Ulogujte se / Kreirajte profil

Čarobni breg – simfonija smrti i života

10107-004-0B983DA3

1875. godine, dve godine pre no što će „Labudovo jezero”, Petra Iliča Čajkovskog imati svoju premijeru u Boljšoj teatru u Moskvi, a u Vimbldonu se održati prvi teniski turnir, u Libeku se rodio Tomas Pol Man. Libek, grad-luka na Baltičkom moru, tokom srednjeg veka bio je najveći trgovački centar na severu Evrope, sedište Hanzeatske lige (saveza gradova za zaštitu trgovačkih interesa), čiji zakoni i ustav su uticali na preko stotinu gradova u okruženju. Manova porodica bila je aristokratskog porekla, a u vreme njegovog rođenja, ugledna, bogata trgovačka kuća. Njegov otac, Tomas Johan Hajnrih Man, senator u gradskoj upravi i trgovac, umro je 1891.godine, a porodični posao je ugašen. Njegova majka, Julija da Silva, brazilka sa nemačkim korenima, povela je sa sobom svoja dva sina, najstarijeg Hajnriha i najmlađeg, Viktora, kao i dve ćerke, u Minhen, umetnički i književni centar Nemačke. Tomas Man je ostao još jedno vreme u Libeku, kako bi završio gimnaziju. Od malena se oduševljavao muzikom i iznad svega književnošću, tako da je, iako je mrzeo školu (dva puta je ponavljao u osnovnoj školi), uređivao školski časopis i u njemu objavljivao svoje prve pesme i priče pod pseudonimom Pol Tomas.

„Usamljenik, nenaviknut da deli sa drugima svoja gledišta i osećanja, ima mnogo žešća mentalna ikustva i manje je razumljiv od društvenog čoveka.” (Tomas Man)

sized071504ThomasMann

Po diplomiranju, Tomas se pridružio porodici u Minhenu 1894. godine i izvesno vreme prisustvovao nastavi na Minhenskom univerzitetu, iako ga nije zvanično pohađao, sa željom da postane novinar, te proučavao istoriju, ekonomiju, istoriju umetnosti i naravno, književnost. Zatim se na kratko zaposlio u osiguravajućoj kompaniji, čiji vlasnik je bio prijatelj njegovog preminulog oca, ali ju je brzo napustio, jer ga ovaj posao nije zanimao.

1895. godine, Man se pridružio bratu Hajnrihu, koji je živeo u Italiji, i tamo proveo naredne tri godine. Izolovan od društva, čitao je mnogo, uglavnom skandinavsku, francusku i rusku literaturu. Oduševljavala su ga dela Lava Tolstoja, posebno „Ana Karenjina”, mada nije voleo njegova kasnija dela. U ovom periodu započeo je rad na romanu koji će mu jednoga dana doneti Nobelovu nagradu – „Budenbrokove”. U početku zamišljena kao kratka novela, koju je nameravao da napiše zajedno sa bratom Hajnrihom, koji je do tada već stekao ime u književnim krugovima, početna ideja se preobrazila u veliki rodoslovni roman, skandinavskog tipa.

smoker_mann

Onaj ko voli više je inferioran i mora da pati. (Tomas Man)

1898. godine umro je istaknuti engleski pisac i matematičar Luis Kerol, najpoznatiji po bajci „Alisa u zemlji čuda”, a Tomas Man je objavio svoje prvo delo, zbirku kratkih priča „Mali gospodin Fridman” i tako i zvanično započeo književnu karijeru.

Zavičaj i red ne samo da su ležali daleko iza njega, oni su poglavito ležali duboko ispod njega, a on se još neprestano peo. Lebdeći između njih i nečeg nepoznatog, pitao se kako li će mu biti tamo gore. Možda je bilo glupo i neprobitačno što se on, rođen i naviknut da dise samo nekoliko metara nad morem, najednom popeo u te ekstremne predele, a nije proveo bar nekoliko dana na kakvom mestu srednje visine. Poželeo je da je već na cilju, jer kad jednom bude gore, mislio je, živeće kao svugde i neće kao sad, dok se penje, sve podsećati na to u kakvim se neprikladnim sferama nalazi.(Tomas Man – „Čarobni breg”)


Sve ove priče predstavljaju varijacije jedne iste teme: one se, uglavnom, bave izolovanim pojedincem, kreativnim stvaraocem i njegovom borbom protiv besmislenosti postojanja. Takođe su primetni uticaji njegovih doživotnih uzora, pod čijim uticajem je stvarao, filozofa Artura Šopenhauera i Fridriha Ničea, i kompozitora Riharda Vagnera.

1901. godine iz štampe izlaze „Budenbrokovi” i istoga časa postaju bestseler i u njegovoj domovini i van nje. Samo u Nemačkoj biće prodato preko milion primeraka. U ovom romanu (u velikoj meri autobiografskom) Man prikazuje uspon i pad trgovačke porodice kroz četiri generacije. Prve dve generacije, koje su stvorile porodično bogatstvo, čine čvrsti i agresivni buržuji, a poslednje dve generacije nose na sebi obeležja dekadencije, ali one su, istovremeno, nosioci uvećanih intelektualnih darova i velikog umetničkog senzibiliteta. Četvrtu generaciju predstavlja mali, patetični, bolešljivi, neurotični dečak koji voli samo svoju muziku. Sa njegovom smrću u 16. godini, nekada istaknuta porodica prestaje da postoji.

Nakon ovog dela slede pripovetke „Tristan” (1902) i „Tonio Kreger” (1903). Ova potonja postala je popularnija i od „Budenbrokovih”, a centralna ličnost je ponovo daroviti pisac, izolovan od svog okruženja.

U februaru 1905. godine oženio se sa Katjom Pringshajm, ženom koja je poticala iz uticajne i bogate jevrejske porodice, i koja je bila ćerka čuvenog Minhenskog matematičara i istaknutog poznavaoca Vagnerovih dela. Sa njom je Man imao šestoro dece i svako od njih je, na svoj način, steklo ugled u umetničkim krugovima. Verovatno pod uticajem novih okolnosti i sreće u braku, 1909. godine objavio je roman-bajku „Njegovo visočanstvo”, delo koje u mnogome odstupa od njegovih ranijih, ali i kasnijih radova, jer je prepuno optimizma.

Thomas_Mann_im_amerikanischen_Rundfunkstudio copy

Krajem septembra 1911. godine Italija je objavila rat Turskoj i upala u libijsku provinciju Tripolitaniju, a par meseci ranije, Tomas Man je ponovo je posetio kolerom zaraženu Veneciju. Tokom boravka prati ga čitav niz zlokobnih događaja, a čudne impresije gotovo momentalno mu sugerišu osnovu priče iz koje će nastati mračna novela „Smrt u Veneciji” (1912). Heroj je ponovo pisac, ali sada već pedesetogodišnjak, koji je celoga života strogom samo-disciplinom uspevao da održi preko potrebnu kontrolu nad svojim životom i ide ka zacrtanom cilju. Ali, pošto je predugo potiskivao svoje emocije, one eksplodiraju u najgorem mogućem trenutku i na najodvratniji način, on gubi samo-kontrolu i počinje da se raspada.

Usamljenost u nama rađa originalnost, nepoznatu lepotu i sklonost ka poeziji. Ali takođe, budi i suprotno: perverziju, zabranjeno i apsurdno. (Tomas Man)

Nakon tronedeljnog boravka u Davosu tokom leta 1912. godine, Man je dobio inspiraciju za svoje, verovatno, najbolje delo – „Čarobni breg” (1924). Standardna interpretacija ovog dela ide otprilike ovako: Ovo je roman jednog vremena, u kojem se bije bitka između humanosti u nehumanosti, slobode i neslobode, a između frontova se nalazi običan, često zbunjeni nemački građanin. Junak romana, mladi Hans Kastorp, kao i njegovi „tutori” Setembrini i Nafta, a pred kraj romana i ostareli Peperkorn, u romanu samo naizgled vode običan život bolesnika u sanatorijumu a, u stvari, predstavljaju sliku bolesne Evrope pred Prvi svetski rat. Sanatorijum predstavlja nezdravu ratnu sredinu u kojoj se zarazi svako ko boravi u njoj. Roman prikazuje vreme političkih netrpeljivosti, a avetinjski svet bolesnika oličava težinu i probleme rata. Gluposti! Izvinjavam se ako sam bio blag.

thm-mm4

Odmah na početku treba pomenuti ono što Tomas Man ističe neprekidno tokom celog romana, a što postaje sasvim očigledno u završnici: „Zbogom, Hasne Kastorpe, bezazleno siroče života! Tvoja je istorija završena. Ispričali smo je do kraja. Nije bila ni kratka ni duga, bila je to jedna hermetička istorija.” („Čarobni breg”) Dakle, hermetička istorija! Ovaj roman ne spada u realizam, iako se tako na prvi pogled čini. Ne, on je prepun simbola i svi likovi su samo predstavnici određenih ideja, pokreta, mišljenja, istorijskih tokova itd. Zato, u skladu sa onim što nam sam autor na više mesta napominje, ako želimo da ispravno protumačimo ovo delo, moramo razumeti simboliku kojom se koristi.

ws19-b2307-20040522121839-u

Ne znam zbog čega (mogu samo da nagađam), ali se u recenzijama uporno izbegava pominjanje onoga što je sam Man otvoreno zapisao. Ne radi se ovde ni o kakvom ideološkom sukobu jednog nazadnog i drugog, naprednog čoveka, već o sukobu između Iluminata, masona (Setembrini) i Jezuite (Nafte). Ni Peperkorn se ne pojavljuje slučajno i nikako nije slučajno opisan sa svim svojim kraljevskim dostojanstvom, jer je on upravo predstavnik rojalističkog bloka koji se gasi i nestaje, a otvorene simpatije koje Hans Kastorp, junak romana, prikazuje prema njemu samo su ogledalo Manove lične dugogošinje fascinacije. Pred izbijanje Prvog svetskog rata, Tomas Man je bio vatreni patriota i pristalica autokratije nasuprot demokratije, pobornik kreativnog iracionalizama nasuprot „tupog” racionalizma, kao i zaštitnik unutrašnje nemačke kulture od evropskog idealizma. Sledio je nemačke mislioce XIX veka, kao što su Paul Anton de Lagarde i Houston Stewart Chamberlain, koji su bili zagovornici superiornosti germanske rase i ideološki prethodnici nacizma.

ws19-b2329-20040529081314-u

Tokom rata prekinuo je rad na „Čarobnom bregu” kako bi učestvovao u „ratu pomoću oružja misli”. U seriji svojih eseja, on istražuje same osnove svoje filozofije i uporno i snažno brani Nemački Rajh. Zbog suprotnih stavova, posvađao se sa bratom Hajnrihom, ubeđenim pacifistom, republikancem, kosmopolitom i kritičarem Imperije. 1920-tih Man je transformisao svoje stavove i od ubeđenog pobornika autokratije postao pristalica Vajmarske republike, snažni protivnik nacističke ideologije, pa se samim tim pomirio sa bratom, ali njihovi odnosi više nikada nisu bili bliski, što svedoči o žestini prethodnog sukoba, a samim tim i o dotadašnjoj Tomasovoj odanosti nemačkom kajzeru Vilhelmu II.

Sada smo došli do razrešenja simpatija prema Peperkornu, koje u „Čarobnom bregu” pokazuje mladi Hans Kastorp. Peperkorn se ubija i nestaje sa scene zauvek, okončavajući time jednu epohu.

Pošto smo nedvosmisleno utvrdili da je Peperkorn predstavnik kraljevskih porodica, koje u novim vremenima nestaju i ustupaju svoje mesto novim formama vladavine, postavlja se očigledno pitanje: koga, onda, predstavljaju Setembrini i Nafta.

ws19-b1545-20040127160306-g

Italijan Setembrini je neskriveni mason, pobornik prosvećenosti i ideja napretka i postepenog progresa čovečanstva. „I gospodin Setembrini nastavi da sa toplinom govori o idejama ove svetske lige, koja se rodila u Mađarskoj, i čije će ostvarenje… obezbediti masonima moć da odlučuju o sudbini sveta. On uzgred pokaza pisma koja je po ovom pitanju primio od stranih masonskih veličina, svojeručno pismo Velikog Majstora Švajcarske, brata Kartije La Tanta, 33°, i poče da objašnjava projekat po kojem će veštački jezik esperanto postati univerzalni jezik Lige. U svojoj zagrejanosti, on se uzdizao u sfere visoke politike… i procenjivao izglede revulicionarne republikanske misli u svojoj otadžbini, u Španiji, u Portugaliji… Tamo stvari nesumnjivo sazrevaju i ulaze u poslednju fazu. Neka ga se seti Hans Kastorp ako u najskorijem vremenu dođe tamo do burnih događaja.” („Čarobni breg”)

BILD WEB 2

Nasuprot njega nalazi se predstavnik jezuitskog krila, Nafta, zastupnik drugačijih gledišta na svet. Nafta je, na primer, protivnik klasičnog vaspitnog ideala, protivnik je retorsko-literarnog duha evropskog školskog i pedagoškog sistema i njegove gramatičke-formalističke otužnosti. Dakle, otvoreni protivnik jednog od glavnih oruđa kojim se služi Setembrinijevo društvo (a koje je, uzgred budi rečeno, samo preuzelo ovaj recept indoktrinacije upravo od jezuita, tako da se ovaj sukob na polju obrazovanja može shvatiti i kao borba za prevlast nad umovima mladih ljudi). „Međutim, ono obrazovanje i vaspitanje, koje je narodu potrebno u borbi protiv trule buržoaske vladavine, narod već odavno traži na drugim mestima, a ne u prinudnim ustanovama kojima upravlja državna vlast, i već i vrapci na krovovima cvrkući da naš tip škole uopšte, onakav kakav se razvio iz manastriskih škola srednjeg veka, predstavlja smešnu starudiju i anahronizam, tako da niko na svetu više ne duguje za svoje obrazovanje zahvalnost školi, i da je slobodna, ničim neometana nastava preko predavanja, izložbi, kinematografa itd, daleko bolja od svake školske nastave.” („Čarobni breg”)

Nažalost, ovde nemamo mesta da se naširoko bavimo svim gledištima i da u tančine ulazimo u sadržaj i smisao bogate simbolike ovog dela. Ali, navedimo još neke primere, čisto kao ilustraciju, ali i podsticaj da pažljivije čitamo napisana dela, da ne srljamo u zaključke podstaknuti zvaničnim gledištima i da se potrudimo da sami pronađemo istinu. Nije li upravo problem celokupnog školskog sistema u tome što od svih nas stvara najamne radnike, što je tako ustrojen da od nas traži unapred spremljene odgovore kako bi nas ocenio pozitivnom ocenom i prosledio društvenom sistemu u kojem će nas na osnovu upravo tih ocena procenjivati.

ws19-b239-20030918142311-g

Nauka je vera, kao i svaka druga… Zar, na primer, ideja o materijalnom svetu koji postoji samo za sebe nije najsmeonija od svih pretpostavki? Pa ipak, svaremena nauka o prirodi, uzeta kao dogma, živi samo i jedino od metafizičkih pretpostavki da su oblici saznanja naše organizacije – odnosno da su prostor, vreme i kauzalnost, u kojima se ogleda svet pojava – realni odnosi, koji postoje nezavisno od našeg saznanja. Ta monistička tvrdnja je najprostija bestidnost koja je duhu ikad prinešena. Prostor, vreme i kauzalnost, to na monističkom jeziku znači: razvitak – u tome leži centralna dogma one slobodnomislilačke ateističke lažne vere, kojom se želi obesnažiti Prva knjiga Mojsijeva, s tim da se nasuprot nje stavi zaglupljujuća bajka prosvećenog znanja.. Empirizam!. („Čarobni breg”)

Zar obrazovanje ne treba da posluži ličnom samouzdizanju, ličnoj potrazi za istinom? Ali, ne! Nas u školama ne upućuju na put istraživanja, već nas spremaju za radna mesta. Kada je celokupan sistem tako ustrojen, kada nije bitno znanje već ocena, svaka želja za sopstvenim putem, svaka individualna potraga osuđena je na marginu, na izopštenje. Upravo zato, Tomas Man je radnju ovog romana smestio u sanatorijum, pošto su pitanja intelektualne potrage uvek blisko povezane sa „bolešću”, odnosno sa onim stanjem koje se razlikuje od svakodnevne halabuke, jer pojedinac ponire u sebe i ponirući otkriva bezdan, iz kojeg mu, na sasvim neobjašnjiv i protivrečan način, do svesti dopiru delići istine. Istina se otkriva samo čoveku izvan sistema.

Schatzalp

Bolest je u najvećoj meri čovečna, usprotivi se odmah Nafta, jer biti čovek znači biti bolestan. U stvari, čovek je suštinski bolestan, ali ga upravo bolest čini čovekom, i ko hoće da ga učini zdravim i da ga navede da sklopi mir sa prirodom, „da ga vrati prirodi” (iako u stvari nikada nije bio prirodan), taj, kao i sva današnja propaganda što propoveda preporod, sirovu biljnu ishranu, vazdušne banje, sunačna kupanja itd. – dakle svako ugledanje na Rusoa – ne teži ni za čim drugim nego da čoveka obeščoveči i poživotinji… („Čarobni breg”)

Već je navedeno da je Tomas Man bio pod snažnim Ničeovim uticajem, koji je oblast duha uvek blisko povezivao upravo sa bolesnim stanjem.

Jednom rečju, to znači postoji neka alhemijsko-hermetička pedagogika, transsuptancijacija, i to naviše, neko uzdizanje… Ali, naravno, materija koja treba da bude sposobna da se uzdigne, da se spoljnim uticajima pokrene i potisne ka nečem višem – mora imati sama u sebi nekih kvaliteta. A ono što sam ja imao u sebi… to je da sam poodavno bio u prisnom odnosu sa bolešću i smrću… („Čarobni breg”)

Zaplet Šopenhaurove filozofije, kao i zaplet svih dobrih knjiga, zasnovan je na kontrastu i opoziciji, i u književnosti Tomas Man se gotovo doslovno držao ovog modela. Pravio je opozicione parove na različitim nivoima, sukobljavao umetnost i moral, umetnost i civilizaciju, kulturu i društvo, genijalnu bolest i zdravu glupost. Sve fantazije njegovih protagonista prolaze kroz zabranjene želje, ljubavi i smrt, i neizostavnu bolest, a upravo tu se ogleda sva dubina Ničeovog uticaja u Manovim delima, posebno Ničeovo gledište na raspadanje i povezivanje bolesti i kreativnosti. Otuda simbolično „uzdizanje” Hansa Kastropa u uvodu „Čarobnog brega” i njegovo otkrivanje kreativnosti u središtu bolesti.

Dualizam, antiteza, to je pokretni, strasni, dijalektički, oštroumni princip. Duh je isto što i podela sveta u dva neprijateljska tabora. („Čarobni breg”)

Tako se i rat prikazuje kao produkt sukoba između dva tajna društva, dve ideologije koje uopšte nisu tako različite kako se na prvi pogled čine, što se u romanu i vidi, jer se stavovi njihova dva predstavnika, Setembrinija i Nafte, prepliću i često je teško prepoznati koji od njih dvojice govori. Smisao njihovog sukoba možda i nije ideološki, već čisto praktični. Borba za vlast. Nafta otvoreno govori o neophodnosti rata, čak i strahovitog terora, jer je on, po njemu, neophodan radi čovečanstva: „…. Grgurove su reči:

Proklet da je čovek koji neće da okrvavi svoj mač… Proleterijat je prihvatio Grgurovo delo, u njemu je obnovljena Grgurova revnosna služba bogu i on, kao ni veliki papa, neće smeti da zaustavi svoju ruku pred krvoprolićem. Njegov zadatak je da uspostavi teror radi spasa sveta i da postigne Spasiteljev cilj: život u bogu, bez države i bez klasnih razlika. („Čarobni breg”)

Već je naveden citat iz romana u kojem Setembrini otvoreno podseća Hansa Kastorpa da ga se seti ukoliko uskoro dođe do nemira u nekim državama, čime sasvim jasno ukazuje na umešanost njegovog tajnog društva u krojenje svetske politike.

Davos Platz mit Schatzalp um ca. 1903

Duša Hansa Kastorpa nalazi se na razmeđu između ove dve struje, podeljen i razjedinjen, pokušava da spozna šta je istina i da li ju je moguće spoznati. Da li je čovek uopšte skrojen da bi spoznao istinu i ako jeste, može li do nje prodreti kroz izmaglicu laži kojom ga okružuju? „Čovek je u životnoj opasnosti – đavo i desno i levo, kako do đavola da se izvuče.” („Čarobni breg”) A kada Hansova velika ljubav, udata madam Šoša („U dahu kojim ga je okrznula prolazeći, on stoji, lud od sreće koji mu stvara taj susret, a i zato što je jedna reč iz njenih usta… bila upućena direktno njemu”), koja veoma malo vremena provodi kod kuće, već se uglavnom leči po evropskim sanatorijumama, iako, zapravo, ne boluje u pravom smislu te reči, ni od čega, već je njeno lutanje samo simbolično prikazana potraga na nečim, za smislom koji joj stalno izmiče, kada ona zauvek ode iz sanatorijuma u Davosu, ostavljajući mu kao jedinu uspomenu malu, uokvirenu staklenu pločicu, koju je trebalo držati prema svetlosti da bi se na njoj nešto videlo – zapravo, rendgentski snimak njenog stomaka – Hans Kastorp gubi sve iluzije i odlazi kao dobrovoljac u rat. Nije on ništa spoznao, nije se transformisao, kako to uobičajeno sugerišu u recenzijama! Pa kakva je to spoznaja, rešiti da idete da ubijate druge ljude?! Ne, on je prosto pao u depresiju, stigao do krajnje granice svojih mogućnosti i rešio da na najprihvatljiviji način okonča svoj život. On se predaje i vraća u ravnicu, gde doživljava sudbinu kao i svi ljudi koji teže višem duhovnom životu ali ostaju zarobljeni u ovom svetu: „Sumrak, kiša i prljavština, požarno crvenilo mutnog neba koje neprestano bruji od teške grmljavine. Vlažni vazduh je ispunjen i iskidan oštrom pesmom, besnim urlanjem kao da liju svi psi pakla, urlanje koje se svršava rasprskavanjem, šikljanjem, lomljenjem i požarom, ječanjem i kricima, treštenjem truba koje samo što ne prsnu, i udaranjem doboša koji sve brže i brže daju znak za juriš… To je ravnica, to je rat.” („Čarobni breg”)

Hans Kastorp je bio samo još jedan u nizu zanesenjaka, koji su živeli u iluziji da je moguće otkriti istinu, postići neki viši život i ostvarti savršenu i čistu ljubav.

Avanture krvi i duha, koje su tvoju jednostavnost uzdigle, dopustile su ti da u duhu proživiš ono što fizički po svoj prilici nećeš preživeti. Nailazili su trenuci kad si zamišljao da vladaš i kad ti je iz smrti i telesnog sladostrašća san o ljubavi zagrevao dušu. Da li će se i iz ove svetske svečanosti u čast smrti, iz ove opake grozničave vatre koja sad svuda unaokolo zahvata večernje nebo, takođe jednom uzdići ljubav? („Čarobni breg”)

589-1

1929. godine Tomas Man je dobio Nobelovu nagradu za književnost, za roman „Budenbrokovi”. Sada, već kao transformisani demokrata, pobornik Vajmarske republike, kao čovek koji se odrekao ideologije od pre Prvog svetskog rata, Man dobro uočava sve opasnosti nacizma i zato sve više istupa u javnosti protiv njega.

Početkom 1930-tih, Man je objavio javni „Apel zdravom razumu”, pokušavajući da upozori javnost na ogromnu pretnju koju predstavlja nacizam, ali glas razuma u opštem ludilu je kao glas vapijućeg u pustinji. 30. januara 1933. godine predsednik Nemačke, feldmaršal Paul fon Hindenburg, imenovao je Adolfa Hitlera za kancelara. Tomas Man je već u februara iste godine krenuo u jedno od svojih putovanja Evropom, želeći da održi predavanja u Amsterdamu, Briselu i Parizu, ali se više nikad nije vratio. Uskoro su mu nacisti oduzeli nemačko državljanstvo i zabranili knjige, a univerzitet u Bonu mu je oduzeo počasni doktorat koji mu je dodeljen posle Prvog svetskog rata.

Do 1938. godine živeo je u Švajcarskoj, a onda se sa ženom preselio u Sjedinjene američke države, gde će i ostati do kraja Drugog svetskog rata. Tokom rata njegov život bio je prepun aktivnosti: aktivno je pomagao izbeglicama iz Evrope; služio je kao konsultant o nemačkoj književnosti pri Kongresnoj biblioteci; držao predavanja u mnogim američkim gradovima i apelovao na nemački narod preko britanskog radia BBC.

1943. godine umro je jedan od najvećih svetskih naučnika, Nikola Tesla, Sovjetska Crvena armija je pobedom kod Staljingrada prisilila nemačku Šestu armiju na kapitulaciju i time izvojevala jednu od presudnih bitaka tokom Drugog svetskog rata, a Tomas Man je objavio četvorotomno delo na kojem je radio preko deset godina, „Josif i njegova braća”. Sažeto posmatrano, Man u ovom delu tumači staru biblijsku priču kao arhetipsku priču o naprednom pojedincu unutar zajednice, kojeg zajednica izopštava da bi mu se posle obratila kao jedinom spasitelju. Iako je ovo delo zasnovano na naučnoj studiji i istoriji, ovo nije istorijski roman, delo je prožeto ironijom i humorom, svešću o nužnosti modernizacije. Man je želeo da napiše mit svoga vremena i podstakne svoju generaciju u veri u moć ljudske kreativnosti i intelekta.

ws19-b41048-20070313132644-g

1947. godine objavio je „Doktora Fausta”. Ovo je duboko pesimistična knjiga, jetka optužba njegove nekadašnje domovine, koja je, poput dr Fausta, napravila pakt s đavolom. U ovoj fikcijskoj biografiji Man piše o umetniku, nemačkom kompozitoru Adrian Leverkuhn-u – pošto je muzika, po Manovom mišljenju, umetnost najbliža dekadenciji, bolesti i smrti. Usamljeni, otuđeni junak romana, govori o iskustvima svoga vremena kroz muziku, a priča o kompozitoru je priča o nemačkoj kulturi u dekadama pre Drugog svetskog rata, preciznije, priča o kolapsu tradicionalnog humanizma i pobede mešavine sofisticiranog nihilizma i varvarskog primitivizma.

Manov stil je pomalo kitnjast, karakterističan po obilju podataka, ironičnom humoru i parodiranju; njegova kompozicija je suptilna i na mnogo nivoa, fantastično realistična na jednom nivou, a ipak, nosi u sebi duboki simbolički smisao. Njegovim delima nedostaje jednostavnost, te stoga i nisu za svakog čitaoca.

1952. godine Man se sa suprugom vraća u Evropu, u Švajcarsku, nastavljajući život u selu kraj Ciriha, u kojem je živeo u periodu pre Drugog svetskog rata.

einst_24

1955. godine odlukom saveznika, Savezna Republika Nemačka ponovo je dobila suverenitet, 18. aprila umro je Albert Ajnštajn, a nedugo za njim, 12. avgusta, dva meseca nakon proslave 80. rođendana, umro je i Tomas Man.

attraction_lith3

U oblast njegovih studija oduvek su spadali oni tamni i prostrani predeli ljudske duše koji se naziva podsvest, premda bi bilo bolje rečeno nadsvest, pošto iz tih sfera dopire na mahove neko znanje koje daleko prevazilazi svesna znanja pojedinca i navodi na misao da bi mogli postojati neki odnosi i veza između najnižih, tamnih regiona pojedinačne duše i jedne sveznajuće univerzalne duše. („Čarobni breg”)

Dragan Matić

4 komentara na tekst Čarobni breg – simfonija smrti i života

  1. Amika

    19/01/2010 at 22:17

    Odlično, toliko dobro da sam krenuo da tražim ko je Dragan Matić? Jedini zaključak je da je to jedno od najčešćih imena i prezimena, od zastavnika koji je oborio oba USA aviona 1999, do direktora Arhiva Slovenije…

    ČB tumačen iznutra, sa polazištem iz romana i zapažanjima koja su potvrdila većinu mojih konstatacija u komentaru povodom prethodnog teksta. Osnov za bilo kakvo ozbiljnije razmatranje Čarobnog brega.

    Tekst snimam, PULSE pohvaljujem (gazdaricu posebno) i osećam se kao da sam ponovo, na brzaka, pročitao Čarobni breg.

  2. Maslacak

    21/11/2012 at 22:47

    Ovaj tekst se pojavljuje u udzbenicima za srpski jezik i knjizevnost. Sjecam ga se vrlo dobro. 🙂

  3. Maslacak

    21/11/2012 at 22:48

    Iz srednje skole, da dodam..

  4. jadranka matk.

    28/11/2015 at 19:19

    Bez obzira odakle je KAO podsijetnik vrijedi

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *