Ципеле одају душу човека – Европски филм се није много континуирано бавио погоршањем финансијске, политичке, и изнад свега кризе морала, које су довеле до свих нерешених питања избеглица. Избеглице покушавају да нађу свој пут до Европске уније а њихов је третман тамо често испод сваког људског нивоа. Ја немам одговор на овај проблем, али сам покушао да се бавим овим проблемом у свом нереалном филму „Авр“, каже култни фински редитељ Аки Каурисмаки (1957), творац 18 кратких и дугометражних играних филмова, оригиналних, духовитих, минималистичких а увек тематски моћних.

Такав је и „Авр“ – хуманистички, непретенциозан, хуморан и оптимизмом обојен, мали а по значају и актуелности теме велики филм, минималистичка је прича о двоје постаријих, сиромашних боема (пропали уметник и домаћица), који спасавају малог афричког имигранта од полицијске рације у европској луци у коју је стигао путујући у бродском контејнеру.

Каурисмаки на тему неморала светских и европских моћника, проговара на себи својствен црнохуморан начин, у постмодернистичком стилу и ретродизајну, нудећи свету своју веру у мале, такозване неважне људе, и упирући прстом у агресивно игнорантску имигрантску политику Европе… За филм „Авр“ Каурисмаки је на 64. Канском фестивалу освојио награду критике и специјално признање Екуменског жирија.

Тешко сте радили на овом филму читавих пет година, а он се пред публиком појавио у најактуелнијем могућем тренутку, када сведочимо таласима имиграната који „запљускују“ европске обале?

То се зове чиста коинциденција. Идеју о овом филму имао сам већ годинама, али нисам знао где да га снимим. Можда би најлогичније било да сам га снимио негде у Грчкој, Шпанији или Италији, јер су то земље које трпе највећи притисак масовног доласка несрећника који беже од глади, немаштине, страха за живот из својих земаља захваћених ратовима које, углавном, нису сами изазвали. Прича из мог филма могла се догодити у било којој европској земљи, осим можда у Ватикану. Или, можда баш у Ватикану! Међутим, после много трагања и усклађивања продукцијских услова, решио сам да то буде у Француској. У једном рибарском кварту у лучком граду Авр. У граду блуза, соула и рокенрола.

У Француској у којој главни мото: „слобода, једнакост, братство“ као да више не важи?

Братство ипак можете наћи свуда, чак и у Француској, а слобода и једнакост су одувек звучали сувише оптимистично. Где то постоји?

У Европској унији?

Ех.

Постоји у Вашем филму, у којем читаво насеље братски и једнако учествује у спашавању младог Африканца-имигранта?

Свакако се надам да постоји, јер бисмо иначе живели у „мрављем друштву“ које је Ингмар Бергман често помињао да долази следеће.

Ви на шаљив и хуман начин, говорите о важној теми?

Ово је први и последњи пут како ћу себе да упоредим са Чарлијем Чаплином и да кажем: само чинимо оно што осећамо. Овај проблем осећам веома дуго и сада сам га поделио са вама.

И указали нам нам на начин како можемо да решимо проблем? Указали нам да има наде?

Филмско стваралаштво је комплексна ствар, али оно што сам желео да кажем и да покажем јесте солидарност. Други наслов мог филма је солидарност. Солидарност је реч која нам већ дуго недостаје. Солидарност је можда начин за решење или бар ублажавање проблема. Она већ дуго недостаје људским бићима. Недостаје Европи.

„Авр“ је пре свега прича о Европи?

У менталном смислу Европа више не постоји. Чак ни Србија више није оно што је некада била.

Србија би да се прикључи Европској унији?

Да будем искрен, нема ту много чему би се требало прикључити.

Зашто?

Прво, Европска унија се претвара да је демократска унија, а није. Друго, Србија може да јој се прикључи пре него што се унијом не рашири национализам. Треће, не верујем Европској унији.

Има ли у Финској национализма?

Има алкохолизма!

А да ли је нова партија у Вашој земљи, названа Прави Финци, националистичка?

Живим у Финској читав свој живот ево већ 54 године и врло добро знам колико људи мрзе политичке партије које се смењују на власти и које узму паре и оду. Нестану. Многи који су незадовољни, решили су да се окупе и оснују нешто што се зове партија, али они нису ни нацисти ни националисти. Они су наводно популисти и евроскептици и за њих гласају само пријатељи и рођаци. Углавном, као и сви, они су идиоти и нестаће.

Све је више насиља у свету, а Ви упорно чувате веру у човечанство и филмом „Авр“ ширите оптимизам?

Увек сам волео бајке, али у стварном животу бих волео да видим како вук, уместо црвенкапе, прогута људе са Волстрита. Волим људе, али волим и псе, јер они не говоре и не причају, попут људске расе, глупости. Зато у мојим филмовима има паса. Већ пет генерација мојих Лајки-глумица.

Има често и тишине, у Вашим се филмовима не прича много, баш „мелвиловски“?

Тишина је простор без буке, и мени и мојим филмовима је неопходна. Мелвил је имао повезан и истрајан стил. Веома контролисан стил. Мислим да се Мелвил увек смејао у себи док је радио филмове и читао после шта се о њима пише. Много сам научио од Жан-Пјер Мелвила, од Марсела Карнеа, Жака Татија, Рене Клера. Наравно, и Чаплина, Буњуела, Хичкока. Када мало боље размислим, ја у свет филма нисам донео ништа своје. „Крао“ сам али нисам то много могао чинити без скакања од полуреалистичких бајки до озбиљних мелодрама.

Има у Вашим филмовима и крупних кадрова ципела?

Има их пуно и у Чаплиновом филму „Светлости велеграда“, такође имигрантској причи. Ципеле одају душу човека. Моје ципеле су одавно почеле да личе на мене.

Млади Африканац из Вашег „Авра“ је натуршчик?

Јесте. Имигрант из Анголе, бивше португалске колоније, Блонден Мигуел. Њгови родитељи су побегли од страшног рата и домогли се некако Париза током 80-их година прошлог века. Блонден не гвори португалски, само француски. Он је искрено биће, глумац без ограничења иако се ја надам да се он неће посветити глумачкој професији јер је талентован за веће ствари.

Да ли је његов лик Идрисе заправо икона наде неке нове европске младости?

Не постоје симболи у мојим филмовима, али генерално, верујем малишанима више него сви људи око мене.

И „Авр“ је попут Вашег филма „Живот боема“ на француском језику, али је заиста смешно што полицајци, рибари и Ваши главни јунаци, говоре француски попут аристократа?

Написао сам те „аристократске“ дијалоге на финском имајући у глави француски језик који не говорим, али разумем класне разлике. Све је то после преведено и на енглески и на француски и сви су разумели како желим да се говори у мом филму.

Из француске културе узели сте још и певача Литл Боба да игра у филму?

Ако је Авр француски Мемфис, онда је Литл Боб односно Роберто Пјаца, Елвис овог необичног краљевства. Из француске културе сам узео и сјајне глумце Андре Вилмса, Жан-Пјер Дарусена и рад са њима био је привилегија.

Шта још воли Финац у Француској?

Сва срећа што увек постоји јуче и сећање на вечну и непромењиву послератну Француску педесетих година. Све после тога, нарочито од 70-их, постаје превише стилизовано. Модерна архитектура повређује моје очи, баш као што и електронска музика моје уши.

И овај сте филм снимили истом камером, тачно?

Камера коју користим припадала је Ингмару Бергману, али је он са њом снимио само два своја филма, а ја осамнаест. Према томе, ова камера више није његова. Нека почива у миру.

Већ неколико пута сте ми обећали да ћете доћи у Србију па ништа?

Када попијем пуно пива и вотке, заборављам на обећања.

Чујем да Вас је Кустурица позвао на Кустендорф?

Јесте и волео бих да видим то његово утопистичко место филма. Уколико будем трезан до зиме, доћи ћу…

Дубравка Лакић

Politika online

Reditelj, scenarista, producent i montažer Kaurismaki rođen je 4. aprila 1957. godine u gradu Orimatili u Finskoj. Tokom studija žurnalistike pokazao je interesovanje za film i pisao filmske kritike. Danas ističe da sve što je o sedmoj umetnosti saznao – naučio je u bioskopu gledajući nekada po četiri filma dnevno.

Prvi film, dokumentarac „Saimaa-ilimio”, realizovao je sa bratom Mikom 1981. godine. Dve godine kasnije snimio je svoje viđenje „Zločina i kazne”, a pažnju na sebe je skrenuo filmom „Senke u raju” 1986. godine. Posle uspeha ovog filma usledili su: „Hamlet u svetu biznisa”, „Lenjingradski kauboji idu u Ameriku”, „Devojčica iz fabrike šibica” – crnohumorna parafraza čuvene Andersenove bajke, „Unajmljeni ubica”, crno-beli i bez muzike „Život boema” po čuvenom delu Oktava Miržea, i trilogija o, kako ističe, odnosu pojedinca i Finske. Trilogija sadrži filmove: „Dolazi nevreme”, „Čovek bez prošlosti” (Gran pri žirija festivala u Kanu 2002) i „Svetla u sumraku” u kojima govori o nezaposlenosti, beskućništvu i usamljenosti.

Iako deluje kao reditelj koga ne prate skandali, Kaurismaki je pre nekoliko godina punio novinske stupce, ali ne svojim autorstvom već protivljenjem američkoj politici i Džordžu Bušu. Kada je njegovo delo „Čovek bez prošlosti” bilo nominovano za „Oskara” za najbolji strani film 2003. godine, Kaurismaki je odbio da otputuje na ceremoniju dodele kritikujući američku vojnu akciju u Avganistanu. Četiri godine kasnije, Kaurismaki je zamolio Finsku filmsku akademiju da ne nominuje njegov film „Svetla u sumraku” za „Oskara”, i tako pokaže neslaganje sa politikom američkog predsednika.

Kaurismaki je poznat po eksperimentisanju sa žanrovima i formama, a njegova dela se kreću od adaptacija književnih klasika do drama i priča iz života radničke klase u Finskoj. „Zahvaljujući neobičnom humoru, Kaurismaki vrlo dobro uspeva da kombinuje komediju sa beznadežnom tragedijom”, ističe kritika, pišući o sineasti koji je od osamdesetih do danas realizovao petinu ukupne filmske produkcije u Finskoj. Njegovi filmovi imaju srodne priče, junaci su poniženi slojevi proletarijata, odbačeni, usamljeni gubitnici, a često ih tumače isti glumci.

Tekstovi o filmu na portalu P.U.L.S.E

  Film, Kaurismaki