Ulogujte se / Kreirajte profil

Čuvari sveta Stanislava Vinavera

Kao veliki kompozitor stiha, veliki sluhista i pesnik predstavio se Vinaver zbirkom pesama Čuvari sveta[1] objavljenom 1926. godine. Ona predstavlja iskorak u promišljanju jezika na planu zvučanja, kao i u komponovanju pesama i stiha. Treperenje stihova, treperenje smisla, lebdenje, večito kretanje i izbegavanje konačnosti neke su od ideja koje pronalazimo u ovoj zbirci.

Ova zbirka pesama često se posmatra kao poema, ili kao „kosmička poema“[2] – kako je pisao Radovan Vučković. Ideja za posmatranje pesama kao celine dolazi od samog Vinavera, koji je istakao da su sve pesme iz ove zbirke celina, one su “duhovno stanje ili bolje reći duhovno lebdenje“[3]. I zaista se oseća neko lebdenje, neke tanke veze koje Vinaver gradi, zaranjanje u „mistične dubine“. Pesnik otkriva novi pesnički prostor i zalazi u dotada neosvetljene i nedodirnute prostore poezije.[4]

Stanislav Vinaver

Stanislav Vinaver

Vinaver, kada govori o svojoj zbirci Čuvari sveta, kaže da njegova namera nije bila da iznese razmišljanja o nečemu, već je sve te pesme duboko doživeo, kao nešto što je stvoreno i otrglo se, nastavilo samostalno da živi, sazrevalo.[5] Doživljaj je isticao i kada je govorio o kritičarima kojima nedostaje upravo taj doživljaj dela koji kritičara približava piscu. Međutim, ovde je reč o odnosu pesnika prema svom delu. On je te pesme doživeo u jednoj novoj stvarnosti, u novom „duhovnom stanju“, gde su dospele odvajanjem od prve stvarnosti.[6] Zanimljivo je da, i pored pesnikovog odricanja refleksivnosti, Jovan Jovanović piše da se Vinaver pre svega predstavio kao „originalni, nesputani, intelektualni pesnik refleksivne apstrakcije“[7]. S druge strane, Radomir Konstantinović kaže da se sa njim „objavljuje lirika refleksije koja ne zna svoju punu mislenu nađenost već zna, suprotno, upravo nenađenost u naporu nalaženja“[8]. Ipak je to ona refleksija u svom završnom vidu, u „poslednjoj analizi“ – kako je govorio Vinaver.

Ovakav pesnikov stav dolazi otuda što je smatrao da se poezija ne sastoji samo od refleksija i reakcija, u čemu je imao pravo. Pesma ima svoju stvarnost, pripada drugim prostorima. To su oni prostori u koje je pesnik zaranjao i u kojima je doživljavao svoju poeziju. Zato je i pisao da se poezija sastoji i od slika, i od igre reči, od muzičkog drhtanja i od sto jeza pogođene ili naslućene podudarnosti sa nekim tokom, nekim ritmom, nekim padom, nekom neizbežnošću izražene katasrofe koja je, samim tim što je u jednom trenutku uhvaćen jedan njen blesak, jedan njen sev očiju, dočarana, doslućena i dovršena.[9]

I sve to je poezija, što je Vinaver i pokazao ovom zbirkom.

Kao što vidimo, Čuvari sveta su „složeno pevanje o pesniku i životu“[10], ali i o poeziji, o realnosti poezije, o melodiji i ritmu. Sledeća stvar koju Vinaver ističe kao bitnu za pesnika i uopšte poeziju je osećaj. Za pesnika je bitno ne da stvari samo preživi, već da ih provuče kroz osećaj, jer bez osećaja pesnik ne može da peva. Zato je pesnik dužan da prenosi i izrazi svoj najdublji osećaj, njegovu istinu i punoću, a kako drugo do kroz poeziju. Lični osećaj je ono što poeziju čini našom, što je preobražava, on je „jedina naša pesnička tekovina koja preobražava svet“[11].       Stoga pesnik mora preneti istinu tog osećaja, njegovu punoću, preneti osećaj onakav kakav jeste u nama. U suprotnom nema prenošenja osećaja, već taj krnji, nepotpuni osećaj odaje pesnikovu nesposobnost da zađe u dubine svog bića. Glavni Vinaverov osećaj vezan za pomenutu zbirku je „kosmički osećaj koji bi bio svetao, i lak, i gotovo bez napora. Ja sam osetio to lebdenje. Ne pre sviju stvari, nego posle sviju stvari.“[12] Vinaverov osećaj ne postoji kao takav, kao neki određen i definisan osećaj pre jezičke stvarnosti, jer taj osećaj ne prethodi pesmi koja ga transformiše u jezik poezije, već se iz jezičke stvarnosti rađa osećaj.[13] Time Vinaver odstupa od onog klasičnog puta kojim se ostvaruje pesma idući od osećaja ka pesmi (jeziku).

Osećaj lebdenja koji Vinaver pominje zaista je prisutan u pesmama. Lebdenje smisla, lebdenje harmonije, reči, svih onih tankih i nevidljivih veza koje povezuju stvari. On uvodi novu ekstazu – ekstazu lebdenja. Teško je ostvariti lebdenje u haosu. Zbog tolikog lebdenja pesnikov najveći strah predstavljala je bilo kakva grubost koja bi uništila toliko tanko i nestvarno lebdenje: “Doživljaj je, kako sam ga osetio, vazdušno lak, tanak, kidljiv. Grubosti bi uništile harmoniju jedva primetnih lebdenja. One bi me vratile ponovo u život, ali u tom životu nastavila bi se njegova drama, a ne tkivo poezije. U tim mojim stihovima sve je gotovo slučajno, toliko to lebdi.”[14]

I veze koje stvari grade su lepršave, lagane, gotovo nepostojeće. Toliko sve lebdi da su stvari povezane samim lebdenjem:

Ako se i to sazna

Saznaće se još

Mutna i prazna

Tajna.

O modrim izvorima

I o rujnim tamama

– Jer sve to stoji u vezi…

(Ako se i to sazna…).

Otuda zaključujemo da je stvarnost ispunjena vezama, tj. stvarima u međusobnim odnosima. I te veze kao da nikada ne prestaju, već se uvek iznova obnavljaju – stvari se uvek iznova vezuju.[15] Ako ne bi bilo stalne obnove sinteze, to bi značilo da je ostvarena konačna veza, a Vinaver se sve vreme borio protiv konačnosti.

Ove magnovene veze grade jednu „snovnu harmoniju“, onu harmoniju koja se naslućuje. Ona je sastavljena od različitih zvukova ili od istog, ali različito naglašenog. Smatrao je da pesma treba da ostvari svoj svet, treba „da se nađe pravi zavičaj pesme“[16] koji je ujedno i njena stvarnost.

Pored lebdenja, u Vinaverovim Čuvarima sveta bitni elementi su i trepet i slutnja. Sva ta treperenja on je pokušao da izrazi treperenjem svojih stihova, treperenjem melodije, a slutnja se ispostavlja kao element koji je jedino moguć u takvom treperenju i podrhtavanju. Jer jedino ga je slutnja vodila:

Slutnje pokazivahu put.

Sve je bilo

Podjednako obojeno

I nigde razloga da presluti slut.

(Slutnje pokazivahu put…).

Kosmičke sfere koje je Vinaver doživeo teško da se mogu drugačije dosegnuti osim doživljajem i slutnjom. On nije priznavao da postoji Ništa, za njega je svet ispunjen mnoštvom veza, čestica i smisla. Verovao je da praznina ne postoji i da su je ljudi izmislili jer nisu bili u stanju da vide i osete obilje svega u svetu. I u tom obilju on je video opasnost, jer je strahovao da ne „izgubimo radoznalost za traženje izraza adekvatnog tom bogatstvu“[17],  što bi predstavljalo naš kraj. Dakle, neće nas ubiti nedostatak, već bogatstvo. Taj osećaj punoće i ispunjenosti sveta nalazimo i u poeziji:

Velikim prostranstvima

Rasplinuo se smisao

Sve je puno smisla.

(Velikim prostranstvima…).

Kao što nije voleo sistem jer ga je smatrao svojim grobom, Vinaver nije voleo nijedan vid konačnosti, svedenosti na konačan oblik ili krajnjeg rešenja. I pomenuto treperenje i slutnja upućuju na nejasnost, nepreciznost i nesigurnost, što je protivno jasnoj konačnosti. Baš zbog toga što je sve treperenje, ništa ne uspeva da se obrazuje konačno, da dobije svoj konačan oblik. Ovo treperenje prati i trenutnost koja podrazumeva ono što ne traje, ta „lomna trenutnost, jedva uhvatljiva, teba da garantuje delu njegovu najdublju istinu: ona je pečat poezije, koja ne sme da se izgubi“[18].

Iz ovoga se da uočiti, a što je uočio i Vježbicki, da je jedna od osobina Vinaverove poezije promenljivost, odnosno nestalnost.[19] Ona stalno menja svoj izgled, ali ne samo izgled, već i intonaciju, kompoziciju, melodiju, broj reči u stihu. Dakle, nije Vinaver promenljivost predstavljao samo sadržinom, ili bolje reći muzikom, već i formom. Kada se pogledaju njegove pesme, zaista se uočava i grafička promenljivost pesme. Kao da pesnik crta stihovima. I život je stalna promena, pa je stoga i nemoguće zarobiti ga u večno nepromenljivu formu i svesti ga na konačan oblik. Ovakvo shvatanje života Vinaver prenosi u poeziju.

Pomenutu konačnost Vinaver je video u „saznanju Svega“, u dosezanju više svesti:

Kada saznanje Svega

Završnu ostvari Dugu

I oštri značaj Sprega

Na zanosa Krugu:

Prestaće mukla setnost

I bolna, večita lutanja

Zasvodiće kob ćutanja

– U konačnu istovetnost.

(Kada saznanje Svega…).

Saznanje svega je ona konačnost koju Vinaver nije prihvatao. Nakon konačnog saznanja ostaje ćutanje. Konačnost znači smrt pokreta i promena. Kako je i život shvatao kao večito kretanje i promenu, konačna istovetnost značila bi smrt bića, jer je on verovao da ništa nije istovetno već da sve teče, menja se i kreće. Otuda on nije mogao da prihvati mir i smirenje. Ćutanje je logična posledica, jer tamo gde nema nečeg drugačijeg, gde je sve večno isto i nepromenljivo, nema potrebe za izricanjem. Tamo gde je mir i tišina nema akcije, nema pokreta i promena, pa samim tim nema potrebe ni za govorom i jezikom. Drugim rečima, mir se izriče tišinom, a tišina ćutanjem. Zato je njegova poezija promenljiva, večita promena u ritmu, melodiji i stihu. Čuvari sveta emaniraju pesnikovu želju da izrazi samo pesničko biće, da se izrazi sve ono neizrecivo.[20] Pesnik se protiv tišine bori tako što joj peva, jer i stvarnost „muklo zvoni“, ne ćuti. To je njegov otpor tišini i ćutanju, jer sve dok ima otpora ima i njega:

O tišino Belog Dvora

Na dalekom brda odru

Još ti pevam pesmu modru

I zeleni pozdrav gora…

Lagano se nešto menja

Druga pesma već se zbiva

Muklo zvoni stvarnost živa

Sa dalekog ludog stenja…

(O tišino Belog Dvora…).

Kada se ostvari sveopšti smisao ostaće samo delovi razbacani i nepovezani – nesređeni pali delovi. Kidaju se sve one veze koje je Vinaver gradio jer je ostvaren konačan smisao. I neće biti sve puno smisla, kako je na početku zbirke pisao, već će biti jedan sveopšti Smisao:

Biljka i kamen

I lude tice

Sa vrhova

Kada se spoje sa sveopštim Smislom..

Svugde će biti samo

Ne zna se čiji, ni čega,

Kojih alfa i omega

Kao razbacani velovi

– Delovi…

I nikad više pobedni

Zvukova niz…

(Biljka i kamen…).

Dolazak do apsolutnog i konačnog nije moguć, nije dat ljudima. Vinaverov misaoni proboj u transcendenciju, u više i nepoznate sfere, sukobljava se sa zemaljskom mišlju – sukob ljudskog i vanljudskog. Zato je njegov let u visine u kandžama zemlje, jer izletanje iz sfere zemaljskog jeste smrt čoveka:

Kada se misao zemlje

Sa mojom sukobi mišlju

Ko jastreb goluba zgrabi je

I moj let u visine

U kandžama je zemlje.

(Kada se misao zemlje…)

.

Na tom putu ka mističnim sferama Vinaveru je zemlja služila samo da se odupre za veliki let, ali njegov let se pretvorio u pad:

Ja sam naglo prognat iz Postojbine Smisla

I sve je ostalo u teškoj opseni puke vere.

A meni je zemlja ta bila

Samo za časak još potrebna

Za sudbonosno magnovenje korisna

Da se oduprem o nju strasno i moćno

Nogama, rukama, četvoronoške

Za veliki let.

(U linijama bio je smisao linija…).

Borba protiv apsolutnog i konačnog za čoveka završava se samouništenjem, tj. njegovim stradanjem. Pesnik sve vreme sluti da njegov let znači pad. Večnost nije data ljudima, zato on i ne može da ubije, odnosno prevlada konačnost:

No duh, u divljem i besomučnom letu

Upada u Varoš Zlih Volšebnika

Dahom ognjenim pali kapije, nebesa, drveće…

I gledajući beskrajni požar

On vidi da to ne gori Varoš Zlih Volšebnika

Već njegova sopstvena krila.

(Duh događaja koji se nisu zbili…).

Vinaver je verovao da pesnik, ali ne samo pesnik već svaki čovek, živi u varoši zlih volšebnika. Zli volšebnici su „duhovi koji hoće da nas ubede, pred datim oblikom, da je to krajnji oblik, krajnji kraj, apsolutno rešenje; da je to ‘rezultat’ posle koga više nema razloga za rad, za pregnuća“[21]. Oni su u nama, prete da obuzmu naš duh, na šta Vinaver nikako nije pristajao. Smatrao je da tamo gde nema pregnuća, napora i otpora nema ni čoveka. Ukoliko nema otpora, nema ni akcije, borbe, a to znači da nema delanja i pokreta, već konačan mir i ćutanje. Otpor je i naša veza sa jezikom, ono što čini da pripadamo jeziku i da jezik pripada nama. Zato duh koji pali varoš zlih volšebnika, zapravo, pali sopstvena krila, tj. duh koji se bori protiv zlih volšebnika bori se protiv samog sebe. Biće koje prevladava svoju konačnost uništava samo sebe i postaje ne-biće. Ovde se to ne-biće javlja kao večnost, apsolutna čistota, nesvodljivost na konačnu formu, sloboda od svakog oblika, ali i kao ništavilo. Sve ono što biće nikada neće biti. Zato je Vinaverovo iskušenje apsolutne poezije „iskušenje ništavila ili apsolutne slobode“[22].

Stanislav Vinaver 3

Ne uspeva pesnik ni da razveje vreme, da ga razbije i „prevremeni“. Jer postojanje vremena upućuje na prolaznost, a prolaznost na konačnost. Dakle, Vinaver se na svim poljima bori protiv svođenja na konačnu formu: i na vertikalnoj osi – u transcendenciji, i na horizontalnoj – u prostoru i vremenu. Ako vreme želi da prevremeni, onda prostor želi da preprostori (rasprostori). Jer prostor podrazumeva ograničenost, a njegov prostor je beskonačan – vaseljenski. Ta borba i otpor rasprostiru se u svim pravcima, kao što se njegova poezija

zrakasto pruža, na sve strane, ona je vrtoglavica koja počinje tamo gde prestaje puno dejstvo zemljine težnje, gde prestaje puna moć težine koja je, u sferi duha, težina problema, težina ideje (pa time i težina dogmatičnosti, zlog volšebništva koje nas, neizmenljivo, vreba iz odanosti Odgonetki).[23]

Pomenuta vrtoglavica moguća je samo izvan zemljine sfere i delovanja zemljine teže. A gde prestaje teža, počinje lebdenje. Zato to lebdenje, snovnu harmoniju i promenljivost u Čuvarima sveta shvatamo kao pokušaj da se iskaže jedan drugačiji svet oslobođen konkretne svesti i konkretnih oblika.[24]

Kako je sve vreme pozivao na revoluciju i delanje, Vinaver u skladu s tim i piše da „ulazimo u ‘duh razmeštanja’, u duh strujanja, u dinamiku haosa, u revoluciju izraza i izraženoga“[25]. Pesnik bira haos jer je on nametnut stanjem u svetu. U vremenu u kojem se menja sam ritam života i dinamika, gde je kretanje u osnovi svakog atoma, potrebno je izaći iz ravnoteže i prevladati strah od napuštanja uravnoteženog stanja. Treba krenuti u pravcu stihije: „Naša je dužnost, naša snaga i intuicija, da ‘preduhitrimo stihiju’ […] Nas ne boli izgubljena ravnoteža, jer mi moramo biti stihijniji od same stihije.“[26] Ako želimo da pevamo nove sadržaje i tonove, moramo preobraziti stare forme, moramo pronaći novu harmoniju. Otuda potreba za revolucijom koju Vinaver pominje, otuda izlazak iz ravnoteže i uluzak u haos. Ravnoteža nam je zaklanjala vidike, ispod ravnoteže „nismo videli užasan tok vaseljenske jeze, i kosmičkoga grča i greha“[27]. Samo ulaskom u haos može se ostvariti promena i kretanje:

Hteo sam da zavičem

Ticama u plamenu

Događajima u kamenu

Da se drže Haosa bratskoga.

U meni je sazrevala slutnja

I cvilelo saznanje zlo:

Da nije i sami haos

I kad je kamen

I ognjena slutnja

Vremena samo plamen lud!

I možda se sve mora svijati,

Nekud razvijati, odnekud klijati

I svesti, u bolu, u zračenju

U nečemu, u nekom još uvek značenju?

Možda još ničega nismo siti

I možda se sve, opet sve mora zbiti

I ja, i ti

Pa i sam haos!..

(Hteo sam da zavičem…).

Ravnotežu Vinaver odriče samim shvatanjem da je atomima svojstven pokret. To ga je vodilo do dinamizma koji odriče ravnotežu kao takvu. A ako je novo vreme zahtevalo nove forme, nisu bili dovoljni samo novi atomi, već i njihovo novo kretanje. Interesantno je da je Vinaver prvu pobedu nad haosom video u našim narodnim vezovima i čipkama. Njima je čovek još tada naslutio pesnikovo apstraktno doba:

Vez i čipke, naše su, čovekove pre svega pobede nad spoljnim i unutrašnjim haosom. Izneli smo ga na videlo. One liče na haos, ali haos nisu, ni u kom slučaju – nego baš dosledan red i skladna doslednost. Vezom je još prvobitni čovek proročki naslutio današnje apstraktno doba […] jer je srce kosmosa u zapletu i raspletu upredenih sila, u sklopu i rasklopu uzleta i otpora, koji se usklađuju.[28]

Stanislav Vinaver 4

Moderno doba je realizacija tih ranijih čovekovih slutnji. Ono zahteva praćenje ritma kretanja stvarnosti jer ćemo tako jedino moći da se uključimo u stvarnost, tako prihvatamo energiju kojojm se stalno punimo i praznimo. Vinaver je smatrao da je njegovo doba apstraktno zato što se tempo života promenio, tj. ubrzao, što je zahtevalo i promenu (ubrzanje) mišljenja i izražavanja. Nemamo vremena da se izražavamo reč po reč, da mislimo stvar po stvar, već smo prinuđeni na izbor onog najbitnijeg – na apstrakciju. Ovo se, naravno, odnosi na sve ljude, ne samo na pesnike. Tako je Vinaver osluškivao govor ljudi na ulici, govor Beograda, a u literaturu je prodirao jezik grada.

Kada govorimo o jeziku, on je veoma bitan za Vinaverovu poeziju, naročito sloj zvučanja. U ostvarivanju stvarnosti pesme on je pribegao jeziku. Jezik je za njega „život pesme“, ono od čega se pesma stvara. Ovde je u pitanju odgovornost prema jeziku:

Možda nije izraz onoliko bolestan, koliko bi nam se učinilo, ali je posredi to da ga treba shvatiti, da treba poneki put saslušati ono za čime on cvili – da mu treba ispuniti tajnu čežnju. […] Mi pak spadamo u pesnike koji žele i samim gradivom najpre da se saglase, da mu osete strujanje, da mu naslute bolove, da ga, ako treba, oslobađaju: jednom reči da budu u stalnom i večnom dodiru sa najprisnijim treperenjem izraza.[29]

Stanislav Vinaver i Milutin Bojić

Stanislav Vinaver i Milutin Bojić

Vinaver je osluškivao ritmove našeg jezika i osetio da on ne odgovara njegovoj epohi. Smatrao je da se još nismo oslobodili epskog ritma, kao ni epskog deseterca. Svojim Čuvarima sveta pokušavao je da to preobrazi. Kod deseterca mu je smetao pad nakon cezure, nakon prva četiri sloga, jer tu prestaje onaj polet koji počinje sa prvim slogom i posle toga je sve samo odjek već rečenog. Želeo je da našu trohejsku sudbinu preobrati u jampsku, iako jamb nije pogodan za naš jezik. Ali upravo to je privuklo Vinavera. Vidimo da je on čak i stihom pokušavao da iskaže akciju i pokret o kojima je ranije bilo reči. Ali ne samo to. Problem je bio i što je tempo epskog deseterca spor, pa je shvatio da ta sporost nikako ne može da iskaže tempo stvarnosti. Potrebno je bilo pratiti ritam stvarnosti, a to je podrazumevalo i pronalaženje novog ritma i tempa. Drugim rečima, bila je neophodna nova muzika jezika. Tek su nova muzika i ritam mogli da reč pomere iz „ležišta njenog prvobitnog značenja, da bismo, tom muzikom, tu staru i konkretnu reč preobrazili u nama adekvatniju, novu reč veće brzine i sposobnu za složenija značenja, za ‘kolebanje’“[30].

Zapanjujuće je na kojim je sve slojevima Vinaver vodio borbu. U Čuvarima sveta je želeo da oslobodi reči „monotonog toka“, da ih dovede u lebdenje, da ih udružuje i razdružuje. I to se oseća dok se pesme čitaju. Kako je sam Vinaver pisao:  „Nisam ovaj put hteo nikakva bića, nikakve stvorove, nikakve funkcije. Hteo sam kružni let, krivi spoj, svedodirno podrhtavanje, blisku slutnju, slog i rastavu: hteo sam nešto magnoveno i trepetno.“[31] To magnoveno i trepetno ostvaruje slaganjem reči, njihovim povezivanjem, stihom, rimom.

Kada govorimo o rečima, treba napomenuti da je Vinaver pažnju posvećivao zvučanju reči, odnosno melodiji. Time je pokazao da se ne izražavamo samo racionalnom sadržinom reči, već i melodijom. Muzika je za njega najbitnija jer je jedino u njoj video mogućnost da izrazi „unutrašnji pokret sveta“, jedino njom je mogao da izrazi apstrakciju, odnosno apstrakcija se ostvaruje pomoću muzike. Tako reč dobija funkciju ritma, ona je u rečenici kao zvuk u nekoj muzičkoj kompoziciji. Vinaver muziku bira i zbog toga što je ona bila i prvi način izražavanja još pre jezika:

Jezik je neizgrađen, načini iskazivanja nedosledni i glomazni, i prirodno je da je u velikoj upotrebi prvi čovečanski način izražavanja: muzika. Ograničen u logičnom i umetnički jasnom, preglednom izrazu – narod traži mogućnost da se izrazi muzikom, umetnošću samoniklom, koja dolazi pre rođenja reči, koja i nije, u svojim počecima, umetnost, već pra-govor, prvo sredstvo izražavanja.[32]

Slutio je Vinaver da svuda postoji muzika, ne samo muzika sfera, već i muzika naših organa, krvi, muzika materije. U reči on osluškuje zvuk. Nije mu toliko bitno ono na šta ta reč upućuje iz stvarnog sveta, već kako ona zvuči i kakvu melodiju gradi sa ostalim rečima. Želeo je da prodre ispod značenja reči gde je vrelo zračenja. I tu ispod svih veza, ispod reči i onoga što one znače, nalazi se muzika kojom Vinaver govori:

Ispod svih veza, privlačenja

Oznaka i značenja

Gluha su provrela zračenja –

– I svanjuje….

(Pod svakim znamenom…).

Vinaver je težio da otkrije skrivenu i zaboravljenu melodiju jezika, da razgrne sve slojeve i oslušne čist zvuk reči. Zapravo, njega ne interesuje oblik i semantika reči, već reči „imaju značaj samo u srazmeri sa njihovim zvukom i odjekom, melodijskom vrednošću, u kojoj traži i nalazi jednu novu semantiku, […] semantiku apstrakcije“[33].

Iskopati stvarnost iz sna.

Iščauriti smisao iz znaka.

(U linijama bio je smisao linija…).

Sve ono o čemu je do sada bilo reči, sve neiskazanosti Vinaver pokušava da iskaže muzikom. Izricanje smisla više nije u značenju reči, nego u njihovom zvučanju. U njemu nečujno huje neiskazanosti. Možemo reći da je i njegova poezija hujanje neiskazanosti kao pokušaj njihovog izricanja:

A sve potmulo

U šumu nekom

U meni

– Kao zvučni kameni

Bez prebola i bez leka

Kao ponornica reka –

Hujalo je nečujno svoje

Neiskazanosti.

(U blizini Duha Vaseljene…).

U pesniku huji smisao – sluti ga. Zato i oseća šum koji se lagano pretvara u zvuk:

Lagano se taj šum

Ta lava duboka daleka

Pretvarala u zvuk

Sve boniji.

(U blizini Duha Vaseljene…).

Zapravo, pravo je pitanje da li je moguće reč potpuno očistiti od značenja i svesti je na sloj zvučanja. Čini se da je Vinaver, time što je razgrtao semantičke slojeve da oslobodi zatrpanu melodiju, okrenuo situaciju. Sada je muzika izbila u prvi plan, ali reč nije potpuno očišćena od svog značenja, već je ono samo potisnuto.

Stanislav Vinaver i Stanislav Krakov

Stanislav Vinaver i Stanislav Krakov

Što se tiče stiha, Vinaver i na tom planu uvodi neke novine. Njegovi trohejski osmerci su modifikovani u odnosu na tradicionalni osmerac, slobodni stih je takođe neuobičajen. Ima troheja, dok se jamb sreće u nekoliko pesama. Ostalo su mešoviti stihovi, deoni stih i polimetrija.[34]

Zbirka Čuvari sveta Stanislava Vinavera karakteristična je po tome što je okrenuta ka samoj poeziji i njenoj suštini. Pesnik se shvata kao “čuvar sveta”, borac protiv “zlih volšebnika”, protiv prolaznosti i konačnosti. U njoj sve lebdi, leprša, menja se, kreće se, sve je treperavo. Kao da je cela zbirka jedna poema koja se ne završava. Sve je samo večna promena. Na muzičkom planu ova zbirka je simfonija sveta. Slutio je Vinaver da sve to za čim teži ne može dosegnuti, jer on ne postoji izvan sfere zemaljskog. Njegovo apsolutno oslobođenje je ujedno i njegova smrt. Ali je život i opstanak video u borbi i otporu.

Za P.U.L.S.EDušan Zaharijević

.

Literatura:

  1. Jovanović, Jovan V.: „Vinaverova poezija i moderni pesnički pravci“, u: Književna istorija, Beograd, X/39,1978, 411-445.
  2. Konstantinović, Radomir: „Stanislav Vinaver“, u: Biće i jezik, knjiga 8, Prosveta : Rad : Matica srpska, Beograd : Beograd : Novi Sad, 1983, 287-381.
  3. Konstantinović, Radomir: “Vinaverova minđuša“, u: Stanislav Vinaver: Čuvari sveta, Srpska književnost u sto knjiga, knjiga 47, predgovor, izbor i redakcija Radomir Konstantinović, Matica srpska : Srpska književna zadruga, Novi Sad : Beograd, 1965, 7-37.
  4. Ružić, Žarko: „Vinaverov stih“, u: Književno delo Stanislava Vinavera, urednik Gojko Tešić, Institut za književnost i umetnost : “Braničevo“, Beograd : Požarevac, 1990, 175-196.
  5. Udovički, Ivanka: „Poema ‘Čuvari sveta’ Stanislava Vinavera“, u: Književno delo Stanislava Vinavera, urednik Gojko Tešić, Institut za književnost i umetnost : “Braničevo“, Beograd : Požarevac, 1990, 215-227.
  6. Vinaver, Stanislav: Čuvari sveta, Izdanje S. B. Cvijanovića, Beograd, 1926.
  7. Vinaver, Stanislav: “Uvod u ‘Čuvare sveta’“, u: Čardak ni na nebu ni na zemlji: eseji i kritike o srpskoj književnosti, Dela Stanislava Vinavera, knj. 3, priredio Gojko Tešić, Službeni glasnik: Zavod za udžbenike, Beograd, 2012, 65-90.
  8. Vinaver, Stanislav: „Prizivanje prirodnih sila“, u: Čuvari sveta, Srpska književnost u sto knjiga, knjiga 47, predgovor, izbor i redakcija Radomir Konstantinović, Matica srpska : Srpska književna zadruga, Novi Sad : Beograd, 1965, 47-51.
  9. Vinaver, Stanislav: „Opasnost od ravnoteže“, u: Čuvari sveta, Srpska književnost u sto knjiga, knjiga 47, predgovor, izbor i redakcija Radomir Konstantinović, Matica srpska : Srpska književna zadruga, Novi Sad : Beograd, 1965, 151-157.
  10. Vinaver, Stanislav: „Naši vezovi“, u: Čuvari sveta, Srpska književnost u sto knjiga, knjiga 47, predgovor, izbor i redakcija Radomir Konstantinović, Matica srpska : Srpska književna zadruga, Novi Sad : Beograd, 1965, 201-210.
  11. Vinaver, Stanislav: “Kojim putem“, u: Čuvari sveta, Srpska književnost u sto knjiga, knjiga 47, predgovor, izbor i redakcija Radomir Konstantinović, Matica srpska : Srpska književna zadruga, Novi Sad : Beograd, 1965, 210-214.
  12. Vježbicki, Jan: “Vinaverove poetike – pitanje književne ideologije i pesničkog stvaranja“, u: Književno delo Stanislava Vinavera, urednik Gojko Tešić, Institut za književnost i umetnost : „Braničevo“, Beograd : Požarevac, 1990, 73-83.
  13. Vučković, Radovan: Poezija srpske avangarde, Službeni glasnik, Beograd, 2011.

.

[1] Stanislav Vinaver: Čuvari sveta, Izdanje S. B. Cvijanovića, Beograd, 1926. Svi navodi biće prema ovom izdanju.

[2] Radovan Vučković: Poezija srpske avangarde, Službeni glasnik, Beograd, 2011, str. 157.

[3] Stanislav Vinaver: “Uvod u ‘Čuvare sveta’“, u: Čardak ni na nebu ni na zemlji: eseji i kritike o srpskoj književnosti, Dela Stanislava Vinavera, knj. 3, priredio Gojko Tešić, Službeni glasnik : Zavod za udžbenike, Beograd, 2012, str. 73.

[4] Vidi: Jovan V. Jovanović: „Vinaverova poezija i moderni pesnički pravci“, u: Književna istorija, Beograd, X/39, 1978, str. 421.

[5] Vidi: Stanislav Vinaver: Uvod u Čuvare sveta, str. 70-71.

[6] Vidi: Isto, str. 71.

[7] Jovan V. Jovanović: navedeno delo, str. 421.

[8] Radomir Konstantinović: „Stanislav Vinaver“, u: Biće i jezik, knjiga 8, Prosveta : Rad : Matica srpska, Beograd : Beograd : Novi Sad, 1983, str. 299.

[9] Stanislav Vinaver: Uvod u Čuvare sveta, str. 71.

[10] Ivanka Udovički: „Poema ‘Čuvari sveta’ Stanislava Vinavera“, u: Književno delo Stanislava Vinavera, urednik Gojko Tešić, Institut za književnost i umetnost : “Braničevo“, Beoograd : Požarevac, 1990, str. 221

[11] Stanislav Vinaver: Uvod u Čuvare sveta, str. 77.

[12] Isto, str. 80.

[13] Vidi: Radomir Konstantinović: Stanislav Vinaver, str. 333.

[14] Stanislav Vinaver: Uvod u Čuvare sveta, str. 72.

[15] Vidi: Radomir Konstantinović: Stanislav Vinaver, str. 331.

[16] Stanislav Vinaver: Uvod u Čuvare sveta, str. 73.

[17] Radomir Konstantinović: “Vinaverova minđuša“, u: Stanislav Vinaver: Čuvari sveta, Srpska književnost u sto knjiga, knjiga 47, predgovor, izbor i redakcija Radomir Konstantinović, Matica srpska : Srpska književna zadruga, Novi Sad : Beograd, 1965, str. 9.

[18] Stanislav Vinaver: Uvod u Čuvare sveta, str. 88.

[19] Vidi: Jan Vježbicki: “Vinaverove poetike – pitanje književne ideologije i pesničkog stvaranja“, u: Književno delo Stanislava Vinavera, urednik Gojko Tešić, Institut za književnost i umetnost : „Braničevo“, Beograd : Požarevac, 1990, str. 73.

[20] Vidi: Radovan Vučković: navedeno delo, str. 192.

[21] Radomir Konstantinović: Vinaverova minđuša, str. 8.

[22] Radomir Konstantinović: Stanislav Vinaver, str. 310.

[23] Isto, str. 312.

[24] Vidi: Jovan V. Jovanović: navedeno delo, str. 426.

[25] Stanislav Vinaver: „Prizivanje prirodnih sila“,  u: Čuvari sveta, Srpska književnost u sto knjiga, knjiga 47, predgovor, izbor i redakcija Radomir Konstantinović, Matica srpska : Srpska književna zadruga, Novi Sad : Beograd, 1965, str. 50.

[26] Stanislav Vinaver: „Opasnost od ravnoteže“, u: Čuvari sveta, Srpska književnost u sto knjiga, knjiga 47, predgovor, izbor i redakcija Radomir Konstantinović, Matica srpska : Srpska književna zadruga, Novi Sad : Beograd, 1965, str. 151.

[27] Isto, str. 153.

[28] Stanislav Vinaver: „Naši vezovi“, u: Čuvari sveta, Srpska književnost u sto knjiga, knjiga 47, predgovor, izbor i redakcija Radomir Konstantinović, Matica srpska : Srpska književna zadruga, Novi Sad : Beograd, 1965, str. 206.

[29] Stanislav Vinaver: Uvod u Čuvare sveta, str. 82-83.

[30] Radomir Konstantinović: Vinaverova minđuša, str. 18.

[31] Stanislav Vinaver: Uvod u Čuvare sveta, str. 88.

[32] Stanislav Vinaver: “Kojim putem“, u: Čuvari sveta, Srpska književnost u sto knjiga, knjiga 47, predgovor, izbor i redakcija Radomir Konstantinović, Matica srpska : Srpska književna zadruga, Novi Sad : Beograd, 1965, str. 210.

[33] Jovan V. Jovanović: navedeno delo, str. 422.

[34] Vidi: Žarko Ružić: „Vinaverov stih“, u: Književno delo Stanislava Vinavera, urednik Gojko Tešić, Institut za književnost i umetnost : “Braničevo“, Beograd : Požarevac, 1990, str. 185-187.

TwitterGoogle+

3 komentara na tekst Čuvari sveta Stanislava Vinavera

  1. saschaEin

    31/07/2016 at 02:10

    Stanislav Vinavera, vrhunski filosof, naučnik, muzičar, itd. Jedan od velikih koji se rijetko pominju

    ako smijem reći – ovo je jedan bitno sadržajan tekst i Hvala autoru …

  2. Душко Јевтовић

    02/08/2016 at 13:19

    Поезија Станислава Винавера тек треба да буде откривена. Она нас чека као поклон намењен светлости у нама, да се уздигнемо на висине на којима се наслућује смисао.
    Његови стихови су јутарњи, с њима се очи испуњавају свитањем које буди и разгаљује. Они носе тишину првог рајског дана, пре греха и пада, али клица дубоке необјашњиве туге настањује се у нашим грудима и попопут песама Едгара Алана Поа наговештава смрт која тек треба да се роди.
    Ваздушаста и устрептала, Винаверова поезија претвара камење у крила и узлеће неосетно носећи терет у небо, где нема ослонца. “Ја сам нагло прогнат из Постојбине Смисла” пева иако се стреловито винуо са тла и лебди обасјан сунцем.
    Његови стихови су чили и брзи као стихови Јована Јовановића Змаја, иако су испуњени сетом увелака.
    Хвала аутору што нам је Винавера учинио блиским иако га није спустио на земљу. Напротив, приближио нас је њему. Морамо научити да летимо са теретом кога се не можемо и не смемо решити.

  3. Katarina Ristić Aglaja

    03/08/2016 at 18:41

    “Vekovečni rod, čije je tišteće vreme palo, preterano, u prošlost, i koji, pun slučaja, nije živeo nego od svoje budućnosti. – Taj poreknuti slučaj, uz pomoć jednog anahronizma, ličnosti, vrhunskog ovaploćenja tog roda, koji oseća u njemu, zahvaljujući besmislu, postojanja Apsolutnoga;” (Malarme: “Igitur ili Elbenonova Ludost”)

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *