveta i institucija EU, nova destrukcija svih društvenih parametra, dugogodišnje ekonomsko nazadovanje, povećana unutrašnja konfliktnost i veliki tragizam naroda.

Ivan Ahel

2 komentara na tekst Biti ili ne biti glupak

  1. Bojan

    13/01/2010 at 15:11

    Ovaj Ahel je komedija. Nista lepse nego kad se krene ovako, hehe, objektivno i pribrano, ali samo kad je, hihi, u korist agende za koju se Ahel (tojest maticni mu NVO) vec godinama histericno zalaze. Pa red poluistina, red sofizama za polaznike pocetnog kursa, red iritantnog (i cime zasluzenog?) moralisanja o “srpskom gubitku prava zbog _________” (fill in the blanks). Jos je gori bio u onom prethodnom tekstu ali reko’ ajde necu, medjutim, posto ga citamo u nastavcima, f/uck it. Pa sve to zalije onda ni pet ni sest nego (objektivnim i distanciranim) Gliksmanom.

    Kad se vec poziva na Drugi svetski rat i otud izvlaci moralni arsenal (sto je u redu, slazem se i ja da je OTUD trebalo povuci odgovarajuce zakljucke), zna li koja je od kosovskih zajednica nosila koje uniforme tada? I ko je koji barjak vadio s tavana devedesetih?

    I da li se “moralno pravo” (koje on tako siroko rezervise SAMO za Albance) pise isto kao SS Skenderbeg?

  2. Ljiljana Tatic

    16/01/2010 at 23:11

    neubedljivo i bez konstruktivnih predloga za prevazilazanje problema nakon “spoznavanja budale u sebi”

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *