Ulogujte se / Kreirajte profil

Biti Sergej Paradžanov

Sergej Paradžanov nije imao slobodnog vremena. Kod njega je umetnost bila nagon i instinkt u isti mah, a ne potreba, želja, mogućnost ili posao. Poklanjao je umetnički smisao svemu što ga je budnog okruživalo i sa čim je ulazio u bilo kakvu interakciju. Taj umetnički smisao nije izmišljao, i lepio običnim događajima. Tamo ga je nalazio i samo je ukazivao na njega, praveći predstavu. Kao u snovima.

APSOLUTNO SVE može biti viđeno i doživljeno na način umetnosti. Lepota je tu, samo je treba primetiti i pridati joj dostojnu pažnju, u najmanju ruku jednaku pažnji koju čovek posvećuje praktičnom odnosu sa svetom koji ga okružuje: „koferi se pretvaraju u slonove, zatim se slonovi pretvaraju u kofere“ – rečima slika Sergej Paradžanov. Svet bi bio (je) mnogo lepši, ako mi ne bismo bili (nismo) ponavljači nego smo nadahnuti, u svakodnevnim obavezama, rutini, odgovornostima, ponavljanjima. A kamoli u slučajevima koji direktno prizivaju nadahnućâ. Ako je svet umetničko delo (i ako nije) svi možemo da budemo umetnici, ali i statisti i gledaoci. I slušaoci. I mislioci…

Sayat Nova or The Color of Pomegranates by Sergei Parajanov

Kakve razmere sada zadobija pojam „Apsolutni umetnik“? Onaj koji ukrašava, ulepšava sve što mu je „pred nosom“, pravi umetnost od papirića, plastike, porcelana, svog radnog stola, fotografije, filozofije, međuljudskih odnosa, odnosa prema velikim i malim umetnicima (deci!), odnosa prema precima, proslave tuđeg rođendana, sahrane, primanja gostiju, biti-u-gostima, kamere, tkanine, reprodukcije, čipke, priče, tableta, federa, džepnih kalendara, novinskih isečaka šarenih i crno-belih, običaja, odeće, voća, fakta, makaza, politike, izuma, kupanja, razgovora, besa, tuge…

Andrej Tarkovski analizira svog prijatelja, učenika i učitelja:

„On pravi kolaže, lutke, šešire, crteže, nešto što se može nazvati čak i dizajnom. Međutim, tu postoji i nešto mnogo jače, beskonačan talenat i plemenitost. U pitanju je prava umetnost. U čemu je tajna te lepote? U spontanosti. Kada dobije neku ideju, on ne troši vreme na planiranje, organizovanje i procenu kako da nešto uradi na najbolji način. Nema razlike između ideje i implementacije, nema prolaska vremena u čijim bi pukotinama nešto moglo da nestane. Emocija koja je pokrenula stvaralaštvo pretvara se u nešto zaokruženo, a da se nije izgubila nijedna njena kap. Stiže do nas u svojoj originalnoj čistoti, spontanosti i naivnosti.”

Poznato je da je Paradžanov svoje kolaže nazivao zgusnutim filmovima. Odraz ove istine u ogledalu podseća na statičnost kamere: njegovi filmovi su više ili manje rastegnuti kolaži, zrele ili čak prezrele slike izvađene iz (apsolutne) gustine i poređane po određenom redu. Koliko filmova u jednom filmu! Od gledaoca se zahteva da bude ili postane umetnik, u onom smislu u kojem umetničko delo u puni smisao ulazi tek sa eksponiranjem publici i u toj zajednici rađa se viša stvarnost, ona koja menja svest, pa i samo umetničko delo. Zajednica ne sme biti „puka“. Gledaoci su probrani i sposobni za najviše estetske uzlete, za umetničke doživljaje u kojima postaje svejedno ko je umetnik, pošto se prisutni nalaze na istom nivou uzbuđenja kao i umetnik tokom stvaranja: duša rastvara krila („krilata duša“ – paun!), duh dobija osobine okeana i vatre u isti mah, a čula postaju osetljiva do transparentnosti. Osećanje koje posle vrhunca postaje uzvišeno sećanje i inspiracija za život-a.

Sergei Parajanov (1924-1990 ) Collage

Njegov film je ponekad sazdan od slika u detetovoj glavi koje nehotično prate čitanje ili slušanje bajki. Ponekad nudi gledaocu fantastične, nadrealne slike, budeći preobražaj, inspirisanost i opčinjenost, kao u prisustvu čudâ, vanredan trenutak. Informacija, logika, istorija, činjenica, radnja, služe filmu samo kao transcendirane. Više je S. Paradžanov usmeren na buđenje umetničkog/poetskog doživljaja posmatrača, i razigravanje tog doživljaja, na postajanje umetnikom, nego na stvaranje velikog umetničkog dela koje je podložno analizi i postaje jasnije upotrebom raznih logika u razotkrivanju višesmislenosti. Tvrdnja da je „suviše hermetičan“ ne stoji, osim u slučaju nedostatne analize. Njegov filmski jezik se ne uči u školama filma (nema ko da podučava), ali sva čast mogućem izuzetku. Jednom je uporedio svoje težnje u stvaranju filma sa baletom: „Jedino se u baletu vidi čista lepota“, dodavši da bi najbolji filmovi bili za gluve i neme, jer bi tako nepomućenost doživljaja ostala potpuna, bez nepotrebnih pričâ i racionalizacije. Najbolji filmovi ostavljaju nas bez reči!

Sergej Paradžanov podjednako tretira realnost i oniričnost, imaginaciju, maštu, mogućnost i transcendentalnost u svojim filmovima, temeljno vodeći računa o umetničkom doživljaju. Na gledaocu je da razazna kad je šta posredi (ili zajedno u jednom) dok mu se nudi buđenje u poeziji, prilika da se uključi celim svojim bićem, da uzraste ili da se dosađuje, ili da uživa u jasnoći više estetske sfere. Uspeo je da ekranizuje samo nekoliko svojih tema, uz veliku muku i rizik, koristeći se raznim smicalicama da prevari sovjetske cenzore. Nije ipak izbegao četvorogodišnju robiju i 10 godina bez mogućnosti zaposlenja – snimanja, samo zato što se njegova umetnost nije mogla kontrolisati i predviđati. On nije bio disident. Njegova estetska sloboda postala je problem za sovjetske vlasti. Posle ekstatičke posvete „Senkama zaboravljenih predaka“ i religijsko-poetsko-oniričnog dubinskog osvetljavanja mogućih osećanja jermenskog pesnika iz 18. veka Sajat-Nove, koje je zapravo još veći etnomonument, i dobijenih nagrada i hvalospeva dekadentnog Zapada, niko nije mogao ni da zamisli šta će biti sledeće, pa je zato „sledeće“ ukinuto. Srećom, ne zauvek…

Pre smrti, uspeo je još da snimi jednu bajku i jednu legendu. Ali na žalost sedme i svih ostalih umetnosti, nije uspeo da ekranizuje svoju Ispovest, iako je na njoj „radio“ poslednjih dvadeset godina svoga života.

Sergej Paradžanov je umro, po njegovim rečima, u detinjstvu…

Autor: Dragan Ilić, „Biti Sergej Paradžanov“, Nova Misao – časopis za savremenu kulturu Vojvodine, br. 10, IU Misao, Novi Sad, februar 2011, 36-38.

Tekst pripremila i obradila: Daša Stojanović

 

TwitterGoogle+

Jedan komentar na tekst Biti Sergej Paradžanov

  1. Душко Јевтовић

    07/03/2017 at 08:59

    Задивљујући текстови испуњени лепотом и љубављу настају када заљубљеници у уметност, попут Драгана Илића, напишу из дубине срца оглед о уметнику кога воле, оглед који је и сам уметничко дело. Тако потврђују истину којој је Сергеј Пареџанов посветио живот да су гледаоци (или читаоци) “способни за највише естетске узлете, за уметничке доживљаје у којима постаје свеједно ко је уметник, пошто се (…) налазе на истом нивоу узбуђења као и уметник током стварања. (…) Осећање (…) после врхунца постаје узвишено сећање и инспирација за живот”.
    У књизи “Хвалоспеви смислу”, у запису “Смисао уметности” изразио сам идентичну мисао: “Читајући, гледајући и слушајући уметничка дела, уздижемо душу на висине заноса који их је створио и изједначујемо се са ауторима јер доживљавамо истоветне радости и патње као и они кад су их обликовали. Прожимају нас истоветна осећања. Њихове мисли струје нашом свешћу постајући саставни део нас, усмеравајући наше мисли у правцу ка коме се не би пружале да нису упиле у себе лепоту која зрачи из њих.
    Лепота је невидљиви дух који испуњава песму, слику, приповетку, роман или музичку композицију и запазивши је, занети њом, уносимо је у наш унутрашњи свет и обогаћујемо га. Ми, сиромашни духом, тражимо духовну храну и окренути к њој, напајамо се лепотом која не пролази, нетрулежним благом. Тај дух почиње да испуњава душу непролазним богатством.”
    Уметност је чин препознавања. Она нас спаја и повезује са садашњим, прошлим и будућим нараштајима јер открива и потврђује вечност – лик Божији који је у нама.

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *