Ulogujte se / Kreirajte profil

Bizarni japanski običaj: ljudi koji nestaju

Japanski majstor borilačkih veština Ičiro i njegova supruga Tomoko venčali su se polovinom osamdesetih. Kupili su kuću u perspektivnom, dobrostojećem gradu Saitima nedaleko od Tokija, otvorili mali restoran i dobili sina Tima. Njihov život činio se savršenim, bez ikakvih velikih problema. Međutim, ekonomija je počela da slabi, na tržištu je došlo do velikih promena i bračni par našao se u dugovima. Tada su odlučili da urade ono što stotine hiljada Japanaca radi u sličnim okolnostima: prodali su kuću, spakovali se i nestali. Zauvek.

Od raznih bizarnih običaja koji su specifični samo za Japan postoji jedan slabo poznat – “ljudi koji nestaju”. Procenjuje se da od polovine devedesetih godišnje nestane najmanje sto hiljada žena i muškaraca, a da su svi oni sami režiseri sopstvenog nestanka. Razlozi su brojni – od razvoda i finansijskih dugova, do gubitka posla ili nepoloženog ispita.

Foto: Profimedia

Knjiga “The Vanished: The Evaporated People of Japan in Stories and Photographs” prva je poznata analiza tog fenomena autorke Lene Moger. Ova francuska novinarka saznala je za to pre osam godina, a zatim je provela čak pet godina u istraživanju i izveštavanju o ovoj priči zajedno s fotografom Stefanom Remelom.

“To je tabu tema. Nešto o čemu se ne priča. Međutim, ljudi vrlo lako nestanu jer iza uobičajenog japanskog društva postoji još jedno. Ljudi nestanu, ali znaju da prežive,” kaže Mogerova.

Deo tih ljudi živi u ‘gradu’ koji se ne nalazi ni na jednoj karti. Sania je grad koji tehnički ne postoji, već je svojevrsni tokijski kvart pod nadzorom jakuza, japanske mafije. Tu se traži jeftina radna snaga, papiri su nevažni, a ‘nestali’ žive u minijaturnim hotelskim sobama, često bez kupatila i interneta, gde je svaki razgovor zabranjen nakon šest sati popodne.

U jednom takvom hotelu Mogerova je upoznala Norihira, pedesetogodišnjaka koji je nestao pre deset godina. Njega je slomilo kada je dobio otkaz. Danima se pred ženom i sinom pretvarao da odlazi na posao, a onda bi sve vreme sedeo u automobilu; kada je došao dan plate, nije se vratio kući. Bilo ga je suviše stid da prizna šta se dogodilo, a osećaj krivice više nije mogao da podnese. Porodici nije ostavio nikakvu poruku, pa je vrlo moguće da misle da se ubio, kaže Norihiro. Danas živi pod drugim imenom u sobi bez prozora koju zatvara katancem. Preteruje sa pićem i cigaretama, ali to vidi kao način da sebe kazni.

“Nakon toliko vremena sigurno bih mogao da ponovo uzmem svoj stari identitet. Ali ne želim da me porodica vidi u ovakvom stanju. Pa, pogledajte me… Izgledam kao niko i ništa. Ja i jesam ništa. Ako sutra umrem, ne želim da me iko prepozna,” objasnio je.

Juiči je radio kao građevinski radnik i brinuo o bolesnoj majci, a nestao je polovinom devedesetih kada je zbog zdravstvenog osiguranja i kredita bankrotirao. Nije mogao da podnese činjenicu da nije sposoban da se stara o majci, pa ju je smestio u jeftin hotel, a on se uputio u Saniu.

“Ovde vidite ljude na ulici, ali oni više ne postoje. Kad smo pobegli od društva, nestali smo prvi put. Sad se samo lagano ubijamo,” kaže.

U Japanu, gde se samoubistvo smatra časnim činom, dogodila su se tri velika talasa nestanaka: nakon Drugog svetskog rata kad je osećaj krivice bio na vrhuncu, a zatim 1989. i 2008. usled ekonomskih kriza, piše San. Međutim, zahvaljujući krizi pojavio se i novi biznis – organizovanje nestanka koje deluje poput otmice, pri čemu se simulira pljačka kuće, brišu se svi papirni tragovi kao i finansijske transakcije preko kojih bi se čovek mogao pronaći.

Jedna od takvih kompanija nosi naziv “Selidbe iz noćne more”, koju je pokrenuo Šou Hatori koji je prethodno vodio biznis uobičajenih selidbi. Ali, jedne večeri prišla mu je žena koja ga je pitala može li da joj pomogne da i ona nestane zajedno sa svojim nameštajem. Nije više mogla da podnese muževljeve dugove koji su joj uništavali život. Hatori je imao razne klijente – od domaćica koje su zbog previše šopinga dovele sopstvenu porodicu na prosjački štap, preko žena koje su ostavili muževi, do studenata koji više nisu mogli da podnesu pritisak. Nije hteo da objasni zbog čega je odustao, ali na kraju je prestao da se bavi time. I sam je kao dete nestao zajedno s roditeljima iz Kjota jer su se našli u dugovima, a svoj posao je doživljavao kao “dobročinstvo”:

“Ljudi to često povezuju s kukavičlukom, ali otkad radimo ovaj posao, shvatio sam da se radi o dobrotvornom činu.”

Kakva god sramota da ih natera da nestanu, ništa manje bolno nije ni njihovim porodicama koje je najčešće takođe stid da priznaju da je član porodice nestao, pa to ni ne prijave policiji. Porodice koje žele da se potrude i pronađu “odbeglog člana”, angažuju privatne detektive udružene u organizaciju “Podrška porodicama nestalih”. Imaju oko 300 slučajeva godišnje i posao im je težak jer za razliku od SAD-a, Japan nema nacionalnu bazu nestalih osoba. Privatni detektivi ne koštaju malo – oko 500 dolara dnevno – a direktor organizacije Sakae Furuči kaže: “Većina ovih istraga završi se prerano. Ljudi koji su pobegli od dugova ili nasilja, menjaju imena, a ponekad i izgled. Osim toga, ne misle da će ih neko uopšte tražiti.”

Sakae je, recmo, pronašao mladog muškarca koji je nestao sa 20 godina nakon što je otišao na ispit na fakultetu, a na drugom kraju grada ga je slučajno uočio prijatelj. Sakae je lutao ulicama dok nije pronašao studenta koji je, kako piše Mogerova, “drhtao od srama”.

“Nije izašao na ispit jer ga je bilo strah da neće položiti i da će razočarati porodicu. Hteo je da se ubije, ali nije znao kako.”

Pomenuo je i slučaj mlade majke osmogodišnjeg dečaka s posebnim potrebama. Na dan školske predstave u kojoj joj je glumio sin, majka je nestala iako mu je obećala da će sedeti u prvom redu. Nikad je više nisu videli. Otac i sin su bili slomljeni jer ona nikada nije pokazivala da je nesrećna, da joj nešto nedostaje ili da je učinila nešto što smatra lošim. Premda nije rešio slučaj, Sakae je na neki način optimističan: “Ona je majka. Možda će je put dovesti nazad do voljenih.”

Japan je, na mnogo načina, kultura gubitka. Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije iz 2014. godine, Japan ima za 60 odsto višu stopu samoubistava od prosečne. Dnevno u toj zemlji samoubistvo počini između 60 i 90 ljudi, a objašnjenje velikim delom leži u tradiciji. Radi se o vekovima starom konceptu koji korene vuče od samuraja i njihovog ritualnog samoubistva, takozvanog “sepuku”, da bi se u Drugom svetskom ratu pojavili piloti kamikaze.

U Japanu se nalazi i “šuma samoubistava”; u podnožju planine Fudži leži Aokigahara, a ulaz u nju prepoznate, kažu, po napuštenim automobilima i obući pokraj staze. Od 1971, svake godine pronađe se stotinak samo otkrivenih tela. 2014. godine samoubistvo je u Japanu počinilo 25,000 ljudi, mahom muškaraca. Uglavnom ih muče otuđenost od modernog društva i finansijski neuspeh, ali, baš u vezi sa tradicijom duboko indoktriniranom u kolektivnoj svesti, Japanci samoubistvo doživljavaju kao častan način da se izbegne sramota zbog neuspeha.

“Japanci ne misle da je samoubistvo nešto loše, već ono čini sastavni deo estetike i prihvatljivog ponašanja,” objasnio je za Gardijan Masao Mijamoto, psihijatar.

Mada u Japanu nije kulturno prihvatljivo tražiti pomoć, na ulazu u šumu stoji tabla koja kaže:

“Tvoj život je dragoceni dar od tvojih roditelja. Misli na njih i na ostatak svoje porodice. Ne moraš da patiš sam.”

Priredila Margita Milovanović

Nedeljnik

TwitterGoogle+

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *