Quantcast

Ulogujte se / Kreirajte profil

Brus Springstin na Brodveju

Pre neko veče došao je trenutak, pred kraj velikog i nekategorizovanog brodvejskog koncerta Brusa Springstina, kada je izgledalo moguće da se kroz njegove brojne maske vidi suština njegovog bića.

Foto: Profimedia

To je bilo kada publika, koja je uglavnom mirovala prvih trinaest pesama od petnaest koliko ih je bilo na repertoaru, više nije mogla da sedi mirno. Koncert je, do tog trenutka, bio veoma svečan – i tako je trebalo da bude. Međutim, celokupni Valter Ker Teatar (Walter Kerr Theater) sa 960 sedišta, očigledno nehajan za lagane uvodne stihove pesme poput “I ain’t nothing but tired”, počeo je da aplaudira na pesmu “Dancing in the dark”, koja je najveći hit Springstina iz 1984. godine.

On se samo hladno zaustavio. “Sam ću to rešiti”, rekao je, utišavajući ih uz mali, sjajni osmeh.

Da se ne zbunite, “Springstin na Brodveju”, koji će se izvoditi do februara, predstavlja solo nastup solo umetnika sa umetničkom čvrstinom.

Iako se pojavljuje Pati Skialfa, njegova supruga, ovo nije koncert u kome bi publika trebalo da učestvuje. Ovaj koncert naročito nema cilj da bude dobar mjuzikl.

Patti Scialfa, appearing with her husband for two songs in the show. Credit Sara Krulwich/The New York Times

Umesto toga, “Springstin na Brodveju” je bolno i uzbudljivo sumiranje 68 godina života: glavna poruka životnog rada.

Ideja za koncert je počela u Beloj kući. Dvanaestog januara, u poslednjim nedeljama Obamine administracije, Brus Springstin je priredio akustični koncert kao oproštajni poklon porodice Obama svom osoblju od dve stotine pedeset ljudi. Za Springstina, koji svaki svoj nastup shvata vrlo ozbiljno, to je bio trenutak kada je zaključio. Pažljivo je sastavio listu pesama koja obuhvata njegovu karijeru; ulepšao je pesme pričama i uspomenama koje odražavaju Born to run, njegovu autobiografiju koju je objavio 2016. godine.

Nakon Vašingtona, na putu ka kući, Pati Skialfa, Brus Springstin i njegov menadžer Džon Landau razmišljali su kako bi više ljudi trebalo da doživi takav nastup, umesto njegovih uobičajenih nastupa na stadionima. “To je pravi umetnički performans”, rekao je Landau.

Nazovite ga najvećim koncertom antihitova: većina pesama koje je Springstin izabrao da peva su manje poznate i sporije nego njegove najpopularnije, a te koje su najpopularnije su skoro neprepoznatljive.

Zbog toga verzija koncerta “Dancing in the Dark” ne prihvata aplaudiranje, a pevanje usporenijim tempom nego inače i uz pratnju Springstinove akustične gitare, više ne predstavlja poziv na seks kao što je to ranije bilo. Umesto toga, to je parabola o nihilizmu koji podstiče takve pozive.

Niti je “Born in the U.S.A.”, takođe iz 1984. godine, džingoistička himna kako je nekad zvučala na MTV-iju, kada ju je moćan zvuk “E Street” benda poslao u orbitu. Sa svojim sumornim stihovima u kojima govori o ratnim veteranima, to je, kako kaže Springstin, uvek trebalo da bude “protestna pesma”.

Ovo neće biti vest za fanove koji su ga tokom trideset godina pratili još od vremena majica bez rukava i bandana marama, niti za svakoga ko je pročitao njegove uzbudljive memoare. Tamo je predstavio ideal rok muzike kao “nešto što oblikuje kulturu” i kao svoj ideal gde sebe vidi kao nekoga ko bi se radije “sudarao sa vremenima” sa ciljem da ih promeni. “Springstin na Brodveju” ističe isti zastrašujući san; delovi u kojima priča, a koji čine skoro polovinu dvosatnog koncerta, uglavnom su uzeti iz knjige ili zasnovani na njoj. Muzika ni tada ne prestaje; dok priča o svom haotičnom odrastanju u “bezveznom gradu” Friholdu, Nju Džerzi, on pomalo svira na jednoj od svojih gitara ili improvizuje na klaviru. Ista figura sa dva akorda, koja zvuči kao da je svirana stotinama tonova, pružajući prikladnu pratnju poput transa za priče o “crkvi, školi, domaćim zadacima i boraniji”.

Ovo je dobro osmišljena priča, autoportret maske. Bilo je mnogo takvih maski tokom godina – maminog sina, usamljenika, frajera sa stadiona, Vudi Gatrija (Woody Guthrie) – koji su se razvili kroz pesme za koje se činilo da smenjuju jedna drugu.

The intimacy of a small theater emphasizes the mournful power of Bruce Springsteen’s voice and guitar in “Springsteen on Broadway.” Credit Sara Krulwich/The New York Times

“Springstin na Brodveju” pokušava da pomiri tu protivrečnost preoblikovanjem njegovih velikih hitova i ličnosti linijom njegove zrele “Ghost of Tom Joad” vizije. Međutim, on najpre priznaje kontradikciju, koristeći reči poput “prevara” kako bi opisao sebe: barda radničke klase koji “nikada nije imao pošten posao” i buntovnika koji uprkos milionima i dalje živi na deset minuta od kuće u kojoj je odrastao. Čak je i njegova karijera duga pet decenija bila “mađioničarski trik” koji je preokrenuo neobećavajući iritantni glas i “odvratan” izgled u pokretača primarne rok poruke da je “zabava pravo stečeno rođenjem”.

To je druga maska: rokerski Dionis. U svakom slučaju, “zabavno” nije reč koju bih koristio da opišem “Springstina na Brodveju”. Brus Springstin se predstavio kao lik o kome često piše: otpušteni radnik iz zatvorene fabrike u industriji koja izumire. Pošteno. Malo je ostalo od muzičkog biznisa koji je mogao da izrodi i uzdigne izvođača poput njega, čije uho može da čuje nepravdu celog sveta.

Tekst je objavljen u novom broju Njujork tajmsa na srpskom jeziku, koji je na kioscima uz svaki primerak novog Nedeljnika.

By 

Nedeljnik

 

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *