Quantcast

Ulogujte se / Kreirajte profil

Bog velikih stvari

Nema jačeg razloga da se raskrsti sa verom u judeohrišćanskog boga od stradanja i zla koji dominiraju našim svetom. Pa ipak ljudi koji su doživeli teške tragedije ne odriču se često svog boga. Njihova patnja postaje razlog da još čvršće prionu uz religiju. Vera u boga ispunjava duboku potrebu koju dokazi skeptika i ateista neće pokolebati.

Teri Iglton, poznati profesor književnosti na univerzitetu u Lankasteru, književni je teoretičar i kritičar kulture. Protivnik je „novog ateizma“ Ričarda Dokinsa i Kristofera Hičensa, ne zato što brani religiju već zato što misli da ova pozicija otkriva manjak razumevanja za religiju, ljudsku psihologiju i društvo. Ateizam, kaže Iglton, nije tako lak kao što izgleda. Iako živimo u sekularnoj kulturi kojoj religija izgleda malo koristi, eliminacija boga nije uspela.

Gilbert Garcin

Gilbert Garcin

Religija ispunjava dve važne funkcije, navodi Iglton. Ne samo da održava pojedinačne živote pružajući smisao i vrednosti koji prevazilaze svetovno iskustvo, već je i vezivno tkivo koje drži društvo na okupu motivišući ljude da podnesu žrtve u ime morala i političkog života. Zbog toga su evropski vladari 18. veka strahovali od širenja nereligioznih učenja: to su strahovi koji se danas prevode u zabrinutost kako će se društvo zasnovano na ličnom interesu održati na okupu bez neke ujedinjujuće sile. Religija je obavljala te funkcije, smatra Iglton, jer je bila u stanju da privuče podjednako i bogate i siromašne, pripadnike intelektualnih elita i neobrazovane. Kombinovala je teško razumljivu teoriju sa ikonografijom i ritualima, intelektualnu disciplinu sa obraćanjem čulima.

„Između ostalog, istorija modernog doba je potraga za božijim zamenikom“, piše Iglton. Ali ničemu nije pošlo za rukom da ispuni ovaj zadatak: ni razumu, ni prirodi, duhu, umetnosti, imaginaciji pa ni kulturi.

Gilbert Garcin

Gilbert Garcin

Prosvetiteljstvo nije uspelo da postane zamena za religiju usled suve, apstraktne prirode svojih principa. Kako Iglton kaže, „razum nam ne nudi ekstatičko ispunjenje, osećaj zajedništva niti može da uteši one što tuguju“. Zapravo, većina mislilaca prosvetiteljstva nije ni imala nameru da ugrozi veru masa.

Hegel, Šeling i drugi idealisti shvatili su neuspehe prosvetiteljstva i pokušali da nađu apsolutno uzemljenje za egzistenciju i ljudsku slobodu u slobodnoj, harmoničnoj, transcedentnoj subjektivnosti. Ali ove apstrakcije nisu imale šanse da ispune prazninu koja nastaje gubitkom religioznosti. Privremeno, umetnosti je dopao zadatak da poveže čovečanstvo sa transcedentnim vrednostima. Romantičari su videli prirodu ili imaginaciju kao izvor utehe, duhovnosti i otkrovenja. Ali razumevanje umetnosti od masa je podjednako udaljeno kao i razum prosvetiteljstva. Priroda je surova, a imaginacija može stvoriti užase.

Najprihvatljivija zamena za religiju, prema Igltonu, bila je kultura kao oblik kultivacije koji zahteva duhovnu introspekciju baš kao i poštovanje tradicije. Ali ni njoj nije pošlo za rukom da sa svojih prefinjenih visina koju naseljavaju elite dopre do ostatka populacije.

Gilbert Garcin

Gilbert Garcin

Svim ovim pokušajima da se pronađe zamena za boga Iglton zamera neuspeh da motivišu mase. Izuzetak je nacionalizam, iako Iglton odviše potcenjuje njegovu moć da ujedini i motiviše ljude da brinu za sudbinu jedni drugih. U tom smislu, izgleda da je nacionalizam bolji kandidat za dublera religije od kulture. Kao i religija, bio je odgovoran i za zlo i za dobro.

Važniji razlog zašto moderna misao nije uspela da se reši boga, prema Igltonu, leži u tome što je ona preuzela obeležja, učenja i težnje religije i samo ih presvukla u sekularnu formu. Prosvetitelji i idealisti, kao i verski ideolozi, smerali su da isporuče univerzalnu osnovu za moral i zakon. Nacionalizam ima svoje rituale i svece u obliku nacionalnih heroja. Umetnost, priroda i kultura nas sprovode ka transcedentnim vrednostima.

Iglton je na tragu Ničea, kako kaže, jednog od malobrojnih koji su prepoznali da smrt boga istovremeno zahteva smrt morala i duhovnosti. Ali Iglton ukazuje da čak ni Niče nije razumeo implikacije sopstvene filozofije kada je obznanio dolazak Natčoveka kao naslednika, pravu zamenu za poraženog Čoveka iskidanog krivicom.

Gilbert Garcin

Gilbert Garcin

Tek je postmodernizam istinski doveo do smrti boga. To je filozofija koja ne želi niti su joj potrebne nedvosmislene istine, koja nije u potrazi za temeljima i ne bavi se sopstvom kao izvorom smisla, nema potrebu za bogom niti bilo kakvom zamenom za njega. Ali bog odbija da ostane mrtav. Potrebe koje je religija ispunjavala nisu nestale. Obnova verskog fundamentalizma, rat protiv terorizma kao i razorne tendencije potrošačkog kapitalizma vraćaju ljude natrag u potragu za vrednostima i izvesnostima koje je pružala religija.

U ovaj marš kroz istoriju zapadne kulture Iglton se upušta s poletom i stilom. Dobro poznaje književnost kao i filozofiju, i s lakoćom se kreće od Kolridža do Fihtea i od T. S. Eliota do Edmunda Burka. Majstor je oštre fraze i dovitljivog aforizma. Ponekad je nedosledan a ponekad nepošten prema misliocima koje razmatra. Ali čitaocima zavedenim njegovom energičnom prozom to verovatno uopšte neće smetati.

Iglton nije ljubitelj postmodernizma i ne odobrava postmoderno negiranje religije. Iako mu nije namera da brani religiju niti da nudi rešenje za škripac u kojem smo se našli, Iglton povremeno preduzima poneki korak u pravcu za koji smatra da je nužan da bismo razgradili oblike života koji stvaraju potrebu za religijom. Potreban nam je moral koji počinje od ljudskog tela i stvara vezu sa proživljenim iskustvom. Potrebna nam je religija koja ozbiljno shvata poruku Hrista i njegovu solidarnost sa siromašnima i ugnjetenima.

Gilbert Garcin

Gilbert Garcin

Te ideje nisu nove. Romantizam je takođe isticao značaj tela i proživljenog iskustva. Filozofi su još od prosvetiteljstva verovali da moral treba da bude utemeljen u ljudskim potrebama i iskustvu. Mnogi reformatori i revolucionari visoko su uvažavali Hristov primer. Ovi reciklirani materijali deluju kao loša polazna tačka za radikalnu promenu svesti i društva.

Igltonov predlog otkriva implicitnu tenziju. Njega privlači marksistička ideja da potreba za religijom i razlog božijeg odbijanja da umre, leže u prirodi kapitalističkog društva radije nego u nejednakostima filozofije ili potrebama ljudskog srca. Iglton naglašava deficite konzumerističkog kapitalizma: njegovu sterilnost, njegov podsticaj za nestabilnu i nemirnu subjektivnost kojoj nedostaju jaka vera ili utemeljujuća ubeđenja. Postmodernizam je filozofija koja odgovara kapitalizmu jer je „suviše doktrine loše za potrošnju“.

Ali postmodernizam nije dovoljan da bi se rešio ovaj deficit. Otud obnova religije i ekstremnih ideologija. Ova analiza sugeriše da bi neko bolje društvo (iako nije jasno kakav bi oblik ono imalo) eliminisalo potrebu za religijom ili bilo kakvom zamenom. Potrebna je socijalna revolucija, a ne filozofija, da bi se odigrala smrt boga. Ali Iglton to nikada ne kaže jer mu je dobro poznato da se religija ne može svesti na svoje društvene funkcije i da je potraga za osnovom morala i vrednosti, potrebnih za društveni i politički život, poduhvat koji se mora ozbiljno preduzeti.

Gilbert Garcin

Gilbert Garcin

Može li se reći da ova potraga nije uspela da otkrije zamenu za boga? Prateći Ničea putem nihilizma Iglton je predodređen da svaku potragu za idealima, svaku privrženost ideologiji, svaku draž moralnih vrednosti vidi pre svega kao prerušenu religiju. Kritikuje Džona Greja zbog te vrste redukcionizma, ali se i sam njime služi kada tvrdi da filozofi koji nastoje da opravdaju univerzalne vrednosti zapravo samo promovišu religiju u drugom obliku.

Misliti da je istina važna, braniti ljudska prava ili smatrati da nam je dužnost da pomažemo siromašne i ugnjetene nije isto što i imati religiozna uverenja. Razlika je između ostalog i u načinu na koji se sekularna uverenja argumentuju i zastupaju. Verski propisi u osnovi počivaju na interpretaciji svetih tekstova kao božije reči ili učenja verskih autoriteta. Sekularni moral i vrednosti argumentuju se pozivanjem na potrebe ili sklonosti, odanost zajednici ili poštovanje ljudskih bića (ili živih bića, ili prirode). Vrednosti se mogu zastupati dogmatski i Iglton je u pravu kada ukazuje da su neki filozofi verovali da razum može isporučiti nesporne moralne principe. Ali uglavnom smo se navikli na neizvesnost i moralna uverenja oslonjena na najbolje razloge koje smo uspeli da smislimo.

Neizvesnost znači da zaista nema zamene za religiju. Ne postoji sekularna doktrina koja može ono čemu je religija namenjena: da nas sve ujedini pod okrilje vere, propiše neupitne moralne zakone, nađe nam mesto u svetu, osmisli naše postojanje i svetonazor koji miri činjenice i vrednosti, empirijske zakone i božansku volju. Ali religija u stvari nikada nije sve to izvela – čak ni u hrišćanskoj Evropi. Uvek je bilo ljudi druge vere ili drugačijeg tumačenja vere. Uvek je bilo disidenata i jeretika. Uvek je bilo sumnji u hrišćansku priču o stvaranju, uskrsnuću i iskupljenju. Sekularizam je samo dopunio ili ojačao izazove koji su već postojali.

Gilbert Garcin

Gilbert Garcin

Vera kojoj svi pristupaju nije ni moguć ni poželjan cilj – posebno u multikulturnom društvu koje okuplja ljude raznih vera, ateiste i agnostike. Bio bi to recept za progon i diskriminaciju. U tome su postmodernisti bili u pravu.

Da li je uopšte bitno to što nema sekularne zamene za boga? Čini se da Iglton pretpostavlja da je zamena neuspešna ako ne postigne sve što religija radi (a pod religijom izgleda uglavnom podrazumeva katolicizam). Ali verovatnija je pretpostavka da većina nas nalazi razloge za moralnost i saradnju sa drugima, kao i načine da osmisli život, kalemeći svakakva uverenja, ideale i emotivne sklonosti: naše saosećanje za druge, sposobnost da otkrijemo vrednosti u prirodi, umetnosti ili u međusobnim odnosima, veze s decom i unucima, naš posao, rodoljublje ili vezanost za zajednicu, i tako dalje. Za religiozne je vera tek deo te mešavine.

Istoriju modernog doba Iglton vidi kao potragu za božijim zamenikom. Ali ova potraga i problem koji je podstiče, deo su dublje istorije koja ponekad izbija na površinu u Igltonovom izlaganju. Moderno doba je definisano usponom nauke i podelom koju je ona izazvala između materijalnog sveta određenog prirodnim zakonima i kvalitetima koje asociramo sa umom i duhom: misao, slobodna volja, vrednosti i duhovnost. Pomirenje duha i materije, determinizma i slobodne volje, ili svođenje jednog na drugo, bio je primarni zadatak moderne filozofije i teologije. Eliminisanje ili rekonfiguracija boga samo je deo tog posla.

Igltonov pristup modernoj istoriji pod uticajem je njegovog rada na književnim i kulturološkim studijama. Više od filozofskih i teoloških teorija, zanima ga njihov odnos sa društvom i kulturom. Zbog toga on pogrešno čita namere nekih teoretičara koje razmatra. Oni se najvećim delom nisu bavili traganjem za zamenom svih onih stvari koje pruža religija, niti su pokušavali da uvale novu doktrinu neobrazovanim masama. Ali u pravu je kada naglašava da je religija igrala važnu ulogu u zapadnim društvima i da njen uticaj nikako nije stvar prošlosti. Igltonova perspektiva čini ga jednim od najzanimljivijih autora koji su svoju pažnju nedavno posvetili fenomenu koji mnogi sekularni mislioci radije ignorišu: istrajnosti religioznih ideja u političkom životu i kulturi.

 
Janna ThompsonInside Story, 01.04.2014.

Prevela Milica Jovanović

Peščanik

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *