Ulogujte se / Kreirajte profil

“Čudo u Bernu” – Švajcarska 1954.

Pre nego se posvetimo nastupu jugoslovenskog tima na V Svetskom prvenstvu koje je održano u Švajcarskoj 1954. , valja reći da je dve godine ranije taj tim imao više nego zapažen nastup na Olimpijskim igrama u Helsinkiju (1952.), te da je zapravo tu stvoren tim koji će 1954. reprezentovati zemlju u Švajcarskoj. Taj tim je ponovio uspeh sa Olimpijade 1948. , tj. osvojio srebrnu medalju, a u anale našeg fudbala je ušao kao čuveni “Olimpijski tim”, verovatno najbolji sastav koji je ikad igrao fudbal na ovim južnoslovenskim prostorima.

Čuveni jugoslovenski "Olimpijski tim" u Helsinkiju 1952.

Čuveni jugoslovenski "Olimpijski tim" u Helsinkiju 1952.

Većina igrača selektirana je još za Svetsko prvenstvo u Brazilu (1950.) od strane selektora Milorada Arsenijevića, međutim na Olimpijadu je tim vodila selektorska komisija Tirnanić-Lemešić. U komisiji je bio i Arsenijević, ali je bio onemogućen da putuje zbog obaveza na fakultetu! Kostur tima činili su mahom igrači iz Brazila, sa nekoliko bitnih izmena, tako da je taj čuveni tim na Olimpijadi u nepromenjenom sastavu odigrao svih šest utakmica. Ovaj sastav je, kao očenaš, u po’ noći znalo svako dete u Jugoslaviji: Beara – Stanković, Crnković – Z.Čajkovski, Horvat, Boškov – Ognjanov, Mitić, Vukas, Bobek i Zebec.

U preliminarnoj rundi “zgažena” je Indija sa 10:1, a onda je u prvom kolu došao na red duel koji je obeležio ceo fudbalski turnir – Jugoslavija-SSSR, 20.07.1952. u Tampereu. Bilo je to vreme političkih nesuglasica (blago rečeno) između ove dve zemlje, a ovaj susret je i za Jugoslaviju i za SSSR bio prilika da i na sportskom polju dokažu “ko je u pravu”. Tako je jedan običan fudbalski meč dobio epitet “više od igre”. “Momci, cela zemlja gleda u vas, ovaj se meč ne sme izgubiti!” – tim rečima je naše rukovodstvo ispratilo ekipu na teren. I zaista, cela zemlja je tih dva puta po devedeset minuta provela uz radio aparate i nezaboravne komentare Radivoja Markovića, strepeći za rezultat i preživljavajući događaje sa terena. I, krenulo je kao u najlepšim snovima. Mitić, Ognjanov, Zebec, vodili smo 3:0 već na poluvremenu! Samo što je počelo drugo poluvreme, Bobek povećava na 4:0. Sovjeti zatim smanjuju na 4-1 preko Bobrova, a kada je Zebec u 59. minutu postigao i peti gol, činilo se da je sve gotovo. Od tog momenta prestaje naša vihorna igra, a igrači zadovoljni visokim vođstvom počinju opušteno da igraju (viđali smo to i u nekim kasnijim godinama, ali neću ovom prilikom o tome). Sovjeti, shvativši da nemaju više šta da izgube, kreću svim silama na naš gol, i počinju da teraju naše igrače na nerezonske poteze, najčešće na panično izbacivanje lopte u korner. A onda je njihov najzapaženiji igrač, Bobrov, počeo da iskorišćava te kornere, i dok dlanom o dlan bilo je – 5:5! Između 75. i 89. minuta, primili smo četiri gola, tri od Bobrova (ukupno 4) i jedan od Trofimova. Meč je ušao u produžetak. No, produžetak nije doneo promenu rezultata, pa se igrao novi meč. Dva dana kasnije, ponovo u Tampereu, naši su izašli na teren i počistili Sovjete sa glatkih 3:1, golovima Mitića, Bobeka i Čajkovskog. Cela Jugoslavija je odahnula, a u SSSR-u se o ovom meču nije smelo pisati sve do smrti Staljina!
U četvrt-finalu, Jugoslavija je porazila Dansku sa 5:3, a zatim i Nemačku u polufinalu – 3:1. U finalu nas je čekala mađarska “Laka konjica”, predvođena Puškašom, Kočišom i ostalim vedetama čuvenog mađarskog tima. Neki fudbalski istoričari kažu da je Mađarska u tom momentu bila verovatno jedina ekipa na svetu koja je bila bolja od naše, i oni su to dokazali u finalu, pobedivši nas sa 2:0.
Odbranjeno je srebro iz Londona, a čekalo nas je Svetsko prvenstvo u Švajcarskoj, na kome se od “Olimpijskog tima” očekivalo da zablista u punom sjaju.

Kapiteni Žonke i Bobek, pred početak meča Francuska-Jugoslavija

Kapiteni Žonke i Bobek, pred početak meča Francuska-Jugoslavija

Obzirom da je FIFA te 1954. slavila 50-godišnjicu osnivanja, a njeno sedište je bilo u Cirihu, odlučeno je još 1946. da će se V Svetsko prvenstvo održati upravo u Švajcarskoj. Po prvi put, domaćin i vladajući šampion nisu morali da igraju kvalifikacije. Za jedno od 14 preostalih mesta, Jugoslavija se borila u evropskoj zoni kvalifikacija, u grupi sa Grčkom i Izraelom. Kvalifikacije su uspešno prebrođene, sa četiri pobede, a zanimljivo je da su sve četiri izvojevane istim rezultatom – 1:0. Tim je na prvenstvo vodila selektorska komisija koju su činili Branko Pešić, Aleksandar Tirnanić i Milovan Ćirić (svi iz Beograda), Leo Lemešić iz Splita, i Franjo Velfl iz Zagreba.
Komisija je izabrala sledeća 22 igrača (po brojevima): 1. Vladimir Beara (Hajduk), 2. Branko Stanković (C.Zvezda), 3. Tomislav Crnković (Dinamo), 4. Zlatko Čajkovski (Partizan), 5. Ivan Horvat (Dinamo), 6. Vujadin Boškov (Vojvodina), 7. Tihomir Ognjanov (Spartak), 8. Rajko Mitić (C.Zvezda), 9. Bernard Vukas (Hajduk), 10. kapiten Stjepan Bobek (Partizan), 11. Branko Zebec (Partizan), 12. Branko Kralj (Dinamo), 13. Miljan Zeković (C.Zvezda), 14. Lav Mantula (Dinamo), 15. Ljubiša Spajić (C.Zvezda), 16. Sima Milovanov (Vojvodina), 17. Bruno Belin (Partizan), 18. Miloš Milutinović (Partizan), 19. Zlatko Papec (Lokomotiva Zg.), 20. Dionizije Dvornić (Dinamo), 21. Todor Veselinović (Vojvodina), i 22. Aleksandar Petaković (Radnički Bg.).
Iz sastava se može videti da nisu više isključivo igrači “Velike četvorke” dobijali šansu, već su počeli da se nameću i igrači ostalih klubova, pre svega Vojvodine, a šansu je dobio i mladi Petaković iz malenog beogradskog Radničkog, kao i Papec iz zagrebačke Lokomotive. Što se tiče “Olimpijskog tima”, iako se po prvih 11 igrača sa spiska čini da nije bilo promena, taj tim ipak nije bio potpuno isti. Ognjanov je putovao na prvenstvo, ali zbog povrede nije odigrao ni jedan meč, a njegovo mesto zauzeo je mladi igrač iz Partizana, tadašnja velika nada domaćeg fudbala i zvezda u usponu – Miloš Milutinović.

Format takmičenja na V Svetskom prvenstvu bio je prilično neuobičajen. Oformljene su četiri grupe sa po četiri tima, ali nije se igralo po klasičnom “svako sa svakim” sistemu, već je svaka grupa imala dve povlašćene ekipe (bazirano na FIFA-inoj rang listi) i one nisu igrale međusobno već samo protiv nepovlašćenih. Isto je važilo i za nepovlašćene, igrali su samo protiv povlašćenih timova, tako da je zapravo svaki tim igrao po dva meča u grupi, osim u slučaju kada su dve ekipe nakon ta dva kola imale isti broj bodova, pa se igrao play-off. Mečevi koji su završeni nerešenim rezultatima su išli u produžetke, a ako ni tada nije bilo pobednika, nisu se izvodili penali već je svaki tim dobijao po bod.
Jugoslavija je voljom žreba bila smeštena u grupu A, zajedno sa povlašćenima Brazilom i Francuskom. Četvrta ekipa, protiv koje nismo ni igrali (jer su bili nepovlašćeni kao i mi), bila je reprezentacija Meksika.

Detalj sa meča Francuska-Jugoslavija - 0:1, Milutinović

Detalj sa meča Francuska-Jugoslavija - 0:1, Milutinović

Za Jugoslaviju je prvenstvo počelo 16.06. u Lozani, protiv starog poznanika – Francuske. Dakle, u skoro istom sastavu kao na Olimpijadi (Milutinović umesto Ognjanova), Jugoslavija je izašla na megdan Francuskoj, koja je imala nekoliko izuzetno kvalitetnih igrača, kao što su Marše, Vensan i pre svih Rajmon Kopa. Naš tim je uspeo da zaustavi sve glavne igrače protivnika, a na drugoj strani uspeli smo i da postignemo gol koji je doneo pobedu nad velikim protivnikom. Strelac jedinog gola na meču bio je upravo Milutinović, u 15. minutu. U drugom kolu, protiv Brazila, i njima i nama je bio dovoljan remi za prolaz u četvrt-finale, pa je utakmica i završena upravo tako – sa miroljubivih 1:1. Meč je igran 19.06. u Lozani, i odlikovao se opreznom igrom na obe strane. Jugoslavija je povela u 48. minutu preko Zebeca, izjednačio je Didi u 69. U produžecima nije bilo promena, pa su i Brazil i Jugoslavija osvojili po bod koji je bio dovoljan za dalje takmičenje. Taj brazilski tim je bio relativno nov, i još uvek u formiranju (potpuno promenjen posle čuvenog poraza u finalu 1950.), a svoje pravo lice pokazaće tek četiri godine kasnije, u Švedskoj. Dakle, Brazil i Jugoslavija su otišli u četvrt-finale, Brazil kao prvi (bolja gol-razlika), Jugoslavija kao druga.

Detalj sa meča Brazil-Jugoslavija - Brandaozinjo i Vukas u duelu

Detalj sa meča Brazil-Jugoslavija - Brandaozinjo i Vukas u duelu

U četvrt-finalu, žreb nam je dodelio Nemačku. Kažem dodelio, jer Jugoslavija je u tom meču važila za favorita, i opšta je ocena bila da bi prolaz Nemačke u polufinale bio iznenađenje. Treba reći da Nemačka u to vreme još uvek nije bila fudbalska sila, a bio je to i njihov prvi nastup na Svetskom prvenstvu posle II Svetskog rata (bilo im je zabranjeno da učestvuju na prvenstvu 1950.), te su bili i poprilična nepoznanica. Povrh svega, doživeli su katastrofalan poraz u svojoj grupi od Mađara (8:3), i plasirali se u četvrt-finale tek posle play-offa sa Turskom (7:2). Sa druge strane, naš tim je bio veoma respektabilan, posebno cenjen zbog sjajnih igara na Olimpijadi u Helsinkiju, a i u grupi je pokazao dobru igru i stabilnu formu. Međutim, stvari će se uskoro bitno promeniti.
Meč sa Nemačkom odigran je u Ženevi, 27.06. pred 20.000 gledalaca. Već na početku meča Horvat je posle jedne nespretne intervencije poslao loptu u svoju mrežu (9. minut), i tu se urušila sva koncepcija igre “Plavih”. Nemačka je prikazala iznenađujuce dobru partiju, sa puno čvrstine u duelima, sa neprestanim trčanjem po celom terenu, i tako sputala sve pokušaje našeg tima da stigne do izjednačenja. Na kraju su Nemci uspeli da postignu još jedan pogodak (Ran, 85. minut), i tu je bio kraj svih naših nadanja da se može ponoviti uspeh sa prvog prvenstva 1930. Na ovom meču su Nemci nagovestili kakav bi mogao biti epilog ovog Svetskog prvenstva. Pokazali su izuzetnu čvrstinu i homogenost ekipe, dali lekciju iz discipline i borbenosti, i zapravo su se tada predstavili svetu onakvima kakvim ih i danas znamo – čvrsti, borbeni i nezaustavljivi do poslednjeg zvižduka sudije. Nacija je bila razočarana, jer, onakav tim je zaista zaslužio da igra makar jedno polufinale Svetskog prvenstva. Ipak, to je bio tek početak frustracija koje su nas čekale u budućim susretima sa nezgodnim Nemcima.

Kapiteni Fric Valter i Ferenc Puškaš pred početak finalnog meča

Kapiteni Fric Valter i Ferenc Puškaš pred početak finalnog meča

Generalno, turnir je obeležio mađarski tim. Bila je to jedna neverovatna generacija mađarskih fudbalera, koja je od 1950. do tog kobnog finala 1954. zabeležila 27 mečeva bez poraza (23 pobede i 4 remija), koja je usput osvojila zlatnu medalju na Olimpijadi 1952. i koja je postala prvi tim koji je pobedio Englesku na njenom terenu, 1953. na Vembliju – 6:3. Tim predvođen “Galopirajućim majorom”, Ferencom Puškašom, došao je na Svetsko prvenstvo kao najveći favorit za titulu. U dva meča u grupi, protiv Koreje i Nemačke, postigli su ukupno 17 golova! U četvrt-finalu, u jednoj od najgrubljih utakmica u istoriji Svetskog kupa (tri crvena kartona), savladali su Brazil sa 4:2 (tuča se nastavila i posle meča u svlačionici), zatim u polufinalu i aktuelnog šampiona Urugvaj, istim rezultatom posle produžetaka. U finalu su ih čekali Nemci koje su već bili pobedili u grupi, rezultatom 8:3. Nemci su, rekosmo već, prošli do četvrt-finala preko play-offa sa Turcima, a zatim su iznenadili i Jugoslaviju u meču za plasman u polufinale. U polufinalu su se razgoropadili i pregazili komšije iz Austrije rezultatom 6:1. Kao i na prethodnom prvenstvu u Brazilu, i ovo finale je smatrano za formalnost, svi su već videli Mađarsku kao pobednika. Medutim, Mađari su imali dva, ispostaviće se krucijelna, problema u tom meču. Kao prvo, Puškaš nije bio potpuno fizički spreman za finale, obzirom da je pretrpeo tešku povredu članka u prvom meču sa Nemačkom, a kao drugo, vremenski uslovi nisu išli na ruku timu koji je gajio pas-igru. Tog 4. jula, na teren Wankdorf stadiona u Bernu, stuštila se jaka kiša, koja je mnogo više odgovarala jakim i čvrstim Nemcima, nego lakim, brzim i tehnički potkovanim Mađarima. Nemački kapiten Fric Valter je čak bio poznat po tome da najbolje igra upravo po takvom vremenu, toliko da su takve uslove za igru u Nemačkoj zvali “Fric Valterovo vreme”. Međutim, na samom startu meča, ti problemi Mađara nisu dolazili do izražaja. Već u 6. minutu Puškaš je doneo prednost, a dva minuta kasnije i Čibor je postigao pogodak za veliko vođstvo od 2:0, posle samo osam minuta! Činilo se da Nemce čeka ista sudbina kao u meču odigranom u grupi. I onda se dogodilo ono što je u anale Svetskih prvenstava ušlo pod nazivom “Čudo u Bernu”. Nemci su se brzo konsolidovali, i vec u 10. minutu Morlok je prepolovio zaostatak, da bi u 18. preko Helmuta Rana stigli do izjednačenja – 2:2! Prvo poluvreme je završeno tim rezultatom, a u drugom su Mađari krenuli svim silama na gol Nemačke. Ređali su se silni napadi, promašivali su nepromašivo, pogađali stativu dva puta, a nemački golman Turek je briljirao sa nekoliko fenomenalnih intervencija. U 84. minutu, Helmut Ran je pobegao čuvarima i snažnim udarcem levicom sa ivice šesnaesterca savladao mađarskog golmana, za pobedu u finalu, za jedan od najvećih preokreta u istoriji Svetskog kupa, i na kraju, za povratak samopoštovanja celom nemačkom narodu posle užasnih posleratnih godina. Ovaj meč neki nemački istoričari označavaju kao prelomnu tačku u posleratnoj nemačkoj istoriji! Takođe, po prvi put posle II Svetskog rata, javno je izvedena nemačka himna, dok je čitav fudbalski svet svedočio stvaranju nove supersile. A Mađari? Mađari su ušli u istoriju kao najveći tim koji nikad nije uzeo Svetsko prvenstvo, i nikad više nisu imali sastav koji je mogao da dogura ovako daleko na nekom bitnom takmičenju.

Obzirom da je ovaj meč jedan od klasika Svetskog Kupa daću i sastave timova:

Nemačka-Mađarska 3:2 (2:2)

0-1 Puškaš 6′
0-2 Čibor 8′
1-2 Morlok 10′
2-2 Ran 18′
3-2 Ran 84′

Nemacka: Turek – Ekel, Posipal – Mai, Kolmajer, Librih – Šafer, F.Valter, O.Valter, Ran, Morlok. tr. Sep Herberger

Madarska: Grošič – Buzanski, Božik – Lorant, Lantoš, Zakarias – Čibor, Kočiš, Hidegkuti, Puškaš, Tot. tr. Gustav Šebeš

Prvenstvo u Švajcarskoj ostaće upamćeno po neverovatnih 140 golova na 26 utakmica (5.38 po meču!), zatim i kao prvo sa koga je išao direktan TV prenos (ceremonija otvaranja i prvi meč na prvenstvu).

U drugom delu teksta možete pročitati detaljnije o igračima koji su predstavljali Jugoslaviju na V Svetskom prvenstvu.

Za P.U.L.S.E. ,
Simić Mihajlo

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *