Ulogujte se / Kreirajte profil

Бунт и слобода Езре Паунда

Један човек – то је много ствари, стога никада није захвално судити о некоме само на основу једног периода његовог живота, а када је реч о ствараоцу, наводећи само идеје које је заступао изван уметности. Међутим, уметност и не постоји изван живота и хуманости, и немамо ни потпуно право да се дивимо некоме ко је узвишено мислио и писао, а био, на пример, антисемита, као Луј Фердинанд Селин, или ако се активно профашистички изјашњавао, као што је то случај са Езром Паундом и Кнутом Хамсуном. Ернст Јингер, као неко ко се отворено супротставио Хитлеру, чини се, стоји сасвим засебно.

Сада имамо прилику да читамо опсежну биографију „Езра Паунд”, у издању новосадског „Орфеуса” и преводу и са предговором Виктора Радуна Теона, причу о читавом животу овог америчког песника, преводиоца, есејисте, економског теоретичара и политичког пропагатора. Ову студију још 1960. године написао је Чарлс Норман, и критичари је сматрају као изузетну, „непревазиђену по прецизности, исцрпности и јасноћи стила”.

Према речима преводиоца, „Норман нам је осветлио Паундов живот из свих могућих углова, од рођења и порекла, раног детињства, дечаштва и младалачких година, па све до година проведених у изгнанству и старости”. Норман је описао и Паундове ставове, запажања о људима које је сретао и са којима се дружио и стварао, песнике које је штитио, његову фасцинираност музиком, очараност Италијом и Француском, наводећи његова његова писма, рецензије, приказе, огледе и дневничке записе.

Читамо о Езри Паунду (1885–1972), великом бунтовнику, вечито неприлагођеном човеку који је напустио Америку и настанио се у Енглеској, дружио се са великим писцима англоамеричке књижевне сцене, В. Б. Јејтсом, Т. С. Елиотом, Џејмсом Џојсом, Д. Х. Лоренсом, Т. Е. Хјумом и другима. Дубоко проживљавајући једно преломно доба, погодно за велике идеје, Паунд је бескомпромисно напустио и Лондон, емигрирајући у Париз, центар уметничког живота, а затим у Италију. Данас се његова улога у развоју модерне књижевности тумачи и овако: „Паундов утицај може се пратити кроз архиве најмање педесет ’малих’ часописа објављених са обе стране Атлантика, између 1916. и 1939. године”.

Ова Норманова биографија показује и тренутак преображаја Паунда песника у ангажованог говорника, који је осуђивао капиталистички економски и политички систем, критиковао америчку и савезничку политику, писао протестна писма Рузвелту и Черчилу, и који је убрзо, излазак из кризе видео у тоталитарним вођама Мусолинију и Хитлеру, као и у антисемитским идејама. Због оваквог иступања у јавности, Паунду је у Америци суђено за велеиздају, и пошто је утврђено да је ментално поремећен, провео је у психијатријској болници чак дванаест година, одакле је пуштен залагањем супруге Дороти и захваљујући утицају који је имао у књижевним круговима.

У књизи Чарсла Нормана Паунд је бунтовник надахнут Џојсовом идејом изгнанства из романа „Портрет уметника у младости”, која каже: „Нећу служити ономе у шта више не верујем, звало се то мој дом, моја отаџбина или моја црква: и покушаћу да се изразим у неком облику живота или уметности што слободније и потпуније могу, служећи се у своју одбрану јединим оружјем које себи дозвољавам: ћутањем, изгнанством и лукавством.”

Али, овде читамо и прву у низу Паундових похвала једном тоталитарном вођи: „Лично, имама крајње позитивно мишљење о Мусолинију. Ако га неко упореди са америчким председницима или британским премијерима, то заправо не можемо урадити, а да га истовремено не увреди. Ако интелигенција не мисли добро о њему, то је због тога што не зна ништа о држави и влади, и нема неки нарочито велики смисао за вредности…”

Поред осталог, Норман је овде анализирао и „Кантосе” Езре Паунда, „најаутобиографскију поему написану на енглеском језику”, која није следила правила имажизма већ чистог уметничког инстинкта, његово животно дело, које говори о ауторовим прецима, учитељима, вољеним Хомеру и Дантеу, његовим путовањима, пријатељима, чак и омиљеним ресторанима. Уз пуно података, стичемо свест о Езри Паунду, баш онако како би и он то желео, и како је и сам писао: „Код истинског уметника постоји увек нешто што не улази у његов рад. Увек постоји неки разлог због којег је вредно познавати човека пре него његове књиге. Дугорочно посматрано, ништа се друго не рачуна.”

Марина Вулићевић

Politika online

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *