Дадо: Ја сам терориста у уметности

Дадо: Ја сам терориста у уметности

dado222

Миодраг Ђурић, познатији по свом надимку Дадо, један је од најзначајнијих сликара наше епохе. Бројни ликовни критичари су га сврставали међу најоригиналније и најзначајније у свом времену и свакако међу највеће са ових простора.

dado i borka

Мањом ретроспективом његовог цртачког опуса, изложбом радова из неколико фаза – од најранијих из детињства и младости, преко оних из времена одласка за Париз, затим из осамдесетих, све до најрецентнијих које је завршио пред недавни излазак из болнице и то специјално за колекцију галерије ХАОС – ова кућа жели да исправи грешку престоног града и у уторак отвара изложбу која би била само повод за неку много већу и значајнију кад је реч о овом изузетном сликару. Београд није ништа видео од његовог раскошног дела. Заправо, видео је само оно што су му нудили извесни заинтересовани колекционари, који су правили мање изложбе без уметникове сагласности. Француски културни центар је приредио једну мању поставку насловљену Светлост таме, углавном графика, позајмљених из љубљанске галерије Висконти.

DADO7

Маестро спава

Ова изложба Дадових цртежа, скицен-блокова и неколико гравира, прва уз његову сагласност и подршку, којом галерија ХАОС обележава 15 година рада, била је повод за посету и разговор са уметником.

Само путовање до Ерувала, малог нормандијског села, већ је доживљај за себе. Није нимало лако стићи до „јазбине” тог чудесног човека и ствараоца, до места за које осећате да је на крају света, да је предграђе предграђа, један узнемирујући космос који је деценијама стваран и претваран у музеј његове сопствене уметности. Најпре возом од Париза до Понтуаза, потом колима до Жизора, градића у коме се налази капела Св. Луке из XIII века, која је била дом за лепрозне, капела коју је пре неку годину осликао чудесним фрескама уметник коме идемо у посету.

Пробијамо се уским и кривудавим сеоским путем од Жизора до сеоцета Ерувала, а онда на периферији села, кроз фарме и имања на којима пасу краве, стиже се до старог млина поред језера, до неких старих здања около, мањих помоћних кућица, у којима се сместио Миодраг – Дадо Ђурић са породицом, супругом и петоро деце. Данас ту са родитељима живи само Дадова најстарија кћерка Јаница и Дадов унук Иво Ђурић који има десет година и јако личи на свога деду, што потврђује и Аутопортрет из Дадовог дечаштва који смо уврстили у поставку поменуте изложбе.

Дадо ми је заказао сусрет и разговор једне суботе, крајем марта, јер само суботом он прима своје пријатеље, галеристе, колекционаре, младе уметнике, писце, своју децу и њихове пријатеље. Долазе као на поклоњење, пошто он нигде више не иде и не воли никакав публицитет.

dado_profil2

Дадо већ више од пола века живи у својеврсној изолацији, изабраном егзилу који је у његовом случају био двострук или чак вишеструк. Најпре је из родног Цетиња отишао у Херцег Нови, где је у четрнаестој уписао средњу уметничку школу. Потом је у Београду похађао Ликовну академију, у класи професора Марка Челебоновића, за кога га, као што ћу у разговору чути, вежу лепе успомене.

Присећам се колико је Београд био важна али и веома тужна епизода у формирању младог, талентованог и сиромашног сликара. Празна и хладна собица на мансарди у Страхињића Бана улици, коју је дивно описао Бора Ћосић у једном свом осврту на Дадов београдски студентски живот, и глад као упорна и немилосрдна пратиља. Толико сам био гладан у Београду да још и сад осећам извесну мучнину кад се сетим тих дана, каже са тугом и горчином Миодраг Ђурић. Друга важна особа која је оставила дубок траг, а коју Дадо помиње с посебним сентиментом, био је Леонид Шејка. И сам често у оскудици сваке врсте умео је да донесе нешто за јело и то подели са мном. Изузетан тип, разликовао се од свих других. Што ниси направила изложбу Шејкиних цртежа?, питао је одмах Дадо. Одговарам да сам имала намеру и још је имам, али да је тешко било скупити радове који су расути углавном по приватним збиркама. Убеђена сам да је Шејка утицао својим ликовним концептом на касније опредељење Дадовог визуелног света, на теме које су се мало и ретко мењале. Шејкина „ђубришта” су се размножавала и развијала у својеврсне дадоистичке сцене ужаса, у гомилу ђубрета кога стварају људска историја и кошмарне представе из такозваног приручника безнађа. Сви ти садржаји дела носе знак воље да се додирне оно несазнато.

200905151313060.dado djuric

Кад сам стигла речено ми је да маестро спава. С обзиром на то да је био веома лошег здравственог стања морао је додатно да се одмара како би могао да обави разговор.

Дочекао ме је за столом на коме је завршавао цртеж, диптих који је наменио Хаосу. Насловили смо га Свет хаоса. Са осмехом и благом иронијом додао је: Па ваљда је све што стварам хаос или свет хаоса, зар не?! Учинио ми се одморан, расположен, доброћудан, чак посебно леп. С годинама се ваљда понекад нешто и добија, иако се сећам ранијих описа попут: ђаво, дивљак, „барбар”, боем, кепец, чудак. Дивна седа коса, продорне очи, топао израз, израз човека који увек саосећа и изнад свега став мудраца од триста година како би рекао његов друг из младости Урош Тошковић. Дочекана сам са оним: Ђе си, Борка? и одмах се уверила колико завичај везује људе. Као да се није макао са родног Цетиња, акценат је остао исти, извесни „факински” смисао за хумор тако својствен Црногорцима тог поднебља, проницљивост такође, одсуство сваког респекта према онима који нису аутентични, искрени, обавештени и обрнуто.

dado_nid_de_choutte

Слике ишчупане из Црне Горе

Као да се толико ужелео сваког места и сваке особе коју је познавао, непрестано је евоцирао само успомене. Да ли то носталгија заузима свој резервисани простор? Највероватније. Навешћемо, на овом месту, један познати цитат у коме он каже: Читаво моје сликарство је извађено из Црне Горе као кад човек извади драчу из табана или руке… Ја чупам своје слике из Црне Горе… Што више старим све је више волим. Мислим да је у овоме свету нисам обрукао… Она је елемент топлине у мени.

dado_v

Верујемо да је концепт галерије ХАОС, она кључна чињеница која је побудила код овог изузетног цртача жељу да излаже и да се бар на тај начин врати Београду и то се може сматрати једном врстом „немогућег повратка” али утисак је да је Дадо живнуо на известан начин, ангажовао се да помогне око реализације овог пројекта. Изложба је заправо једини облик Дадовог повратка, без личног али значајног присуства кроз дела, и верујемо да није случајно с његове стране насловљена „Ерувал – Београд, одлазак и повратак” (Hérouval – Belgrade, aller-retour).

Следи разговор о Херцег Новом и чувеној Умјетничкој школи, њеним професорима, сликару Мирку Кујачићу, Дадовом ујаку који га је охрабривао да настави школовање и бави се оним што је једино умео и желео да ради, о Урошу Тошковићу, њиховим догодовштинама, прекиду комуникације, библиотекару Мому Косаћу, једном нашем рођаку, о неком Шпиру, полицајцу који их је хапсио и прогонио за крађе поморанџи.

Dado-Djuric-atelje-2

Причао је Дадо о свом детињству, о томе како је прве цртеже „гравирао” кухињским ножем по зидовима породичне куће, о другу из ковачнице – извесном Цуку, који је погинуо на Скадарском језеру, а коме је посветио неке од радова.

dado-peintre-cyclisteg

У паузама сам обишла цео комплекс ерувалских атељеа. Поред сликарског, ту је и атеље за керамику, за скулптуре, простори за становање. Занимљив је и атеље Дадове супруге, Кубанке Хеси, чији радови, слике на зидовима и неке скулптуре у простору које висе са стропа просторије, носе нешто од латиноамеричког осећаја за форму или интензитет боје.

Galerija15

Све око нас била је уметност – на спољњим зидовима куће, на намештају, фотељама, вратима, креденцима, на унутрашњим зидовима, на површинама изнад пећи, на фрижидерима, на земљаним судовима, на флашама, на керамичким плочицама, на жалузинама, на понеком платну. Постоје у једном од атељеа два огромна разапета платна читавом дужином зида, један наспрам другог. Дадо на њима ради већ дуже време, подсликава их, пуни, дорађује. Две велике композиције његових симпатичних монструма, гнома, наказа. Свет кошмара не губи на интензитету. Ове последње дадоморфозе су својеврсни доказ колико овај изузетни уметник понире у дубине ужаса све док тај ужас није постао његова једина стваралачка преокупација. Верујем да ће ова два платна бити два ремек дела. То већ јесу по свом изгледу, али нису завршена све док то уметник не одлучи.

herouval

Све због Хенрија Мура

Враћамо се разговору и Београду у кога Дадо, на жалост, неће доћи. Тешко ми је било, ужасно ми је тешко било кад сам напуштао Београд – драстично наглашава Дадо. Постоје моменти у биографији овог уметника везани за ову средину, који би могли објаснити могућу Дадову незаинтересованост да јој се икада врати. Док је још био на Академији, једном приликом, гостујући у Београду, Ликовну академију је посетио британски вајар Хенри Мур, симпатизер Титове Југославије, коме су се Дадови цртежи веома допали. Предложио је да му помогне да добије стипендију и оде за Лондон.

lot_256

Дадове колеге су га од тога одвратиле причом како је он један асоцијалан тип и опонент власти и да није од оне деце која заслужују да им се помогне.

Друга непријатност за младог осетљивог човека било је хапшење и одвођење у затвор заједно са осталим „сумњивим пробисветима“ приликом Хрушчовљеве посете Београду. Ове ексцесе не треба додатно коментарисати. Из тог периода постоје два цртежа са обе стране исказаног затворског папира, од којих помињем изванредан Портрет Јосипа Броза, који ће се такође моћи видети на овој београдској изложби.

Године 1956. Миодраг Ђурић напушта Југославију и под својим надимком Дадо доста брзо осваја уметничку сцену одабране земље. Поново истиче како му се у тим тренуцима нашао Марко Челебоновић, како је упознао свог првог великог галеристу Данијела Кордијеа, угледног функционера француског Покрета отпора, који је, након затварања галерије, 64 Дадова рада поклонио Центру Помпиду.

lot_292

Нијесам ти нимало добро

Егзил је, заправо, подвукла бих то – давнашња потврда за прави пут уметника до потпуног самоостварења, а у Дадовом случају он је био пресудан. Први пут је напустио своју земљу, одабравши за дестинацију Париз, и то је било болно, но за његов рад и развој веома значајан корак. Други пут је побегао из града, у мир и изолованост нормандијског села Ерувала, што је било од огромног значаја за његов обиман, разнолик и вредан опус.

lot_1446

Кад није сликао, одмарао се уз цртање, прављење колажа, асамблажа. Упоредо са сликама радио је керамику, скулптуре, сценографије, фреске, осликавао намештај, урезивао цртеже на графичке плоче, илустровао књиге, бројна библиофилска издања. Последњу од њих, књигу чувеног затвореника и анархисте Жан Марк Рулана коју је илустровао са неколико радова из најрецентније серије Тридесет крунисаних глава, нуди ми да је понесем и објавим у Београду уз дозволу за репродуковање његових изузетних цртачких вињета. О себи мислим као о терористи у уметности – изјављује суверено и показује ми на који начин се руга свима онима који мисле или још пре умисле да су моћници.

Нијесам ти нимало добро – понавља након сваке реченице, а ја одустајем од даљег пропитивање и склапам слику од свега до тада изреченог. Исцрпљен је Дадо. Радио је ужасно много целог свог живота а и живео тако што се није ни у чему штедео. Не сме да пуши, то му лекари строго забрањују, а он сваки час мота неки свој дуван и више се заварава него што стварно пуши, но не одустаје и не престаје.

lot_1721

За Дада важи да је створио два завичаја: један је његова уметност – земља коју сам ствара већ деценијама и чији је једини признати владалац и притом врсни алхемичар. Други, произилази из учења, пасионираног читања, стеченог знања и моћне фантазије. Све то је сабирао и слагао у себи из различитих области, из занимљивих сусрета и разговора, књига које су га занимале и фасцинирале.

Разговор је текао најпре на нашем језику а онда је Дадо, рекла бих, несвесно прелазио на француски језик, а да и не примети неку разлику.

lot_2380

Шта још откривате у разговору са њим а што је веома значајно за разумевање његове ликовне поетике? Презир према свему што је понављање, манир, упадање у замке одређеног стила. Колико год је сваки рукопис особени визуелни знак, израз сваког појединачног уметника, толико је, по Дадовом мишљењу, свако понављање знак немоћи, израз рутине, робовање освојеним вредностима. Само највећи уметници теже томе да се никада не понављају већ да стално трансформишу и мењају нешто у својим исказима. Не познајем уметника, ствараоца који је за себе био у стању да каже у зениту своје уметничке продукције: Ја јесам добар сликар али не велики. Дадо је то рекао у једном ранијем интервјуу и проверавамо зашто. Он ћути и показује на дела око нас и пита ме како ми се допадају његови графити у капели Св. Луке и шта мислим о тим фрескама. Након моје експликације да је створена јединствена иконографија, да је Страшни суд заправо сцена свакодневља, сцена на којој се одувек одвијало наше постојање, да он даје одушка својој невероватној машти овога пута на нов начин и попут човека из палеолита оставља трагове нашег бивствовања. Ти јавни простори француске културне баштине постају његови експонати-музеји, а та нова искуства утичу на даљи рад. Једну мисао Дејвида Хокнија супротстављам ранијем Дадовом исказу: Никада не верујте ономе што уметник каже већ ономе што створи. Дадово дело оповргава његов исказ о сопственом месту у уметности и потврђује да он спада у ред великих, оних којима је сликарство било и живот, и спас, и радост и велика мука, опсесија и напор, а без напора и муке – стално истиче – и нема правог дела…

lot_2734

А на питање шта је за њега заправо цртеж, он каже: Цртеж је моје писање, моја исповест. Пошто сам изгубио језик, то је мој говор, начин саопштавања, мој најискренији дијалог са светом и најдубљи, најсуштинскији уметнички исказ.

rad-5

Једно је сигурно: Дадо Ђурић је потпуно аутентична, некомпромисна и себи доследна особа, мудрац своје врсте. Створио је један посебан, јединствен, свој свет, свет без спокоја, без нормалног тока, креативни хаос, апокалиптични универзум настањен дадоморфним сподобама, џиновима, надуваним монструмима, кепецима – актерима једне велике нељудске комедије. Да бисте га разумели и осетили оне најтананије слојеве, морате бити увучени у његов свет. Ако му се опирете или прилазите с опрезом, никада нећете досегнути ни разумети ни део његових скривених интенција, оних што емоцијама и сензуалном дају примат.

Борка Божовић

[објављено: 08/05/2010.]

Politika online

Tekstovi o slikarstvu na portalu P.U.L.S.E

Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest

1 Komentar
Najstariji
Najnoviji Najpopularniji
Inline Feedbacks
View all comments
MPF
MPF
13 years ago

Detaljne informacije o umjetniku Dadu Đuriću možete vidjeti na sajtu http://www.dado.me