Ulogujte se / Kreirajte profil

Ceremonija buržoazije – Klod Šabrol

Pre nekoliko dana dopala mi je ruku sjajna knjiga “Globalna nejednakost” autora Branka Milanovića, našeg čoveka koji već dugo predaje na američkim univerzitetima i koji se veoma uspešno bavi pitanjima nejednakosti, toliko da i sam Toma Piketi autor nezvanično-oficijelnog „Kapitala za 21. vek“ piše hvalospeve koji će se, nema sumnje, naći na poslednjoj strani svakog izdanja ove knjige da bi se bolje prodavala. U navedenom delu Milanović vrlo ubedljivo pokazuje kako su u prethodnih 20 godina siromašni stanovnici planete popravili svoj standard, najbogatiji postali još bogatiji, a srednja klasa (pre svega razvijene Evrope) stagnira.

Nema sumnje da ova stagnacija pored ekonomskih ima i niz drugih obeležja. Pritešnjena sa jedne strane nadirućim kosookim, crnpurastim, manje obrazovanim ali radno produktivnijim slojem koji se u globalnom svetu sve slobodnije kreće ili pravi pritisak u vidu masovnih migracija, dok su sa druge strane snovi o obogaćenju do nivoa „hleba preko pogače“ postali potpuno nedostižni, ta srednja klasa (buržoazija) puca u svojoj još uvek udobnoj poziciji pod teretom sopstvenog licemerja. Latentnog rasizma skivenog ispod političke korektnosti i neostvarenog egoističnog hedonizma skrivenog ispod ideala građanske porodice. Ipak, predaja ne dolazi u obzir tako da buržoazija pokušava da zaštiti dominatne moralno-političke pozicije koje je kroz istoriju najvećim delom sama i kreirala po sopstvenoj meri. Otuda i ne treba da čudi pobeda Donalda Trampa u Americi, niti Bregzit kao orjentacija Velike Britanije, pošto ovako zatvaranje i povlačenje u sebe fingira progresivistički socijalni dijalog, a u stvari je već samo po sebi vraćanje na ranije društvene postulate.

Prirodno se nameće pitanje šta je sa Francuskom, kolevkom buržoaskog sloja u kojoj on pokazuje sve svoje protivrečnosti do krajnjih granica ali je i sam veoma raznolik unutar sebe, od Petite bourgeoisie do Haute bourgeoisie, no ipak homogen kroz načelnu prosvećenost koja se ogleda u revolucionatnoj maksimi Liberté, égalité, fraternité koju kao temelj Društvenog ugovora niko neće formalno dovesti u pitanje. U svojoj anticipaciji skorašnje budućnosti Mišel Uelbek u knjizi „Pokoravanje“ koja je doživela ogroman uspeh i unapred proglašena proročkom, proriče da će u drugi krug predsedničkih izbora dospeti ekstremna desničarka Marin le Pen i jedan harizmatični, a u međuvrmenu liberalizovani lider Muslimanskog bratstva, te da će u tom izboru tradicionalni glasači socijalista, dakle prosvećena buržoazija, iskazati svu svoju političku korektnost i glasati za Muslimane. Već sada se može reći da ova teza koliko god bila metaforički zgodna, u stvarnosnom smislu predstavlja potpuni promašaj. Buržoazija će naprosto biti ono što jeste, desno orjentisana masa zaštitnika sopstvenih privilegija u večitoj potrazi za harizmatskom ličnošću u kriznim vremenima, za nekim novim De Golom, koji će u sebi moći da sjedini diktat političke korektnosti sa politički korektnom diktaturom. Stoga se u analizi globalne nejednakosti u Francuskoj mnogo manje može saznati od aktuelnog Uelbeka a mnogo više iz opusa Kloda Šabrola, najkonvencionalnijeg reditelja Novog talasa, a posebno iz njegovog krunskog filma „Ceremonija“, starog dvadesetak godina što ujedno predstavlja i vreme poslednjeg istorijskog poluraspada građanske klase, te nam bez ikakve namere da to čini govori o samim korenima recentnog fenomena.

No, najpre malo o samom Šabrolu. Postoji jedna fotografija koja pokazuje njegovo mestu u okviru pokreta Nouvelle vague, ali i mnogo šta drugo. Treba reći da datira iz 1959. godine, dakle iz samih formativnih godina kada talas još uvek nije bio plima koja je omogućila i mnogim mediokritetima da snime svoje filmove u smislu mode vremena a ne umetnosti. Šabrol je bio tu od samog početka, u grupi „mladoturaka“ i činio je tvrdo jezgro okupljeno oko časopisa Cahiers du cinema. Na samom dnu slike u krupnom planu sedi Fransoa Trifo, gospodstven i nasmejan kao duša pokreta, u gornjem delu Godar zauzima pozu i osmeh vraga dok jedini nosi sunčane naočare noću, poručujući da je temperament pokreta, dok u samom uglu, pomalo nakrivljen i iznad svih, nalik na zloduha viri Šabrol. Kao mudrost, ali i kao savest; teskobna i cinična.

Pripadao je, već tada, baš kao i većina autora, buržoaziji. Iako je rođen u provinciji, deda i otac su mu bili dobrostojeći apotekari, pa kada se jednog dana otisnuo u Pariz, upisao je studije – farmacije. Iz ovoga se jasno vidi inicijalno-vaspitna odanost jednom od najvećih kanona srednje klase, svesti o naslednosti privilegija. Može se reći da je njegovo dospevanje u film jednako upadanju u „loše društvo“ i to će na njegov rad ostaviti dubokog traga.

Već u ranom filmu „Rođaci“ nalazimo mnoštvo biografskih detalja. Brucoš iz provincije dolazi na studije u Pariz i sa svojim rođakom deli poprilično luksuzan apartman. Uskoro počinje da deli dane i noći u dekadenciji uz svog harizmatičnog rođaka, a na kraju i devojku. Pri tome oseća jaku teskobu („život buržuja u gradu, to su noćni klubovi, pravi košmar“ – reči Kloda Šabrola), prati ga osećaj da su njegova iskrena osećanja stalno predmet ismevanja od strane svih u velikom gradu a jedina oaza slobode mu je knjižara u kojoj sa ostarelim knjižarom može da priča o Balzaku, piscu koji je tako passe. Iako je pokušao da ispoštuje sve ono što se od njega očekuje, čini se da junak filma oseća jaku idiosinkraziju prema obe strane; i prema svojoj porodici koja od njega zahteva da polaže ispite i bude dobar sin ali i prema Parizu koji mu je tuđ i stran. Stoga, već svome prvom autobiografskom liku nameće sudbinu koja će obeležiti celu njegovu karijeru. Fatalnu sudbinu nevine žrtve u svetu u kome niko nije nevin.

Opsednutost zločinom kao fenomenom („gledalac nikad ne zaspi dok gleda zločin.“) odvodi ga na teren trilera kao dominantne forme stvaralaštva, ali ipak ne ulazi na teren žanra poput svog idola Alfreda Hičkoka. Njegova preokupacija ostaje društveni milje, ono što rađa zločin i najniže strasti kod ljudi, odnosno eros i tanatos. Pri tome sve vreme ostaje samo tematski veran društvenoj klasi kojoj je pripadao i koju je najbolje poznavao. Ipak, ranija kritika optuživala je Šabrola kao apologetu buržoaskog društva – od najblažih optužbi da je previše neodređen, da prema buržoaziji ima „polusatiričan, poluidealizujući odnos“ (L`Express), preko onih da se „zalaže za održavanje društvenog statusa quo” (Le Neuvel Observateur). Ipak, ovakvi zaključci su preterani obzirom da je on u većini svojih filmova (a pogotovu najboljim) jasno istakao površnost i odbojnost ove socijalne klase, ne sporeći da se radi o truleži iz koje se (najčešće) rađaju plodovi zaraženi narcizmom ali i ravnodušnošću.

Odnos prema idealu građanske porodice najbolji je dokaz za to. Šabrol je poznat po izjavi da je protiv buržoaske slike o porodici, ali da je sa druge strane nedvosmisleno za “pravu” porodicu koju smatra “divnom stvari”. Dalje dodaje:”Sve više sam ubedjen da je evolucija ljudske prirode krenula u losem pravcu. Ja smatram da je svet veoma lep, da je u njemu čovek savršeno prilagođen, ali nalazim da je za žaljenje sto on pokušava da sebi proizvede surogate koji ce ga sprečiti da spokojno živi svoj život.” Čini se da su njegovi stavovi konzervativni, ali u jednom rusoovskom ključu koji ne negira mogucnost slobode u okviru grupe. U toj iskvarenoj buržoaskoj porodici igraju se uloge a poseban pakao je višak uloga kojim se opsesivno radi na kreiranju savršene slike, sina naslednika, ogromne bašte i ostalih monumentalnih trivijalnosti, i gde reči ljubavi postaju sve krupnije sto je praznina u srcu veća. Naposletku se priča neminovno deformise u hiljade malih intriga a porodica postaje bojno polje kakav je slučaj u filmu “Neverna zena” iz 1969. godine.

Gde je onda “prava porodica” u Šabrolovom svetu, osim u jednostavnosti što je banalan odgovor? Taj podatak se ne moze naći ni u jednom njegovom intervjuu niti filmu, budući da se prema svojim likovima ponasa dosledno ambivalentno poput svog literarnog uzora Onore de Balzaka. Moguće je da relevantnost i svežina njegovog opusa počiva i dan-današnji na traganju za tim odgovorom koji nas svojom važnoscu intrigira i uzbuđuje.

Kao gledalac i potpisnik ovih redova priznajem da mi je to glavni motiv bavljenja Šabrolom pogotovu što nam je ostavio deo odgovora u svom poznom, a moze se reći i testamentarnom filmu, ”Ceremonija”.

U pomenutom filmu porodica Lelivr zivi u potpunom skladu, izvan grada u izolovanoj kuci, u nekoj vrsti pastoralnog raja što je jedan od Šabrolovih najviših ideala budući da je celoga života sebe smatrao “pariskim seljakom”. Muž (Jean-Pierre Cassel) se bavi unosnim poslom, a žena pored toga sto je gospodarica doma i istinska lepotica (Jacqueline Bisset) vodi i umetnicku galeriju. Ovo doznajemo samo kao biografski podatak ali veoma bitan jer ne dovodi u sumnju potpunu ispunjenost njenog života. Tu su i deca, sin i kćerka iz prvog braka, pristojni i privrzeni porodici.

Šta je onda moglo krenuti po zlu? Ovde se vraćamo na početak teksta i priču o nejednakosti. U kuću se useljava nova kućna pomoćnica. Možemo reći da je odnos porodice prema njoj korektan. Plaćena je dobro, u smislu – tržisno. Dobila je sobu, malu i izolovanu koju su koristile i ostale sluškinje pre nje i koja joj se čini dovoljnom. Međutim, Sophie (Sandrine Bonnaire) sa sobom nosi i tajne: nepismena je i često menja kuće u kojima radi. Dakle, izmedju služavke i porodice sukob nije ljudski već je iskljucivo klasno determinisan. Kada Sophie upozna lokalnu poštarku Jeanne (u tumačenju neprevaziđene Isabelle Huppert) dolazi do međusobnog potpunog prepoznavanja: u ludilu, u mržnji i u jednoj gotovo lezbijskoj strasti za klasnom osvetom. Iz njihove komplementarnosti, antička izreka da troje čine društvo rađa se u novom obliku da već dvoje mogu činiti društvenu klasu, ako je onaj prisutni treći klasni neprijatelj.

Tada nastupa ceremonija. Ovaj izraz inače potiče iz buržoaske revolucije i označava smrt na giljotini, u cemu se ogleda izvesna ironija. Uljuljkani u svojoj udobnosti, porodica Lelivr se sprema da gleda Mocartovu operu ”Don Giovanni” (verovatno su prethodne nedelje gledali ”Čarobnu frulu”) na video kaseti, i tako svečano obučeni u sopstvenoj kući, uz zvuke čarobne frule izgledaju kao ovce pred klanje nesvesni šta im se sprema. U završnom činu brutalno su ubijeni i nema sumnje da su barem u tom trenutku bili potpuno nevini.

I dok gledamo njihove leševe sta vidimo? Četiri glasa manje za socijaliste, rekli bi cinici. A, buržoazija čak i da ne gleda odavno oseća nagon samoodržanja, želju za opstankom jedinog sveta u kome umeju da žive i zato ce na “Uelbekovim izborima” 2022. godine (ako je ove godine još rano?) pobediti Marin le Pen ili neka slična abominacija sposobna da zaustavi. Šta god to bilo: imigrante, globalno ujednačavanje, slobodu koja je postala isuviše nepredvidiva. Zlog duha koji se pojavio pre dvadesetak godina.

Šabrol je relevantniji nego ikada i treba ga gledati upravo sada a njegov opus od šezdesetak filmova nalik je Balzakovom po obimu i po društvenom portretu veka, ali i po tome što će biti passe jednom kad sve ovo prođe. A onda će se opet konstatovati da nije prošlo nego se primirilo. Tako se rađaju klasici, dok istorija ciklično kruži. Šabrolova Ceremonija buržoazije potpun je pandan Balzakovoj Ljudskoj komediji.

za P.U.L.S.E: Đorđe Pavlović

TwitterGoogle+

2 komentara na tekst Ceremonija buržoazije – Klod Šabrol

  1. Душко Јевтовић

    21/02/2017 at 14:25

    Шабролове филмове сам гледао у погрешно време, када нисам могао разумети њихов скривени подтекст, па су ми повремено били досадни, као недовољно узбудљиви криминалистички романи. Текст Ђорђа Павловића ми је помогао да схватим да су они у ствари друштвене хронике које упечатљиво приказују странпутице једног историјског времена, али и странпутице и замке у које упада човек у свим временима.
    Тихо и ненападно, Шаброл филмским језиком исписује књигу чије покретне слике говоре о потајним жељама и страховима душе, које препознајемо у сопственом срцу и људима који нас окружују, наравно, у мањем обиму него на филму, јер је наше друштво мање искварено од буржоаског, које код нас никад није заживело. (Знамо да је мудри кнез Милош одбио да примени француски кривични законик у Србији да не би кварио народ показујући му каква све злодела постоје!)
    Друштво које нам приказује Шаброл је тек наговештавало знаке распада, који је у данашње време постао свеопшти. На Западу се више и не снимају филмови који покушавају да проникну у истину и изразе наду и патњу човека који воли или је обузет мржњом. Данас чак и Јураја Хип, тај лицемер из “Дејвида Коперфилда”, делује осећајно и човечно у односу на убице који се величају као хероји!
    Волео бих да циклус филмова Клода Шаброла погледам на телевизији (као некад) али нисам сигуран да је то уопште могуће, пошто, по садашњим мерилима, нису довољно насилни и груби, а нису ни комерцијални.
    Хвала Богу, имамо П.У.Л.С.Е на чијим страницама можемо прочитати текстове попут овог, који нам враћају снагу и изворну бистрину младости, иако без њених недоумица.

  2. Filipović Petar

    21/02/2017 at 15:32

    Odličan tekst malđanog Pavlovića a jagodu na tortu sa šlagom stavio je komentar gospodina Jeftovića. I ja sam se nalazio u poziciji kao Jeftović, da bih kasnije progledao i zavoleo Šabrola koji je nenadmašan u slikanju društva mada kod njega nema ni zračka od svetla na kraju tunela. Verovatno je to posledica njegovog ateizma

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *