Ulogujte se / Kreirajte profil

Bulevar sumraka američkih dnevnih listova

1

Ko to tamo preko bare zaustavlja štampu?

Čitaoc ima vrlo jaku argumentaciju – otkaže pretplati ili prestaje da kupuje primerke na kioscima

Neki od izdavači sanjaju o tome kako bi na prostoru koji sada zauzimaju njihove novine mogao da bude izgrađen parking prostor koji bi donosio lepu dobit i pri tome uzrokovao mnogo manje problema

Velike dnevne novine u Americi čvrstim koracima grabe ka tamnoj budućnosti gde će ih progutati crna rupa zvana – internet. Digitalnoj sili koja usisava sve što joj se približi neće moći da se odupru ni kolosalne novinarske planete kao što je «Njujork tajms». Barem ne u svojoj papirnoj formi. Papir je skup, boja je skupa, distribucija je skupa, a vlasnicima novinskih kuća preskupi su i novinari. Za njih bi najbolje bilo kada bi mogli da prave profit bez te neobuzdane grupe koju čine reporteri, fotografi, urednici, redaktori, lektori… Oni će pronaći načina kako da ih se otarase, a ako ne može na drugačiji način, onda će ugasiti glasilo. Neki od izdavači sanjaju o tome kako bi na prostoru koji sada zauzimaju njihove novine mogao da bude izgrađen parking prostor koji bi donosio lepu dobit i pri tome uzrokovao mnogo manje problema.

New_York_Times_homepage

Potrajaće to još nekih 10 ili 20 godina, ali ko je zavirio u budućnost videće da tamo neće biti „sivih dama“, štampanih crno na belom pa sve u bojama, koje do pragova američkih domova svakog jutra donose vest i zabavu. Još po neki duh kolumnista lebdeće na internetu, a onda će se i to ugasiti jer sam internet neće imati odakle da „povuče“ vesti, reportaže, kolumne i druge novinarsko profesionalne i kvalitetne tekstove. Nastupiće vreme kada će svako uređivati svoje novine, kopajući tu i tamo poneku informaciji i poneke osmišljene tekstove, da bi sastavio „Dnevni ja“.

To je ta crna vizije američkih dnevnih novina. Postoji i druga, a ona se dijametralno razlikuje od gore navedenog: novine će naći načina da prežive. Možda će „Njujork tajms“ postati neprofitna kompanija? Zašto da ne, sve je moguće u Americi. U Floridi jedne takve novine već postoje, a i sam mesečnik „Našional džeografik“ od samog početka je neprofitna ustanova.

Možda će velike američke novine preživeti, ali u ovom trenutku podaci su neumoljivi. Od prošlog decembra šest korporacija od kojih je svaka vlasnik većeg broja novina potražile su zaštitu u bankrotstvu. Jedna od njih je „Tribjun Ko.“, sa sedištem u Čikagu, koja je vlasnik osam većih novina u Sjedinjenim Državama, a među njima i „Čikago trubjun“ i „Los Anđeles tajms“. Druga kompanija bila je „Filadelfija njuspaper“, vlasnica dnevnika „Filadelfija inkvajer“ i „Filadelfija dejli njus“. U toj grupi našla se i „San-tajms medija grup“, kompanija koja je vlasnik drugog velikog dnevnika iz Čikaga, „Čikago san-tajms“.

custom_1238505430528_suntimes

Prošlog 27. februara u Detroidu prestale je da izlaze novine stare 146 godina, „Roki Maunten njus“. Te denverske novina nastavile su sa izdanjima na internetu, ali sada je pravi 21 novinar, izabranih od 165 koliko je činila originalna redakcija. „Tukson sitizen“ iz Arizone štampao je svoje poslednje izdanje prošlog 16. maja. Te su novine počele da izlaze pre 138 godina, a sada još mogu da se nađu na internetu samo tekstovi nekoliko kolumnista. Nad čuvenim „San Francisko kroniklom“ lebdi pretnja zatvaranja ukoliko novine ne smanje troškove proizvodnje. Inače, to je jedini preostali dnevnik, koji se ne deli besplatno, u San Francisku. „Njujork tajms“, koje su vlasnik „Boston globa“ preti da će da zatvori „Glob“ ukoliko zaposleni ne pristanu na smanjenje plata. Poslednja vest iz Bostona ukazuje da su sindikati odbili ponudu „Tajmsa“. Pregovori se nastavljaju…

Čitav svet bruji od nagađanja koliko dugo će izdržati američki dnevnici u sadašnjoj ekonomskoj krizi. Osim toga, problemi u štampanim medijima počeli su mnogo ranije nego ova kriza i mnogo ranije nego ekonomska kriza pre ove ekonomske krize. Mnogi su već sastavili in memoriam američkog štampanog novinarstva, ali izvesni ubedljivi podaci ukazuju na činjenicu da je vest o smrti američkih dnevnika preuveličana. Jedan od tih podataka je da u Sjedinjenim Državama izlaze 1.422 dnevnika i da 1.350 od njih nema finansijskih gubitaka. Oni ne postižu profit kao onaj tokom prethodnih godina, ali nisu baš ni na ivici provalije. Kompanije vlasnice novina imale su prošlogodišnji profit od 10 odsto. Ta cifra se duguje i činjenici da su novina dosta skresale svoje troškove, ali bi mnogi drugi buznisi u Americi bili prezadovoljni sa 10 odsto profita.

Međutim, korporacije moraju da neprestalno zadovoljavaju svoje akcionare, a akcionari zahtevaju da se njihova investicija značajno uveća. Da bi akcije porasle za dolar ili dva, trebalo ili uvećati prodaju ili skresati troškove, a to ponekad znači otpuštanje zaposlenih. Novine sa manjim brojem zaposlenih, samim tim i novinara i urednika, ne mogu da sastave bolje novine od onih koji imaju više umova na raspolaganju, bez obzira šta o tome kažu korporacije vlasnici. Autoru ovih redova, koji je radio nešto preko 14 godina u „Majami heraldu“, stizale su ponekad dva pisma na kućnu adresu. U jednom mu se kompanija vlasnik „Heralda“ obraćala kao svom zaposlenom tvrdeći da će «morati da se steže kaiš jer se nalazimo u teškim vremenima». U drugom pismu ta mi se ista kompanija obraćala kao vlasniku izvesnog broja akcija, tvrdeći da nikad nije išlo bolje i da moje akcije očekuje svetla budućnost. Toliko o bezobrazluku… (Ta kompanija više ne postoji, a «Majami herald» se i dalje koprca za svoj život, mada sada ima drugog vlasnika.)

MiamiHerald_March203_KSMohdCaptured

U mnogim industrijama manji broj zaposlenih i manji obim proizvodnje ne umanjuje kvalitet proizvoda, u novinskoj industriji kvantitet utiče na kvalitet. Većina troškova koje imaju novine su fiksirani. Među tim troškovima spadaju i plate novinarima. Kako manji tiraž automatski smanjuje i cenu oglasnog prostora, jedino može da se uštedi na platama, otpuštanjem zaposlenih, a to dovodi do pada kvaliteta. Već duži niz godina velike novine u Americi zatvaraju svoje biroe u inostranstvu i širom zemlje. Njihov novinarski doprinos pokriva se agencijskim izveštajima, a čitaoc to odmah primeti i dosta puta protestvuje. Čitaoc ima vrlo jaku argumentaciju – otkaže pretplati ili prestaje da kupuje primerke na kioscima. Protiv takvih argumenata ne pomažu lepe reči i obećanja izdavača, već samo bolje novine. Jednom kad se izgubi pretplatnik, nije ga lako ponovo pridobiti, a operacija privlačenja pretplatnik je sama po sebi veliki trošak. Tu ne pomažu nagradne igre jer su one novinama zabranjene u Americi. Novinama u Sjedinjenim Državama nije dozvoljeno da se „igraju državne lutrije“.

Još postoje nekoliko novina u Americi koje su u porodičnom vlasništvu. Ali samo nekoliko. U vreme kad su novine bile porodično vlasništvo, nije bilo potrebe da se pravi ekstra profit i povećava vrednost akcija. Vlasnik je zarađivao mnogo više nego što je mogao da potroši, pa je taj višak vraćao u proizvodnju, jer mu je, kako je to bio porodični biznis, bilo stalo da poseduje kvalitetne novine. Zbog prestiža. Profit je tada dostizao i 40 odsto. Malo po malo korporacije se otkupljivale novine i htele su da takođe imaju ogroman profit. Međutim, prvo zahvaljujući televiziji, a kasnije, mnogo kasnije, i internetu, toliki profit nije bio moguć. Kasnije su kompanije vlasnice zahtevale profit od oko 20 do 25 odsto. To je već bilo nemoguće. Novinari su se pitali, što u šali što u očajanju, da li se od njih očekuje da prodaju drogu na ulicama ne bi li novine mogle da profitiraju toliko koliko su korporacije zahtevale. Osnivači američkih novina nisu prodavali svoja čeda, to je uglavnom uradila četvrta generacija njihovih naslednika. Nisu bili zainteresovani za taj posao, pa su ga dobro unovčili. Još ih ima, leže izvaljeni po plažama Floride, ili po palubama jahti špartajući ispred Majamija i Palm Biča. Neki od njih uživaju šmrkčući beli prah, a neki samo uživaju.

Novine imaju tri neprijatelja: internet, mladu generaciju i same sebe. Internet i klinci koji ne čitaju novine nisu napali iz zasede. Bili su vrlo vidljivi na horizontu. Nisu se prikradali, ali novine su pogrešno procenile opasnost. Treći neprijatelj štampanih medija je najopasniji. Same novine, lošom poslovnom politikom, već više decenija se samouništavaju. Prošla su vremena kad su novinski baroni pravili ogromne profite. Novine proizvode dnevni produkt, profit bi trebalo da im više liče na onaj koje u Americi ostvaruju samoposluge, negde oko 5 odsto, a ne na profit dilera luksuznih jahti. Nije samo gramzljivost novinskih korporacija dovela do gušenja dnevnika, ali je ona najviše tome doprinela. Međutim, na jedan ili drugi način, većina štampanih dnevnika u Americi će preživeti. Moraju – štampa je čuvar sloboda.

Internet

Zakon o pravima

Da bi se pokrenule novine u Sjedinjenim Državama nije potrebna nikakva dozvola osim onih koji se odnose na bilo koji biznis. Štampa je u Americi slobodna a to je potvrđeno prvim amandmanom Ustava 1791. godine. Inače, prvih deset amandmana poznati su pod zajedničkim imenom „Zakon o pravima“. Prvi amandman, napisan u nekoliko redova, kaže:

„Kongres ne može donositi nikakav zakon o ustanovljavanju državne religije, kao ni zakon koji zabranjuje slobodno ispovedanje vere; ni zakon koji ograničava slobodu govora ili štampe ili pravo naroda na mirne zborove i na upućivanje peticije vladi za ispravljanje nepravdi.“

To je to. Kasnije se ovaj zakon morao tumačiti u svetlu realnih društvenih uslova. To su radili sudovi. Nekoliko interesantnih sudskih odluka o slobodi štampe u Sjedinjenim Državama:

• 1936. – Vrhovni sud donosi odluku da vlada ne može da nametne porez na cirkulaciju novina.
• 1964. – Vrhovni sud donosi odluku da javni funkcioner ne može da naplati oštetu na bazi da su ga neke novine pogrešno optužile za nešto što je po službenoj dužnosti uradio. Oštećeni funkcioner morao bi prvo da dokaže da su novine htele da ga «namerno oštete». Kasnije se ova odluka suda proširila na sve javne ličnosti.
• 1971. – „Njujork tajms“ protiv Sjedinjenih Država. Vrhovni sud donosi odluku da je sloboda štampe „skoro apsolutno zagarantovana“ u slučaju da vlada hoće da spreči objavljivanje nekih materijala. „Njujork tajmsu“ je dozvoljeno da objavi «Pentagonske papire» koji su se odnosili na rat u Vijetnamu. Suda je našao da vlada nije dokazala da bi takvo objaljivanje izazvalo „direktnu, trenutnu i nepopravljivu štetu nacionalnim interesima“.
• 1974. – „Majami herald“ protiv Tornilja. Vrhovni sud je odlučio da kandidat na izborima nema pravo da mu novine ustupe prostor iste dužine kao onaj u kome je taj kandidat loše prikazan. Međutim, TV i radio stanice još uvek moraju da u takvim slučajevima ustupe istu količinu vremena strani koja se žali.
• 1988. – „Hastler magazin“ protiv Felvela. Vrhovni sud donosi odluku da štampa ima pravo da parodira javne ličnosti čak kad su te parodije «ogavne» i čak i kada one prouzrokuju „emocionalne tegobe“.

Tomas Džeferson, jedan od osnivača Sjedinjenih Država, i jedan od predsednika, koga je štampa povremeno žestoko napadala, bio je među najgrlatijim borcima za slobodu štampe. Jedan od njegovih stavova bio je da vlada koja ne može da izdrži kritike zaslužuje da padne. Džeferson nije voleo novine svoga vremena i stalno je pozivao na balansirano izveštavanje, ali je sledeća rečenica ostala kao poruka svim budućim generacijama: „Ako bih odlučivao da li bi trebalo da imamo vladu bez novina ili novine bez vlade, ne bih oklevao ni trenutka da se odlučim za potonje“.

Ko je čitaniji?

internet2

Internet publikacije neumoljivo nadiru. Čini se da su dobro rešenje za širenje vesti i ideja. Inspirišu. Ali, makar za sada ni jedna publikacija na internetu ne može da direktvo konkuriše štampanim medijima.

U internet publikaciji rade od 10 do najviše 30 novinara. To je daleko manji broj od onog u dnevnim novinama. Ma koliko da su internet novinari sposobni i motivisani, oni nemaju snagu daleko mnogobrojnijih timova.

I pored pada tiraža, dnevne novine tokom nedelje svakog dana dopru do 34.000.000 Amerikanaca, a vikend izdanja i do 42 miliona. Po najnovijim istraživanjima tokom šest meseci, ispitivanje završeno prošlog 31. marta, internet publikacije čitalo je samo 73,3 miliona čitaoca mesečno. Novine za nešto više od dva dana prestignu mesečni broj čitaoca publikacija sa interneta.

za P.U.L.S.E / Milan Balinda

preuzeto sa Amika

4 komentara na tekst Bulevar sumraka američkih dnevnih listova

  1. Amika

    19/03/2010 at 23:29

    Kompletna priča, sa analizom tužnog kraja:

    “denverske novina nastavile su sa izdanjima na internetu, ali sada je pravi 21 novinar, izabranih od 165 koliko je činila originalna redakcija.”

    “Novine imaju tri neprijatelja: internet, mladu generaciju i same sebe.”

    Četvrti neprijatelj je globalizacija sveta jer je sve manje drugačijih, senzacionalnih i neočekivanih dogadjaja, političari su postali kao klonirani, ubice i kriminalci takodje, glumice i misice – sem retkih izuzetaka koji se potroše za dva dana – takodje. I šta da onda čitaš? Isto što i juče? Ono što si već video na TV. I ono malo egzotike potroši TV…

    Analitika dogadjanja, u čemu je snaga novina, više nikoga ne zanima jer je obećani “kraj istorije” umrtvio svet, a ni to što je kraj odložen do daljnjeg mnogo ne uzbudjuje.

  2. Bojan

    22/03/2010 at 15:14

    Ovo je fantasticna tema, bas bih voleo da se raspisemo oko toga. Cudnije; kod nas kad govore o “padu tiraza”, ovi urednici novinski i dalje drve o finansijama i politici, kao da se Internet nije dogodio

  3. Snezana Moracic

    22/03/2010 at 16:08

    e kada se samo setim kako je moja mama ‘onomad’ u politici citala one knjige u nastavcima, pa ih sekla, pa ukoricavala.
    seca li se neko?

    a cetvrtkom je, isto u politici, moj stric, damjan moracic imao svoju stranu ‘kad sam bio djak’ i td…

    jeste tema neiscrpna, ali glavni krivac je internet i svi ti FB-ovi i twitteri gde se vest pretvorila u naslov i prenosi se munjevito, upravo dok se desava, tako da ‘kultura’ citanja TNYT ili politike u autobusima i metroima opada zbog mobilnih telefona sa koga moze da se prati internet.

    americke novine su napravile ustupak, prvenstveno mislim na TNYT, njega pratim, pa je veci deo sadrzaja bio besplatno dostupan preko interneta, pa su ukinuli columne, posto su ti komentari ustvari bili najcitaniji, da bi nekako naterali ljude da se pretplate, pa sada razmisljaju da ukinu uopste mogucnost citanja besplatno preko interneta.
    a opet, kako se pojavljuju nove knjige u knjizarama, tako se pojavljuju sve noviji i sve luksuzniji i sve deblji i skuplji magazini, $8-$15 , jeste da su mesecna izdanja, neki i na 15 dana, ali su skupi za prosecnog potrosaca.

    uvek mi na pamet padne late john jpohn kennedy i njegov neuspesan ‘george’ a bio je preteca svim ovim sada vec ustaljenim i ustolicenim magazinima.

  4. Bojan

    22/03/2010 at 16:19

    Pa to i ja negde mislim, prezivece periodika, ali radikalno transformisana. Jer naprosto citanje s ekrana nije isto sto i novine, a periodika ne zavisi od trenutka i moze da informise na duze staze

    Mada, i dnevna stampa, sta ja znam, makar za ljude kojima je postala zivotna navika. Recimo neko ko je 60 godina citao novine – svakako nece tek tako potrcati za Internet da mu bude doza uz jutarnju kafu, ma koliko Internet u tom obliku davao mogucnost da bude “novinskiji” nego novine (ja recimo ujutru cesto volim kolumniste da pregledam bas na netu).

    Nego ladno za taj Kenedijev George, provali da mu je Koulterova bila kolumnistkinja 😀

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *