Ulogujte se / Kreirajte profil

Borislav Pekić: O duhu

Jednom pokrenuti duh, ne stvara svoje istorijske oblike iz nečeg drugog osim svojih intimnih stanja, ne iz gradiva koje prožima, nego iz impulsa koji ga prožima. Biljka koja raste samo iz svog semena, raste onoliko koliko joj dopušta njegova priroda.

Kultura je analogna biljki. Ona traje koliko i moć prasemena. Duh je primoran da iscrpi svu energiju u oblicima koje stvara, pre nego što mu bude dopušteno da iščezne.

Duh je tropski cvet kome je potrebno naročito podneblje, da bi opstao. Postoje ljudi čije prisustvo rascvetava duh, i oni koji ga sprže poput mraza.

Borislav Pekić

Borislav Pekić

Ako smo mi zaista materijalnog porekla, i ako smo zaista samo prašina koja se prašini vraća, čitava naša duhovna istorija nije ništa drugo do uzaludan i očajnički protest protivu ove kosmičke špekulacije …

Ja sam ubeđen da je duh premoćan i da snaga duha vodi svet.

Tragedija ljudskog duha je amnezija vrste. Prvorodni greh tako simbolično i duboko izražen u priči o izgubljenom raju, prvorodni greh koji se, zaprvo, sastojao u tome što je čovek sa drveta života ubrao plod, odnosno izabrao materijalističku verziju svoje budućnosti, koja se završila njegovim umiranjem, odnosno simbolično opet uvođenjem smrti vrste u čitavu sudbinu čovečanstva, taj prvorodni greh nije samo početak propasti ovog čovečanstva, odnosno njegov nagoveštaj, odnosno njegova sudbina, koja neminovno postaje onog trenutka kada se taj plod ubere, kada se ta verzija budućnosti izabere, nego je to i sećanje na prošlo čovečanstvo koje je proživelo isti put, izabralo istu budućnost i završilo na isti način neminovno i katastrofalno.

U sadašnjem ponavljanju istorije mi smo kao vrsta doživeli, nakon tog prvobitnog greha, totalnu amneziju. Mi smo zaboravili da nam je prethodilo jedno čovečanstvo koje imalo svoj početak, svoju slobodu, svoj izbor i svoj katastrofalni kraj.

To čovečanstvo možda je, takođe, zaboravilo da mu je prethodilo jedno ranije čovečanstvo koje je imalo isti tragičan put.

Samo slobodno društvo može imati pravu duhovnu kulturu. Ali naravno tek onda kada se oslobodi svojih otuđujućih materijalnih i materijalističkih pretpostavki.

TwitterGoogle+

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *