Ulogujte se / Kreirajte profil

Čudesan životni ritam na jezeru jaguarovog skoka

Obilazak Perua obično se završava na jezeru Titikaka, čiji naziv na jeziku Kečua Indijanaca znači “jaguarov skok”. Nalazi se na granici sa Bolivijom, što iziskuje rani polazak iz grada Kuska u peruanskim Andima, jer je potrebno bar 12 sati vožnje do željenog cilja.

Kusko je tog ranog jutra pritisnut niskim oblacima, a rezak vazduh pretvara dah u paru. Smeštam se na sedište i tonem u san, ne toliko zbog umora, koliko zbog upale mišića, koju sam zaradila pri napornom savladavanju uspona na mnogobrojnim Inka-utvrđenjima prethodnih dana. Laka obamrlost, nesvestica, pa čak i mučnina pratiće nas,  manje više celim putem. Autobus je opremeljen dvema povećim bocama sa kiseonikom, za kojima će se, kako ćemo se uveriti, često posezati i koje će biti ispražnjene mnogo pre dolaska na cilj. Obavezan rekvizit svakog putnika su flašice sa čajem od koke koji je u potpunosti zamenio vodu.

Put jednim delom vodi duž moćne reke Urubamba i proredjenih drvoreda eukaliptusa, dok se ne odvoji i izađe iz vidokruga, a pejzaž poprimi monoton izgled. Proređen vazduh svima obara kapke, penjemo se na sve veću visinu i već se javljaju prvi dobrovoljci za boce sa kiseonikom.

Na mestu gde prestaje oblast Kuska i počinje regija Puna nailazi se odmorište gde se zaustavljaju svi putnici namernici. Dočekuju nas meštani u narodnim nošnjama sa svojim lamama, alpakama i njihovim mladuncima, spremnim za slikanje uz nadoknadu od jednog sola, što je tek trećina dolara. Uvek su prisutne tezge sa pletenim i tkanim rukotvorinama u etno motivima. Postavljene su dve table nedaleko jedna od druge. Na jednoj piše: Napuštate oblast Kuska – Sretan put; na drugoj: Ulazite u regiju Puna – Dobrodošli. I na jednoj i na drugoj krupnim brojevima zapisana je nadmorska visina koju ste uspešno savladali – 4.335m, što je najveća atrakcija ovog odmorišta, pa se svi slikaju upravo ispred tih tabli, dok se u daljini kao dekor naziru Kordiljeri prekriveni glečerima (pun naziv planinskog venca Anda je “Cordillera de los Andes”).

Dolazak u Puno, već na smiraju dana, ne izaziva nikakvo oduševljenje. Na ulasku u grad dočekuju nas nedovršene kuće bez fasada i krovova sa mnoštvom kablova na sve strane. Kako se približavate centru shvatite da se arhitektura ne menja i da nigde pogledom ne uspevate da uhvatite bar jedan lep objekat. Kao da je to poslednja briga njegovih žitelja. Još kad se ovom prvom utisku doda i upozorenje da je grad opasan jer je živ pogranični centar preprodaje narkotika, dovoljno je da se na samom početku osećate prilično neprijatno. Moj hotel je tu negde oko centralne ulice, okrečene ali zapuštene fasade, sa skromnim brojem zaposlenih, gde recepcioner obavlja i druge potrebne poslove. U hotelu je prilično hladno i, u nedostatku grejanja, sve nas snabdevaju grejalicama. Ali radovanje je trajalo samo dok nisu počeli da iskaču osigurači. Kako se još nije sasvim smrklo, htela sam da odredim svoje koordinate i prošpartam glavnom gradskom arterijom u prvom susretu sa narodom Ajmara.

U neprivlačnoj i donekle odbojnoj scenografiji tiskalo se mnoštvo sveta, jer se uveliko pripremao muzički festival folklornih orkestara iz cele regije praćen mažoretkinjama i bakljama. Te večeri se odvijala generalna proba, pa je na ulicama bilo urnebesno. Sudeći po dominantnoj ulozi najbučnijih instrumenata festivala – truba, trombona, bubnjeva i doboša, znala sam da neće biti spavanja te noći. Grad je bio prepun stranih turista kao i lokalnog stanovništva iz okolnih mesta. I pored nebrige da se nesređene ulice i gradjevine dovedu u red, Puno je imao neki čudan kosmopolitski ambijent i na meni neobjašnjiv način odavao utisak da je potpuno u trendu.

Mažoretkinje paradiraju gradom u svojim uniformama, ali još veću pažnju mi privlače mlade devojke, čiji se stil odevanja, iako žive u zabačenom delu sveta, ni malo ne razlikuje od onog u Beogradu. Razlikuju se samo po boji puti i izrazito crnoj kosi. Posmatram grupu mladih lepih lica koja hvataju predah u parku, golišave devojke u paradnim uniformama ogrnute toplim pončima kao jedinim spasom od nadiruće svežine sa jezera.

Ubzo se susrećem sa neverovatnim talentom indijanskih naroda u raznim vrstama umetnosti i njihovim istančanim osećajem za boje. Ulica je krcata dućanima i restoranima od kojih mnogi na jelovniku imaju meso lame. Butici u kojima se prodaje trikotaža i galanterija od alpake i nešto redje vikunje, nacionalnog proizvoda Indiosa, prelepi su i slobodno mogu da konkurišu onima u velikim svetskim prestonicama. Dlaka vikunje je najcenjenija, pa šalovi i džemperi od nje dostižu vrtoglave cene. Kao obeležje Perua, vikunja je zauzela počasno mesto u grbu peruanske zastave. Alpaka i vikunja su dve od četiri kamelidne vrste koje žive u Južnoj Americi, među kojima su najrasprostranjenije lame koje se koriste za dobijanje mleka i vuču. Sve tri vrste daju kvalitetrnu i cenjenu dlaku od koje se pravi topla i meka trikotaža. Guanakosi, poslednja srodna vrsta kamelida, potpuno su divlji i rasprostranjeni po celom kontinentu. Pored pletenina fantastičnih šara i motiva, ima lepog nakita od poludragog kamenja i srebra, upotrebnih predmeta od drveta i keramike i, konačno, nebrojeno slikarskih galerija. Slike prikazuju motive iz života Indiosa i toliko su lepe da im se ne može odoleti.

Restorani i kafeterije su prepuni lokalnog stanovništva i stranaca zbog održavanja folklornog festivala, kao i činjenice da je Puno polazna tačka za obilazak jezera Titikaka. Da ne bih gubila vreme u restoranu, odlučujem se za empanadu, najpopularniji snek kontinenta, i za svaki slučaj proveravam da li je punjena nadevom od laminog mesa. Ne bih mogla da konzumiram meso životinje čije sam mladunče samo nekoliko dana ranije sa uživanjem držala u naručju. Jedni dolaze na jezero kao turisti, dok drugi nisu tu da se dive prirodnim lepotama, već zbog ozbiljnog i opasnog biznisa narkoticima. Iz tog razloga, nije loše biti na oprezu kad centar opusti i većina restorana zatvori svoja vrata. Trgovina i šverc spadaju u žive aktivnosti,  pa su plovni putevi jezera naročito aktivni noću, kad se iz Bolivije švercuje sva ona roba čija je cena niža nego u Peruu.

No, u noći mog boravka grad nije spavao zbog generalne probe za pomenuti festival, koja je svejedno trajala do 2 sata ujutru. Iako je do mog hotela vodila blaga uzbrdica, ni to nije bilo lako savladati zbog veoma razredjenog vazduha i visine od 3.800m na kojoj se ugnezdio Puno.

Poznato je da na visoravnima Anda vazduh sadrži upola manje kiseonika nego na nivou mora. Šta je, dakle, to što domorodačkom stanovništvu omogućava da normalno živi i obavlja poslove? Pojava da su Indiosima ruke tople i za vreme najvećih mrazeva bila je predmet proučavanja među antropolozima  i ispostavilo se da, u odnosu na čoveka iz nizije, andski gorštak ima širi grudni koš, za 20% veće srce i daleko veća pluća. Osim toga, andski gorštak ima dve litre krvi više od ostalih ljudi. I struktura same krvi je drugačija – sadrži više crvenih krvnih zrnaca i dva puta više hemoglobina, supstance koja razvodi kiseonik kroz ljudski organizam.

Sutradan ujutru osetila sam blagu nesvesticu, što je značilo da je organizam počeo da reaguje na nenaviknute uslove. Saznajem da je dvoje putnika iz moje grupe te noći prevezeno u bolnicu zbog visinske bolesti. Posle primljene infuzije i kiseonika, donekle su se oporavili, ali slična situacija će se narednih dana dešavati i drugima. Činim sve da sebi pomognem i disciplinovano svakog dana uzimam svoju kapsulu leka “soroche” kupljenog u apoteci u Limi, koji se preporučuje kao preventiva na velikim visinama i za sad se dobro držim, što je preko potrebno da bi se organizam održao u optimalnom stanju.  Za razliku od drugih delova sveta, boravak na visoravnima Anda iziskuje pripreme, oprez i sasvim ozbiljan pristup prema sopstvenom zdravlju, što podrazumeva konstantno uzimanje tečnosti, lagan hod i eliminaciju svakog junačenja, koje ovde može da rezultira samo teškim kolapsom. Zato je pridržavanje svakog saveta lokalnog vodiča mudra odluka i preduslov za željno iščekivan obilazak jedinstvenog dragulja u Andima, jezera Titikaka.

Čuvar duša i šapat bogova  

Jezeru Titikaka, kobaltno plave boje, ne nazire se kraj dok se otiskujete brodom od lučkog doka. U sred visoravni Altiplano, na visini od 3.820m  i sa površinom od oko 8.300 km2, Titikaka je najviše plovno jezero na planeti i drugo po veličini u Južnoj Americi. Nalazi se na granici izmedju Perua i Bolivije i predstavlja sveto mesto civilizacije Inka, koji i danas veruju da njegove dubine čuvaju moćni duhovi.

Prema legendi, jezero Titikaka je  kolevka ljudske civilizacije. Iz njegovih dubina izronio je bog stvaralac – Virakoča, dok je na zemlji još vladao mrak i stvorio sunce, mesec, zvezde i vreme, kao i sam ljudski rod, tako što je prvim ljudskim bićima od kamena udahnuo život i poslao u svet da stvore potomstvo. Tako se jezero Titikaka smatra mestom na kome su nastale Inke, čije su se duše posle smrti vraćale jezeru. Virakoča se prikazuje sa krunom od sunca, munjama u rukama i suzama koje predstavljaju kišu. Legenda dalje kaže da je po stvaranju sveta naposletku nestao na Pacifičkom okeanu, hodajući po površini vode. Postoji više verzija o njegovom životu, pa tako jedna govori da je imao jednog sina, boga sunca Inti-ja i dve kćeri – Mama Kilu, boginju meseca, i Pačamamu, majku zemlje, a da su potomci Inti-ja bili začetnici civilizacije Inka. Neverovatan mit o Virakoči raširio se po celoj Južnoj Americi, pa je ovaj mistični bog i danas duboko poštovan.

Mnoštvo ostrva rasuto je po jezeru, ali je ono posebno poznato po čudesnim plutajućim ostrvima Uros, na kojima još uvek na tradicionalan način žive pripadnici naroda Ajmara, potomci prastare Uros kulture. Oni grade svoja ostrva od trske totore koja raste u jezeru. Kako sloj trske koja je potopljena u vodi istruli za nedelju dana, na jezeru se u svako doba mogu zapaziti čamci sa meštanima koji neprestano sakupljaju novu trsku, koja se dodaje gornjem sloju ostrva. Od trske se prave kuće za stanovanje, nameštaj, čamci i brodovi, ali i lepi autentični suveniri koje turisti rado kupuju za uspomenu. Na većim ostrvima, kojih ima oko 45, postoje škola, crkva i pošta. Domaćinstva nemaju struju, već koriste generatore koji se napajaju preko solarne energije. Iako im je vlada svojevremeno ponudila preseljenje u nove zidane kuće na obali jezera, meštani su to odbili i opredelili se za vekovni način života. U međuvremenu, nešto od civilizacije ipak je osvojilo njihova ostrva, tako da gotovo svi imaju TV aparate.

Poseta ostrvima Uros prava je atrakcija za sve koji se nađu u ovom delu sveta.  Meštanke plemena Ajmara, koje su videle mnoga radoznala lica sa svih delova planete, srdačno nas dočekuju. Muškaraca nema, jer su svi u ribolovu ili sakupljanju trske. Na jednom ostrvu, zavisno od veličine, živi pet do šest porodica. Pružaju nam ruku dok izlazimo iz katamarana da se ne bismo zaneli kada spustimo stopala na mekano tlo trske. U početku je čudan osećaj kada vam stopala donekle uranjaju, ali brzo se naviknete. Slušamo kratko predavanje o životu žitelja, načinu ishrane i zanatskim umećima. Dok sedimo, izmedju nas se bez straha šetka crni ibis i naočigled svih krade tek ulovljenu ribu iz činije. Prilazi mi devojčica Marisol i uzima me za ruku.

 Čeka da vodič završi svoju priču, a onda me vodi da mi pokaže svoju kuću, kokošinjac sa flamingosima i nasrtljive crne ibise koji slobodno gacaju po trsci loveći žabice. Na kraju mi pokazuje tezge sa suvenirima koje je sama napravila. Svi su od trske, lepi, neobični i maštoviti. Kupujem od svega po nešto. Taj novac Marisol će upotrebiti za nabavku namirnica i ostalih potrebština u Punu. Rastajemo se, ukrcavamo na raskošan brod od totore sa pramcem u vidu životinjske glave, kojim veslaju Indijanke i koji će nas odvesti do drugog ostrva.  Drugo ostrvo je slično, mada nešto veće i na njemu zatičemo dosta male dece i odraslih koji su nas spremno dočekali sa tezgama prepunim suvenira, od kojih mi najveću pažnju privlače mali, precizno izradjeni i lepo obojeni čamci i brodovi po ugledu na one prave koji krstare jezerom. Na povratku u Puno, brod pravi krug tako da možemo pogledom da obuhvatimo ona ostrva koja se izdvajaju po majstorski izradjenim osmatračnicama raznih oblika, vetrokazima i ostalom dekoru od trske.

Sledećeg dana put nas vodi ka Boliviji, ne napuštajući obalu jezera. Prema pograničnim propisima, granicu moramo preći pešice. Opraštamo se od našeg peruanskog vodiča, koji je bio sa nama od dolaska u Kusko, i po završetku pasoških formalnosti upoznajemo se sa bolivijskim vodičem, vedrim i predusretljivim momkom koji se zove Ernan. Dolazim do grada Kopakabane, najvećeg hodočašća Južne Amerike, i krećem u kraće razgledanje, posle čega se ukrcavam na katamaran koji me vodi do Ostrva Sunca.

Kao i samo jezero Titikaka, neka od njegovih četrdesetak ostrva takođe se smatraju svetim, posebno Ostrvo Sunca (Isla del Sol) na bolivijskom delu jezera. Glavna atrakcija je najveći grad ostrva Jumani do kojeg morate da savladate 206 opasno strmih stepenika isklesanih u vreme Inka do samog vrha, pa sledi još jedno mukotrpno penjanje, možda i najteže do sad zbog velike nadmorske visine i konstantne borbe organizma da se dokopa kiseonika. Bez obzira što je do adaptacije dolazilo postepeno i što sam mislila da mi se organizam već uveliko navikao na uslove u kojima naši domaćini žive i rade kao da je to najnormalnija stvar na svetu, vrtoglavica, pluća koja se bore za vazduh i blaga mučnina me opominju na oprez.

Uspon je gotovo neizdrživ napor. Čini se da noge imaju okačene tegove, stopala se jedva odvajaju od jednog stepenika i podižu ka sledećem. Dok se penjete – nema okretanja nazad, jer vam se trenutno okrene celo ostrvo, a ruke nemaju za šta da se zadrže. Hvatamo se jedni za druge da održimo ravnotežu. Vedar je dan, nebo možete dotaći rukom koliko je blizu, boja mu je magično plava, ali sunce nemilosrdno prži i zenice i kožu. Ovde se za kratko vreme dobijaju opekotine, pa se krijemo od sunca kako znamo i umemo. Nanosimo zaštitne kreme na nezaštićene delove kože. Zaboravljam na šake i, iako imam dugačke rukave, sunce me nije poštedelo.

Kad najzad savladasmo i poslednji stepenik, stigosmo u Jumani gde nas dočekuju meštani sa svojim proizvodima, u pratnji radoznalih vikunja ljupkih njuškica. Uspevamo i da ih pomilujemo, mada ne spadaju u klasične maze. Dovode i šamana koji vuče gomilu drangulija i amajlija i sprema se da započne sa svojim ritualom na otvorenom suncu koje peče neumoljivo. Sa ove visine pogled se prostire 360 stepeni na donekle uzburkano jezero i beskraj koji ga prati. U nekoj debeloj senci ovo mesto, ispunjeno mirom i spokojem, bilo bi idealno za meditaciju.

Meštanke sa preslicama obuzete su nekim svojim mislima i ne obraćaju pažnju na došljake. Posmatraju nas deca sa mladuncima lama u naručjima. Šaman počinje da izvodi svoj ritual za one koji su se za to opredelili. Ne govori španski, pa su potrebna dva prevodioca: sa jezika Ajmara na španski i sa španskog na srpski. Izrazito tamnog tena, pogleda uprtog u nepoznato, nakinđuren je perima, desetinama niski svakakvih perli oko vrata i zveckalica oko članaka i ruku. Dok ostali u hladovini degustiraju sir od laminig mleka i razgledaju suvenire, šaman mi na jeziku svojih predaka saopštava neka svoja predviđanja uz pomoć pregršt bizarnih amajlija. Nisam ljubitelj predskazanja, pa jedva čekam da se ovo okonča, a da li će se ostvariti – pokazaće neko vreme koje tek dolazi.

Zalazak posmatran sa ostrva je magičan. U predvečerje, pre nego sto će utonuti u horizont, sunce baca blještavu svetlost na okolne visove, koja se potom reflektuje na površini svetog jezera, zaslepljujući sve koji se tu zateknu.

Dok smo punom brzinom savladavali kilometre ka La Pazu i novim doživljajima, čudesno jezero Titikaka  ostalo je za nama sa svim svojim osobenostima, plutajućim ostrvima od trske i njihovim srećnim žiteljima u živopisnim nošnjama, pripadnicima naroda Ajmara koji su, kao i Inke, birali najnepristupačnije visine za svoja staništa i, konačno, bučnim i uzavrelim gradićem Punom koji dočekuje i ispraća goste sa svih meridijana, spokojno opstajući u svom malom univerzumu.

za P.U.L.S.E: Lola Kilibarda

fotografije: Lola Kilibarda

Lektura i korektura: Milica Veljković

TwitterGoogle+

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *