Ulogujte se / Kreirajte profil

Bojan Stupica

bojanstupica

Njegove reči su uvek divno služile njegovim mislima. Bile su neobične a jasne, luckaste a umne – bile su baš samo njegove. Ništa nije zabeleženo pri radu na probama, kada je čudesno pokretao u nama motive, slike, boje, nijanse, zvukove, svesno i nesvesno, da posluže baš toj priči koju pričamo, baš tom liku koji gradimo. I nikada to nije smatrao svojim udelom u glumcu. Bio je dobrodušni milijarder. Njegove reči smo skoro zaboravili, a njihovo delovanje nosimo još uvek u sebi – zapisala je svojevremeno o svom reditelju, upravniku i životnom saputniku Bojanu Stupici, njegova supruga Mira u ispovednoj knjizi “Šaka soli”…

pozoriste3

Prošle nedelje, na Dan Jugoslovenskog dramskog pozorišta ( 22. maja) navršilo se četiri decenije od smrti velikog neimara. Arhitekta po obrazovanju, Stupica (1910-1970) je iza sebe ostavio duboke duhovne, ali i materijalne tragove. Stvarao je i osmišljavao pozorišne kuće: pre svega JDP, onda Atelje 212, kao i Teatar “Bojan Stupica”. Režirao je 116 predstava na domaćim i četrnaest na stranim scenama, uradio je 140 scenografija, odigrao 37 pozorišnih i pet filmskih uloga. Pa ipak, na kraju života je izjavio da nije uspeo da ostvari ni trećinu onoga što je želeo i zamislio.

– On je pravio velike ansambl predstave, što je bio timski posao koji je davao veliki rezultat u definitivnom obliku. Danas se prave male predstave sa malim brojem ljudi, što je u suštini antipozorišna ideja – istakao je jednom prilikom reditelj i dugogodišnji upravnik Ateljea 212, Ljubomir-Muci Draškić.

Njegova kreativna traganja počela su još 1929. godine, kada je upoznavao pozorišnu umetnost Italije, Nemačke, Austrije, Švajcarske. S prvom suprugom, glumicom Savom Severovom, svoje snove pretvara u stvarnost osnivajući Teatarsku komornu družinu “Obraznikov”. Nastavlja da ispisuje teatarski i lični životopis, radeći u Mariboru, Skoplju, Splitu, Ljubljani. Iza njega ostaju značajne predstave u svim jugoslovenskim gradovima, kao i u bečkom Burg teatru i moskovskom pozorištu “Na Taganjki”.

Sa željom da okupi najbolje glumce ondašnje zemlje, u novembru 1946. godine Komitetu za umetnost i kulturu u Beogradu podnosi elaborat o osnivanju centralnog jugoslovenskog teatra. Tako nastaje JDP, a u njemu prva premijera sa Stupičinim potpisom – “Kralj Betajnove”, u aprilu 1948. godine. U teatru na Cvetnom trgu potpisao je ukupno sedamnaest režija, od kojih je na samom početku režirao čak tri istovremeno – uz “Kralja Betajnove”, tu su i “Ujka Vanja” i “Ribarske svađe”. Ostalo je zabeleženo i da je njegov “Dundo Maroje” sa Mirom Stupicom u podeli, proslavio našu pozorišnu umetnost u Evropi. Posle skandala sa Lorkinom “Krvavom svadbom”, napustio je sredinom pedesetih godina JDP i Beograd, da bi sa suprugom Mirom u Zagrebu proveo nekoliko plodnih sezona i stvaralački obnovio HNK. Povratak u Beograd donosi i nova mimoilaženja (sa tadašnjim upravnikom JDP, Milanom Dedincem), zbog čega Stupica prelazi u Narodno pozorište, a jedno vreme radi i u Ateljeu 212…

DSC00775

Bojanovo nasleđe nije samo u najboljoj tradiciji onoga što je decenijama predstavljalo Jugoslovensko dramsko pozorište, već i u umetničkom podmlatku – danas vremešnim ljudima koje još zovu “Bojanove bebe”. I na kraju, možda o značaju ovog pozorišnog maga u svom i našem vremenu, najbolje svedoče oproštajne reči pesnika Velimira Lukića:

“Taj čovek je bio hrabar. Taj čovek je bio neumoran. Taj čovek je bio neumereno duhovit i sklon greškama. Taj čovek je bio nepobediv. Mi smo mu se divili, on je radio. Mi smo ga ogovarali, on je radio. On je više nego svi mi znao da je pozorište kao trajanje, da treba živeti, da treba istrajati i nikad se ne odreći svoga daha. A njegovo disanje imalo je i bilo je ritam i zvuk pozornice. I kao što dah saznajemo rođenjem, tako je on pozorište znao i obujmio svojim trajanjem”.

P.U.L.S.E

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *