Квин: „Боемска рапсодија”

„Боемска рапсодија” је више од врхунске рок композиције. Реч је, у правом смислу, о музичкој и технолошкој бравури, која је у знатној мери променила приступ студијском раду и снимању музике уопште. Аутор „Рапсодије” је Фреди Меркјури, прерано преминули незаборавни певач групе „Квин”, али пошто је рокенрол, пре свега, облик комуникације међу људима, тако је и ова композиција захтевала пун допринос и осталих чланова бенда – гитаристе Брајана Меја, басисте Џона Дикона и бубњара Роџера Тејлора. Сви они, сем као изврсни музичари, морали су да се докажу и као – певачи.

Већ смо писали о томе како је група „Муди блуз”, захваљујући технолошком напретку и жељи компаније „Дерам” да промовише свој нови система стерео снимања, успела да оствари велико дело: „Ноћи у белом сатену”. Нешто слично, коју годину касније, десило се и групи „Квин” са „Рапсодијом”. У оба случаја успех је био потпун.

Како казује прича, Фреди Меркјури је већи део „Боемске рапсодије” написао у свом дому, на западу Лондона. Продуцент Реј Томас Бејкер сећа се како је Меркјури једном пред њим на клавиру свирао уводни део као баладу. „Одсвирао је тај део а онда је устао и рекао: ’Одавде почиње оперски део’. После тога отишли смо на ручак”. Брајан Меј сведочи да је цео бенд био заинтригиран нацртом Меркјуријеве мелодије. Већи део „Рапсодије” креиран је у студију, али је, према Меју, све дефинитивно претходно уобличено у Фредијевој глави.

Према причи самог Меркјурија (који је и аутор текста), али и осталих чланова групе, композиција представља скуп личних фантазија, мада у дубље објашњење њеног значења нико није желео да иде. „Људи би, једноставно, требало да је слушају, размишљају о њој и тек онда створе неку своју представу о томе шта им она говори”, објаснио је једном приликом Меркјури.

„Боемска рапсодија” је снимана дуже од три недеље у чак шест различитих лондонских студија. У то време још се снимало на, такозваним, аналогним магнетофонима са траком и са, за тада завидних, 24 канала. Да би се реализовала у свом пуном сјају требало је синхронизовати чак три таква магнетофона, а то није био нимало лак посао. Најделикатнији део свакако је било снимање вокала што је трајало по десет до дванаест сати дневно. Урађено је укупно 180 наснимавања чиме је од гласова Меркјурија, Меја и Тејлора створен најграндиознији могући хор.

Сама композиција се састоји из шест делова: увода, баладе, гитарског сола, „опере”, рока и закључка. Колико је све компликовано и сложено најбоље говори чињеница да цела „Рапсодија” никада није могла да буде изведена уживо, већ су поједини снимљени делови на концертима репродуковани са магнетофонске траке.

Иако траје чак 5,55 минута, „Боемска рапсодија”, и поред спорадичних покушаја, никада није доживела да је, зарад боље продаје и веће слушаности на радију, скраћују. Било је јасно да је реч о потпуно заокруженој и дефинисаној целини. Сем тога, због изузетне комплексности, ретко ко други је могао да је стави на свој репертоар. Учинили су то једном приликом Елтон Џон и Аксел Роуз (певач групе „Ганс ен Роузиз”). Али то је било давне 1992. на лондонском Вемблију, на „Концерту за живот” посвећеном, прерано преминулом Фредију Меркјурију.