Ulogujte se / Kreirajte profil

Čekajući vreme (In Limbo)

Silom povukavši proto-misli nazad na površinu, povratio sam pažnju u pravom času.

Sada će, dakle, otpočeti sa pitanjima. Ništa me nije izbacivalo iz takta u toj meri kao taj nepotrebni formalizam, ustanovljen valjda u jalovom umu nekog uskogrudog birokrate.

Nisu bili svesni problema nemoguće imaginacije. U redu, znam, kao deo našeg duhovnog prenatalnog treninga i podučavanje shematskom spoju vremena je bilo smisleno, ali ipak previše za naše još nestvoreno tkanje. Bio je ovo, ako smem da upotrebim zgodnu alegoriju, obred ekvivalentan veštačkoj selekciji novorođenčadi u jednom od drevnih gradova civilizacije kojoj ću i zvanično pripadati…Za nekoliko godina, vekova ili milenijuma, nije ni važno. U ovom stadijumu, vreme je imalo posve drugačiji smisao i važnost.

67102_1668962476768_5360317_n

Tonom lišenim svake osujećenosti, gotovo usađenom u Ovde i Sada – jedini surogat postojanja koje nam je bilo na raspolaganju – pitanje je glasilo:

“Verujete li da slepilo nije prepreka za dobru odluku?”

Milioni i milioni nestvorenih duša zanjihaše se u unisonom ritmu struje sušte ogoljenosti pred izazovima koje nismo mogli naslutiti. Nismo ni umeli – kako postaviti pretpostavke bez imalo informacija? A informacije su nam bile od vitalne važnosti. Oni će nam objasniti kako da ih pribavimo.

“Vi niste slepi. Naprotiv. Sa početkom vaših egzistencija spoznaćete jedan od najnerešivijih apsurda te velike predstave na koju svi hrlimo. Sa svakim primljenim podatkom, obrađenim stimulusom, vaše znanje će rasti, a sa njim i sužetak uma. Pogleda, ako želite.”

149699_1601311985548_619450_n

Čemu žurba onda, pitao sam se. Istina, mnogi od nas nisu predviđeni za začeće ni za još nekoliko vekova te o žurbi nije moglo biti govora. Jedino što je narušavalo ovaj postojani tok tranzicije bile su povremene termalne oluje duša nestrpljivih da proberu svaki plod sa obećane trpeze čulne i saznanje eksplozije – što je bila svojevrsna knjiga o Utopiji o kojoj smo sanjarili čekajući, sa jezivom mirnoćom, vetrovito obitavajući na beskrajnim maslinastim poljanama Prabeskraja.

Ove sesije su bile spontani događaji. Pokušati da anticipiramo, rekli su nam, jedan je od temeljaca gotovo sviju karaktera vrste čiji smo budući nosioci (kažu da nas to odvaja od drugih vrsta, čije buduće duše, čuli smo, svoje stanište imaju daleko iza Silicijumskih planina, sakrivene od naše predsvesne požude). Čak i kolovođa, posebno uspešan snop elektrona, protona, pozitrona, miona i ostalog, prihvaćen kao takav jer se smatralo da će svoju fizičku formu zaslužiti kao potomak jednog od genijalnijih predstavnika vrste, nije skrivao apsolutnu tamu i neprobojan zid pred kojim bi se našao u tim situacijama.

Budućnost je bila jedina dimenzija koju smo mogli naslutiti pred nama – a čak je i ona bila tako razgnevljujuće daleka, osorna. Pred-dusi vekova koji su trebali uslediti mnogo nakon ovog na snazi, koji odbrojava poslednje trenutke stoleća znanih kao “dvadeseti”, iskazivali su neobičnu pomirenost sa vegetiranjem na ovom čvorištu sumnji, pretpostavki i čekanja. O, koliko samo čekanja! Premda “vegetiranje” nije pošteno upotrebiti kao izraz (nijedan od mirijada Nerođenih nije se osećao kao da ovde gubi vreme – a gde smo to, pa, mogli drugde da budemo?), sam mehanizam koji nas održava je zapanjujuće sličan procesu životnog ciklusa biljaka na tlu koje će nam svima jednom biti dom. Biohemija svesti je bila naša kalorična hrana i glavna ruda materije u kojoj smo bili zasađeni, rastući ka divovskoj struni energije, užarenoj ledenoj lopti, Prosleditelja u više nivoe i ravni za koje čvrsto držimo da su jedina tačka postojanja o kojoj može postojati sud i koja sudi o sebi samoj…

35121_1475126630993_4918528_n

“Znate, neće biti lako…Osećate talas pobune zbog čekanja u sebi zauzdan zahvalnošću što ćete se uopšte desiti. Ne znate kako da se osećate i kako da reagujete. Da li je posredi nepravda ili čin milosrđa. To će se, uostalom, ustanoviti tokom vašeg postojanja. Bespredmetno je raspravljati o kategorijama koje spadaju u moralne i kulturne okvire kojih ovde nema.

Upamtite, ipak, ovo: da se, po svedočenjima onih koji su se vratili nakon okončanja životnog ciklusa, i koji su jedini izvor podataka kojima raspolažemo, nikada više nećemo osetiti tako bliskim…bezbednim…bezbrižnim…divno lišeni traganja za smislom, kao sada. Jer, naša svrha je nama jasna. Postati. Dati pečat ovoj osnovnoj fazi rasta o kojoj prestajemo znati i najmanji detalj kada pređemo na drugu stranu. Tada se stvari komplikuju. I, ako je moguće porediti, dekonstruišu se, propadaju. A ipak, za tog propadanja, otkrićemo i sreću. Sreću i još hiljade njenih naličja u najraznovrsnijim oblicima jarosti.”

Zvuči li vam ovo kao pesimizam, negatorsko gledište na taj život kojim se dičite, tako značajno fluktuirajući udisaje i izdisaje dok upijate ovo svedočanstvo? Ne budite smešni. Mi ne postojimo i projektovani smo za vreme koje ne postoji. Mi ne znamo za loša ili dobra očekivanja. Mi ne očekujemo ništa. Čak ni od vas da se urazumite, jer upravo od stepena vašeg razuma zavise budućnosti u broju koji ne možete ni zamisliti. Indiferentni ka vremenu, ka vama, pa i nama, naša pasivnost je vaš najveći zalog. Mi smo u vašim mislima u onim retkim trenucima kada se služite već izgubljenom veštinom predosećaja. Vi postojite zbog Nas…

A mi…mi ćemo već doći.

541436_4978239766632_411758181_n
Za P.U.L.S.E: Andrej Vidović

CirclesSquared

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *