Ulogujte se / Kreirajte profil

“Blade Runner” i depresija

Dok sam ulazio u bioskopsku salu da gledam „Blade Runner 2049″, nastavak „Istrebljivača”, razmišljao sam o tome kako mi se, gotovo svaki put kada bih gledao originalni film, dešavalo da zaspim. Na tren, na pet minuta, nekad i na pola sata. I to se nikada nije dešavalo zbog dosade ili umora. Uvek bih se, zbog ritma filma, muzike i navikao, „ušuškao” uz film. 

Kada sam posle trećeg, četvrtog, desetog gledanja naučio zaplet napamet, razrešio sam sa sobom pitanje da li je Dekard replikant ili nije (naravno da jeste) onda sam se filmu vraćao da bih proživeo emocije koje izaziva ta interakcija između mene i ekrana na kome gledam film. A te emocije nalikuju na ono što povremeno proživljavam u svakodnevnom životu. Razlika je u tome što film pruža neko razrešenje.

„Istrebljivač” je uvek bio film depresije. Tema te mentalne bolesti je velika, kompleksna i ne može da bude objektivno ili stvarno ozbiljno ispitivana kroz prizmu filma iz osamdesetih, tako da je ovo samo o ličnim utiscima, iskustvima i odnosima prema njoj i prema filmu.

Dekard je depresivan. Rejčel je depresivna. Roj Beti bipolarno skače između agresije i rezignacije. Ceo svet u kome oni žive i rade i beže i piju i osećaju je mračan, crn, hladan, sa interakcijama između ljudi koje se svode na razmenu neophodnih informacija, laži i monologa o odnosu između jedinke i sveta. Svi gledaju da se zatvore u sebe i svoj svet (Sebastijan pravi lutke koje su mu jedini prijatelji) i komuniciraju sa drugima samo ako je to neophodno: replikanti da bi preživeli, Dekard da bi ih pobio.

Distopija Los Anđelesa je prostor u kome žive samo ljudi koji ne mogu da odu odatle u neki bolji svet van zemlje. Oni su odbačene jedinke uvek bolno svesne činjenice da su tu zato što moraju da budu tu, jer nemaju gde drugde da odu. Replikanti se koprcaju da bi pokušali da prežive, ali njihov plan se tokom originalnog filma ispostavlja kao neostvariv, jer je bio nemoguć od početka. Ideja da će uspeti da produže svoj život je lažna nada jer njihov sastav nije moguće promeniti, čak i da njihovi kreatori žele to da urade, a ne žele. Sa druge strane, ljubav između Rejčel i Dekarda njega dovoljno motiviše da se pokrene iz svog svakodnevnog raspadanja, i da pokuša da pobegne sa njom, ali čak i ta odluka dovodi do novog otkrića- da je on sam replikant, što će biti dodatna komplikacija u već teškoj situaciji u kojoj su njih dvoje „lovljeni”.

Ali kao ni o pravoj bolesti, ni o ovome se ne komunicira naširoko. Kada sam pre nekoliko dana prvi put otvoreno rekao ljudima o ovoj „teoriji”, univerzalna reakcija je bila „da.”

Moj brat, Strahinja, sa kojim sam nekoliko puta gledao film, rekao mi da je za njega najjači motiv uvek bilo to kako u filmu likovi ili osećaju da ne kontrolišu svoju budućnost (Dekard) ili je ta kontrola bukvalno van njihovih ruku (pobunjeni replikanti).

„Taj film me asocira na prljavu pijacu. Svi se gužvaju i smetaju jedni drugima ali su sami. Ljudi su nesrećni, a i „replikanti” koje su napravili su nesrećni. Sve je prljavo, mračno, ružno, svi ti likovi su sebični, zli, bez empatije. Sve što rade uništava svet ali i njih same iznutra. Sve izgleda kao da smrdi. Kao prljava, siromašna pijaca.”

Jelena Ilić, dramaturškinja  je imala malo drugačiju perspektivu:

„Original postavlja pitanja o čovečanstvu koja jedino mogu biti istražena u skrivenoj prirodi SF postavke, a koja kreira atmosferu usamljenosti u svetu koji je krenuo nekom vrstom stramputice. Sama estetika filma (sunce nikada ne sija, a neonska svetlost se širi gradom) na prvu ruku nameće depresiju, ali to nije to. Za mene je Blade Runner, spuštanje roletni po sunčanom danu, da bih mogla da pišem, a da mi lepo vreme ne odvlači pažnju. Mind fuck je produkt koropracija, to nije depresija to je manipulisani osećaj usamljenosti. Jedva čekam da pogledam Blade Runner 2049.”

U bioskopskoj sali, tokom nastavka, jedan čovek je zaspao. To smo svi u sali znali jer je počeo da hrče. Njemu je možda bilo dosadno, ali kada su ga stidljivi osmesi ljudi oko njega probudili, nije izašao napolje. Niko nije izašao napolje iako film traje skoro tri sata, a ja sam viđao ljude kako izlaze sa loših filmova koji traju i duplo kraće. Sam sam skoro zaspao u jednom trenutku, ali opet, nije bila stvar dosade.

Savremeni rimejci velikih filmova iz prošlosti su uglavnom „mekani reseti” što znači da su negde između nastavka i rimejka. Likovi budu promenjeni, kao i okolnosti i dijalog, ali struktura i priča uglavnom ostaju isti (novi „Ratovi zvezda). Dok sam gledao trejlere pre projekcije, dok se ispred mojih očiju ređala gomila rimejka, „reseta” i čistih prepisivanja uspešnih filmova, izgledalo je kao da cela savremena filmska industrija samo serijski štanca replikante dobrih filmova iz prošlosti. Novi filmovi katastrofe koji izgledaju isto kao raniji, samo su promenjeni gradovi koji se uništavaju koristeći CGI. Nastavci blokbastera koji izgledaju isto kao prethodni blokbasteri, ali se junaci „Osvetnika” sada šibaju u ringu umesto na aerodromu. Filmovi krađe vrednih umetničkih dela, samo što su kradljivci sada unajmljeni da povrate ukradeno umetničko delo.

Iznova i iznova se dešavaju iste stvari. Prepoznaješ ih, ali umesto osećanja radosti i uzbuđenja koji su tu bili ranije, proživljavaš rezigniranost i nešto nalik tugi. Suočen si sa činjenicom da se nešto promenilo, ali sve je u stvari ostalo isto. Samo je šuplje i u potpunosti si otuđen od onoga što se dešava ne platnu. Ili oko tebe. I nema šta da se kaže. Jer se sve zna. I ništa povodom toga ne može da se uradi.

To važi i za trejlere, i na moju percepciju filma, i za odnose između likova u ovom „mekanom resetu” Blade Runner 2049.

Denis Vilnev, reditelj filma, do sad se na jedan ili drugi način bavio otuđenjem, sa različitim rezultatima. „Zatvorenici” je bio glup film sa banalnim likovima i jeftinom poentom o prelasku iz žrtve u zločinca, „Neprijatelj” je bio relativno neuspešna varijacija na Kafku, „Sikario” je remek-delo o gubljenju duše, a „Dolazak” je nežna meditacija o smrti.

„Blade Runner 2049″ ima sve kvalitete njegovih kasnijih filmova a uspeva da izbegne probleme ranih. I još je više od toga. Zaplet ovog filma nije reciklaža, jer se direktno nastavlja na priču originalnog filma. Najzanimljivije, svim otkrićima i obrtima je namerno oduzeta dramska potentnost, čime reditelj signalizira da film nije o tome šta se desilo, i da nije glavno pitanje sudbina junaka, već načina na koji junaci to proživljavaju. A dešavaju im se strašne stvari. Nekad fizički, ali uglavnom emotivno. Vilnev, na sreću, ne pokušava da rekonstruiše sve što je bilo dobro u prvom filmu, čime bi samo stvorio praznu ljušturu, već istražuje svet koji je Ridli Skor stvorio.

Na početku, svi likovi su naizgled prihvatili svoje sudbine, sve dok ih događaji ne nateraju da ih preispitaju. Ako nisi „ljudsko biće”, šta je poenta tvog života? A ako proživljavaš i osećaš i radiš sve kao „da si pravi” zašto je onda tvoja pozicija u svetu podređena? Da, postoje spoljna ograničenja i jasno određene društvene uloge koju replikanti zauzimaju, ali ono što Vilneva zanima je unutrašnji svet osobe koja je stvarna a nije, koja ima prava i sloboda ali ih u stvari nema. Kako pomiriti to što ne možeš da prihvatiš identitet koji ti je društvo dodelilo, a znaš da je šansa da ga promeniš minimalna? Kada osećaš da treba drugačije, a znaš da ne možeš? Svi likovi izgledaju kao da su ili na ivici, ili u dubinama depresije.

Vizuelno, film je prelep i užasan. Prostori su ili ogromni i prazni ili mali i natrpani ljudima. Kako film traje, tako kišu koja je dodatno mračila sveprisutni prljavi beton, postepeno menjaju pahulje snega koje lagano, ravnodušno, sahranjuju ceo svet. Sve je ili sivo ili belo, ili u tranziciji između ta dva. Senke i kontra-svetlo su svepristuni. Međuljudski odnosi su hladni, ton dijaloga je skoro uvek odsečan, svi bi samo da završe sve što brže. Jako retko se dešavaju emotivni ispadi, ali kada se dese, radi se ili o kiši suza ili bespomoćnom gnevu.

Tokom filma, dešavalo mi se da mi se disanje ubrza, anksioznost mi se podizala i spuštala, ishodišta likova su mi bila očigledna, ali sam se konstantno nadao da će uspeti da ih izbegnu. Bolno je bilo gledati kako jedan od likova u jednom trenutku pomisli da je „poseban” i da njegov život ima definisanu svrhu, samo da bi uskoro otkrio da se prevario i da mu nije dato to zbog čega bi bio „specijalan”. Da smisao mora sam da otkrije, da nađe, da stvori, iako mu svaka interakcija sa svetom govori da od toga treba da odustane. Da on mora da se bori i protiv sveta i protiv sebe da bi pobegao iz ponora u koji polako tone, i kome, vrlo često, on sam hoće da se prepusti.

Nakon gledanja filma, moj prijatelj Miloš mi je napisao „da je film genijalni autistični vodič kroz stadijume depresije. Mene ušuškava u uspomenu na osećanja kojih se sećam i kojih se i dalje plašim. Svet je saturisan, disanje je nemoguće od melanholije a zvukovi su nekada prigušeni kao da si pod vodom. Nekad figurativno, nekad bukvalno. I stalno nešto pada sa neba.”

Ja sam na sive beogradske ulice posle projekcije kročio sa osećanjima potpune emotivne iscrpljenosti i željom da poslednjih 10% baterije potrošim na kratke razgovore i poruka sa ljudima kojima sam se okretao kada ništa oko i u meni nije izgledalo dobro, niti mi se činilo da ima izgleda da se bilo šta od toga promeni. I ćaskali smo malo, oni su me upozoravali da pazim kako pričam da im ne bih otkrio ništa o filmu koji još nisu gledali. Filmu koji je svakako ubedljivo najbolji „mekani reset” velikih blokbastera, baš zbog toga što nije to. Sve je bilo drugačije od originala, ali gotovo sve je emotivno bilo isto, ako ne i još intenzivnije. I kada sam došao kući, imao sam jako veliku potrebu da spavam.

Vuk Bošković

Vice

Jedan komentar na tekst “Blade Runner” i depresija

  1. Gordana

    26/10/2017 at 19:45

    Posle filma bila sam dugo pod “tihim” utiskom, ne onako kad te jako obuzme razmisljanje, nego skoro podsvesno ” varenje” svega sto sam videla. A sutradan mi je bilo cak i gore. Film je sjajan, na sve nacine.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *