Quantcast

Ulogujte se / Kreirajte profil

Цео свет слави Бергмана

Jедини на свету који је рекао толико о људској психодрами, као Достојевски, јесте – Бергман”, рекао је пољски редитељ Кишловски, поводом филма „Крици и шапутања”. Слично су говорили и многи други о Ингмару Бергману (1918–2007), једном од најутицајнијих  редитеља свих времена и добитнику свих могућих награда, чију стогодишњицу рођења ће следеће године обележити цео свет. Куриозитет је и то да је прослава, у ствари, већ почела ове године, средином септембра – новом, америчком верзијом „Призора из брачног живота”, у режији Лив Улман.

Лив Улман и Ингмар Бергман 1968. године (Фото wikimedia)

Тако ће прослава трајати дуже од једне године и она представља и опште, званично признање целог света, а посебно родне Шведске. Занимљиво је и то што је прослава почела у Лондону, мада је познато да је великог Швеђанина, бар у почетку, формирала, углавном, француска филмска традиција.

Лив Улман је у Лондон допутовала као редитељка нове, америчке верзије „Призора из брачног живота”. И, свакако, не само због тога. Њен топли, лични осврт на Бергманово стварање дирнуо је све и био, како је то рекла новинарка Хелен Линдблан „стартни сигнал за једну свеопшту презентацију Бергманове године која ће се обележавати широм света”. Уједно, то је и посебно признање понекад оспоравном Бергману да је централна личност европске и светске културе.

Један од спектакуларнијих догађаја биће и позоришна представа по аутобиографском роману Лин Улман, кћерке Лив Улман и Ингмара Бергмана. То је прича о једном брачном пару, који веома личи на њене родитеље, а режираће га једна од Бергманових фавориткиња Пернила Аугуст. Свакако не случајно, представа ће бити изведена у Краљевском драмском позоришту у Стокхолму, за које је Бергман говорио да су његове жиле куцавице „срасле са тим уклетим местом. Сваки зид ми шапуће или довикује нешто. Сва та снага, игра, све те снажне личности које су радиле ту и које срећем по овим мрачним ходницима”.

И Лив Улман је емотивна.

„Тешко ми је да то замислим”, каже. „Моја кћерка је написала један фантастичан роман, али ако човек о њему говори као о биографији, не може а да не осећа известан бол”.

Пошто је успомена на Ингмара Бергмана жива у целом свету, планирају се и филмске ретроспективе и нови филмови у многим земљама, као што је немачки документарни филм Маргарете фон Троте. Она ће покушати да оживи успомене на Бергманов боравак – егзил у Немачкој седамдесетих година прошлог века. Било је то због оптужбе за утају пореза. На крају се показало да то није истина, већ је преступ сведен на ниво када „човек своја кола прода себи”. Такав је био званични извештај. Ипак, Бергман је то опростио својој земљи тек после осам година, које је сматрао уметнички изгубљеним.

Када се вратио у Шведску преселио се стално на острво Фаро. Никада му није сметала самоћа. Био је врло сигуран у свој рад, док је у све друго могао да сумња. И што је бивао старији, све више се ослањао на своју, Бергманову екипу и своје глумце којима је давао велику слободу импровизације. Са њима се највише и дружио. А зашто? О томе је испевао праву оду. Ипак, на крају, остао му је само један – Ерланд Јозефсон, са којим се чуо сваке суботе у 11 сати и ослањао се на његову „хиљадугодишњу мудрост”.

Када се опростио од позоришта, а затим и од филма последњим остварењем „Фани и Александар”, који сматра својом филмском аутобиографијом, радио је на телевизији и другим модерним медијима, али то више није било исто. Затим се систематски образовао, што раније није могао. Читао је Сведеборга пре подне, писао, много шетао, а онда читао нешто лакше после подне.

„Моја граница стварања је – граница смрти“, говорио је Бергман, али сада изгледа да, у његовом случају, границе за оно што је створио –нема.

Сада је све друкчије. Помињу се, у већ прецизираном програму прославе, многи филмови, ретроспективе, изложбе, позоришне представе и други перформанси широм света – у Јужној Америци, Европи, Азији, САД. Централна прослава ће бити тачно на стогодишњицу рођења Ингмара Бергмана, 14. јула 2018. у Стокхолму, са специјалним програмом на Шведској телевизији.

Издавачка кућа Норштедс ће објавити огромно дело у шест књига са Бергмановим сценаријима и предговором који је написао добитник Нобелове награде Жан-Мари ле Клезио.

„Време је да Ингмар Бергман добије статус који заслужује као веома значајан писац, раме уз раме са Норвежанином Хенриком Ибзеном и Аугустом Стриндбергом, са чијим делом је Бергман бивао често испреплетан”, каже – да ли помало свечарски – представник ове познате издавачке куће.

И на крају, Бергманов кредо. Он је више волео снажне успомене, него хронологију. За њега је интуиција била најснажнији инструмент.

„Сва моја чула јој се подређују. И помажу у бављењу егзистенцијалним питањима. А ту су самоћа, смрт, вера, љубав.”

А која је тајна генијалности?

„Мислим да није тако незамисливо да људи могу да прескоче неколико генерација и да наследе ондашњу стварност, окружење, успомене, утиске, утицај.”

У сваком случају, пошто је имао строго патријархално васпитање, до краја је видео себе као усамљено, озбиљно дете, омађијано кинематографским чудом. „Ја спавам у својим дечјим ципелицама”, говорио је Бергман.

Аутор: Даница Диковић Ћургуз

Политика

Jedan komentar na tekst Цео свет слави Бергмана

  1. Slavica Vukasović

    29/11/2017 at 20:33

    Kada hoću da se družim sa ljudima i predelima, meni bliskim, onda pratim duge razgovore Bergmanove sa novinarkom koja ga je posetila na ostrvu Faro. Bergman je već bio star, duboko u svojoj osmoj deceniji, ali njegov duh i njegova duša, prepletali su se sa uzburkanim morem, obalama i rastinjem ostrva Faro. Njegova kuća koja je čuvala toplotu i puštala svetlost, njegove šetnje i traganja čoveka koji živi i priprema se za ovozemaljski odlazak među zvezde, sve je to tako jednostavno, duboko, jasno a mistično, sve je celina Bergmanova koji je godine svog stvaranja proveo u svetu i među ljudima, a sada, na ovom svom ostrvu, u prirodnoj i blagoslovljenoj samoći, traga, osluškuje, beleži, priča, ćuti i greje se na dugom otomanu kraj peći, gledajući kroz staklenu terasu koja ga spaja sa njim samim. Ta Celina je meni bliska i lekovita i smirujuća.
    (“Divlje jagode” su tu negde, kraj mene).

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *