Ulogujte se / Kreirajte profil

Da li je svet zaista bolji nego ikada?

Svako ko je krajem prošle godine obratio bar malo pažnje na naslove u novinama, verovatno je zaključio da je sve užasno i da je duboki pesimizam jedini smisleni stav prema događajima u svetu – možda ublažen ciničnim humorom, po principu: ako svet već ide dođavola, onda bar možemo uživati u vožnji. Naravno, Brexit i izbor Donalda Trampa su za većinu bili najjači utisci. Ali i ako niste bili protivnik Brexita, ili kritičar Trampa, teško da ste mogli izbeći vesti o pokolju u Siriji, smrti hiljada migranta u Mediteranu, atomskim probama u Severnoj Koreji, širenju zika virusa i terorističkim napadima u Nici, Belgiji, Floridi, Pakistanu i mnogim drugim mestima; kao i one o pretnji klimatske katastrofe, koja se nazirala u pozadini svih ovih događaja. (Da pritom uopšte ne uzimamo u obzir seriju smrti voljenih zvezda, koja je izgledala kao proračunati pokušaj 2016. da utrlja so na ranu: za samo nekoliko meseci preminuli su Dejvid Bouvi, Leonard Koen, Muhamed Ali, Keri Fišer i Džordž Majkl.) A nekoliko naslovnih tema iz 2017. – Grenfel tauer, napadi u Londonu i Mančesteru, haos posle Brexita i svakodnevni Trampov šou – ne daju puno razloga za veseliji pogled na stvari.

Ilustracija: Pete Gamlen

Ipak, jedna grupa sve istaknutijih komentatora je izgleda imuna na mračno raspoloženje. U tekstu iz prošlog decembra, pod naslovom „Ne zaboravite da živimo u najboljem periodu u istoriji“, Tajmsov kolumnista Filip Kolins ponudio je listu razloga zbog kojih treba da budemo radosni: tokom 2016, piše Kolins, deo svetske populacije koji živi u ekstremnom siromaštvu prvi put je pao ispod deset procenata; globalne emisije ugljenika od fosilnih goriva stagniraju već treću godinu za redom; smrtna kazna je ukinuta u više od pola zemalja na svetu, a gigantske pande su uklonjene sa liste ugroženih vrsta.

Njujork tajmsu, Nikolas Kristof je pisao da je, po mnogim kriterijumima, „2016. bila najbolja godina u istoriji ljudske vrste“ zbog smanjenja globalne nejednakosti, dva puta manje stope dečije smrtnosti u odnosu na 1990, i za 300.000 je više ljudi koji svakog dana dobijaju mogućnost korišćenja električne energije. Tokom 2016. i 2017, za Tajms je, pored Kolinsa, pisaoi publicista i bivši predsednik kompanije Northern Rock Met Ridli – čije se opredeljenje vidi već i iz naslova njegove knjige Racionalni optimista – svake nedelje slaveći mogućnosti veštačke inteligencije, slobodne trgovine i frekinga. Do trenutka kada je Brendan O’Nil objaviosopstvenu verziju ovog argumenta, u časopisu Spektejtor („Odvojenost od realnosti pripadnika brljajuće klase najbolje se ogleda u njihovom lupetanju o 2016. kao najgoroj godini u istoriji“), ovo gledište je postalo toliko uobičajeno da je O’Nilova kontrarijanska reputacija bila u opasnosti.

Labava, ali sve brojnija koalicija kolumnista, naučnika i operativaca iz različitih instituta, koji zastupaju ovo veselo gledište o situaciji u kojoj se nalazimo, ponekad se naziva „novim optimistima“. (To ime bi trebalo da podseća na buntovnički skepticizam novih ateista, predvođenih Ričardom Dokinsom, Danijelom Denetom i Semom Herisom.) Iz njihove perspektive, naše očajanje je iracionalno, a u njemu ima pomalo i samozaljubljenosti. Oni tvrde da to očajanje govori više o nama samima, nego o tome kako stvari zaista stoje – i tako ilustruje našu tendenciju ka kolektivnom samooptuživanju i nespremnost da poverujemo u moć ljudske inventivnosti. Po njima, ono se najbolje može objasniti kao rezultat različitih psiholoških predrasuda koje su imale svoju svrhu u praistorijskoj savani – ali nas danas, u doba zasićenosti medijskim sadržajima, uporno navode na pogrešan trag.

„Nekada davno, zabrinutost za svaku stvar koja bi mogla poći po zlu bila je od izuzetnog značaja za opstanak“,

 piše Johan Norberg, švedski istoričar i samoproklamovani novi optimista, čija je knjiga Napredak: deset razloga da se radujemo budućnosti, objavljena neposredno pre Trampove prošlogodišnje pobede na predsedničkim izborima. To je ono što loše vesti čini naročito upečatljivim: u našoj evolucionoj prošlosti bilo je jako dobro što negativne informacije lako privlače našu pažnju, jer su one mogle ukazivati na neposredne opasnosti po naš opstanak. (Pećinski čovek koji bi uvek pretpostavljao da ga iza sledeće stene čeka lav najčešće ne bi bio u pravu, ali bi imao mnogo veće izglede da preživi i razmnoži se nego onaj koji bi uvek pretpostavljao suprotno.) Ali to je važilo za vremena pre novina, televizije i interneta: u ovo hiperpovezano doba, naša zavisnost od loših vesti navodi nas da usisavamo depresivne priča sa svih strana planete, bilo da one za nas predstavljaju pretnju ili ne, i da na osnovu njih zaključimo da su stvari mnogo gore nego što jesu.

Uistinu dobre vesti, s druge strane, mnogo je teže primetiti – delom i zato što se one odvijaju postepeno. Maks Rozer, oksfordski ekonomista koji širi jevanđelje novog optimizma preko svog tviter naloga, nedavno je ukazao na to da su novine s punim pravom mogle na svakoj naslovnoj strani tokom poslednjih 25 godina da štampaju vest: „BROJ LJUDI KOJI ŽIVE U EKSTREMNOM SIROMAŠTVU OD JUČE JE OPAO ZA 137.000!“ Ali nijedna novina to nije učinila zato što očekivani svakodnevni događaji, po definiciji, ne zavređuju da se nađu u vestima. Isto tako, retko ćete videti vest o lošem događaju koji je izbegnut. Ali svaka promišljena procena naše situacije bi valjda trebalo da uzme u obzir i sve ratove, pandemije i prirodne nesreće koji su se hipotetički mogli desiti, ali nisu?

„I sam sâm nekada bio pesimista“, kaže Norberg, urbani četrdesettrogodišnjak odrastao u Stokholmu, a danas saradnik libertarijanskog Cato Instituta u Vašingtonu. „Nekada sam i sâm sa nostalgijom gledao na prošla vremena. Ali onda sam počeo da proučavam istoriju i da se pitam, pa dobro, gde bih ja bio u tim prošlim vremenima, u svojoj rodnoj Švedskoj? Verovatno ne bih bio nigde. Prosečni životni vek je bio previše kratak. Morali su da dodaju koru drveta u testo kako bi im hleb duže trajao!“

U svojoj knjizi Norberg daje pregled deset najznačajnijih merila ljudskog napretka – hranu, higijenu, prosečni životni vek, siromaštvo, nasilje, stanje prirodne sredine, pismenost, slobodu, jednakost i uslove odrastanja. Sa naročitim zadovoljstvom se obračunava sa fantazijama onih koji priželjkuju da su se rodili nekoliko vekova ranije: ne tako davno, podseća Norberg, psi su na ulicama evropskih gradova glodali napuštene leševe žrtava kuge. Čak i 1882. samo je 2 odsto njujorških domova imalo tekuću vodu; 1900. prosečni životni vek je iznosio jedva 31 godinu, kako zbog rane smrti odraslih, tako i zbog ogromne smrtnosti dece. Danas prosečni životni vek traje 71 godinu, a i te dodatne decenije uključuju znatno manje patnje. „Ako vam treba 20 minuta da pročitate ovo poglavlje“, piše Norberg, varirajući omiljeni refren novih optimista, „skoro 2.000 ljudi će se za to vreme izdići iz ekstremnog siromaštva“, koje se trenutno definiše kao preživljavanje sa manje od 1,90 dolara po danu.

Ova baražna paljba optimističkih statistika kao da bi trebalo da razori obično nesavladive političke razlike oko stanja planete. Novi optimisti nas pozivaju da zaboravimo na svoje ideološke predrasude i taborske lojalnosti; da se oslobodimo svojih omiljenih teorija o tome šta nije u redu sa svetom i šta treba učiniti u vezi sa tim, i da umesto toga duboko udahnemo osvežavajući vazduh objektivnih činjenica. Podaci ne lažu. Samo pogledajte brojke!

Međutim, ispostavlja se da brojke mogu biti jednako politične kao i sve drugo.

Novi optimisti su svakako u pravu u vezi sa nostalgijom: niko normalan ne bi trebalo da priželjkuje da živi u prošlom veku. U anketi iz 2015, 65 odsto Britanaca (i čak 81 odsto Francuza) izjavilo je da svet postaje sve gori; ali mereno mnogim razumnim kriterijumima, oni naprosto greše. Ljudi se uistinu izdižu iz ekstremnog siromaštva neverovatnom brzinom; smrtnost dece je u ogromnom padu; standardi pismenosti, higijene i prosečnog životnog veka nikada nisu bili viši. Prosečni Evropljanin ili Amerikanac uživa u luksuzima o kojima srednjovekovni velikaši bukvalno nisu mogli ni da sanjaju. Suštinski nalaz ključnog teksta novog optimizma, knjige Bolji anđeli naše prirode Stivena Pinkera, takođe izgleda široko prihvaćen: živimo u najmirnijem periodu ljudske istorije, u kojem je nasilje svih vrsta – od smrti u ratu, do maltretiranja u školskom dvorištu – u oštrom padu.

Ali prvenstvena namera novih optimista nije da nas ubede da ljudski život danas uključuje znatno manje patnje nego pre nekoliko stotina godina. (Čak iako ste samoproklamovani pesimista, verovatno vas ne treba ubeđivati u tu činjenicu.) U ovu suštinski neospornu činjenicu gnezdi se nekoliko kontroverznijih implikacija. Na primer: s obzirom na to da su se stvari nesumnjivo popravile, imamo dobrog razloga da verujemo da će nastaviti da se popravljaju. I dalje – mada se ova tvrdnja tek ponekad eksplicitno iznosi u radovima novih optimista – šta god da smo radili tokom proteklih nekoliko decenija, to očigledno funkcioniše, tako da bi trebalo da se držimo političkih i ekonomskih aranžmana koji su nas doveli dovde. Konačno, optimizam znači nešto više od toga da stvari nisu tako loše kako smo mislili: on znači opravdano uverenje da će stvari uskoro biti još bolje.

„Racionalni optimizam smatra da će se svet izvući iz krize u kojoj se trenutno nalazi“, pisao je Ridli nakon finansijske krize 2007/8, „zbog načina na koji tržišta robe, usluga i ideja omogućavaju ljudima da trguju i specijalizuju se na korist svih… Ja sam racionalni optimista: racionalni, zato što sam do svog optimizma došao ne na osnovu temperamenta ili instinkta, već na osnovu dokaza.“

Da je sve ovo zaista tačno, to bi značilo da je ogroman deo energije koju ulažemo u raspravu o stanju čovečanstva – sav onaj politički bes, upozorenja o neposrednoj opasnosti, uzbuđenje iz uvodnika u novinama, sva naša strepnja i krivica zbog nesreća koje pogađaju ljude širom sveta – potrošen uludo. Ili, još gore, sve to može biti kontraproduktivno, u meri u kojoj verovanje da su stvari nepopravljivo loše izgleda kao loš način da se ljudi motivišu da stvari učine boljim, te se stoga može pretvoriti u samoostvarujuće proročanstvo.

„Evo činjenica“, pisao je američki ekonomista Džulijan Sajmon, čije je glasno protivljenje mračnim predviđanjima ekologa i demografskih eksperata sedmdesetih i osamdesetih godina prošlog veka pripremilo teren za dolazak novih optimista. „U proseku, ljudi širom sveta žive duže i jedu bolje nego ikada ranije. Manje ljudi danas umire od gladi nego ikada u istoriji. Doslovno svaka mera materijalnog i ekološkog blagostanja u SAD pokazuje poboljšanje. Ovo važi i za svet gledan u celosti. Svi dugoročni trendovi idu u suprotnom smeru od projekcija ovih proroka propasti“.

To jesu činjenice. Zašto onda svi već nismo postali novi optimisti?

Optimisti govore prorocima propasti da se razvedre, još od 1710, kada je filozof Gotfrid Lajbnic zaključio da živimo u najboljem od mogućih svetova na osnovu toga da bog, budući savršen i milostiv, ne bi stvorio ništa manje od najboljeg mogućeg sveta. Ali novu poplavu pozitivnosti je možda najbolje razumeti kao reakciju na pesimizam izazvan terorističkim napadima 11. septembra 2001. Ovi napadi su predstavljali udžbenički primer izuzetno vidljivih loših vesti koje aktiviraju naše kognitivne predrasude, ubeđujući nas da svet postaje smrtno opasno mesto, iako to zapravo nije tačno: u stvari, nešto veći broj Amerikanaca je poginuo u motociklističkim nesrećama tokom 2001, nego u Svetskom trgovinskom centru i otetim avionima.

Ali novi optimizam je takođe i odgovor na jednu vrstu introspekcije koja se raširila zapadom nakon 9/11, i kasnije tokom rata u Iraku – osećanja da bez obzira na to da li je nova globalna nesigurnost isključivo naša krivica, ona svakako zahteva samokritiku i refleksiju, pre nego samo odlučnije potvrđivanje prednosti našeg pogleda na svet. („Ceo svet nas mrzi, i mi to zaslužujemo“, kako je francuski filozof Paskal Brikner podrugljivo okarakterisao ovo stanovište.) Nasuprot tome, insistiraju optimisti, podaci dokazuju da je globalna dominacija zapadne moći i ideja tokom poslednja dva veka dovela do transformativnog poboljšanja u skoro svačijem kvalitetu života. Met Ridli voli da citira preteču današnjih optimista, vigovskog istoričara Tomasa Bebingtona Mekolija:

„Na osnovu čega, iako pred sobom ne vidimo ništa osim napretka, ne očekujemo ništa osim propasti?“

Utučena samokritika koja frustrira nove optimiste delom se hrani – bar oni to tako vide – nekom vrstom optičke iluzije u načinu na koji mislimo o napretku. Kako primećuje Stiven Pinker, kad god smo zauzeti osuđivanjem vlada ili ekonomskih sistema zbog toga što oni ne dostižu izvesne standarde pristojnosti, lako je smetnuti s uma kako su se i sami ovi standardi s vremenom menjali. Zgražamo se nad izveštajima o zatvorenicima izloženim mučenju od strane CIA – ali samo zahvaljujući istorijski gledano nedavnom opštem konsenzusu da je mučenje nedopustivo. (U srednjovekovnoj Engleskoj ono je bilo relativno uobičajen deo kaznenog sistema.) Možemo biti zgroženi smrtima migranata u Mediteranu samo zato što polazimo sa pozicije da i nama nepoznati ljudi iz dalekih zemalja takođe zaslužuju moralno uvažavanje – zamisao koja bi mnogima od nas izgledala apsurdno da smo živeli početkom osamnaestog veka. Međutim, što se ovaj konsenzus više širi, to nam nepodnošljivije izgleda svako njegovo narušavanje. I stoga, ironično, bes koji osećate kada čitate naslove zapravo predstavlja dokaz da je ovo veličanstveno vreme da se bude živ. (Novi doprinos politici novih optimista, Moralni luk Majkla Šermera, povezuje ovaj argument direktno sa verom u nauku, tipičnom za nove optimiste: upravo je napredak nauke, tvrdi Šermer, ono što će nas učiniti moralnijim.)

Uporna slutnja da je ovaj argument nekako zasnovan na mađioničarskom triku – čini se da se bilo koji užas reinterpretira kao dokaz našeg napretka – može nas dovesti do još jedne primedbe: čak iako jeste tačno da je sve mnogo bolje nego što je ikada bilo, zašto pretpostaviti da će stvari nastaviti da se popravljaju? Napredak u higijenskim standardima i produžavanju prosečnog životnog veka ne može sprečiti da podizanje nivoa mora uništi vašu zemlju. Uopšteno gledano, opasno je predviđati buduće rezultate na osnovu prošlih uspeha: ako uzmemo u obzir dovoljno dug rok, postaje nemoguće odrediti da li je napredak koji slave novi optimisti zaista dokaz stabilnog napretka ili pak samo kratkotrajni izuzetak.

Na primer, skoro svaki iskorak koji Norberg slavi u svojoj knjizi Napredak desio se u poslednjih 200 godina – činjenica koju optimisti uzimaju kao dokaz nezaustavljive moći moderne civilizacije, ali koja bi se isto tako mogla uzeti i kao dokaz za to koliko su retki takvi periodi napretka. Ljudska vrsta postoji skoro 200.000 godina; ekstrapoliranje na osnovu perioda od 200 godina ne izgleda preterano mudro. Pribegavajući mu, rizikujemo da napravimo grešku britanskog devetnaestovekovnog istoričara Henrija Bakla, koji je u svojoj knjizi Istorija civilizacije u Engleskoj samouvereno napisao da će rat uskoro biti stvar prošlosti. „Da ovaj varvarski poduhvat stabilno opada sa napretkom društva, mora biti očigledno čak i najpovršnijem poznavaocu evropske istorije“, pisao je on 1857. Bakl je bio uveren da će neposredno pre toga završeni Krimski rat biti jedan od poslednjih u ljudskoj istoriji.

Ali glavna briga nije to da će se stabilni napredak ostvaren u prethodna dva veka postepeno okrenuti u suprotnom smeru, vraćajući nas u uslove iz prošlosti; glavna briga je da je svet koji smo stvorili – sama mašina koja vuče napredak – toliko kompleksan, nestabilan i nepredvidiv, da bi u svakom trenutku mogla da nas zadesi katastrofa. Stiven Pinker je možda apsolutno u pravu kada tvrdi da sve manji broj ljudi pribegava nasilju kao rešenju za svoje nesuglasice, ali (kao što bi i on sam priznao) za globalnu katastrofu je dovoljan i samo jedan besni narcis sa pristupom nuklearnim šiframa. Digitalna tehonologija je bez sumnje podstakla globalni ekonomski rast, ali ako bi je sajber-teroristi iskoristili da sledećeg meseca sruše globalnu finansijsku infrastrukturu, dalji rast bi ubrzo postao vrlo sporan.

„Stvar je u tome da je, ako nešto u našim društvima ozbiljno pođe po zlu, zaista teško videti gde bi se to moglo zaustaviti“, kaže Dejvid Ransiman, kembrički profesor političkih nauka, čiji je pogled na budućnost manje ružičast, i koji je debatovao sa novim optimistima poput Ridlija i Norberga. „Pomisao da bi, recimo, sledeća finansijska kriza, u povezanom i algoritamski uređenom svetu poput našeg mogla eskalirati izvan kontrole – nije iracionalna. Zbog toga je prilično teško biti tako razdragano optimističan.“ Kada živite u svetu u kojem se čini da sve napreduje, ali koji bi već sutra mogao propasti, „savršeno je racionalno biti uspaničen“.

U svojoj knjizi Zamka pouzdanja, Ransiman pokreće srodno i jednako uznemirujuće pitanje koje se tiče moderne politike. Čini se da demokratija sasvim dobro napreduje: novi optimisti primećuju da danas ima više od 120 demokratija od ukupno 193 zemlje na svetu, dok ih je 1972. bilo samo 40. Ali šta ako je upravo snaga demokratije – i naša uzdanja u njenu sposobnost da izdrži skoro sve vrste pritiska – predznak njene eventualne propasti? Možda naš pravi problem nije, kako smatraju novi optimisti, višak pesimizma, već opasan nivo preteranog pouzdanja?

Ovaj argument tvrdi da ljudi koji su glasali za Trampa i Brexit, nisu to učinili zato što smatraju da je sistem pokvaren i da ga treba zameniti. Naprotiv, glasali su kako su glasali upravo zato što se previše uzdaju u to da će suštinska bezbednost koju im država omogućuje uvek biti tu za njih, kakav god zapaljiv izbor oni načinili na glasačkom mestu. Ljudi su glasali za Trampa, „jer mu nisu verovali“, piše Ransiman. Oni su „želeli da prodrmaju sistem od kojeg su istovremeno očekivali da će ih zaštititi od nepromišljenosti čoveka kao što je Tramp“. Problem sa ovim modelom – isporučivanjem izbornih udara zato što ste uvereni da ih sistem može izdržati – jeste u tome što nemamo razloga da verujemo da će sistem biti u stanju da izdrži beskonačno dugo: u nekom trenutku šteta može postati nepopravljiva. Novi optimisti „opisuju svet u kojem ljudska delatnost [agency] kao da nije bitna, jer su već evoluirale neke sile koje nas guraju u pravom smeru“, kaže Ransiman.

„Ali ljudska delatnost je još uvek bitna… ljudska bića poseduju sposobnost da sve zabrljaju. I sasvim je moguće da naša sposobnost za brljanje raste.“

Optimisti nisu nesvesni takvih opasnosti – ali jedna tipična crta optimističkog stanja duha sastoji se upravo u pronalaženju optimističkih interpretacija zastrašujućih činjenica. „Pitate me da li sam ja kao onaj čovek koji pada sa nebodera i dok proleće pored drugog sprata konstatuje: ‘Zasad je dobro’“, kaže Met Ridli. „Odgovor je – pa, zapravo, u prošlosti su ljudi predviđali katastrofe iza ugla i grešili su toliko često da to treba uzeti u obzir kao relevantnu činjenicu.“ Istorija naizgled daje Ridliju za pravo. A opet, naravno da mu daje za pravo: da se kraj civilizacije uistinu desio, danas verovatno ne biste čitali ovaj tekst. Ljudi koji predviđaju katastrofe koje samo što se nisu desile često greše. S druge strane, dovoljno je da samo jednom budu u pravu.

Ako postoji jedan trenutak koji je obeležio rođenje novog optimizma, onda je to bio – sasvim prikladno – jedan TED talk. U pitanju je bio nastup iz 2006. Hansa Roslinga, švedskog statističara i samozvanog „obrazovnog zabavljača“, pod naslovom „Najbolje statistike koje ste ikada videli“. Rosling je tom prilikom sumirao rezultate istraživanja koje je sproveo među švedskim studentima. Predstavljajući im parove od po dve zemlje – Rusiju i Maleziju, Tursku i Šri Lanku itd. – postavljao im je pitanje koja od ovih zemalja ima bolje rezultate u različitim domenima zdravstva, npr. u vezi sa stopom dečje smrtnosti. Studenti su listom davali pogrešne odgovore, zasnivajući ih na pretpostavci da zemlje bliže njihovoj, kako geografski tako i etnički, moraju biti naprednije.

Ali Rosling je zapravo izabrao ove parove kako bi dokazao jednu tezu: Rusija ima dvostruko veću stopu dečje smrtnosti nego Malezija, a Turska dvostruko veću od Šri Lanke. Deo defetističkog stava savremenog zapada se, po Roslingu, sastoji upravo u pretpostavci da živimo na vrhuncu razvoja i da budućnost koju ostavljamo generacijama koje dolaze, a naročito svetu izvan Evrope i Severne Amerike, izgleda mračno. Rosling je uživao u ponavljanju da bi u eksperimentu u kojem biste šimpanzama dali da biraju između banana obeleženih imenima ovih zemalja, šimpanze imale bolji rezultat od studenata – jer bi bile u pravu bar u pedeset posto slučajeva. Dobro obrazovani Evropljani, s druge strane, greše mnogo više od pukog slučaja. Mi nismo prosto nesvesni činjenica; mi smo aktivno ubeđeni u depresivne „činjenice“ koje nisu istinite.

Uzbudljivo je gledati „Najbolje statistike koje ćete ikada videti“ – delimično zbog Roslingovog štreberskog i energičnog scenskog nastup, ali delimično i zato što se čini da on obasjava pitanja koja su obično predmet ostrašćene ideološke debate okrepljujućim svetlom objektivnih činjenica. Danas, mnogo više nego u vreme kada je on održao svoj govor, živimo u „doba stava“, u kojem se naizgled beskonačan broj blogova, kolumni, knjiga i televizijskih analitičara utrkuju u tome da nam kažu kako treba da se osećamo povodom vesti. Veći deo ovih razmatranja se ne zasniva toliko na tvrdim činjenicama u korist nekog argumenta, koliko na zastupanju stava koji treba da zauzmete: tipičan „stav“ vas poziva da zaključite, na primer, da je Donald Tramp fašista, ili da nije fašista, ili da su voditelji BBC-a preterano plaćeni, ili da je vaš trening joge primerkulturalne aproprijacije. (Ovo ne treba da nas iznenađuje: internet ekonomija se hrani pažnjom, a mnogo je lakše ugrabiti nečiju pažnju emocionalno razdražujućim argumentom, nego pukom informacijom – povrh toga, ne morate da platite za skupo istraživanje koje je neophodno da biste došli do činjenica.) Novi optimisti obećavaju nešto drugo – da su u stanju da otkriju kako treba da se osećamo prema svetu na osnovu toga kakav svet uistinu jeste.

Ali pošto se zadubite u njihova dela, počinjete da se pitate da li svi ovi optimistički komadići činjenica uistinu govore sami za sebe. Za početak, zašto pretpostaviti da je relevantno poređenje ono između sveta kakav je bio pre, recimo, 200 godina i sveta kakav je danas? Moglo bi se tvrditi da je poređenje sadašnjosti sa prošlošću zapravo nameštanje karata. Naravno da su stvari danas bolje nego što su bile. Ali svakako nisu ni približno onoliko dobre koliko bi trebalo da budu. Da upotrebim neke očigledne primere: čovečanstvo nesumnjivo poseduje sposobnost da iskoreni ekstremno siromaštvo, da okonča glad ili da radikalno smanji klimatsku opasnost. Ali mi nismo učinili ništa od svega toga, a činjenica da stvari nisu tako strašne kakve su bile početkom devetnaestog veka naprosto promašuje temu.

Ironično, imajući u vidu njihovo oslanjanje na kognitivne predrasude u objašnjenju naše sklonosti ka negativnom viđenju stvarnosti, čini se da su novi optimisti i sami žrtve jedne takve predrasude, tzv. „usidrujuće predrasude“, koja opisuje našu sklonost da se u rasuđivanju previše oslanjamo na izvesne delove informacija. Ako počnete od činjenice da su žrtve kuge svojevremeno trunule na ulicama evropskih gradova, onda je jedino prirodno da zaključite kako je život danas divan. Ali ako počnete od toga da smo mogli da eliminišemo glad ili zaustavimo globalno zagrevanje, činjenica da ovi problemi i dalje postoje može dovesti do drugačijeg suda.

Argument da bi trebalo da budemo srećniji nego što jesmo zato što ljudski život kao takav postaje u proseku bolji, takođe ne uspeva da razume fundamentalnu istinu o tome kako funkcioniše sreća; naš sud o svetu nastaje kao rezultat konkretnih poređenja koja nam se čine relevantnim, a ne na osnovu zauzimanja onoga što Ransiman naziva „tačkom gledanja iz svemira“. Ako su ljudi u vašem malom američkom gradu znatno manje ekonomski sigurni nego što su bili za svojih života ili ako ste mladi Britanac koji se suočava sa mogućnošću da nikada neće biti u stanju da sebi priušti stan, nije naročito utešno reći vam da sve veći broj Kineza dostiže srednjoklasni status. Ridli se priseća da je, kada je predstavljao svoju knjigu po američkom srednjem zapadu, publika često sumnjala u njegov optimizam zbog činjenice da se njihovi sopstveni životi nisu kretali nabolje.

„Govorili su: ‘Vi uporno tvrdite da svet postaje sve bolji, ali iz naše perspektive ne izgleda tako‘. A ja bih im rekao: ‘Da, ali ovo nije ceo svet! Zar vas ni najmanje ne raduje činjenica da zaista siromašni Afrikanci postaju malo manje siromašni?’“ U jednom smislu, ovo je dobar argument, ali u drugom, on je potpuno irelevantan.

U svojoj suštini, novi optimizam je jedan ideološki argument: generalno gledano, njegovi zastupnici su zagovornici moći tržišta, koji slikaju svoju veselu sliku nedavne prošlosti čovečanstva ne bi li tako opravdali sopstvena politička gledišta. Ovo je savršeno legitiman politički argument – ali on je još uvek politički argument, a ne neposredno, neutralno oslanjanje na objektivne činjenice. Tvrdnja da trenutno živimo u zlatnom dobu i da je naše dominantno pesimističko raspoloženje neopravdano nije protivotrov za „doba stava“, već samo još jedan stav – i nije ništa manje smisleno zauzeti suprotno gledište.

„Ne sviđa mi se“, kaže Ransiman, „ova pretpostavka da tvrdite da sva dostignuća nisu vredna poštovanja, ako ne prihvatate njihov argument“.

Čini mi se sasvim razumnim da ljudi, uprkos svim pokazateljima napretka, ipak osećaju duboku nelagodu u vezi sa stanjem u kojem se svet trenutno nalazi, naročito ako uzmemo u obzir relativnu nestabilnost dokaza ovog napretka i nepredvidivost koja mu visi nad vratom. Sve je zaista veoma krhko.

Johan Norberg, koji je objavio svoju knjigu Napredak svega dva meseca pre američkih predsedničkih izbora, pratio je objavljivanje razultata tokom maglovitog jutra u Stokholmu, na žurci u američkoj ambasadi. Kada je Trampova pobeda postala izvesna, raspoloženje se promenilo iz uzbuđene vreve u užasnutu nevericu.

„Svi mi smo bili Šveđani, iz sveta medija, politike, biznisa i tako dalje. Mislim da je bilo teško naći jednu jedinu osobu u prostoriji koja se nadala Trampovoj pobedi. Tako je raspoloženje naglo i dramatično palo“, priseća se Norberg. „Štaviše, nije bilo alkohola pri ruci, što takođe nije pomoglo, jer su svi govorili: ‘Treba nam neka žestina!’ Ali prijem je bio organizovan kao doručak.“ Uz osmeh, on zaključuje: „Mislim da Amerikanci ne razumeju Šveđane baš najbolje“.

Populistički talasi u Britanji i SAD u poslednje dve godine – koji su stajali iza Trampovog uspona, pobede Brexita, i neočekivano visoke podrške za Bernija Sandersa i Džeremija Korbina – predstavljaju komplikovan problem za nove optimiste. S jedne strane, lako je okarakterisati ovaj gnev uperen ka političkom establišmentu kao grešku, zasnovanu na neuspehu da se prepozna kako dobro stvari zapravo idu; ili kao legitimnu reakciju na stvarne, ali lokalizovane i privremene neravnine na putu, koje ne moraju predstavljati osnovu za širi argument u korist pesimizma. S druge strane, ima nečeg čudesnog u pogledu na svet koji vidi ovakve političke talase isključivo kao odgovore, pogrešne ili ne, na pravu situaciju. Oni su deo prave situacije. Čak i ako smatrate da su Trampovi glasači u potpunosti pogrešili u negativnoj percepciji svoje situacije, sama percepcija je bila sasvim dovoljno stvarna – i oni zaista jesu izabrali Trampa, uz sav njegov potencijal destabilizacije. (Za nove optimiste, primećuje Dejvid Ransiman, politika nije ništa više do smetnja, jer po njihovom gledištu, „stvari koje diktiraju napredak nisu političke, ali stvari koje izazivaju neuspeh jesu političke“.) Postoji tačka na kojoj prestaje da bude bitno da li su široko rasprostranjena osećanja pesimizima i strepnje opravdana ili ne i ono što postaje bitno jeste jedino činjenica da ona jesu široko rasprostranjena.

Norberg svakako ne podržava Trampa i rezultat izbora mu je, kao autoru koji promoviše ružičastu sliku neposredne budućnosti čovečanstva, mogao izgledati kao korak unazad. U svojoj knjizi on uistinu upozorava da napredak nije neminovan:

„Postoji realna opasnost nativističkog kontraudara“, piše on. „Kada ne uviđamo napredak koji smo ostvarili, počinjemo da tragamo za žrtvenim jarcima za probleme koji ostaju.“

Ali u prirodi je novog optimizma da se negativni događaji mogu pretvoriti u razloge za radost i do trenutka kada smo razgovarali Norberg je uspeo da razvije optimistički spin i na temu izbora.

„Mislim da je moguće da ćemo za par godina smatrati da je odlično što je Tramp pobedio“, kaže on. „Jer, da je on izgubio, a Hilari pobedila, ona bi bila najomrznutiji predsednik modernog doba, i onda bi Tramp i Benon to iskoristili da izgrade alt-rajt medijsku imperiju, stvore pravu lavinu mržnje, i onda bismo sledeći put možda dobili još disciplinovanijeg kandidata – pravog fašistu, a ne nekog ko samo glumi fašistu… Možda će se ispostaviti da je Tramp nesposobni narcis, koji će uništiti populistički brend u SAD“. Ova vrsta protivčinjeničkog argumenta ima problem što je neopovrgljiva, a u svakom slučaju je prilično daleko od pozicije odlučne pozitivnosti u vezi sa smerom u kojem se svet kreće. Ali možda ona izražava jedinu neospornu istinu oko koje se mogu složiti i novi optimisti i oni više pesimistički nastrojeni: štagod da se desi, stvari u principu uvek mogu biti i gore.

Oliver BurkemanThe Guardian, 28.07.2017.

Preveo Rastislav Dinić

Izvor:

Da li je svet zaista bolji nego ikada?

Jedan komentar na tekst Da li je svet zaista bolji nego ikada?

  1. Aleksandra M. Lalić

    19/10/2017 at 11:00

    Svet niti počinje, niti se završava sa nama. Bez obzira na sveopštu kuknjavu na “zadnja vremena” i uz ličnu empatiju prema žrtvama u Francuskoj, Belgiji, Siriji i ostalim mestima, ne mogu a da žmurim na neka minula vremena. Naše vreme nije sjajno, ali ovo nije doba krstaških ratova i koncentracionih logora, kanibalizma kao posledice gladi i sličnih nedaća. Tako da ovo vreme jeste napredak. Možda minimalan, ali ipak napredak.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *