Ulogujte se / Kreirajte profil

Cynthia Gooding

3994220300_3c3dd69277

Једна од најприсутнијих грешака у перцепцији било које културне епохе (уметничког правца, друштвеног покрета…) лежи управо у забрињавајуће рутинској лакоћи са којом се ослањамо, свесно или не, искључиво на обрасце и стандарде који су већ неупитно етаблирани, и представљају општепознате и подразумевајуће категорије.

Наравно, највећи често држе своје позиције сасвим заслужено, и погрешно је колико и ружно када се њихови споменици скраћују и обезличавају из пуког ларпурлартизма – злоба и зловоља се увек очитавају као иницијални мотив подухвата такве врсте. Намера овог подсећања стога и није да ревалоризујe историју популарне музике, нити имамо претензије и амбиције у том смислу. Међутим, понекад се догоди – као у чудном случају Синтије Гудинг,  јунакиње овог осврта – да и накнадна сазнања о вредности и значају неких личности  потонулих у прерани (и незаслужени) историјски заборав, оставе утисак који нам мења читав доживљај феномена у оквиру којих, колико јуче, нисмо ни примећивали те људе. Или, чак, једва и знали о њима тек понешто… Ако овај текст и послужи  неком читаоцу –  заинтересованом за (пред)дилановску фолк-сцену почетка шездесетих и раније – као информација о једној необјашњиво заборављеној, а талентованој и занимљивој жени ретке авангардности, његова намера је потпуно остварена.

За Синтију сам сазнао тек пре неколико година,  сасвим случајно и посредно, као слушалац једног аудио-записа – снимкa њене радио-емисије из марта 1962. године –  на којем је забележен живи наступ Боба Дилана, тадашње младе атракције на боемској народњачкој сцени Гринич Вилиџа. Након  легендардног статуса који је (у пред-Интернет деценијама) ова емисија уживала међу припадницима “тврде линије” Бобових поштовалаца, данас она представља подразумевајућу ставку у свакој личној фонотеци са озбиљнијим диланолошким претензијама.  У овом интервјуу је, по свој прилици, сакупљен читав универзум раних Диланових паралелних аутобиографија које су га учиниле својеврсном звездом међу тада познатијим припадницима Вилиџ-сцене: музичарима, уметницима и писцима који су невероватно егзотичне (и евидентно минхаузеновске!) приче младог фолкера прихватали са симпатијама, чега се својевремено присетио и Дејв Вен Ронк у  духовитом мемоарском осврту.

И у разговору са Синтијом Гудинг, двадесетједногодишњи Дилан неуморно зачињава своју  регуларну, мид-америчку биографију истим тим детаљима, причама равним најнеобузданијем роуд-муви сценарију: те је одрастао у циркусу, возио пароброд на Мисисипију, те обилазио   којекакве забите америчке буџаке уздуж и попреко… Осим надреално фактографске вредности овог интервјуа за сваког задртог Бобовог фана који држи до себе, цео разговор се данас “чита” и као прворазредни  извор, културни документ  времена од којег нас дели непуних пола века, и светлосне године историјског јаза. Кроз успутне опаске и реминесценције Синтијине и Бобове, претресена је читава тадашња, спонтана, жива и енергична сцена Гринич Вилиџа; места, људи, атмосфера… све је овде. Осим тога, из данашње перспективе стерилних и филтерисаних медијских деривата, сасвим се  надреалном чини идилична  аутентичност и искреност забележена на овом звучном запису. Прича двоје знанаца и посвећеника фолкерске ренесансе, повремено се прекида живим извођењем песама, махом обрађених стандарда, уз понеко ванвременско ремек-дело раног Дилана које га – са првим албумом тек у најави, и још увек предалеко од касније славе и репутације најозбиљнијег пера  рокенрола – потврђује као достојног наследника Вудија Гатрија, и гласника оних којима је глас одузет.

Углавном, уз фасцинацију овим снимком као ултимативним документом раног, пред-дилановског Дилана (поред снимка из Gaslight Cafe који је посебна прича, као и Песaмa за Бони, наравно, уз неколико једва ухватљивих ранијих записа), подједнак утисак је оставила Синтија Гудинг, њен упечатљиви и тврди, а опет мелодични и сензуални глас, нека проницљива иронија у опаскама и питањима,  уз осетно разумевање и благонаклоност према  Дилану (чије дечачке и ведре досетке и урнебесне ‘биографске’ измишљотине, Синтија  дочекује са симпатијама, и не чини ништа да поквари тај  маштовити наратив).

Она мора да је – мислио сам док сам слушао – нека од оних ранијих фолкерских  легенди боемског Вилиџа, макар попут Кленсијевих, Ремблин Џека, Фарине, Вен Ронка, или фон Шмита, из периода када то место још увек није било брендирани музејски топоним. Како за Синтију Гудинг до тада нисам  чуо,  очекивао сам да ћу пронаћи препун Интернет података, уз библиографске референце. Кад оно… осим неколицине издања из педесетих и раних шездесетих (доступних у музичким онлајн-антикваријатима), апсолутно ништа. Ни кратка биографија, ни године живота, ништа. Зачуђен опскурношћу Синтије Гудинг у ери Гугла и времену у којем је све и свако постао детаљно објашњен, оставио сам је по страни, у намери да се мало детаљније распитам о њој – кад се укаже прилика – код неколицине људи који познају тај музички период до ситница, па и понеког протагонисту.

И онда, пре неког времена, сасвим случајно, наиђох на – такође недавно покренут – вебсајт посвећен Синтији. Према подацима на једном Дилановом фан-форуму (иначе, тек једној од неколико информативнијих адреса које Гугл нуди на упит “Cynthia Gooding”), неко од тамошњих чланова је креирао сајт, уз консултације са Синтијином ћерком Лејлом. Укратко, ово је (надам се) само почетна фаза, јер сајт даје тек оквиран увид у једну несумњиво интересантну и несвакидашњу биографију. Ређају се штури подаци: Синтија Гудинг рођена је 1924. године у Рочестеру у Минесоти, детињство је, осим Минесоте, провела и у држави Илиној, а у раној младости отишла у Мексико Сити (не знамо како и због чега), тамо одабрала музику као животни позив… Од блуза до фолка, Синтија је (нехотично?) покренула читав правац који ће у  наредним деценијама променити историју модерне музике: тих 1940-их, било је изузетно неуобичајено да жена, без пратећег бенда и подршке великог студија, професионално изводи самосталне концерте, притом у жанровима који пред непосредним окружењем нису доносили  општепрепознатљивост утемељену у локалној традицији. Осим енглеског и америчког фолка, веома добро је познавала (и мајсторски изводила) италијанске, турске и шпанске народне песме. Издавала је плоче за Elektra Records, од самог настанка ове легендарне издавачке куће, а 1949. године  удала се за Хасана Озбекана, и из тог брака су се родиле ћерке Ајша и Лејла. (Узевши у обзир Озбеканову необично живу научну и политичку биографију која је уследила у каснијим деценијама, овај податак из Синтијиног живота постаје још интересантнији; немамо податке колико је њихов брак трајао, као што не знамо ни да ли је ауторка упознала и заволела турску музику уз супруга, или је њено интересовање за ову – изузетно слојевиту и културолошки комплексну  а у тадашњој Америци потпуно егзотичну – фолклорну традицију  датирало од раније.)

Следи развод, наставак концертних активности широм САД, каријера на њујоршкој радио-станици WBAI и ауторске емисије Cynthia and Sensible и Folksinger’s Choice (чију најпознатију епизоду смо већ споменули). Из музичког посла се повлачи 1962. године, када одлази на две године у Шпанију, где проучава фламенко и сарађује са тамошњим мајсторима те музике. Након повратка у САД, повремено наступа до седамдесетих. Породица се из Њујорка сели у Кингстон у Њу Џерзију, где је Синтија Гудинг и преминула, 1988. године.

Дакле, имамо тек једну скицу за, очито, занимљиву и уметнички бурну биографију чија историјска важност напросто не може да се занемари.. Не знам да ли је Синтија била ПРВИ женски извођач те врсте у Гринич Вилиџу, али сасвим је извесно да је утабала стазу и сестрама Баез, и Џони Мичел и читавој армији женских аутора и извођача који ће обележити најпре фолк, а потом и популарну културу. (Било би занимљиво да неко пита данашње тинејџ-звезде које у одрасло доба и has-been опскурност одлазе са милионима зарађеним током кратког али лукративног интервала славе, да ли су чуле за Синтију Гудинг).

Мултилингвалним и интегративним приступом фолку,  Синтија Гудинг представља далеки одјек и најаву онога што се данас зове world music. Само, пола столећа и кусур раније: без индустрије, без таргет-група, без маркетинга и паковања “аутентичности” у мултимилионске франшизе, него једна жена, сама са акустичном гитаром.

Својеврсни парадокс представља и чињеница да је једини траг о Синтији дуго времена представљала управо емисија са Диланом, најпре као бутлег а потом и званично издање: разговор су водили, те 1962. године, позната хероина фолк-сцене, и момак који тек прави озбиљније кораке у музици, и ужива њену благонаклоност. А емисију је сачувала управо слава коју је Дилан стекао у доба када је Синтија исклизнула у заборав…

За поштоваоце и љубитеље оновременог фолка, музика Синтије Гудинг  постала је новооткривена ризница с благом, управо захваљујући тој емисији. На чудан начин, тада безимени мали фолкер враћа услугу својој  заштитници на готово митски начин: наиме,  у протеклих пола века Бобу Дилану је за руком пошло оно што није  никоме другом у рокенролу – непрестано се редефинише као већи од властите легенде. А на самим почецима легенде стоји и Бобова менторка из разбарушеног Вилиџа раних шездесетих, у новом миленијуму од заборава спасена  данашњом славом свог некадашњег штићеника, захваљујући Интернету и колекционарској страсти којом су прашњави Диланови снимци, некада ретки и једва постојећи, задобили нови дигитални живот.

Као и сама Синтија Гудинг, уклесана у времену у којем је, некад давно, остала заборављена. Стасита и висока, са тридесет и нешто година, и гласом који се запамти за читав живот кад се једном чује. Не би бољи крај ни Боб Дилан опевао.

Људи окупљени око Диланове музике, направили су и први сајт посвећен Синтији. Чини ми се да је крајњи циљ тог пројекта документарни филм о њеном животу, који се на сајту, за сада,  помиње тек  као могућност.

Искрено се надам се да ће бити снимљен.

za P.U.L.S.E/ Bojan Kozić

9 komentara na tekst Cynthia Gooding

  1. Snezana Moracic

    08/07/2010 at 12:37

    BD: Oh, I’m never gonna become rich and famous.
    CG: And you’re never gonna take off the hat either.
    BD: No.

    Stetson i bob! samo 20 godina, zamisli.

    sta da ti kazem osim bravo! da sintija nije bila u neku ruku ‘bob related’ nikad ne bismo saznali o njoj.

    znas koji je problem bio tih 60-tih bez interneta, problem je bio sto se umetnici tog tipa nisu predstavljali u tadasnjem mainstream tv show-u,the ed sullivan show, u kome ako se pojavis jednom, kao kasnije kod johnny carsona, preko noci ti je uspeh zagarantovan.

    a i radio se mozda manje slusao zbog televizije, mada je ona u vilidzu bila voditelj, sto je bilo dovoljno da je tadasnji hipsteri ‘religiozno’ slusaju…zar ne?
    nejasan mi je njen muzicki razvojni put s obzirom da je mogla da se promovise preko radio-emisije.

    u svakom slucaju, ovakvi mali zapisi zaboravljenih, a nama potpuno nepoznatih licnosti su pravi neprocenjiv dragulj, zaista divno otkrice.
    kao sto si napisao…’да и накнадна сазнања о вредности и значају неких личности потонулих у прерани (и незаслужени) историјски заборав, оставе утисак који нам мења читав доживљај феномена у оквиру којих, колико јуче, нисмо ни примећивали те људе’…

    p.s.
    vide li ti, molim te lepo, šal?

  2. Boban Savković

    08/07/2010 at 14:16

    Bojane, nema teksta a da, u stvari, nije o Cimermanu? 🙂
    Moji komplimenti za studioznost i ozbiljnost kojom si uradio ovaj tekst.

  3. Snežana Moračić

    09/07/2010 at 22:47

    bojane,
    negde procitah, i to je ustvari to sto mi nije palo na pamet odmah posle procitanog teksta, ona nije toliko utabala staze folk pevacicama, ona je vise bila inovator u smislu da je zapocela, tada se sigurno nije ni znalo za taj pojam, tzv ‘world music’, bas to njeno pevanje na tri strana jezika, a sa njihovim autenticnim folklorom. razumes? to je definitovna sadasnja world music.

    imam utisak da njeno pevanje nije kvintesecijalni americki folk, mada je tesko oceniti njen muzicki opus kada se ne moze nista vise naci od ovog sto si ti marljivo pripremio i iskopao.

    i mislim da je intervju bio malo coquetteish; on samo 20 godina, a ona verovatno u nekim srednjim 30-tim. tipicno za te godine/ mislim kod zena/

  4. Bojan

    10/07/2010 at 03:27

    Hvala, Snezana i Bobane, drago mi je da vam se tekst dopao.

    @ Sneki

    Tacno, ovo sto kazes za radio/TV disonancu ranih sezdesetih. Mislim da je kod Sintije bilo i to sto je pripadala drugoj generaciji, i verovatno nije bila u fazonu jurenje slave kao ovi mladji od nje (a eto i jos jednog pokazatelja koliko times they are a-changin’ :): pazi u ono vreme, ona je u tridesetim vec bila veteran, a danas su to, manje-vise, u muzici godine koje su onako post-teenage).

    Oko folka i toga, da, i meni se cini da je ona tu vise bila pionir u smislu zena u necemu sto nije bio zenski deo scene, uslovno, i da je utabala put ovoj ekipi, Joanie the Phonie :D, Mimi Baez-Farina, Kerol Hester… Sad ustvari i ne znam oko folka za te ranije decenije, jeste bilo zena i na bluz sceni i na nesvilskoj, ali ovaj hipsterski GW folk, tu ne znam koliko je bilo pre sezdesetih. Mada njhen folk (ovo sto smo culi) nije protestni, ali je stilom i, verovatno, i osecanjem, ona bila deo te scene, koju su stvarali Gatri i Siger pre te mladje generacije. (Inace, interesantno, jednu od poznatijih ranih PROTEST folk-pesama, Which Side Are You On, takodje napisala zena, Florence Reese, i to zena rudara, tokom protesta u cuvenom Harlan Kauntiju ranih tridesetih).

    A stoji i ovo za world music, mislim da sam i napisao negde. Sintija je definitivno avangarda.

    Inace, jeste taj razgovor onako, koketiranje. Ali mi se cini da je vise u fazonu bas to, ona je tu blagonaklona prema njemu kao klincu (ima ta emisija da se skine i na netu lako). A kad sam pisao tekst pronasao sam na onom Expecting Rain-tredu podatak (napisao neko ko poznaje Lejlu, njenu cerku), da je dete bilo u studiju tokom te emisije i slusala, eto, jedan od legendarnijih Dilanovih zivih nastupa :D. Posto je Sintija cesto sa sobom vodila decu kad su bile male.

    Bobova kapa, cini mi se da je ovo u to vreme. Ne znam sigurno, ali sesir je tada nosio ponekad (od fotki koje sam video) ali onaj ‘civilni’, stetson je novijeg datuma.

    PS

    Overio sal, naravno. Vidis kako Komedijant Slucaj povezuje early Sixties folk i sajt na srpskom 50 godina kasnije :).

    @ Boban

    Da, izgleda stvarno, ko o cemu, ja o Zimiju :D. Ceo jun mi prodje u prepricavanju koncerta, ko god me zna a da nije bio, pitao me :).

    Nego, jesi isao u SC, Dzef Bek?

  5. Bojan

    10/07/2010 at 03:28

    PS Sneki, da. Zacudio me podatak da je dobar deo tih radio-emisija UNISTEN. Mislio sam da je nebriga te vrste nasa specijalnost (recimo oni rani TV-materijali iz sezdesetih, plus dosta toga s Radio-Beograda). Kad ono, izgleda da nije..

  6. Boban Savković

    10/07/2010 at 20:57

    Ne, nisam. Između trilinga Bek, Pejdž i Klepton, uvek sam birao ove potonje. Mada, neću zaboraviti ono Bekovo lomljenje gitare u “Uvećanju”

  7. Bojan

    11/07/2010 at 19:55

    Da se ja pitam, jos bi sva trojica bila u istom bendu :D.

  8. Snezana Moracic

    11/07/2010 at 23:30

    vala poklanjam ti jednu savrsenu fotografiju.
    a keeper!
    http://www.morrisonhotelgallery.com/set/default.aspx?setID=633&photographID=800

  9. Bojan

    13/07/2010 at 01:23

    Odlicna! E to je bas taj redizajnirani Old Man Dylan, fotka bi bila nemoguca samo par godina pre toga jer je tad bio, ono, jus’ another dinosaur. Kakve su to novine, aj ti znas te Latino-koordinate u SAD..

    Super su ove cipele, sta je to, neki brica-svaler-iz-Baton-Ruza-1954-stil 🙂

    Nego evo jedna recentnija serija, ovo je par dana posle BG, neko mi poslao i umro sam od smeha. Dilan vozi bicikl u Bratislavi (ne znam kako je pobegao obezbedjenju tu, ali face ljudi na mostu su priceless). http://starcasm.net/archives/51564

    I ova Adidasova trendza, sezona 1984 😀 (rece neko ko ga je video na probi u Areni, da nosi i gornji deo te trenerke, plus vunenu kapu)

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *