Ulogujte se / Kreirajte profil

Čarobni breg – Tomas Man

ws19-b13151-20050312124940-g Celokupan rad i stvaralaštvo Tomasa Mana nezaobilazan je deo nemačke proze i književnosti. S pravom se može reći da on spada u jedne od najznačajnijih pisaca savremenog doba, ne samo po obimu i broju knjiga koje je objavio, već i po suštini misli i ideja kojima je oblikovao svoj književni svet. Jedna od njegovih najpoznatijih dela su “Budenbrokovi”, “Doktor Faustus”, “Josif i njegova braća” i dr. Godine 1924. objavio je svoj čuveni roman “Čarobni breg”. 9780679772873 Glavni protagonista romana “Čarobni breg” je Hans Kastorp, mladić od svoje 23 godine, rodom iz Hamburga, student parobrodstva i budući inženjer, koji jednog dana odlučuje da poseti svog bolesnog rođaka Joahima koji se nalazi na lečenju u sanatorijumu “Berghof”, na vrhu jednog brda, iznad Davosa, malog mesta u Švajcarskoj. Ta poseta od tri nedelje, koliko je sam junak isplanirao da bude sa rođakom, produžila se iznenada na neodređeno vreme jer se Hans Kastorp u međuvremenu razboleo. Tako počinje njegov dug boravak u planini, koji je u suštini teško prepričati. Upoznaje se sa drugim bolesnicima, sa dr Krokovskim i upravnikom Berensom, čak se i zaljubljuje u jednu mladu gospođicu, Ruskinju Klavdiju Šoša, kojoj, posle dugo kolebanja i snebivanja, uspeva da izjavi ljubav. Ona postaje predmet njegovih snova i razmišljanja. U početku mu je bilo teško da se odvoji od gradskog života i “aklimatizuje” ne samo na nov ambijent već i na nove, drugačije ljude, ali taj nedostatak je postepeno iščezavao. Tako se Hans Kastorp upoznao i sa dva gospodina, takođe bolesnika, koji se u sanatorijumu nalaze na lečenju.

Luftbild_Davos

Joahim ga je prvo upoznao sa Italijanom Lodovikom Setembrinijem, književnikom, a kasnije ga je sam Setembrini upoznao i sa svojim poznanikom Leom Naftom. Suština romana leži upravo u uticaju koji ta dva čoveka, te dve nezaobilazne i jedinstvene ličnosti ovog dela, vrše na inteligentnog i razboritog Kastorpa. ws19-b149-20030909203907-w Setembrini je književnik, humanista, član “Međunarodne lige za napredak čovečanstva”, čovek koji život i svet posmatra iz jednog vedrog i ugla punog nade. On smatra da tehnologija i moderno doba moraju da rade u interesu čitavog čovečanstva, da ga duhovno unapređuju, ispunjavaju. Smatra da bez humanizma, u čijem je središtu čovek, i književnosti, umetnosti lepog pisanja ne bi bilo ni – civilizacije. On se intenzivno interesuje za politička zbivanja u Evropi ali i svetu, i nastoji da osnuje “demokratsku republiku sveta”. ws19-b273-20031007125531-g Nasuprot takvom “optimisti” i čoveku antropocentričnog shvatanja, stoji njegov dugogodišnji poznanik Leo Nafta, bivši jezuit i crkveni velikodostojnik koji Setembrinija smatra “obrazovanim i pametnim gospodinom”, ali u potpunosti negira i odbacuje njegove tvrdnje o lepom životu, humanosti i civilizaciji. Nafta je zastupnik konzervatizma i jednog tzv. “mračnijeg” pogleda na svet. On smatra da se nekada ne može doći do ostvarenja neke ideje bez prolivanja krvi ili pak, terorom. Man je u Naftinom liku otelotvorio ideju dogmatizma i totalitarizma. Tako veliki deo romana obiluje zanimljivim i ozbiljnim raspravama i polemikama dvojice intelektualaca. Te mnogobrojne rasprave na kraju kulminiraju Naftovim predlogom da Setembrinija izazove na oružani dvoboj. Taj dvoboj bio je okončan tako što Setembrini nije imao srca da puca u svog prijatelja, a Nafta je opet, sebi pucao u glavu što predstavlja duhovnu i moralnu propast svake tiranije. ws19-b243-20030920043300-g I Setembrini i Nafta svesno pokušavaju da ovladaju Kastorpovom dušom. I jedan i drugi žele da na njega, kao mladog i još neiskusnog čoveka, ostave jak utisak. Obojica žele da ga pridobiju idejama i stavovima protiv onog drugog. Obojica žele da se prikažu kao odlični pedagozi. Međutim, kakvi god bili, ni Setembrini, a ni Nafta ne bi mogli da funkcionišu jedan bez drugog. Koliko god se međusobno svađali i „pljuvali“, to sve više pojačava njihovu želju za raspravom i polemikom. To je uzročno – posledična veza. Oni su u isto vreme i prijatelji, ali i žestoki suparnici. Prijatelji su jer bi obojici bilo krivo da nema onog drugog, a suparnici jer se ne slažu skoro ni u čemu. Prepirke koje njih dvojica vode simbolički predstavljaju suprotnost između života i smrti, zdravlja i bolesti, slobode i ropstva, humanizma i terora, duha i tela i sl. Mada te prepirke sadrže sve ono na šta čovek nailazi u stvarnom, “realnom” svetu, one ipak, kao takve, nisu svojstvene ljudima dole, u “ravnici”. Hans Kastorp je pametan, oprezan i dobrodušan mladić koji ne pada ni pod čiji uticaj. Setembrinija podržava zbog ideje humanizma, a za Naftina razmišljanja smatra da često deluju ubedljivije.

Loggia301a1600

Razlika između Setembrinijevih i Naftinih pogleda na svet, u neku ruku se ogleda i na primeru suprotnosti između “ravnice” iz koje je Kastorp potekao i “brega” na koji je došao. Odatle potiče Manova “filozofija vremena”. Tako Joahim svome rođaku, pošto je on pristigao iz Hamburga, objašnjava kako “tri nedelje u ravnici prolaze na bregu kao jedan dan”. Vreme odigrava ključnu ulogu u Manovom romanu. Ono što se nekome čini jako dugo, to je u stvari, trajalo samo kratko i obrnuto. To govori o protivrečnosti dva sveta. O tome kako se isti ljudi u dve sredine ponašaju sasvim različito. O tome kako isto vreme u dva sveta protiče drugačije. O tome kako se drugačije poima prolaznost života. ws19-b1390-20031226114237-g Pisac je za mesto događanja cele priče uzeo sanatorijum. A šta je sanatorijum drugo nego simbol izolovanosti? Jednog sveta koji je potpuno odvojen od čitavog čovečanstva, čitave „ravnice“. To je mesto u kojem su ljudi pronašli svoj zajednički jezik i u kome oni žive pod određenim pravilima. Suprotnost ta dva sveta može simbolično da predstavlja razliku između teorije i prakse. Sve ono o čemu se govori na bregu, razmišlja, filozofira i diskutuje, to se, na neki način, ostvari u ravnici. “Čarobni breg” je po prirodi dijalektičan i slojevit roman. Glavni junak se nalazi između različitih vrsta suprotnosti: od rasprava koje dva učenjaka vode među sobom, do toga da je on civil, a njegov brat Joahim vojnik. Od toga da se susreo sa Setembrinijem i Naftom koji neprestano raspravljaju, do Holanđanina Menera Peperkorna, čoveka punog životne energije, takođe bolesnika, koji ne govori puno, ali ostavlja nesvakidašnji utisak na onoga ko ga sretne (ogromne je građe, širokih pleća i grudi, pravi div). ws19-b1392-20031226114521-w

Sve to jako utiče na Hansa Kastorpa: i Naftino i Peperkornovo samoubistvo, i tajanstvena gospođa Šoša koja u njemu budi najskrivenija osećanja (zbog njegovog druga iz mladosti Hipea) i čini ga emotivcem. On ima utisak kao da se ništa od toga na takav način ne bi dogodilo u “ravnici” iz koje je došao. Na kraju romana, on odlazi u rat pevajući i gine poput mnogih drugih mladića njegovih godina.

ws19-b155-20030909210355-g

Taj „silazak“ sa brega u ravnicu je ključan. Nije lako, posle sedam godina provedenih gore, odjednom spustiti se u ravnicu slobodnom voljom. To znači prekinuti vezu sa jednim svetom i ponovo se osećati nesigurnim i nestabilnim. Jer, niko ko ode na taj “čarobni breg” više nema želju da se vrati “dole”. Valjda zato što to “dole” sada za te ljude “gore” predstavlja nešto strano, nedokučivo, bledo. Breg je uzvišeno mesto, mesto sa kojeg ljudi odlaze ne samo zdraviji nego i “duhovno preporođeni”.

13_g_thomas_mann

Veoma je važno da se čovek jednoj knjizi vraća više puta. Svaki put otkrije nešto novo i zanimljivo. Ako ništa novo ne otkrije, možda je drugačije doživi nego prethodnog puta. Verovatno je tako i sa “Čarobnim bregom”, knjigom koja obiluje pitanjima i nedoumicama postavljenim iz jedne čudne sredine i atmosfere.

Konstantin Dragaš

5 komentara na tekst Čarobni breg – Tomas Man

  1. Snezana Moracic

    13/01/2010 at 12:04

    “…Telo, ljubav, smrt – to troje čine samo jedno. Jer telo je bolest i požuda, a ono nam donosi smrt. Da, oboje je puteno, i ljubav i smrt, i u tome je njihov užas i njihova magija … O, čarobna organska lepoto, koja se ne sastojiš ni iz uljane boje ni iz kamena, već iz materije žive i raspadljive, pune grozničave tajne života i truljenja.“

    Šoša nije moj najomiljeniji ženski lik u literaturi, ali priznajem, sa svakim treskom vratima vraćala me je iz one mučne i bolesne atmosfere, onako iscrpljenu, u realnost.

    evo malo muzicke pozadine, andjeoskog Shuberta
    http://www.youtube.com/watch?v=zC7gEVSgf9k

  2. Amika

    15/01/2010 at 00:23

    “…a Nafta je opet, sebi pucao u glavu što predstavlja duhovnu i moralnu propast svake tiranije.”

    Nije “tiranije” već fanatizma, isključivosti jedne Nadideje. Nafta puca sebi u glavu da bi dokazao da krv i smrt uvek sve prekrivaju. On kao predstavnik te ideje fanatički dokazuje da ona uvek pobedjuje i da je kraj i početak svega.

    Kasnije, u Staljinovim čistkama, imali smo opet “Nafte” koji su prihvatali sve lažne optužbe protiv sebe da bi Nadideja pobedila. Oni su, u prenosnom smislu, pucali sebi u glavu

    Madam Šoša je mnogo kompleksnija ličnost, a njeno poklanjanje rengentskog snimka umesto slike je izvanredno rešenje Velikog Mana – negde sam video da je to početak virtuelne ere.

    U atmosferi romana, nizu detalja, broju stolova, stolica, rasporedima, kontrasnim parovima ličnosti, odnosu prema vremenu i prostoru ima toliko simboliike da se ona ne može u celini pohvatati.

    Žika Pavlović u jednom intervjuu je naveo citat iz Čarobnog brega zbog koga se okrenuo filmu i književnosti (ne slikarstvu, čini mi se) jer oni mogu da iskažu “Manovo vreme koje se kreće”…

  3. Amika

    15/01/2010 at 00:33

    Fotosi su izvanredni, u nekim segmentima bolji od teksta. O Manu je teško pisati jer Čarobni breg zahvata svo naše životno i čitateljsko iskustvo i povremeno ga nadmašuje.

  4. Snezana Moracic

    15/01/2010 at 11:57

    jeste, jeste, miko…napokon si se uključio na kratko.
    čarobni breg se čita ćutke, u groznici i agoniji , pa se onda lečiš mesecima, opet ćutke.

    upravo u tome je i ta ‘čarobnost’, u tim individualnim agonijama.

  5. Katarina Ristić Aglaja

    06/12/2015 at 00:19

    Sprega Lepote i Smrti kod Tomasa Mana je lajt-motiv; posebno – u ovom romanu – naglašen je upliv vatrenog daha mislećeg pobunjenika spram tiranije građanskog kodeksa i to sred ledene osame ničeanskog visinskog plesača (darodavno obolelog, jer iz-mase-izmaknutog) u mozaik prestabilisane harmonije – koga simbolizuje upravo vrhunska estetika životnog stila građanske klase tog doba koja je bila lišena dodatnog praznog prostora samorefleksije subjekta, koga glavni junak pronalazi tek u sanatorijumu na snegovitom Devosu…

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *