Ceca – naše ogledalo

Svedoci smo pogodbe jedne pevačice, optužene za ordinarni kriminal i pravosudnog vrha jedne države. Ta se pevačica maže uljem pokajanja u jednoj pravoslavnoj crkvi, i dok mediji to mazanje prate kao što prate pornografske performanse , vrhovi srpskog pravosuđa sa tom pevačicom? prave dil onako kako to čine suprostavljene bande u filmovima o mafiji. A Crkva ćuti. Jednom će se svi oni mazati uljem iz tog istog bureta da bi zamazali oči i Bogu i sopstvenom narodu.

Kada bi u toj Crkvi postojao kakav viši znak savesti ona bi našla načina da se protiv ove sramne ujdurme ogradi. Kad bi u celom državnom vrhu postojao ijedan do kraja savesni pojedinac, bio on na pročelju ili u začelju nacionalne predvodnice i on bi se oglasio.

Meni se sve to gadi, ne bih se začudio kada bi se neko, ponižen i nad ovime zgađen, spalio ili obesio. Volim da kuvam ali na tom ulju neću ni kajganu do kraja života pripraviti. Dok Srbija zatvara muzeje i nacionalne biblioteke, ona za sopstvenu istoriju podiže muzeje grešnika i grešnosti, gradi muzej srama u kojem će biti izložene mnoge državne institucije, sudstvo, nakaradno maskirani “predstavnici naroda” u svim svojim kameleonskim varijantama, nacionalne kulturne i duhovne institucije, trosmisleno moralne palate od slonove kosti ala SANU i druge čije ih ćutanje u ovakvim trenucima podiže na stepen najvišeg greha.

Pojedinci od ugleda, bilo da su umetnici, vrhunski ljudi od nauke, uvaženi duhovnici i svi drugi na takozvanom vrhu, uporni ćutači, mutavci nad mutavcima, biće izloženi u posebnim vitrinama. Njihovo ćutanje daleko je sramnije i razornije od ćutanja i ponašanja institucijama pod čijim se planovima kriju, bilo da su pesnici, episkopi, predstavnici svojih partijskih i esnafskih udruženja.

Uzaludno je što postoji more anaonimnih pojedinaca koji čestito misle, kojima je sve ovo nedvosmisleno i bolno jasno, koji nisu pod plaštom prostitucuionalizovanih institucija. Svi bi oni napisali i rekli isto ovo o čemu ja sada govorim ali reči sa tih nemih narodnih tribina odlaze u vetar. Iz tog vetra navodim reči nepoznate žene koju sam u prolazu čuo:”Kad bi neko dvorac te pevaljke mogao da iscedi iz njega bi potekla krv!”

Između žene na ulici i takvih kao ona, i nas vajno proslavljenih i poznatih, postoji ambis, most premostiv uz veliku cenu. Da bi se preko tog mosta prešlo treba za sobom ostaviti hrabrost, otvorenost, svaku pripadnost i svaku zavisnost, svaki lični interes, osloboditi se svakog zazora i progovoriti jezikom kojim ljudi govore kada shvate da im je došao kraj, kada im postane jasno da su njihove ispovedne reči poslednje koje će izgovoriti.

Šta je to što ih je sprečavalo da tako govore onda kada su ih svi slušali i kada su ih mogli poslušati? Kakav je to strah u njima bio koji ih je sprečavao da svoje najslobodnije misli saopšte drugima, da javno kažu ono što je bilo u njihovoj dubljoj sopstvenosti, na samom izvoru njihove svesti? Jer, sve ono što govorimo i o čemu govorimo u tolikoj je meri daleko od tog izvora svesti da mi se čini da smo svi mi, kada smo javno i kada smo pred svima, samo falsifikati sami sebe.

U takvom duhovnom i i moralnom ambijentu zlo se plodi geometrijskom progresijom. I dok se kod nas velikodušno otvaraju vrata crkve da bi se dotična zabavljačica zaluđenih narodnih masa pomazala uljem kako bi zamazala oči pravdi, nedaleko od nas, u Italiji, narod na kesama sa jeftinijim brašnom može pročitati tekst: “Ovo je za vas kupljeno novcem od rasprodate imovine italijanskih kriminalaca”

Arsenije Jovanović, reditelj

Tekstovi o društvu na portalu P.U.L.S.E

  Društvo