Ulogujte se / Kreirajte profil

Чар Чарнојевићевог суматраизма – поезија и религиозност

Писати о класику једне националне књижевности који се у историји те исте књижевности реципира као парадигматичан, а притом су о њему написане хиљаде научних, критичких и теоријских радова представља захтеван подухват за аутора, ма како његове компетенције биле високе. Овај рад, у складу са својом функцијом и нашим претензијама, неће имати амбицију да донесе оригиналан увид у дело Милоша Црњанског нити да његову (непомериву) позицију у историји српске књижевности на било који начин подрије или угрози. Он пре свега треба да да преглед досадашњих тумачења проблема који је централна тема овог рада, да укаже на одређене несагласноти између радова различитх аутора, критички сагледа њихове закључке и проба да, проблематизујући досадашња истраживања успостави један колико – толико целовит поглед на „проблем“ Чарнојевић. Тумачећи Чарнојевићев лик, његово формирање и „идеологију“, покушаћемо да овим тумачењем бацимо светло на цео роман, посматрајући проблем у контесту Црњансковог „суматраистичког“ периода, повезујући сродне појаве унутар овог стваралачког периода.

Дневник о Чарнојевићу Милоша Црњанског објављен је 1921. године као прва књига у библиотеци Албатрос, уз Бурлеску господина Перуна бога грома Растка Петровића и Громобран свемира Станислава Винавера који је био и уредник ове библиотеке. Ова послератна библиотека, испоставиће се, била је један од кључних путоказа кретања потоње српске књижевности двадесетог века. Оно у чему се слажу готово сви проучаваоци Црњансковог књижевног дела то је да Црњански после Првог светског рата – Лириком Итаке, збирком проза Приче о мушком, драмом Маска, и коначно кратким романом Дневник о Чарнојевићу (суматраистички период) уноси радикалан дискотинуитет у магистралну књижевноисторијску путању домаће литературе. Шта је то што је ново у српској књижевности после раног Црњанског?

Цео суматраистички комлекс носи у себи стравично искуство рата, у ком је Милош Црњански учествовао, игром „случаја комедијанта“ на аустријској страни, ратујући против своје отаџбине. Иако ће суматраизам, као поетика, поглед на свет, као идеологија остати differentia specifica овог аутора до самог краја његовог живота и стварања, у овом првом периоду он је литерарно реализован у најчистијем облику, непатворен историјским временима, непосредан, изворни доживљај књижевног јунака – Рајића/Чарнојевића, односно лирског субјекта почевши већ од Лирике Итаке, која стоји као увертира у етеризам/суматраизам, пре експлицитног оглашења суматраизма у чувеном „Објашњењу Суматре“ 1920.

Већ сам наслова „дневник о“ , даје врло битне имликације за тумачење лика самог Чарнојевића. Наиме, приповедач не пише дневник о себи као што би било логично и очекивано, већ о другом – о Чарнојевићу. Зашто о другом ? Овај роман спада у онај широки дискурс текстова који би се могао назвати аутобиографским дискурсом са значењем аутобиографског као писања о себи, писања у првом лицу, „нарцисоидног“ писања, а не аутобиографског у ужем смислу – документарни жанр у ком се описује сопствени живота. У сложене односе између документарног, дневничког, биографског и фикционалног у Дневнику нећемо улазити детаљно већ само до оне тачке која нам омогућава да стекнемо увид у конституисање фигуре Чарнојевића. Аутобиографски жанр подразумева писање субјекта који описује прошлог себе из позиције садашњице, те као основни мотив за аутобиографију подразумева промену субјектовог идентитета ( у најширем смислу) која се дешава на релацији приповедно-ја : доживљајно-ја.[1] Проблематични идетитет приповедног субјекта повлачи са собом и проблематични идентитет књижевног жанра, јер је „питање жанра одувек питање идентитета, питање пола текста“ ( Росић 1996 : 219). Али која је то промена која Рајића тера да пише дневник о неком другом?

Pablo Picasso, 1911, Песник (Le_poète)

Pablo Picasso, 1911, Песник (Le_poète)

.

Прва реченица у роману гласи :

Јесен, и живот без смисла.

(Дневник, стр. 7) [2]

Али само неколико реченица након тога, још увек неименовани приповедач вели „ И волим свој живот чарју коју сам осетио лане…“ Како се може волети живот без смисла? Овде већ видимо да постоји расап у (под)свести приповедног субјекта. Због фрагментарне композиције романа, као и усложњених темпоралних токова, али и комплексних жанровско-формалних особености, тек кад роман прочитамо до краја, тек тад можемо бити упућени откуд овакав расцеп приповедне свести. Већ смо поменули да трагични доживљај ратног искуства доминантно обележава цео Дневник. Цело биће Петра Рајића обележено је Великоратним ковитлацем од атентата „смешног видовданског јунака“ па све преко галицијских блатних ровова, до краковске болнице. Дневник симптоматично приказује ужасно културно-цивилизацијско искуство које је Велики рат оставио на целокоупну просвећену Европу. После рата „ништа није остало непромијенљиво осим облака, и под њим, у пољу сила разорних ријека и ескплозија,сићушно, ломно људско тело“( Бењамин 1986 : 167, према: Петровић 2008:341).

Рајић у српској литератури отвара ону линију модернистичке књижевности која у средишту има искорењени, децентрирани субјект, аутентични производ модерног доба. Неке од ових поетичких одређења критика је приметила непосредно по штампању романа, говорећи како субјект „бежи од центра“( Кордић 1921:12), да је „неуравнотежен“ (Бабић 1921) како он (Рајић) „види само парчад“, његова романтичарска усмерења (Лазаревић 1922) итд. Код Рајића је искорењеност додатно контекстуализована ратним збивањима која остављају трајну психолошку трауму која је артикулисана и на композиционом нивоу (роман се састоји од мноштва графички одвојених фрагмената) као и на нивоу психологије јунака и на нивоу израза. Рефренско понављање питања „где је живот?“ уз одређене варијације, мерсоовска равнодушност према свету (смрт мајке), амбивалентни ерото-сексуални однос са женама указују на моменат апсурда који даје одређену боју Рајићевом лику све до појаве којим Црњански, на неки начин „антиципира становиште апсурда“ (Милошевић 1982:120). Можда би се идејни план Црњансковог романа, могао повезати и са ничеанским иморалистичким идејама „Живот, Грех, ред, закони, границе све су то тако мутни појмови за мене. Ја томе нисам крив.“ (Дневник, стр. 87). Нећемо даље улазити у приповедне одлике које формирају ратно (пост)искуство и јунакове интерперсоналне односе, ову скицу која би требало да представља идејно-семантички оквир који би нам служио као полазиште интерпретативног поступка који би се бавио фигуром Чарнојевића, иако ћемо касније показати да Рајић и Чарнојевић никако не могу егзистирати засебно у фикционалном свету романа. Ово условно квалитативно раздвајање Рајић/Чарнојевић, није интерпретативног већ оперативног карактера.

Већ непосредно по појављивању овог романа критика је изрекла неке судове који су до данас остали непорециви. „непосредна и искрена књига“ , „чежња за лепшим“ ( Кулунџић 1921), „ослобођење израза“ ( Глигорић 1921), како у роману скоро да „нема догађаја“ (Бабић 1921) итд. Било је ту, наравно, и неразумевања савременика, негативних па и малициознох коментара, пре свега од реалистички орјентисаних критичара( Велибор Глигорић). Мало је (или нимало) било оних који су у том времену имали осећаја за (хипер)модерни израз, стил и орјентацију овог младог писца који је овим делом показао синхроност српске литературе са светским поратним писањем разрушене Европе (експресионизам, симултанизам) [3]. Та непосредност и искреност коју је горепоменута критика готово без изузетка приметила произилазила је из једног специфичног, необичног и у српској књижевности дотад невиђеног лирског погледа на свет, невиђеног у роману. Спој личног, аутобиографског (Црњански је писао како је на ратишту са собом вукао „купусару“ – лични дневник) и поетског производи један лирски фактор који ће Црњанском дати посебно место и у светској литератури [4]. Овај лирски тон роману даје суматраистички обликована фигура Чарнојевића. Ко је у ствари Чарнојевић?

У другом делу романа, после описа ратних попришта, наратор, именован као Петар Рајић, обраћа се неком неименованом саговорнику коме жели да исприча свој сан „о младићу који ми беше више него брат“( Дневник, 63) који је „дат заправо у облику писма које он некоме пише“(Петровић 2008:177). Искуство сусрета са Чарнојевићем и онтолошки статус самог Чарнојевића ће мало затим, бити додатно усложњени јер наратор вели да се целе те ноћи и сусрета са њим сећа „ само као кроз сан“ , „ето тако, као у сну“ (Дневник, 70) Зашто приповедач, у два наврата, користи поредбену конструкцију, ако само жели да исприча сан и сигуран је да је Чарнојевића само сањао? Да ли је то био сан или сусрет који је Рајић сањао накнадно или сан у смислу маштарије? На самом почетку романа, помињући Казанову као узор за писање мемоара, Рајић вели „ … ја пишем много шта, чега се нерадо сећам.“ (Дневник, 8), а када говори о ноћи са Чарнојевићем каже „ целе те ноћи се сећам као кроз сан, мада ме то боли…“. Зашто Рајића боли што се те ноћи сећа као кроз сан тј. што је се слабо сећа ако већ пише „много шта чега се нерадо сећа“? Као да постоји подела на оно чега се приповедач нерадо сећа а присутно је у свести и тако што га исписује се уствари и ослобађа тешког бремена сећања, а са друге стране постоји оно чега жели да се сећа али свест не допире јасно до тог подручја већ оно остаје запретано негде дубоко, остаје мутно. О проблему сећања у Дневнику није много писано, међутим, према нашем мишљењу, овај мотив се поставља као важан за разумевање односа субјекта и писања будући да се субјект овде (ре)конструише кроз литерарни свет, његовог искуства и могућности литераризације појединачног доживљаја света. Ако је са једне стране писање у овом роману проблематизовано као писање о себи (у себи) а не писање о свету, „налазећи у писању једину могућност да спозна и успостави свој нови, измењени идентитет“ (Петровић 2008: 165) онда би се оно, са друге стране могло узети и као „потрага за изгубљеним временом“. И то потрази у два смера – једна путања би водила ка ратном искуству, траумама рата и одисејевском комлексу повратка ратника, док би друга водила ка проналаску суматраистичког искуства, ка Чарнојевићу, као оном праисконском, поетском бићу па на крају и ка религиозности. Каква је то религија покушаћемо да објаснимо касније.

Чарнојевић, у једној сцени где се приказује маса, њен хук, у једном гротескном кључу, на питање да се изјасни о свом политичком опредељењу изјављује „ ја сам суматраиста“ (Дневник, 68). Идеолошко опредељење модерног субјекта [5] више није у сфери политике, културе, религије, социјума уопште, оно се представља као покрет ка ка естетском, ка поезији. Има у овом усмерењу нешто од оног кјеркегоровског или-или, нешто од романтчарско-русоовског окретања од цивилизације ка природи, али пре свега има „нечег“ или „свега“ црњансковљевског.

Чарнојевић има „сличице неба целог света“, прича о „неком небу пред Цариградом“( да ли је случајно што се код Андрића у Проклетој авлији фра Петар диви лепоти неба над овим истим градом), „једнако прича о небу“, „знао је боју неба сваког дана оних година што их је провео на мору по свету“. „Све што чини на једном далеком острву оставља трага“, а „његова дела зависе од неког руменог дрвећа на острву Хиос“. А шта заправо значи Чарнојевићево суматраистичко опредељење? Пре свега примећује се да се тај суматраистички доживљај света прожима роман од почетка па све до последње реченице иако се „сан“ о сусрету са Чарнојевићем и појављује тек негде на средини романа. Овај парадокс је условљен сложеном темпорално – фрагментарном структуром овог романа, чија композиција одражава радикални авангардистички отклон од традиционалних формално – романескних стратегија. Линеарно време у Дневнику је нарушено, па се јавља оно бергсоновско раздвајање субјективног и објективног времена (Црњански 1999: 20) које ће од Пруста, преко Џојса па све до краја двадесетог века бити одређујућа особина модернистичког романа. Детаљније испитавање феномена времена у овом роману превазишло би границе овог рада, па ћемо се стога задржати на елементарним одређењима. Сложеност Рајићевог доживљаја времена условљава амбивалентна одређења његове психе. Искуство сусрета са Чарнојевићем као и онтолошки статус тог искуства у сомнабулним, ониричким просторима даје утисак једне врсте мистичког искуства самог субјекта. Рајић после сна о (са) Чарнојевићем као да собом носи не само суматраистичку „идеологију“ већ и самог Чарнојевића, али не само као алтер-его, што су многи критичари истицали. Ако бисмо пристали на закључак да је он само Рајићев алтер-его, онда бисмо га морали усвојити искључиво као пројекцију једне личности у ограничавајућем временском периоду, нешто као прелазну фазу у конституисању и сазревању личности – оно што у Хесеовом Демијану Демијанов лик представља за приповедача и главног лика Синклера [6]. „Ако реч мистика, настаје од речи тајна…“ (Берђајев 2007:259) вели Берђајев, онда бисмо појаву Рајићевог доживљаја Суматраисте свакако могли дефинисати као тајновити, па и мистички доживљај који мења биће из корена. Као и у Његошевој Лучи микрокозма они парадокси дати у стиховима: „тајна чојку човјек је највиша./ Твар је творца човјек изабрана.“ (Његош 1984 : 139)

Црњански 1914.

Црњански 1914.

Посвета која претходи овом спеву, искуствено долази после њега, после мистичког искуства Бога, фундаменталног за песничко-ја. Код Црњанског не постоји искуство Бога али постоји религиозно искуство суматраизма. У „Објашњењу“ , као једном од песникових програмских текстова, Црњански вели да „ …модерна поезија постаје исповест нових вера“, те се у једном аутопоетичком исказу (и то историјски реципираном као програмском) истиче религиозна димензија поезије и песничког погледа на свет. Поезија, односно суматраизам у ствари је излазак из стања пуке егзистенција (ex – stasis : изван стања) уколико „ у етимолошком значењу постојати, егзистирати значи бити ван нас, ван нашег ума : ex-istere“ (Унамуно 1990:161) док Црњански у „Објашњењу“ на једном месту вели: „Стих је наш занесена играчица, па своје покрете чини у екстази“(Црњански 1999: 20). Морамо нагласити да овакав статус суматраизма/поезије нема чисто ескапистички карактер, то није бег у идеално – утопистичке просторе ван реалног света, то је поглед на свет који подразумева метафизичко порекло овоземаљског света и он се разлистава у две равни „магијско – утопијску хоризонталу и звездано-етеричну вертикалу“ (Глушчевић 1996: 21-33). Имајући цео роман у виду никако се не може рећи да Чарнојевићево искуство поништава Рајићево суморно трагично (или трагикомично) поратно искуство. Да је суматраистичка визија поништила искуство „контаминиране Одисеје“ последња реченица у роману никако не би могла да гласи „Али ако умрем, погледаћу последњи пут небо, утеху моју, и смешићу се“ (Дневник, 115). Ако је иманенција трансцендирана зашто би било каква утеха неба била потребна? Суматраизам, оваплоћен у лику Чарнојевића, човека који верује у „везе, досад непосматране“ , добоко верујућег суматраисте конституише поглед на свет који не посеже само за метафизиком већ успоставља „веру у којој су спојени естетички и етички идеал писца.“ (Татаренко 2014:292), једну дубоку, пантеистички интонирану срођеност са космосом, сродност у једном виталистичком духу у ком нам „ душа значи један степен више“ (Лирика Итаке: „Пролог“) [7]. Кључне одреднице света коме се Рајић нада, у који верује су мир, спокој, лед, висине, небо, те се овај „други“ свет указује као архајски успостављен јер се „несвесно прибегава симболима који изражавају примарно успостављање поретка реда и вредности“ (Глушчевић 1996:31), док су други познаваоци Црњансковог дела уводили појам „атараксије – тајно осећање душевног успокојења и заштићености од олуја света“ (Џаџић 1996: 53) или чак на сродност са платонистичким идејама постојања два света света феномена и света ноуменона. Иако све ове одреднице указују на сродност Црњансковог литерарног света са одрећеним античким погледима на свет, у наредном делу показаћемо који је то оригинални печат на мотиве који сежу у време пре нове ере оставио овај модерни класик.

Говорећи о етеристичкој основи суматраизма ( неки проучаваоци етеризам узимају као алтернативни именитељ суматраизма, мада постоје многи проблеми поводом ове алтернације) поменули смо да та етеристичка димензија није једини конститутивни елемент „идеологије“ мада би се могла дефинисати као основна. Рат као основна тема овог романа , интертекстуалност (као доминантно постмодернистичка категорија) нека су семантичко-поетичка језгра која утичу на коначни облик суматраизма у Дневнику о Чарнојевићу.

Ратник у Црњансковом роману, од Дневника па све до Романа о Лондону, формиран је на одисејевском трагу. О томе говори и сам Црњански сада већ чувеном реченицом да „ Песник сматра, и данас, Одисеју за највећу поему човечанства, а повратак из рата за најтужнији доживљај човека“ (Лирика Итаке и коментари, 96). Друга константа Црњанскове романескне поетике је фигура двојника, од Дневника па све до Рјепниновог тајанственог двојника. У пређашњем делу рада указали смо на неке равни удвајања Рајићевог лика, мада се удвајање успоставља компликованије него што се на први поглед чини, од удвајања главног лика , па до удвајања његовог двојника системом огледалске технике. Удвајање ћемо посматрати у домену Чарнојевићевог лика колико је год могућно одвојити ова два лица истог.

Мотив бледих ликова Црњански успоставља као лајтмотив у целом првом стваралачком – суматраистичком периоду. Једно од могућих значења тог сталног бледила могао би да буде страх: „Здраво, свете, бледи ко зимски дан/ у страху.(„Здравица“). Одмах, при првом сусрету са Чарнојевићем Рајић описујући његово лице вели „ Беше изнурен и блед. Доцније сам се радовао да сам и ја блед … Он ми је пружио руку и рече : „ви личите на мене…“ Постоји извесна сродност између лица ова два књижевна лика, постоји бледило које би могло да представља застрашеност и страх оваплоћену у бледилу лица, страх као једно од исконских осећања, као осећање највећег интензитета. Пресликавање бледила на релацији Рајић – Чарнојевић у једној огледалској поставци био би прелазак сенки рата на сенке мирнодопских живота, страха од крви и кланице са једне стране, и страха одвертикалне бачености у баналну егзистенцију из звездано-етеричне преегзистенције.

Могао би се приметити расап на нивоу тоналитета дискурса ова два „сродника“. Рајићевим дискурсом пре свега доминира иронично-цинички тон са одблесцима поетских гледишта суматраизма, па и тамо гдењегов говор прелази у „говор“ поезије, и на тим местима примећује се једна сенка иманенције коју је немогуће потпуно превазићи. Иронија има пре свега улогу аналтичке, рашчлањујуће силе разарања која је усмерена пре свега према учмалим грађанским вредностима, према рату као продукту „прогресивне“ цивилизације, па чак према еротичком пољу. Иронија функционише као „средство трансцеденције, јер демаскира и свог носиоца и свој објект, али је такође извесно да је она помоћни начин прихватања, помоћно средство измирења побуњеног духа и појаве коју не може савладати…“ ( Игњатовић 1972: 81). Слична је иронична позиција приповедача оној коју лирски субјект носи у Лирици Итаке, пре свега у циклусу „Видовданске песме“.

Са Чарнојевићем ствари стоје доста другачије, иако Рајићев глас преноси Чарнојевићева искуства (изузев у неколико наврата где га директно цитира, додуше по сећању и „као кроз сан“) овај дискурс има потпуно другачији тон од Рајићевог говора о рату, говора о животу после рата итд. Чарнојевићево осећање света је пре свега лирско. Нема ту ни неких сложенијих лирских рефлексија не комплексних песничких слика, све је дато као пулс космоса, као откуцај чије се било осећа кроз Чарнојевића, кроз само његово присуство, па и касније кроз присуство у Рајићу „И волим свој живот чарју…“ Као контрапункт оним ратним крвавим, блатним тоновима постоји једна једноставна ведрина (а ведрина мора бити једноставна) „љубав према лишћу“ , „коралима“, „трешњама“ итд. Није Чарнојевићев поглед једносмерно ведар, њега растужује кад чује да има сина, он се бесомучно опија због тога. Логично је запитати се откуд туга и „невеселост“ у Чарнојевића ако је суматраист, ако постоји нешто што повезује цео свет, „везе, досад непосматране“? Један од одговора могао би се потражити у оном непрекидном, вишесмерном, огледалском пресликавању, о перманентно отвореном дијалогу двају бића, као да метафизика учествује у историји, а историја у метафизици, на који начин се учешће одвија, питање је за неку обимнију и амбициознију студију. Или можда није ни потребно дати одговор на овакво питање, можда оно треба да остане отворено докле год се чита Црњански.

Неке од својих изворишта Чарнојевићев суматраузам проналази и у лектири приповедног субјекта Рајића, односно у својој лектири, тј. у неразмрсивости онтолошких димензија ове две фигуре. Како су оне неразмрсиве? Рајић доста спољних утисака реципира кроз наслућивање, чежњу, слутњу, тлапњу што су појмови који се могу подвести под лирски доживљај света, лирску рефлексију – утисак филтриран у свести приповедног (лирског) субјекта. Овакав доживљај се може одредити као чарнојевићевски уколико прихватимо условно раздвајање Рајић / Чарнојевић. Лирски доживљај света, све од романтизма, никад није искључиво психолошки, апсолутно индивидуалан, већ је увек у спрези за лирским доживљајем Другог. Када кажемо Други на уму имамо принцип удвајања као широко распрострањен модел конституисања књижевних ликова који се у Црњансковом роману развија на трагу Рикеровог концепта „значења које није само значење неког поређења – сопство као слично неком другом – него значење једне импликације : сопство утолико уколико… други“ (Рикер 2004 : 10-11), али мислимо и на принцип читалачке идентификације са књижевним ликовима и удвајање на емпатичкој основи које стапа две онтолошке равни: реалну и фикционалну, јер фигура читаоца у Дневнику јесте важно интерпретативно чвориште за разумевање овог романа. Рајић на једном месту вели за Чарнојевића „ Учио је из мојих књига иа ја сам се једнако мучио да се сетим откуд оне код њега“(Дневник, 71). Да ли Чарнојевићев суматраизам у ствари јесте Рајићева лектира, или један неразмрсиви чвор на ужету на чијим су крајевима Рајић и Чарнојевић, или само још једно место неодређености, још једна стаза која се рачва у безброј смерова? Од многих аутора и књижевних ликова који се помињу : Бајрон, Казанова, Љермонтов, Бранко Радичевић, Пушкин, Јорик итд, ми ћемо пажњу обратити само на оне за које сматрамо да су пресудно семантички релевантни за нашу интерпретацију.

Што се тиче самог Чарнојевића треба поменути неколико интертекстуалних веза које из овог литерарног аспекта учествују у формирању његове фигуре. Рајић на једном месту вели како је често мислио на Достојевскову „Каторгу“ (Дневник, 10), односно Записе из мртвог дома. Наиме, главни јунак овог романа у разговору са другим осуђеником, Петровом, помиње далеко, егзотично острво у јужним морима, исто оно којим је опседнут Чарнојевић – Суматру“ (Петровић 2008: 185). Без обзира што се може расправљати о томе да ли је Суматра аутентично Црњанскова маштарија или не ( иако би та расправа била више него апсурдна) ово нам пре свега указује на интертексуталне везе које се граде у овом роману, које утичу на разумевање Дневника , што говори да модернистички сензибилитет овог писца готово да антиципира оно што ће постмодернизам узети за своју „идеологију“( Јулија Кристева овај појам теоријси образлаже тек 1969. године). То значи да, рикеровски речено, јунак у овом роману постоји само „уколико други“ књижевни јунаци постоје. Овај модел дубоко је поунутрашњен у структуру овог романа, па као што смо и раније сугерисали, Рајић постоји само уколико Чарнојевић, а Чарнојевић само уколико Рајић.

Још једна литерарна фигура учествује као један од многих Рајић/Чарнојевићевих сабласти, духова, а то је бесмртни Витез Тужног Лица – Дон Кихот. Пред крај, кад Чарнојевић осећа да умире, док игра карте у „једној собици пуној огледала“, у собу улази „ Шаљапин, на раги, сав крив у седлу, са грдном мотком у руци и са једни разбијеним лонцем на глави“ (Дневник, 81). Шаљапин је руски оперски певач, познат по улози Дон Кихота у истоименој Маснеовој опери. Помињање једног Кихотовог „интерпетатора“ као и соба пуна огледала указују на бескрајне огледалске мултпликације на готово свим нивоима романа. Друга кихотовско својство је туга која обележава „првог модерног романескног јунака“ већ од имена Витез Тужног Лица, док се код Црњанског туга у овом роману јавља као фундаментално осећање ратника који се из рата враћа у „завичај“, бранковски интонирани искази као да потичу из елегичног осећања песме Кад млидија умрети, преко жутог лишћа и поетике невеселости. У Лирици Итаке све од Пролога „туга од свега ослобођава“, преко рефренског стиха „тужно је бити мушко“ па до „Молитве“ туга као да испуњава све поре једине Црњанскове песничке збирке, али и целокупног првог периода његовог стварања. „ Његови благи одговори и његове чудне очи уверише лечнике да није луд, али да је болан човек“ вели се на једном месту у роману, што нас опет враћа на кихотовску позицију између болести и лудила која извире из сазнајне тачке да „вера у праведно управљање светом од стране неке више силе, теоријски изражена, постаје пародија, а практично спроведена, постаје лудост“ ( Милошевић 1978: 146). Ова реченица, чини се, сеже под кожу овог романа, јер јасно је да у добром делу романа приповедач има тенденцију ка пародији тамних тонова, која неретко прелази у цинизам па и сарказам, док са друге стране Чарнојевићеве приче и доживљаји делују као једна лудост. Ако у тумачење укључимо и саму песму „Молитва“ у којој се Бог појављује као донкихотски интонирана метафизичка (условно речено) инстанца где је нејасно да ли је у улози лирског-ја песник или Христос. Његова самоћа и изолованост : „син је твој бољи него анђели / али ником помоћи не може.“ Завршни стихови гласе „Оче наш / али син твој нема више моћи / да се у шталама на путу у ноћи / ичем од смрти нада.“ указују на нихилистички поглед у онострано, али и у овоземаљско, те се овај слој кихотовске позиције у свету јавља као трећи одјек Дон Кихота у Дневнику. Ништавило до ког сеже поглед ратника који се враћа у завичај почива и на забораву / сећању (које смо помињали раније) будући да послератно друштво да би поново стало на ноге после епохалног цивилизацијског удара мора да заборави ратно искуство. Парадоксално је то да онај који је преживео стравичну људску кланицу жели да то отисне у свом сећању, да се жртве, искуства, ратне гробнице, лешине, хероји никад не забораве, које ће ставове Црњански још радикалније подвући у чувеном полемичком чланку Оклеветани рат. Рајић се гнуша церемонијалних представа које победничка српска војска и држава приређују по завршетку рата славећи „победу“. Он је попут оног Бењаминовог анђела историје односно Angelus Novus Пола Клеа који „као да намерава да се удаљи од нечега чиме је фасциниран. Очи су му разрогачене, уста отворена, а крила раширена. Тако мора изгледати анђео историје. Лице је окренуо прошлости. Оно што ми видимо као ланац догађаја, он види као једну једину катастрофу што непрекидно гомила рушевине на рушевинама и баца му их пред ноге. Радо би се зауставио, будио мртве и састављао оно што је разбијено. Али из раја дува тако снажна олуја да му је разапела крила и анђео више не може да их склопи. Та олуја га незадрживо гони у будућност, којој он окреће леђа док гомила рушевина под њим расте до неба. Оно што називамо напретком јесте та олуја“.

Густав Доре, илустрација за Кихота

Густав Доре, илустрација за Кихота

Ако бисмо, на крају, Црњанскову поетику суматраизма поставили у један шири контекст, као појаву којом би требало да се баве студије културе, онда бисмо га могли довести у везу са експресионистичким симултанизмом, етеризмом, Јунговим појмом синхроницитета и показати суштинску савременост Црњанског идејама које су биле у жижи оновременог интересовања. Показало се да феномен синхроницитета после Црњанског добио своје одјеке и у савременој науци у делу физичара, потоњег нобеловца Волфганга Паулија.

Говорећи о Јунговом појму синхроницитета, Владета Јеротић истиче да „временско преклапање догађаја не треба да буде схваћено првенствено као астрономска истовременост. Реч је пре о релативној истовремености коју треба схватити као субјективан доживљај; само је у унутрашњем искуству отклоњена временска разлика, па прошло или будуће реално стање ствари постаје садашњост“ (Јеротић 2011: 72). Међутим, феномен синхроницитета показао се неодвојивим од смисла који му се задаје, а смисао проистиче из индивидуалне свести, тј. не постоји без свести која смисао генерише и приписује га нечему. Код Црњанског то смо ми и врхови Урала, бледи лик који изгубисмо и поток који „место њега румено тече“, црвена зрна корала и трешње из завичаја и далека брда која милујемо руком. Иако је порекло и Црњанскове и Јунгове мисли у старој далекоисточној филозофији (Црњански је преводио кинеске лиричаре, док се Јунг интересовао за примитивне религије и филозофију далеког истока) очигледна је велика блискост њихових идеја. Јунг то све представља у једном научном, психоаналитичком дискурсу, док код Црњанског то све постоји ето већ скоро читаво столеће, у његовом песничком искуству. У делу Милоша Црњанског песничко искуство представља тачку у којој се у једној врсти мистичког искуства, есктазе долази до свести о синхроницитету, и то само у индивидуалном, песничком духу. Суматраизам раскрива временске и просторне засторе, стварајући нови свет.

За P.U.L.S.E Марко Аврамовић

.


Извори

Црњански, Милош.Дневник о Чарнојевићу. Српска књижевност : Роман, књига 22, Београд: Нолит, 1982.

Црњански, Милош.Лирика Итаке и коментари, Београд: Штампар Макарије:Октоих, 2008.

Црњански, Милош. Есеји и чланци 1. Дела Милоша Црњанског, књига 10. Београд : Задужбина Милоша Црњанског, 1999.

.

Литература

Игњатовић, Драгољуб. „Дневник о Чарнојевићу или нихилизам као упозорење“, зборник Књижевно дело Милоша Црњанског прир. Предраг Палавестра, Београд, Институт за књижевност и уметност, 197

Ракитић, Слободан. „Од Итаке до Привиђења“, зборник Књижевно дело Милоша Црњанског прир. Предраг Палавестра, Београд, Институт за књижевност и уметност, 1972.

Глушчевић, Зоран. „Магијско-утопијска хоризонтала и звездано-етерична вертикала у новој слици света“ Милоша Црњанског, зборник Милош Црњански-теоријско естетички приступ књижевном делу, прир. Милослав Шутић, Београд, Институт за књижевност и уметност, 1996.

Шутић, Милослав. „Естетика лирског у стваралаштву Милоша Црњанског“, зборник Милош Црњански-теоријско естетички приступ књижевном делу, прир. Милослав Шутић, Београд, Институт за књижевност и уметност, 1996.

Џаџић, Петар. „Утопијско у делу Милоша Црњанског“, зборник Милош Црњански-теоријско естетички приступ књижевном делу, прир. Милослав Шутић, Београд, Институт за књижевност и уметност, 1996.

Јовић, Бојан. „Поетика Милоша Црњанског-два страна утицаја“, зборник Милош Црњански-теоријско естетички приступ књижевном делу, прир. Милослав Шутић, Београд, Институт за књижевност и уметност, 1996.

Милошевић, Никола. Милош Црњански као романописац, у:Црњански, Милош. Дневник о Чарнојевићу. Српска књижевност : Роман, књига 22, Београд: Нолит, 1982

Милошевић, Никола. „Психолошка и метафизичка раван у прози Милоша Црњанског“, зборник Милош Црњански-теоријско естетички приступ књижевном делу, прир. Милослав Шутић, Београд, Институт за књижевност и уметност, 1996.

Милосављевић, Петар. „Дискурс романа Дневник о Чарнојевићу Милоша Црњанског“, зборник Милош Црњански-теоријско естетички приступ књижевном делу, прир. Милослав Шутић, Београд, Институт за књижевност и уметност, 1996.

Шмитран, Стевка. „Дневник о Чарнојевићу: Роман о палингенезији свијета“, зборник Милош Црњански-теоријско естетички приступ књижевном делу, прир. Милослав Шутић, Београд, Институт за књижевност и уметност, 1996.

Росић, Татјана. „Дневник о сну. О дневичком предлошку Дневника о Чарнојевићу“, зборник Милош Црњански-теоријско естетички приступ књижевном делу, прир. Милослав Шутић, Београд, Институт за књижевност и уметност, 1996.

Брајовић, Тихомир. „Лирика Итаке: наслов, жанр, (по)етика“, зборник Милош Црњански: поезија и коментари прир. Драган Хамовић, Београд-Нови Сад, Институт за књижевност и уметност, 2014.

Петровић, Предраг. Лирика Итаке: Између одисејевског и донкихотовског гласа, зборник Милош Црњански: поезија и коментари прир. Драган Хамовић, Београд-Нови Сад, Институт за књижевност и уметност, 2014.

Татаренко, Ала. „Поезија као исповест нове вере: О суматраизму Милоша Црњанског“, зборник Милош Црњански: поезија и коментари прир. Драган Хамовић, Београд-Нови Сад, Институт за књижевност и уметност, 2014.

Раичевић, Горана. „Суматраизам – у трагању за земаљском срећом“,зборник Милош Црњански: поезија и коментари прир. Драган Хамовић, Београд-Нови Сад, Институт за књижевност и уметност, 2014.

Стојановић Пантовић, Бојана. „Топос еротике и суматраистички принцип одуховљења у Лирици Итаке“ Милоша Црњанског, зборник Милош Црњански: поезија и коментари прир. Драган Хамовић, Београд-Нови Сад, Институт за књижевност и уметност, 2014.

Петровић, Предраг. Авангардни роман без романа, Београд, Институт за књижевност и уметност, 2008.

Стојановић Пантовић, Бојана. Распони модернизма, Нови Сад, Академска књига, 2011.

Раичевић, Горана. Коментари Дневника о Чарнојевићу Милоша Црњанског, Нови Сад, Академска књига, 2010.

Раичевић, Горана. Други свет, Београд, Службени гласник, 2010.

Раичевић, Горана. Кротитељи судбине. О Црњанском и Андрићу, Београд, Алтера, 2010.

Јеротић, Владета, Јунг између истока и запада, Београд, Арс либри, 2011.

Берђајев, Николај. Филозофија слободног духа, Београд, Дерета, 2007.

Рикер, Пол.Сопство као други, Никшић, Јасен, 2004.

Лазаревић, Бранко. Предратна и поратна причања, СКГ, Београд, 1922, књ. I, преузето са http://www.mcrnjanski.rs/, 15.2.2015.

Бабић, Владимир. „М. Црњански Дневник о Чарнојевићу“, Демократија, Београд, 12. VI 1921, преузето са http://www.mcrnjanski.rs/, 15.2.2015.

Кордић, Синиша. „М. Црњански: Дневник о Чарнојевићу“, Светски преглед, Београд, 1921, I, 8, стр. 12-13. преузето са http://www.mcrnjanski.rs/, 15.2.2015.

Кулунџић, Јосип. Рукавица и небо. Милош Црњански „Дневник о Чарнојевићу“, Критика, Загреб, 1921, II, 6, преузето са http://www.mcrnjanski.rs/, 15.2.2015.

Глигорић, Велибор. „Милош Црњански: Дневник о Чарнојевићу“, Нова светлост, Београд, 1921, II, 7, стр. 56-58, преузето са http://www.mcrnjanski.rs/, 15.2.2015.

Старобински, Жан. „Стил аутобиографије“, Критички однос, прев. И. Димић, Сремски Карловци, 1990.

Милошевић, Никола. „Дон Кихот и нихилизам“, Антрополошки есеји, Београд, Белетра, 1990.

.

[1]Више о томе види у: Жан Старобински, „Стил аутобиографије“, Критички однос, прев. И. Димић, Сремски Карловци, 1990.

[2]Овај и сви даљи наводи из Дневника о Чарнојевићу преузети из : Милош Црњански, Дневник о Чарнојевићу, Српска књижевност :Роман, књига 22, Београд, 1982.

[3]За више информација о вези Црњанског и европске литературе види: Јовић 1996; Веселиновић 2014; Стојановић-Пантовић 2011.

[4] Више о овоме у : Шутић 1996.

[5]Може се оспорити да је Чарнојевић уопште субјект, али он то свакако јесте као конституент, можда најбитнији, у склопу Рајићеве личности.

[6]Већ је указивано на поједине поетичко-тематске сродности између Црњанског и Хесеа, за више о овом проблему видети Стојановић – Пантовић 2011: 98-108.

[7] Сви наводи из : Милош Црњански, Лирика Итаке и коментари, Београд, 2008.

TwitterGoogle+

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *