Ulogujte se / Kreirajte profil

Bouvijev berlinski bar

U Berlinu me je dočekao vreo letnji dan. U hladu je temperatura bila 37 stepeni, a voda koju sam besomučno pila je brzo isparavala iz mene i nije mi stvarno gasila žeđ. Glavobolja je takođe bila otežavajuća okolnost za dobar kvalitet dana provedenog u Berlinu, ali sam je snagom želje da uživam potisnula toliko da mi nije smetala. Onda sam, spletom savršenih slučajnosti, od autobuske stanice lako našla kraj u kojem je Bowie živeo. Široka ulica, čije je trotoare raskopalo korenje starog drveća, posečenih krošnji. Tu je Bowie nalazio inspiraciju za svoju „Berlinsku fazu“, a u toj fazi je najviše boravio u obližnjem baru.

1

Ime bara mi je zvučalo i više nego simbolično: „Neues Ufer“, odnosno „Nova obala“. Pa da, mislila sam – taj bar je bio Bowieva obala na koju je na silu isplovio, probajući na njoj da se oslobodi čari i užasa droge, konkretno koakina. Depresija vrišti sa sva tri albuma stvorenih u to vreme, u periodu od 1977. do 1979. godine – “Low”, “Heroes” i “Lodger”. Saradnja sa Brajanom Inoom unela je čudne novine u njegove pesme, koje su se manifestovale kroz nadrealne zvuke sintisajzera.

2

To je inače bio prvi gay-bar u Nemačkoj koji je otvorio svoje prozore ka ulici, i na taj se simboličan način približio društvu punom osuda i predrasuda.

Osim Bowievih fotografija na zidu, sve ostalo je sačuvano onako kako je i bilo u vreme kada je Bowie izlazio tamo.

3

Zbog velike vrućine, u baru nije bilo nikoga, sem jednog istetoviranog pedesetogodišnjaka, koji je sedeo na samom kraju terase. Terasa je bila, u stvari, deo trotoara Hauptstrasse, i imala je crvenu tendu koja je slabo zaklanjala užareno sunce. Unutra je bilo mesta za desetak drvenih kafanskih stolova, svaki sa po dve stolice istog stila. Na stolu su bile male vaze sa cvećem, kao i  jedan svećnjak sa upaljenom svećom. Prigušena svetlost je takođe dolazila sa zlatnog lustera ciklično dizajniranog, u stilu sedamdesetih.

4

Onako očarana prethodnim iskustvom: Odlazak do Bowievih vrata i susreta sa Herbertom, melekom u insansko sure, ja sam ušla i smejući se glasno upitala: “Izvinite, da li bih mogla ovde da popijem samo vodu?” Misleći pritom: “Eto ti sad: niti pijem alkohol a nisam ni gay, pa se ipak usuđujem da zavirim u ovo mesto mesto!” očekujući da mi barmen kaže da ne rade, odbijajući me na fin način.

Barmen, inače visoki muškarac sede kose, pedesetih godina, sa stavom apotekara je brisao tek oprane čase. Sam bar sa staklenim policama na koju je poređan akohol svakakve vrste je sa njim u kadru bio nalik apoteci sa staklenim bočicama u kojima stoje kapi za smirivanje. Apotekar-barmen me je samo gledao i brisao čaše. Dugo je trajalo to njegovo gledanje a taman kad sam ja htela još nešto da ga upitam on me preseče tihim glasom:

“Zašto ste tako glasni?”

Ja, pošto mi je moj prethodni smeh još odzvanjao u ušima, ne čuh dobro šta je rekao, ga upitah:

”Molim?”

“Zašto ste tako glasni?” ponovi on i nastavi:

“Nema potrebe, ovde ste u mirnom.”

“Ah, izvinite!”

Tako sam pomerena činjenicom da sam na mestu na kojem je Bowie stvarao svoju “Berlinsku fazu” da ne mogu da se odupirem silini radosti koja dolazi u jakim talasima!

“Aha, pa ste ovde došli da popijete vodu, Bowievo omiljeno piće?”

Reče uz savršenu dozu šarmantnog sarkazma i pogleda me odobravajući, pokazujući mi barsku stolicu na koju sam mogla da sednem. Super mesto, pomislih, još bliže “mestu zločina”. A u sebi sam se obuzdavala sam da ne počnem da skačem od sreće oko barske stolice, poskakujući uz Bowievu pesmu u glavi “Sound and Vision” mojom omiljenom iz te trilogije.

56

Barmen apotekar me onda upita koju ću vodu da pijem, mineralnu ili običnu, a kada mu rekoh običnu, on mi je donese i izađe napolje, shvatajući da bi bilo lepo ako bih ostala  malo sama na ovom mestu. Otišao je da razgovara napolju sa jedinim gostom, a ja sam ostala, okružena Bowievim fotografijama koje su visle na zidovima. Sa zvučnika je dolazila muzika sa nekog radija, što mi je malo bilo čudno, pošto sam bila ubeđena da se tu stalno vrti Bowieva muzika, ona koja nikad ne bi mogla da dosadi. Pa čak i kada bi sve vreme puštali samo jednu jedinu stvar: “I am derranged”. Onda sam, sa važnošću početka rada na novom projektu, spustila pogled na tamno braon drvene stolove, sa kariranim stolnjakom. Sa cvećem i svećama, sa stolicama za po dvoje. U prednjem delu bara je moglo stati više stolova, a bio je i  jedan sporedni, mali deo, u kojem je bila intimnija atmosfera, tek za tri-četiri stola. Tu je bio sto do zida, iznad kojeg je visila Bowieva najveća fotofrafija u tom baru, iz njegove poslednje “Lazarus” faze. Fotografija je bila formata 1 x 1 otprilike, a preko rama je visila  crna marama, kao znak žalosti za svojim herojem.

Crvena tenda ispred bara je kroz velike prozore propuštala crvenu svetlost, što je takodje doprinelo prijatnosti atmosfere “Nove obale”. Dok je napolju asfalt goreo od vrućine, unutra je bila prijatna temperatura, a iz tri sporedna zida je izbijao jak miris ustajalog dima.

8

Ja sam se okretala, zapažala boje i detalje na zidovima, zamisljala da sam u jednom univerzumu kojeg retki mogu da osete. Celo to mesto je bilo kao neka galaksija koja se okretala oko mene i oko koje sam se ja okretala. U jednom trenutku sam polako odlučila da prestanem da se okrećem i da prosto uživam u ovom mestu, koje će mi, očigledno, u starosti davati divne uspomene. Uživala sam u višeslojnosti užitka trenutka koji se upravo dešavao negde na planeti, a čiji sam ja bila svedok.

Dugo sam tako stajala nepomična, svesna posebnosti osećanja. Onda sam opet polako počela da se okrećem i odlučila da fotografišem sve ćoškove.

9

Sišla sam sa stolice, uradila nekoliko fotki, pa sam se opet vratila za bar, ali sada da bih popila vodu. U tom nekom tenutku je došao i barmen, koga sam zamolila za račun. Račun je spustio pored mene, a ja sam ga uzela kao za uspomenu, a njemu sam ostavila dobru napojnicu. On se ljubazno nasmešio i predložio mi da me fotografiše, što sam ja naravno sa oduševljenjem prihvatila. Reče mi da mi je najbolje ako sednem za sto iznad „Lazarusa“ (odnosno, kako ga ja zovem „Uzejra“) i ja odoh za taj sto. On me fotografisao nekoliko puta, a kada je odlučio da je dosta (ih, samo 10 slika!) dodajući mi telefon reče:

„Imam jedan unikat za vas!“

Ja zastadoh a on ode do prozora i dade mi jednu od desetak karti na kojima je bila fotografija uličnog znaka na kojem piše „Ulica Davida Bowiea“.

„One se više ne štampaju, a i taj znak su skinuli, tako da više ne može da se ponovi fotografisanje ovoga znaka sa Bowievim imenom.“

Ja se tu svojski oduševih njegovom ljubaznošću, dodje mi da ga zagrlim, ali se suzdrzah da ne pomisli „O, lude žene!“ te krenuh dalje. On me, pozdravljajući upita:

„Izvinite, a da niste Vi iz Italije?“

„Ne, što?“ upitah.

„Pa to što ste glasni.” odgovori mirno.

“Aaaaa, neeee! Ja sam iz Novog Pazara, iz Srbije. Mi to uvek tako.”

Rekoh ja pokazujući na šamiju, maramu sa cvetićima na glavi: sandžačka nošnja. To je jedno malo mesto na Balkanu gde razni narodi žive lepo zajedno, a ovo je tradicionalna marama kojom se ukrašavaju evropske muslimanske žene.“ “Aha” reče on odmahujući rukom, kao da kaže “Ah, ko će ga vama sa Balkana sve to znati, neću ni da se zamaram i da probam da razumem.” Na šta se ja, saučesnički, ali isto onako kao na početku glasno nasmejah. I tako smejući se izađoh u nastavak moje “berlinske avanture”.

za P.U.L.S.E: Aida Kožar

 

TwitterGoogle+

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *