Čarobni breg – Tomas Man

Celokupan rad i stvaralaštvo Tomasa Mana nezaobilazan je deo nemačke proze i književnosti. S pravom se može reći da on spada u jedne od najznačajnijih pisaca savremenog doba, ne samo po obimu i broju knjiga koje je objavio, već i po suštini misli i ideja kojima je oblikovao svoj književni svet. Jedna od njegovih najpoznatijih dela su “Budenbrokovi”, “Doktor Faustus”, “Josif i njegova braća” i dr. Godine 1924. objavio je svoj čuveni roman “Čarobni breg”.

Glavni protagonista romana “Čarobni breg” je Hans Kastorp, mladić od svoje 23 godine, rodom iz Hamburga, student parobrodstva i budući inženjer, koji jednog dana odlučuje da poseti svog bolesnog rođaka Joahima koji se nalazi na lečenju u sanatorijumu “Berghof”, na vrhu jednog brda, iznad Davosa, malog mesta u Švajcarskoj. Ta poseta od tri nedelje, koliko je sam junak isplanirao da bude sa rođakom, produžila se iznenada na neodređeno vreme jer se Hans Kastorp u međuvremenu razboleo. Tako počinje njegov dug boravak u planini, koji je u suštini teško prepričati. Upoznaje se sa drugim bolesnicima, sa dr Krokovskim i upravnikom Berensom, čak se i zaljubljuje u jednu mladu gospođicu, Ruskinju Klavdiju Šoša, kojoj, posle dugo kolebanja i snebivanja, uspeva da izjavi ljubav. Ona postaje predmet njegovih snova i razmišljanja. U početku mu je bilo teško da se odvoji od gradskog života i “aklimatizuje” ne samo na nov ambijent već i na nove, drugačije ljude, ali taj nedostatak je postepeno iščezavao. Tako se Hans Kastorp upoznao i sa dva gospodina, takođe bolesnika, koji se u sanatorijumu nalaze na lečenju.

Joahim ga je prvo upoznao sa Italijanom Lodovikom Setembrinijem, književnikom, a kasnije ga je sam Setembrini upoznao i sa svojim poznanikom Leom Naftom. Suština romana leži upravo u uticaju koji ta dva čoveka, te dve nezaobilazne i jedinstvene ličnosti ovog dela, vrše na inteligentnog i razboritog Kastorpa. Setembrini je književnik, humanista, član “Međunarodne lige za napredak čovečanstva”, čovek koji život i svet posmatra iz jednog vedrog i ugla punog nade. On smatra da tehnologija i moderno doba moraju da rade u interesu čitavog čovečanstva, da ga duhovno unapređuju, ispunjavaju. Smatra da bez humanizma, u čijem je središtu čovek, i književnosti, umetnosti lepog pisanja ne bi bilo ni – civilizacije. On se intenzivno interesuje za politička zbivanja u Evropi ali i svetu, i nastoji da osnuje “demokratsku republiku sveta”.

Nasuprot takvom “optimisti” i čoveku antropocentričnog shvatanja, stoji njegov dugogodišnji poznanik Leo Nafta, bivši jezuit i crkveni velikodostojnik koji Setembrinija smatra “obrazovanim i pametnim gospodinom”, ali u potpunosti negira i odbacuje njegove tvrdnje o lepom životu, humanosti i civilizaciji. Nafta je zastupnik konzervatizma i jednog tzv. “mračnijeg” pogleda na svet. On smatra da se nekada ne može doći do ostvarenja neke ideje bez prolivanja krvi ili pak, terorom. Man je u Naftinom liku otelotvorio ideju dogmatizma i totalitarizma. Tako veliki deo romana obiluje zanimljivim i ozbiljnim raspravama i polemikama dvojice intelektualaca. Te mnogobrojne rasprave na kraju kulminiraju Naftovim predlogom da Setembrinija izazove na oružani dvoboj. Taj dvoboj bio je okončan tako što Setembrini nije imao srca da puca u svog prijatelja, a Nafta je opet, sebi pucao u glavu što predstavlja duhovnu i moralnu propast svake tiranije.

I Setembrini i Nafta svesno pokušavaju da ovladaju Kastorpovom dušom. I jedan i drugi žele da na njega, kao mladog i još neiskusnog čoveka, ostave jak utisak. Obojica žele da ga pridobiju idejama i stavovima protiv onog drugog. Obojica žele da se prikažu kao odlični pedagozi. Međutim, kakvi god bili, ni Setembrini, a ni Nafta ne bi mogli da funkcionišu jedan bez drugog. Koliko god se međusobno svađali i „pljuvali“, to sve više pojačava njihovu želju za raspravom i polemikom. To je uzročno – posledična veza. Oni su u isto vreme i prijatelji, ali i žestoki suparnici. Prijatelji su jer bi obojici bilo krivo da nema onog drugog, a suparnici jer se ne slažu skoro ni u čemu. Prepirke koje njih dvojica vode simbolički predstavljaju suprotnost između života i smrti, zdravlja i bolesti, slobode i ropstva, humanizma i terora, duha i tela i sl. Mada te prepirke sadrže sve ono na šta čovek nailazi u stvarnom, “realnom” svetu, one ipak, kao takve, nisu svojstvene ljudima dole, u “ravnici”. Hans Kastorp je pametan, oprezan i dobrodušan mladić koji ne pada ni pod čiji uticaj. Setembrinija podržava zbog ideje humanizma, a za Naftina razmišljanja smatra da često deluju ubedljivije.

Razlika između Setembrinijevih i Naftinih pogleda na svet, u neku ruku se ogleda i na primeru suprotnosti između “ravnice” iz koje je Kastorp potekao i “brega” na koji je došao. Odatle potiče Manova “filozofija vremena”. Tako Joahim svome rođaku, pošto je on pristigao iz Hamburga, objašnjava kako “tri nedelje u ravnici prolaze na bregu kao jedan dan”. Vreme odigrava ključnu ulogu u Manovom romanu. Ono što se nekome čini jako dugo, to je u stvari, trajalo samo kratko i obrnuto. To govori o protivrečnosti dva sveta. O tome kako se isti ljudi u dve sredine ponašaju sasvim različito. O tome kako isto vreme u dva sveta protiče drugačije. O tome kako se drugačije poima prolaznost života.

Pisac je za mesto događanja cele priče uzeo sanatorijum. A šta je sanatorijum drugo nego simbol izolovanosti? Jednog sveta koji je potpuno odvojen od čitavog čovečanstva, čitave „ravnice“. To je mesto u kojem su ljudi pronašli svoj zajednički jezik i u kome oni žive pod određenim pravilima. Suprotnost ta dva sveta može simbolično da predstavlja razliku između teorije i prakse. Sve ono o čemu se govori na bregu, razmišlja, filozofira i diskutuje, to se, na neki način, ostvari u ravnici. “Čarobni breg” je po prirodi dijalektičan i slojevit roman. Glavni junak se nalazi između različitih vrsta suprotnosti: od rasprava koje dva učenjaka vode među sobom, do toga da je on civil, a njegov brat Joahim vojnik. Od toga da se susreo sa Setembrinijem i Naftom koji neprestano raspravljaju, do Holanđanina Menera Peperkorna, čoveka punog životne energije, takođe bolesnika, koji ne govori puno, ali ostavlja nesvakidašnji utisak na onoga ko ga sretne (ogromne je građe, širokih pleća i grudi, pravi div).

Sve to jako utiče na Hansa Kastorpa: i Naftino i Peperkornovo samoubistvo, i tajanstvena gospođa Šoša koja u njemu budi najskrivenija osećanja (zbog njegovog druga iz mladosti Hipea) i čini ga emotivcem. On ima utisak kao da se ništa od toga na takav način ne bi dogodilo u “ravnici” iz koje je došao. Na kraju romana, on odlazi u rat pevajući i gine poput mnogih drugih mladića njegovih godina.

Taj „silazak“ sa brega u ravnicu je ključan. Nije lako, posle sedam godina provedenih gore, odjednom spustiti se u ravnicu slobodnom voljom. To znači prekinuti vezu sa jednim svetom i ponovo se osećati nesigurnim i nestabilnim. Jer, niko ko ode na taj “čarobni breg” više nema želju da se vrati “dole”. Valjda zato što to “dole” sada za te ljude “gore” predstavlja nešto strano, nedokučivo, bledo. Breg je uzvišeno mesto, mesto sa kojeg ljudi odlaze ne samo zdraviji nego i “duhovno preporođeni”.

Veoma je važno da se čovek jednoj knjizi vraća više puta. Svaki put otkrije nešto novo i zanimljivo. Ako ništa novo ne otkrije, možda je drugačije doživi nego prethodnog puta. Verovatno je tako i sa “Čarobnim bregom”, knjigom koja obiluje pitanjima i nedoumicama postavljenim iz jedne čudne sredine i atmosfere.

Konstantin Dragaš

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E

  Čarobni breg, Feljtoni, Književnost, Tomas Man