Quantcast

Ulogujte se / Kreirajte profil

Čak Beri, car rokenrola

Na dan smrti Čaka Berija postavlja se pitanje – koja je to Sila stvorila toliki, totalno ostvareni talenat? Odgovor – bezgranična ljubav prema novcu. Nikada nije održao koncert a da unapred nije bio isplaćen u kešu

“Hey, Chuck… it’s time for another happy birthday… hey man… you know… you hang in, and I’ll be just right behind you… you know… and congratulations, old boy!”

Ovako je Kit Ričards, u svojoj kući ili gde se već zatekao, pred kamerama čestitao 90. rođendan svom najvećem učitelju, Čaku Beriju.

Rokenrol hijerarhija je mojsijevski zacementirana: Elvis je kralj, ali Čak Beri je car rokenrola. Mada Lilijan Rokson zapisuje u svojoj čuvenoj rok-enciklopediji: “Da je bio belac, Čak Beri bi bio veći od Elvisa.”

S druge strane, jedino oko čega se Noam Čomski i Henri Kisindžer slažu jeste da bez Čaka Berija ne bi bilo ni “Stonsa”, ni “Bitlsa”, ni “Dilana”, ni “Kinksa”, ni “Bič bojsa”. Takođe, nema tog ministra prosvete u bilo kojoj vladi Srbije koji ne zna da je Kit Ričards najveći fan Čaka Berija, te da je Džon Lenon drugi najveći fan. Zato ni đacima ovdašnjim, nezainteresovanim za bilo šta, nije nikakvo iznenađenje to što je Kit Ričards izabrao pesmu Čaka Berija “Johnny B. Goode” kao najveće umetničko delo 20. veka. A još manje ih šokira preporuka Džona Lenona da u svojim radovima umesto šifre “rokenrol” slobodno mogu da koriste šifru “Čak Beri”.

Mnogi se ovih dana, a povodom nobelovske tarapane, razbacuju tvrdnjom kako je Bob Dilan najveći pesnik u rokenrolu i kako su pre njega rokenrol tekstovi bile tek “tralalajke” za urlikanje ili zavijanje. Kad ono, taj isti Dilan kaže da je Čak Beri “Šekspir rokenrola”?! I još dodaje kako je Čak Beri “prvi singer-songwriter u istoriji rokenrola, onaj koji je inspirisao sve”.

A kako će tek reagovati akademski hipici kada saznaju da je PEN Nove Engleske 2012. godine Čaku Beriju i Leonardu Koenu dodelio nagradu “Song Lyrics of Literary Excellence”, te da je tom prilikom Koen rekao:

“Svi smo mi fusnote u rečima Čaka Berija.”

Pol Makartni iskukao je kod Leonarda Česa da upravo on napiše tekst na omotu jedne od najranijih Berijevih kompilacija i tako iskoristio priliku da saopšti da je Čak Beri “jedan od najvećih pesnika koje je Amerika ikada imala”. Brus Springstin smerno je primetio kako je Čak Beri “opismenio rokenrol”.


Nisu te gromoglasne fanfare bez razloga. Beri je s fascinantnom pronicljivošću pisao pesme o tinejdžerima: o seksu i automobilima, školskoj dosadi, nerazumevanju roditelja. Često su se ponavljale pesme o vožnji: auto je bio “slobodna teritorija”, prostor za vođenje ljubavi, slušanje rokenrola i kretanje gde god poželiš. Njegova vizija bila je antipuritanska i neromantična, duboko ukorenjena u gradski život. Bila je i pobunjenička jer je Beri precizno imenovao neprijatelje – rad, škola, zakon, roditelji i starost.

Možda ga je i zbog toga Njujork tajms proglasio “najuticajnijim rok muzičarem svih vremena”.

Uostalom, ni naše rokere nije zaobišao čakberijevski virus. “Bijelo dugme” su hardrokerski preradili “Rock and Roll Music”; “VIS Idoli” obradili su “Come On” kao živahni doo-woop; “Buldožeri” su u svom zajebantskom maniru prepevali “Roll over Beethoven” u “Ko jebe Buldožer”, a “Azra” je preorala “Johnny B. Goode” (“Džoni, budi dobar”). Istu pesmu – za koju Kit Ričards kaže kako ga i danas prožmu žmarci kada je čuje, te da i dalje uči da je svira – snimili su Tomi Sovilj i njegove “Siluete”, pod nazivom “Stoj Džoni”, a taj prepev, mnogo godina kasnije, preuzeli su i “Partibrejkerski”, verovatno najdostojniji Berijevi učenici u Srba.

Naravno, pored svih pesničkih kvaliteta, nemoguće je zaobići revolucionarno gitarsko umeće Čaka Berija. U dokumentarnom filmu “Hail! Hail! Rock’n’Roll” Erik Klepton u jednoj sceni sedi s električnom gitarom u krilu i svira malo Elmora Džejmsa, malo Roberta Džonsona, malo Alberta Kinga i kaže:

“Sve je ovo bluz, odsviran različitim stilovima, s različitim pristupima. Ali ako hoćete da svirate rokenrol – onda morate da svirate Čaka Berija. Ne postoji drugi način da se odsvira rokenrol.”

Dotad nezamislivi inovator, koji je stvorio briljantnu sintezu ritma i bluza, kantrija i bugija, Čak Beri razvio je prepoznatljiv stil koji odlikuje štekćući ritam brzog prelaska s jedne žice na drugu i treću i natrag, sa eksplozivnim uvodnim solo deonicama; kada ne zvoni kao zvono, njegova gitara ima zvuk finog čelika.

Pored toga bio je perfektni šoumen, čija je glavna odlika postao famozni “pačji hod”, koji je uključivao klizanje i struganje nogama po podu u čuvenom polučučnju povijen nad gitarom. To je preraslo u legendu, kao i njegova “gibson” gitara trešnjine boje. Baš kao i njegovo seksualno predatorstvo, koje ga je odvodilo i na robiju. Istorijski (sudski!) fakti nedvosmisleno dokazuju da je muvao maloletkinje, postavljao video-kameru u ženskom klozetu svog restorana, naganjao bele devojke u mafijaškim restoranima.

Ali najbolji opis njegovog dionizijskog karaktera sadržan je u svedočanstvu Grega Kina, koji je jedne večeri, sredinom sedamdesetih, sa svojom grupom svirao kao predgrupa Čaku Beriju, koji je imao turneju po američkim koledžima. Kin je inače bio veliki Berijev poštovalac. Elem, kad je završio nastup, on je svratio do Berijeve garderobe da ga pozove na scenu. Kad je provirio kroz vrata, video je sledeći prizor: Beri je sedeo na stolici i jeo sendvič. Pantalone su mu bile spuštene do članaka. Između nogu mu je klečala neka devojka i oralno ga zadovoljavala. Kada se pribrao, Greg Kin je promucao: “Gospodine Beri, vreme je za scenu.” Čak se okrenuo, nasmešio i rekao: “Dečko, daj bar da pojedem ovaj sendvič.”

E, sad, posle svega, postavlja se pitanje – koja je to Sila stvorila toliki, totalno ostvareni talenat? Odgovor – bezgranična ljubav prema novcu. Beri je ovako definisao svoj umetnički moto: “Dolar diktira kakva će se muzika stvarati.” Nikada nije održao koncert a da unapred nije bio isplaćen u kešu. Na svojoj prvoj britanskoj turneji celu noć je proučavao večernje novine proveravajući stanje na kursnim listama. Ako bi se našla poneka nejasnoća na njegovom računu, bez obzira na to o koliko neznatnoj sumi se radilo, odbijao je da plati u gotovini. U njegovoj autobiografiji napisao je sledeće:

“Kada sam preko raznih ugovora naučio da za originalne pesme koje neko napiše postoje autorska prava i raznorazne nagrade za kompozitora, rado sam prihvatio zakonsku stranu muzičkog biznisa.”

Pa ipak nije izdržao – zbog svakojakih finansijskih mahinacija zaglavio je šest meseci u zatvoru, a još nekoliko puta se izvlačio s novčanim kaznama i dobrotvornim radom…

I tako, evo nas na kraju rođendanske žurke. “Ne bi bilo pristojno da sada pokušam da nadmašim samog sebe”, s osmehom dovršava zdravicu genijalni slavljenik. Međutim, na rastanku nam je u znak zahvalnosti priredio zapanjujući spektakl, otkrivajući šta se u stvari događa tamo gore na nebu. Scena je sledeća – pred vratima Raja je blagajna na kojoj se naplaćuju karte za koncerte Čaka Berija. Pred vratima Pakla je ista takva blagajna, okružena telohraniteljima Svetog Petra, ali cena karte je znatno skuplja. Razlog? Čak Beri je jedini koji nije platio porez na besmrtnost!

Zoran Ćirić

Ekspres 

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *