Ulogujte se / Kreirajte profil

Budizam i Maister Eckhart

Majster Eckhart – glavni predstavnik nemačkog misticzma

Dugo se smatralo da je filozofija privilegija muškaraca. No to je još pre 650 godina jedan čovek osporio: u pitanju je majster Eckhart.[1] On je na latinskom jeziku držao predavanja za pripadnike duhovničkog staleža. Ali red kome je pripadao tražio je od njega da propoveda i u ženskim manastirima, i to na nemačkom jeziku. Tu je, da bi ohrabrio opatice, i upoznao ih sa svojim teološkim uverenjima i filozofskim idejama, koristio raznolik  i obogaćen vokabular. One su mu svoju zahvalnost izražavale kroz jednostavne ganutljive pesmice. Jedna je čak na svojoj samrtničkoj postelji priznala da je od Eckharta dobila najuzvišenije podstreke; pa ipak one su pri tome otkrivale ’’tako uzvišene i nepojmljive stvari’’ da su se suočavale sa granicama svog uma i mogućnosti primanja utisaka.

_Ecstasy in

Postao je starešina jednog manastita u otadžbini, a potom je preuzeo dužnost predavača u Parizu, gde je i magistirao 1302. godine; od te titule mu potiče nadimak majster Eckhart ali i nagoveštaj da je bio blizak gnostičarima – koji su se u tajnosti bavili alhemijom, što je tad bilo strogo zabranjeno.

Po povratku iz Pariza je postavljen za upravnika novouspostavljene provincije svog reda, Saske, koja se protezala od Holandije do Livlanda. Istovremeno je postao i glavni vikar za Bremen, tako da je treblo da reformiše manastire svog reda. Još jednom je otišao u Pariz, a potom je preuzeo da vodi visoku školu u Strazburu, koja je pripadala njegovom redu, da bi na kraju postao predavač u Kelnu. Umro je 1327 godine; niko ne zna gde mu se nalazi grob. Duhovna zaostavština je ogromna kako spisa na latinskom ali i na nemačkom jeziku (što je neuobičajeno za srednji vek).

Najznačajniji dogadaj je njegov sukob sa katoličkom crkvom – oficijelnim Rimom! Za oficijelnu crkvu je bilo veoma opasno da ide neko svojim samostalnim putem u mišljenju. Svi oni koji su ispadali iz sholastičkog sistema Tome Akvinskog bili su sumnjivi svešteničkoj visokoj (braminskoj) kasti u Rimu; a to je bio tradicionalan put pa se obrušavala svom snagom na autoritet i ličnost pobunjenog, pre bi se reklo samostalnog, mislioca kakav je bio Eckhart. Inkvizicija je vodećeg dominikanca podvrgla žešćem ispitivanju; Eckharta koji je i sam bio učesnik i saradnik Torkvemade i njegovih naslednika… Prvo su proganjani svetovnjaci koji su sledili dela i ponašali se u skladu sa Eckhartovom vizijom sveta a i sami iznosili slične stavove; njih su shodno praksi Inkvizicije, spaljivali, bacali u kanale u Holandiji ili vešali a porodicama oduzimali imanja. Sam nadbiskup Kelna se požalio na Eckharta papi te je ovaj morao da odgovara tadašnjem papi. Na sudu inkvizicije Eckhart je bio prinudjen da odgovara za svoje jeretičke stavove  i ništa nije vredelo njegovo suprotno tvrđenje. Nakon Eckhartove smrti, koja ostaje nerazjašnjena, 28 stavova ovog teologa bivaju proglašeni jeretičkim i papskom bulom se stavljaju na Index prohibitorum.

 Dogadjaji s kraja njegovog života su doveli do toga da je Eckhart dugo bio zaboravljen i njegov uticaj na školu nemačkih mističara se veoma potcenjuje. U suštini, već je tada Nemačka u dimenzijama intelektualnog/teološkog života bila trn u oku Vatikanu; zbog stalnih kritika upućenih na račun raskalašnog i bogatog života u Rimu, proždrljivosti oblasnih kardinala koju su raspolagali i vojnom i crkvenom vlašću kao onaj u Salcburgu, težnja da se Rimu daje manje a samoj Nemačkoj koja je bila dosta siromašna ostavlja više materijalnih dobara nije sprečavala crkvene vlastodšce da budu krajnje poslušni Rimu. Neki su ipak mislili da bi izvesna suma prikupljenja u vidu poreza i priloga treba da ostane nemačkim državama i vojvodstvima, te su neka kao i gradovi već u to doba tražili status hanza. Nije slučajana pojava Lutera kao i celog protestantskog pokreta koji će docnije kroz protestantsku etiku uticati na formiranje kapitalizma. Luter  je itekako bio dobar poznavalac Nemačkih mističara.

 No da vidimo što je bitno sad za suštinu misticizma, vrativši se na Eckharta. Ono na šta se se u istorijama filozofije pominje je racionalni tok filozofiranja u Eckharta a ne pominje se ono njegvo čuveno jeretičko:

Tko bi samo spoznao stvorenja i ništa više, taj ne bi trebalo da misli ni na jednu propovijed, jer svako je stvorenje puno Boga i svako je jedna knjiga.

Maister Eckhart. PROFESIONALNI FILOZOFI LAKO PREVIĐAJU DA SE KROZ CELU ISTORIJU FILOZOFIJE, ISPOD NJENE POVRŠINE, NALAZI STRUJA MISTICIZMA. Eckhart nije bio poznat jedino po tome već mu prethode Plotin[2]  u III veku, nakon toga Dionisije Aeropagit – koji se proslavio sa jednim dosta sumnjivim delom koje bi trebalo da bude istorija filozofije Antičke Grčke i što se danas uključuje u period koji se apostrofira kao Karolinška renesansa. No ostavimo ovo po strani; ovaj mislilac se proslavio propovedajući metodu koncentracije, predavanja Bogu u mislima, slično budističkim sveštenicima sa Tibeta. Eckhart je pak neposredno bio nemački mislilac, koji je imao neposredne učenike: Nikolu Kuzanskog, Jakoba Bemea, Franca fon Badera. Ali, mistička filozofija seže daleko van polja neposrednog predstavljanja i bez nje ne bi docnije bilo ni Fihtea ni Šelinga i Hegela. Dakle, da otškrinemo vrata i da vidimo šta predstavlja nepregledno polje duhovne misli Majstera Eckharta koje se dodiruje sa učenjima tibetanskih lama ali i Jovana Lestvičnika. Šta je to jeretičko a što je zbilja blisko čoveku.

Mistička filozofija je jedna vrsta  iskustva, i to iskustva u doslovnom smislu te reči: u mističkim filozofiranjima se preduzima jedno putovanje, prelazi se izvestan put; čoveku se na tom putu pojavljuje ono što on doživljava i što iskušava. Stoga, ako želimo da razumemo učenje, moramo da razmotrimo njegov put i to ne kao jedno apstraktno kretanje, nego jedan stvarni put koji se zbilja prolazi.

Taj put najpre vodi do odricanja celokupne svetske stvarnosti. Time se čovek rastaje od sveta. To je za Eckharta postao temeljni pojam: ’’Kad god propovedam trudim se da govorim o rastajanju od sveta.’’ Dakle, Eckhartov put počinje od mističkog ponajviše predstavlja put rastanka, distanciranja čoveka od sveta. Čovek više ne bi trebalo da se stara o onome što mu je spoljašnje, niti treba da dozvoli da se o njemu staraju spolja. On bi trebalo da se oslobodi ’’svega stvorenog’’, da se rastane ’’od svih stvari’’; trebalo bi da dospe do ’’zaborava svega postojećeg.’’

Dakle, na početku mističkog iskustva se ne radi o ekstatičkom transcedinaranju, koje su u stanju da odrade nekolicina odabarnih. Uspostavljanje distance „nach dem ales“, distance naspram sveta predstavlja das rihtige  – pravi (AKME) – vrhunac života svakog čoveka a takodje i zadatak svakog čoveka. Čovek koji se nalazi usred sveta, mora se osloboditi propadljivog bića stvari. U tom smislu je Eckhart mogao da kaže:

Jedan poznavalac života vredi više od svih stvari.

Ko ostvari tu spoljašnju slobodu tj. oslobodi se sveta koji ga okružuje stiče čist unutašnji  čist duševni život. Stav mistika predstavlja ’’Prikupljanje, prizivanje svih moći da se, iz razasutosti u stvarima, vrati unutra’’; jer – ’’čovek svu suštinu nosi u sebi.’’

 No na tom mističkom putu sledi i drugi stepen: opraštanje od samog sebe, odustajanje od samog sebe. Čovek tu mora da odustane od sopstvenih težnji i želja, mora da odustane od sopstvene volje, mora se osloboditi samog sebe… da bi tako postao – ’’postao potpuno slobodan.’’ Čovek tako dospeva u stanje ravnodušnosti  ali ne takve ravnodušnosti koja predstavlja potpuno negiranje duše; mirovanje duše; već predstavlja izvornu oslobodjenost čoveka od samog sebe. Tu se čovek nalazi u stanju ’’duhovne ispražnjenosti’’, u stanju u kome ’’ništa ništa ne želi, ništa ne zna, i ništa ne poseduje.’’

Istina je da se na ovom putu krije jedna posebna opasnost. Jer, ako čovek odustane od svega onoga što želi, što zna i što poseduje, šta uopšte od njega ostaje? Zar put mističara koji propoveda Eckhart ne vodi ka krajnjem negiranju, nihilizaciji ličnosti utapanju u ništavilo? Koliko nas ovo podseća na meditacije budističkih sveštenika i njihovo odricanje od telesnog (svodjenje svog Ja – Ego zapadnog na ništavilo) – snagom koncentracije duha. Koliko je to moguće za današnjeg čoveka ZAPADA? Ali Eckhart iz XIV veka, smatra da bi trebalo da se odvažimo na takvo što… ’’Odvojenost od sveta i sopstva, može da kaže: – želeo bih da se pretvorim u NIŠTA.’’ – ’’ONO SE NALAZI TAKO BLIZU ONOME  ništašavilu  da izmedju potpune odvojenosti i onoga ništa, ne može da postoji.’’ I, utoliko se u toj odvojenosti sastoji istinska suština čoveka, Eckhart može da kaže: ’’Sva naša suština se nalazi u jednom ništa kao pretvaranju u ništavilo.’’

Ali to ne znači da se u jednoj takvoj potpunoj negaciji sveta, koja ide do krajnosti i sopstva potpuno gubi JA. Upravo suprotno: tek se kroz distanciranje od sveta i sebe samog uvek otvara mogućnosti da se pojavi ono što je u njemu najunutrašnjije – ’’temelj njegove duše’’ – to neuhvatljivo unutrašnje čovekove duše Eckhart je pokušao da pokaže i opiše na različite načine; nazivao ga je glavom duše, iskrenošću duha, svetlošću duha, umstvenošću, i ’’iskrom duše’’. No ni jedna od tih oznaka ne može u potpunosti da iskaže smisao onoga na šta se odnosi. Ono na šta se te fraze odnose uvek ostaje ’’više imenovano nego neimenovano’’ – ’’uvek više nespoznato nego spoznato.’’

Stigli smo do stava koji je iritirao Rimo-katoličku crkvu, postalo je izazovno, a to je pitanje o osnovu duše. Dakle, taj osnov duše koji Eckhart imenuje raznim imenima, stvoren ili nestvoren, ako se on shvati kao nestvoren, onda u čoveku mora postojati jedno svojstvo zbog koga pojam Boga, shvaćen u strogom smislu, mora biti ograničen. Eckhart u ovom problemu nije baš precizan – nije se odredio kao mislilac. Iskra duše je kod njega označena kao ’’stvorena od strane Boga’’, ali kao i ’’stvorena’’ i ’’nestvorena’’. Uopšte ne čudi što je ova druga Eckhartova misao postala predmet prigovora crkvenih otaca.

Eckhart je svoje misli okrenuo od onog najunutrašnjijeg duše ka onom teološkom. Kad čovek prodre u dubine svoje duše, on tu, u osnovi svoje duše, pronalazi još jedan neposredni odnos prema Bogu; niko ne počiva u temelju duše do Boga samog.’’ To bi trebalo da bude Eckhartovo temeljno otkriće. Ono odredjuje i sliku koju je on stvorio u svojoj duši. Ona je u svojoj osnovi božanska – duša – božanska; u duši postoji nešto što je srodno bogu; duša u sebi nosi ’’sliku božanske prirode’’ ona je božanska pošto se u osnovi duše krije Bog.’’

Zato je osnova duše mesto na kome duša može izvorno da  upozna Boga: ’’iskra duše poima Boga i njegovu svetlost.’’ No ta spoznaja Boga se može postići samo u odvajanju od sveta i od sebe samog sebe, osamljivanjem od sveta i od sebe samog kroz iskustvo usamljivanja. ’’Ko želi da dodje tog temelja Boga, taj mora da dodje do sopstvenog temelja.’’ Ko uspe da postigne potpunu osamljenost, taj dospeva ’’u blizinu onog božanstvenog’’, do jednog nepatvorenog – iskrenog odnosa sa Bogom – jedinstva sa njim.’’ Pa tako dalje vidi da Bog tu ulazi u osnovu duše. Ne samo tako što se čovek predaj Bogu već se i Bog predaje njemu – čoveku – ECCE HOMO’’. BOG je prisutan u čoveku u osnovi duše svom svojom božanstvenošću.

Eckhart do smrti nije prestao da slavi to potpuno ujedinjavanje osnove duše sa Bogom. ’’Po njemu su Bog i duša jedno, toliko su bliski, da izmedju njih ne postoji nikakva razlika’’ – sličnost je u tome da nikakvo drugo jedinstvo nije veće. Ovde je temelj Boga i moj temelj dok je moj temelj i temelj Boga… – veli Majster Eckhart… ’’Bog i ja smo jedno’’. Ovakvi stavovi su Crkvi parali uši i zvučali kao šizmatička jeres sa istoka i pozivala na sličnost sa pravoslavnim-bizantskim otšelnicima & pustinjacima.

Smisao ideje o ujedinjavanju sa Bogom svoj puni smisao dobija u Eckhartovoj tezi o čovekovom poništavanju sopstvenog ja, onakvom kako se dešava u osamljivanju. To poništavanje nije nikakva negacija već zaranjanje u Boga, a time i ponovno radjanje…

’’Duša nestaje da bi bila sahranjena u Bogu’’; ’’ona svoj savršni mir nalazi u Bogu’’ tj. u njegovoj suštini. Zanimljivo: Radjanje Boga u duši se može odigrati samo u tom potpunom potiskivanju – nestajanju specifičnih obeležja onoga Ja... ’’tu Bog Otac u osnovi svoje duše i njenoj suštini radja svog Sina i tako se ujedinjuje sa njom’’.  Takvo jedinstvo je toliko savršeno da je Eckhart mogao da kaže: ’’Bog mene radja kao sebe i sebe kao mene i mene kao svu suštu prirodu.’’

Način na koji se to dešava, više se ne može razumeti misaonim putem, dabome da se više ne može obuhvatiti racionalno. Duša ’’oseća da se to dogodilo, ali ne zna kako i na koji način.’’ OVDE DAKLE, OSTAJE SAMO NEZNANJE ’’NESPOZNAJNA NESPOZNAJA’’. ’’Ako se to zove neznanje i nespoznatljivost, onda je u njoj sadržano više nego u saznanju i spoznaji ’’. Jer to neznanje jeste istinsko i stvarno znanje Boga. Čovek od znanja bi trebalo da dodje do neznanja i tada će naše saznanje biti oplemenjeno i okićeno natprirodnim znanjem.

Iz tog mističkog temeljnog iskustva se može shvatiti Eckhartova misao, njegovo teološko promišljanje, njegova spekulacija o Bogu. O Bogu se najpre može reći da je on biće; što bi odgovaralo tradiciji hrišćanske teologije. ’’Onom ko pogleda u njega i pita se šta je to ili ko je On, odgovaraće se on je Biće’’ – veli Eckhart.

To da je Bog apsolutno biće znači da je Bog apsolutnih stvari dakle da je uzrok svih stvari… Ali Eckhart ovde ulazi na opasan teren koji hrišćanskoj teologiji zvuči jeretički. Po njemu Bog nije samo tvorac svega postojećeg, nego je on – a ovo je vrlo problematična tvrdnja – i biće sveg bivstvujućeg; jer stvorene stvari nisu same po sebi samima, one postoje samo zahvaljujući Božijoj blagodati. Bog je priroda svih priroda, svetlost svega što svetli, on je svetlost svega što živi, on je suština sveg što poseduje suštinu, on je glas SVEGA POSTOJOĆEG ŠTO ZBORI! Dakle pobožni Eckhart se usudio da kaže nešto što je bilo sasvim jeretički – panteistički: ’’SVE STVARI SU SAM BOG.’’ Prema tome on sveukupnu stvarnost tumači kao stvarnost koja je usmerena na Boga. ’’Sva stvorenja su Božija dela, reč Božija, sve kreature u svakom svom obliku, formi i delovanju teže – žele da odgovaraju Bogu.’’ Sve one osećaju ono odakle su potekle, to je suštinski zov, ceo njihov život se sastoji u pozivu i žudnji da se vrate onome iz čega su proizašle…’’ A to se naročito odnosi na čoveka. Eckhart kaže suština Boga je moje biće ako je je moj život suština Boga, onda  Biće Boga mora mora biti moje biće, a suštastvenost Boga moja suštastvenost.’’

Ali tu Eckhart dolazi do jedne poteškoće. Jer ako Boga ne možemo da jednostavno da poistovetimo sa stvarima, onda se njegovo biće ne može shvatiti kao biće stvorenih stvari. Povodom toga Eckhart – u prividnoj suprotnosti sa onim što smo već citirali – izričito kaže: ’’Bogu biće ne pripada, niti je on neko bivstvujuće, nego je nešto više od bivstvujućeg.’’ Inače bi se potpuno poistivetio sa bivstvujućim stvarima – No Eckhart smatra da je to više intellektus, samo što obuhvata duhovnu spoznaju; jer se Bog u hrišćanskoj tradiciji shvata kao Duh – Spiritus. Zato Ehkrat smatra da je stvarni način postojanja Boga spoznaja koja je ’’uzvišenija od bića’’ . Tako je pojam bića, u pogledu Boga, zamenjen pojmom ’’spoznaje’’. ’’Bog je čista spoznaja’’ – ’’čije se celo biće sastoji u uvidjanju.’’

No ni ova odredjenja bića Boga kao uvida i spoznaje, ne može da opravda potpuno iskustvo koje čovek stiče potpuno u osami i odvajanju. Iza tog iskustva se krije još jedno koje još dublje zadire od shvatanja Boga kao uvida. Tu se susrećemo sa temeljom onog božanskog sa nemom pustoši sa Bogom u njegovoj bezdanoj dubini, sa Bogom’’ u moru njegove bestemeljnosti. Ovde nas govor izdaje. Jedino što je Eckhartu ostalo je bilo da ostane da ukazuje na to da je ’’Bog nespoznatljiv’’ [3], na neskrivenost tminu večite tajne jer Bog je suština koja se uzdiže iznad neizvesnosti i jedna nadsuštastvena ništavnost.’’

Taj suštinski put spoznaje Boga se, pradokslano, sastoji u tome da se oslobodimo Boga. ’’ Ako Boga voliš kao Boga, kao Duha, kao ličnost, kao sliku – svega toga se moraš odreći.’’ Eckhart nam poručuje da treba da ga volimo onakvog kakav jeste: kao neboga, kao neduha, kao neličnost, kao neslikanog & ikonu; i još više od toga, kao nepatvoreno čisto, jasno jedno, bez ikakve dostojnosti, i u tom jednome treba večito da tonemo kao od jednog ništa ka drugom ništa.’’

Time se postiže najveća moguća odvojenost. Jer ’’najviše i najbliže čega čovek treba da se oslobodi jeste da se oslobodi Boga radi Boga.’’ Kad se čovek zaputi u filozofiju srednjovekovnog misticizma, može  veoma lako da nadje razlike i sličnosti sa Budizmom – posebno lamaističkim budizmom. Uklapanje – stapanje sa ništavilom – ukidanje vlastitog Ja… Šta bi danas rekao jedan Frojd i čitava filozofska i psihološka škola Zapada na sve ovo bilo bi verovatno da se radi o jednom misticizmu u pežorativnom smislu. Povezan sa kojekakvim sektama, ljudima sklonim usamljivanju; drastično različitim pojedincima kao što je Dostojevski opisao Idiota, ili likovi u romanima Tolstoja, starci tzv. starostje koji su se povlačili duboko u šume ili se upućivali u prosjačenje. Ovi ljudi su u osami doživljavali duhovne preobražaje duha i potpuno potiskivanje čulnih, telesnih, svesnih potreba.

 Ovde nalazimo sličnosti sa prvim Budinim učenicima Prosjacima tzv. Pesmama prosjaka to su prvi ljudi koji je Sidarta na svom putu od kuće susreo – sharmati; oni su ga prvi podučavali u odricanju od telesnog i sistemu meditacija.

Na zapadu se susrećemo gotovo deset vekova kasnije, posle svih turbulencija koje je preživelo društvo u institucionalizovanom religioznom sistemu u kome se pojavljuju ljudi koji su učili na Sorboni da kažu sledeće: ’’Osećam nešto a ne znam šta to svetli u mom duhu ali osećam da je to Bog.’’ – Majster Eckhart. Njihov razvojni put se može takodje sa običajima idioritmijaca na Sv. Gori i na Meteorima. Svest da se čovek mora udaljiti od sveta i da bi uzdizanjem duha i odricanjem od čulnog sveta mogao doći do visokog stupnja duha i dosegnuti sam Logos. Prevedeno na jezik zapadne teologije koja se čuva Inkvizicije: ’’UM, ukoliko želi da vidi Boga, mora, dakle, da postane neznalački’’ – znajuće neznanje’’ – Nikola Kuzanski. Pomenuti filozof se upustio potpuno u mističko iskustvo, na čisto zrenje Boga. Da bi se dotlo dospelo ’’neophodno je da se prekorače sve granice, svaki kraj i sve konačno,’’. Kada se to vidi pokazuje se sledeće: ’’Mi posedujemo duhovno oko koje posmatra ono što je ranije od svake spoznaje.BOG – ’’SE VIDI U TAMI’’ i to u jednom nepojmovnom zrenju i istovremeno putem trenutnog stanja odsustva duha.’’ Pa ipak ni taj put ne dovodi do konačnog cilja. Ostaje tvrdnja da ’’Bog postaje nevidljiv za svaku vrstu posmatranja.’’ Kuzanski.[4]

Interesantno je što se i ovde kao i u drugim filozofskim teorijama mnoge stvari nazivaju – termini – pojmovi konotiraju različitim imenom ali izgleda da su mističari došli do jednog stupnja samosvesti koji je dosta sličan mističnom iskustvu Istočnjaka – Budizma – Tao De Dinga ali se nisu usudjivali da stvari nazivaju svojim pravim imenom.

Za P.U.L.S.E Anja Weber

.

[1] Rodjen je oko 1260 godine kao Echart fon Hojham i po poreklu je bio plemić. O njegovom životu se zna veoma malo. Utoliko da je u ranoj mladosti stupio u dominikanski manastir u Erfurtu. Studirao je u Strazburu i Kelnu.

[2] Plotin :Eneade, Biblioteka Kristali, Beograd 1987.

[3] „Spoznati Boga značilo bi razoriti ga“ – Jovan Lestvičnik.

[4] Svi citatati su iz Zbornika o Nemačkom Misticizmu, Frankfurter Verlage,1999.

TwitterGoogle+

Jedan komentar na tekst Budizam i Maister Eckhart

  1. sascha ein

    20/12/2015 at 19:06

    to je lijepo, i teško je, kad se dovede čovjek do krajnjih mogućnosti uma, a ima dalje. No, bez srca se ne može. Ekart je bio dobar čovjek, sa tim ide i alhemija. A Ekartu, ako se ne zna grob, možda nije ni umro, kako to krajnji mistici rade, poput Grofa Sen Žermena.

    takođe, mnogi su čitali Istočnu mudrost koja se ne mora ni zvati filosofijom, ali ona to jeste, kako god se zvala, jer ljubav je ili prijateljstvo ka Božanskom u nama ili ,,izvan“ taj Istočni Put.

    lijep i dobar tekst, kalokagatia (grč. kalos – agaton).

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *