Бог се коцка, драги Ајнштајне!

Бог се коцка, драги Ајнштајне! – „Природа је у најмањем највећа”

На несвакидашњи начин је оксфордски професор сa гитаром Влатко Ведрал следбеник славног латинског песника Публија Вергилија Марона, на чију се изреку позива: „Они могу јер мисле да могу”. Одважио се, наиме, да у својој, веома траженој књизи „Одгонетање стварности” (издавач Оксфорд јуниверсити прес) космос упореди са својеврсним квантним компјутером. Из чега происходи да се Бог коцка, што би и те како разљутило почившег Алберта Ајнштајна.

Као и Стивен Хокинг, из стварања космоса искључили сте свевишњег творца? Како је нешто настало ни из чега?

Да. Ја мислим да је једини начин да се то објасни преко концепта квантне информације. Ако претпоставимо да се свет састоји од квантних битова, онда се ствара зачуђујућа могућност да информација може да поникне из стања без икакве информације. То је могуће због тога што у квантној физици, на којој се заснива наше цело разумевање света, постоје последице без икаквог узрока. Сматрам да је тај некаузални елемент кључан да се објасни како је свемир спонтано створен без потребе за свевишњим творцем.

Зар такви подухвати не подсећају, на први поглед, на отискивање преко граница људског сазнања?

Они подсећају на то, али је главна разлика у томе да се физика заснива на експерименту. Дакле, може увек да се филозофира преко одређених граница, али то увек мора да се провери у експерименту. И ако је наша теорија у сукобу са експериментом, ми морамо да мењамо теорију. Теоријски подухвати нису довољни у науци.

Којим сте мисаоним излетима прибегли да, насупрот противљењу Алберта Ајнштајна, установите да се Бог коцка?

Сви експерименти до сада потврђују да се Бог коцка. Ту се реч Бог, као што сам наговестио, користи само као метафора или синоним за космос. Дакле, чињеница да се Бог коцка у преводу значи да се најелементарнији догађаји у космосу дешавају потпуно случајно, без икаквог претходног узрока. Уколико, рецимо, желимо да измеримо да ли се у неком делу простора налази атом, онда не постоји начин да се то каже са стопроцентном сигурношћу. Можда постоји, можда не. И да ли ће наше мерење наћи атом је, у принципу, потпуно случајан догађај. Исто се односи на све друге честице.

Да ли је космос, како сте написали у својој књизи „Одгонетање стварности”, бесконачни квантни компјутер?

Сматрам да је то тренутно наша најбоља научна слика света. Наравно, свако доба људског развоја има неку своју визију света. За Исака Њутна свемир је био један велики сат, који се понашао потпуно детерминистички (по Њутновим законима). За лорда Келвина (Вилијам Томсон) свет је представљао велику парну машину, која је радила на претварању једне врсте енергије у другу.

За нас је данас најбоља метафора квантни компјутер. Међутим, увек треба имати у виду да је научна слика света динамична слика, и да може једног дана лако да се промени, чак на драматичан начин. Само време ће то показати.

Може ли нам картање открити како настаје стварност?

Да, али то је чудновата игра карата без потребе за картама! То је игра у којој играчи почну без карата, а онда игру заврше с њима. Такво картање је, у ствари, право квантно картање. Покојни амерички физичар Џон Вилер је увек наглашавао да квантна физика дозвољава постојање простора без простора и времена без времена и материје без материје и тако даље. Стварност се око нас појављује у виду карата из рукава неког свемирског мађионичара.

Из којих побуда сте увели неизбежни Марфијев (Едвард) закон?

Он је имао много различитих закона, али ми се највише свиђа следећи: „Ако може да се догоди, догодиће се”. То је врло блиско односу између науке и технологије. Исто мислим да ако закони физике нешто дозвољавају, то ће се технолошки остварити једног дана.

Слажем се да је то врло оптимистички поглед на свет и да можда није ни реалан. Али та вера ме и води кроз мутне воде квантних компјутера, јер ми још нисмо сигурни да ли је могуће направити квантне компјутере који се састоје од, рецимо, сто или хиљаду квантних битова. Ја сматрам да ће то неминовно да се деси једног дана и да ће користити човечанству много више од данашње технологије.

Постоји ли или не постоји детерминизам у науци? Када важи, а када не? Ко то може поуздано да нам каже?

Стриктни детерминизам не постоји, што, наравно, не значи да неки догађаји нису више предодређени од других. То је исто чудновата особина квантног света да је могуће да детерминизам проистекне на неком вишем нивоу, иако се не може наћи на фундаменталном нивоу.

Уклапа ли се наш нобеловац Иво Андрић у ово тумачење?

Мени се свиђа Андрићeва реченица: „Сви смо ми мртви, само се редом сахрањујемо.” То може да се интерпретира као врхунски детерминизам у смислу да се све што треба да се догоди у будућности, у ствари, већ догодило. У том случају, таква слика света није тачна.

Али је могуће то интерпретирати и да значи да постоје догађаји у космосу који су неминовни. У овом случају је Андрићева реченица исказ Другог закона термодинамике, и потпуно се уклапа у садашње научно тумачење. Иво Андрић је био писац, што значи да ће његове мисли увек бити отворене новим интерпретацијама, и ми вероватно никад нећемо знати прави одговор.

Шта то спречава некога да сазна за сабласно дејство на даљину? Ко (или шта) је у то умешан(о)?

Ајнштајнова теорија релативности нам говори да никаква информација не може да путује брже од светлости. То је закон који спречава сабласно дејство на даљину. Taко je и у квантној физици, али Алберт Ајнштајн то није хтео никако да призна, јер би неминовна последица била да стварност не постоји независно од нас и од начина на који ми интерагујемо са светом. То би значило да губимо филозофски поглед на свет звани реализам, што је он сматрао беспотребним, а чак и штетним.

Ако у физици нема магије, на основу чега електрон на другом крају космоса зна да га мерите?

Одговор зависи од тога шта сматрамо под магијом. Ако је телепортација објеката магија, онда магија постоји у нашем свету. Телепортација не само да је теоријски могућа, него је извршена више пута са атомским системима и у разним лабораторијама у свету.

Али то није права магија. Права магија је постићи да неки објекат нестане на једном месту, а да се појави аутоматски после тога на другом крају космоса. Таква магија није могућа ни у квантној физици. Кладим се да ни у будућности неће бити могућа, чак и када превазиђемо квантну физику.

Докле сежу замршена стања (еntanglement)? Прелазе ли у овај видљиви (макро) свет?

Да. То је по мени једно од највећих изненађења у модерној физици. Имамо поуздане експерименте који потврђују да су и макрообјекти, величине рецимо зрна соли, у замршеним стањима.

Упркос томе што сте теоријски физичар, одлучили сте да први пут изведете огледе на вирусима? Да ли су они, као чувена мачка нобеловца Ервина Шредингера, и живи и мртви?

Ми за сада можемо само теоријски да предложимо експерименте овога типа. Ја бих, наравно, волео да их и експериментално урадимо. То ће потрајати, јер су такви експерименти веома компликовани. Но, колико ми можемо да израчунамо, ту не постоје никакви принципијелни проблеми. Што значи да ја верујем да ће једног дана и вируси бити у замршеном стању, живи и мртви. То значи да наш поглед на свет мора радикално да се промени.

Откуда једној птици селици, европском робину, квантни компјутер?

Европски робин је птица која се на српском зове црвендаћ и просто је невероватно да сви експерименти указују да она има мали квантни компјутер у својој глави. Тај компјутер се састоји од три квантна бита и налази се, највероватније, у једном молекулу у мрежњачи (ретина) ове птице. И његова једина сврха јесте да одреди правац магнетног поља планете земље. Ту информацију црвендаћ користи да би почетком зиме са севера Европе стигао до екваторске Африке, и, наравно, назад, почетком пролећа.

Веома је битно да се магнетно поље одреди на квантни начин, јер једна врста замршених стања које квантни компјутери поседују није осетљива на промену смера магнетног поља, него само реагује на њен  правац. То значи да кад се с времена на време смер Земљиног магнетног поља промени, када се замене север и југ, црвендаћ и даље зна куда треба да одлети, а и да се врати.

На предавању сте показали математичку формулу за стицање капитала. Препоручујете ли је председницима влада, па и српском?

Да. Но, ту постоји једна битна зачкољица. А то је да формула важи само ако довољно добро познајемо вероватноћу да одређена компанија успе да направи профит у одређеном периоду. Да бисмо одредили ту вероватноћу, морамо да имамо доста информација о самој компанији, а и о томе шта се дешава у свету. Рецимо, ако се кладимо на јапанске компаније, онда би било добро да имамо начин да предвидимо велике земљотресе. У томе леже највећи изазови.

Како су се у Лас Вегасу окористили квантном физиком, за коју је нобеловац Ричард Фејнман рекао: „Сасвим оправдано могу рећи да нико не разуме квантну механику”?

Да би коцкање имало икаквог смисла, бројеви на које се кладите морају да буду непредвидљиви, што у ствари значи да морају да буду потпуно случајни. Ако бројеви нису случајни, то значи да постоји начин да их предвидимо. У том случају можемо да победимо казино, што наравно није у интересу Лас Вегаса. Најслучајнији бројеви произлазе из квантних експеримената и зато се они користе у Лас Вегасу. Не само да се Бог коцка са свемиром, него се и човек коцка користећи квантну физику.

Станко Стојиљковић

Politika online

Tekstovi o nauci na portalu P.U.L.S.E

Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest

0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments