Ulogujte se / Kreirajte profil

Човек којег је убила прејака реч – Бранко Миљковић

Приспео је до оне мрачне шуме о којој пева Данте. Да ли га је најтрагичнији усуд смрти у њу водио? Једног фебруарског јутра, кад је и дрво рекло „Немој“.

Је ли био створен за опеване поноре или друге дубине које хране сва бића, а не само уклете. Витман је сматрао да су му песме добре само ако издрже пробу неба. А Бранко Миљковић – пробу смрти, на личном примеру, издржљивошћу истовременог певања и умирања, једначењем праелемената света са шаком пепела или било чега другог што је било ватра или би то могло бити.

Збиркама Узалуд је будимПорекло наде и Ватра и ништа сав је Бранко испеван лично, мада су оне целином узајамних односа, основом своје уметничке стварности, понајмање препевана аутобиографија. Мало је то бити само ја, и зато је говорио да се и Ајнштајн може препевати.

Са непуних двадесет и седам година веровао је да све зна што се може знати о смрти, када је изгледало да му се живот открио. „Исто је певати и умирати“… певао је неразјашњеним неискуством младости („младости неискусно свићу зоре“), поистоветивши толико разноврсне, и те како различите природе, живим универзумом самог стваралачког духа. И заиста, духовни извор, почетак стварања песме, сада и увек, остаће тајна, као и почетак Стварања света. Јер свет каквим га је опажао и опевао Бранко Миљковић створен је на узроцима и мерама рађања и умирања. Стих сувише познат, кад год помислимо на песника пуне метафоричности синтагматски насловљене збирке Смрћу против смрти(заједничке по животном и трагичном крају са песником Блажом Шћепановићем.) Чујемо те стихове и наизуст их понављамо зимских фебруарских дана кад се ни време не осећа да одмиче. А иза песникове погибељи прошло је равно пола века.

Но ни седам и по деценија од рођења, није потребно ишта додавати или одузимати јадима младог Вертера српског неосимболизма; ма колико томе склони, кад год дубље загледамо у песника њим самим. Узалуд га будимо!

Он је стваран не – бићем: ни душа, ни ум, ни живот, ни облик, ни разум, ни граница. Једини прави свет у његовом власништву, с правим цветом, с правом птицом, с једним сунцем и милионима звезда, била је поезија. И он јој је веровао на реч.

Понудио јој је сву своју љубав. Затим се та љубав удаљила од њега. Као ласта у његовој опроштајној песми, личном судбином освештана: „Не иди свете, не остављај ме наивна ласто.“ У овом свету без илузија морао је нестати од туге и неизвесности. То је морало да се деси ономе кога је ватра осудила – играо се њоме, и изгорео.

Пред смрт, 1961. године, написао је у писму пријатељу: „Сада моје песме траже моју главу.“ Смрт му је уштедела године живота. Дођу увек они мутни и збркани дани када покушавамо да убедимо друге и себе да нам је суђено све оно што нас снађе. Страшна љубав према животу помогла му је да погледа смрти у очи. Својом поезијом, Бранко Миљковић је понудио још једно испитивање самих себе, као последње путовање у трагичне пределе наше будућности, ка годинама у којима ће, како је мислио и певао, неки свемир поново да нас створи.

 

Бранко Миљковић

ПЕСМА ЗА МОЈ 27. РОЂЕНДАН

Више ми нису потребне речи, треба ми време;

Време је да сунце каже колико је сати;

Време је да цвет проговори, а уста занеме;

Ко лоше живи зар може јасно запевати!

Веровао сам у сан и у непогоду,

У две ноћи био заљубљен ноћу

Док југ и север у истоме плоду

Сазревају и цвокоћу.

Сањајући ја сам све празнике преспавао!

И гром је припитомљен певао у стаклу.

Не рекох ли: Ватру врати на место право,

А пољупцу је место у паклу.

И хлебови се под земљом школују;

Ја бих се желео на страни зла тући;

Па ипак, по милости историје,

Повраћајући и ја ћу у рај ући.

За пријатеље прогласио сам хуље,

Заљубљене у све што пева и шкоди.

Док ми звезде колена не нажуље

Молићу се побожној води.

Саша Хаџи Танчић

Politika online

2 komentara na tekst Човек којег је убила прејака реч – Бранко Миљковић

  1. Amika

    19/02/2011 at 19:34

    BRANKO MILJKOVIĆ

    Zamorena pesma

    Oni koji imaju svet
    Neka misle šta će s njim
    Mi imamo samo reči
    I divno smo se snašli u toj nemaštini

    Utešno je biti zemlja
    Ponosno je biti kamen
    Premudro je biti vatra
    Pobožno je biti ništa

    Prljav od suviše opevavane šume
    Pesnik peva uprkos poeziji
    Bez srca bez nasilja i bez žara
    Kao reč koja je prebolela muziku

    Sloboda je zastarela
    Moje pravo ime čeka da umrem
    Ptico iza sunca usred rečenice
    Kojom nasilnički ljubimo budućnost
    Sve izgore; to je praznik

    Poslušni pepeo
    Brašno ništavila
    Pretvara se
    Iza mojih leđa u šugavog psa
    Ispred mene u žar pticu
    Govori mi istinu iza leđa

    Grlice
    Ti si pravi naglasak umrle nežnosti
    Načini zoru od našeg umora
    Miris je vreme koje je posedovao cvet

    Al nereč kaže
    kasno
    je
    Necvet
    kaže
    noć
    je
    Neptica kaže
    plam
    je
    A je kaže nije
    Na to ptica opsuje
    Cvet kaže to je pakao
    Prava reč se još rodila nije

  2. Pingback: Човек којег је убила прејака реч – Бранко Миљковић - Građanski Parlament

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *