Quantcast

Ulogujte se / Kreirajte profil

Dan u životu

Prvog juna 1967. godine, britanski premijer Harold Vilson razmenjivao je sa svojim egipatskim kolegom oštre replike povodom Tiranskog moreuza. Engleski carinici demonstrirali su svoju savesnost tako što su, poštujući stroge mere zaštite od besnila, slepog Hosea Felisijana primorali da britansku turneju otpočne bez svog psa vodiča. Marijana Fejtful kolabirala je na pozornici Rojal Kort teatra tokom predstave Čehovljeve Tri sestre: intenzivno druženje sa Mikom Džegerom imalo je svoju cenu. Na top-listi singlova prvo mesto držala je sladunjava pesmica Silence is Golden, danas uglavnom zaboravljene grupe Tremelos, ali se odozdo polagano probijala jedna od himni te nostalgično-psihodelične epohe – A Whiter Shade of Pale grupe Prokol Harum. Tog prvog juna, epoha je dobila i svoje ultimativno umetničko otelovljenje: u britanskim prodavnicama pojavio se, posle višemesečnog iščekivanja, album Sgt. Pepper’s Lonely Hearts Club Band. Njime je najpoznatija grupa na svetu, poprilično umorna od sebe same, pokušala da doslovno pokopa svoj dotadašnji identitet i reinkarnirana obeleži novi početak. Ovo prvo nije im naročito pošlo za rukom, pošto niko nije mogao da natera publiku da zaboravi blaženo naivnu ozarenost pesama Love Me Do ili I Want to Hold Your Hand; ovo drugo, međutim, jeste, i to verovatno više no što su očekivali: ne samo karijera Bitlsa, nego i čitava istorija rok muzike počela je da se deli na onu pre i onu posle Peppera.

Ništa se manje, verovatno, nije ni smelo očekivati od kreativnog vrhunca grupe za koju je nezdravo vidoviti Timoti Liri još 1964. godine zaključio da je reč o mutantima, božjim izaslanicima koji imaju zadatak da stvore novu ljudsku vrstu, rasu mladih nasmejanih i slobodnih ljudi. Živeti sa idejom, makar i podsvesnom, o takvoj misiji nije nimalo lako, posebno ne ako pri tom sve vreme morate da slušate vrisku obožavateljki koja je poodavno uspela da potisne i prekrije ono zbog čega je sve i počelo – muziku. Bio je to jedan od najjačih razloga za odluku Bitlsa da koncert u San Francisku avgusta 1966. godine bude i njihova poslednja svirka uživo pred publikom sa plaćenim ulaznicama. Neposredno pre toga, Džon Lenon je bio primoran da pred televizijskim kamerama izvede performans javnog posipanja pepelom zbog neoprezne izjave da su Bitlsi popularniji od Isusa, koja je najpre zbunila a potom i silno razljutila pravoverne Amerikance. Takva izjava bila je u potpunom neskladu sa njihovim dotadašnjim javnim likom lepo vaspitanih momaka koji pevaju pesme o ljubavi. Svoj novi lik, istina, počeli su da stvaraju upravo u to vreme: tog istog avgusta objavljeni album Revolver, za mnoge i danas muzički moćniji i zanimljiviji od Sgt. Peppera, označio je istinsku prekretnicu, ali i postavio pitanje kuda i kako dalje.

Članovima grupe trebalo je nekoliko meseci da pronađu odgovor na to pitanje. Tražili su ga svako za sebe: Lenon u Španiji, gde je u filmu Ričarda Lestera Kako sam dobio rat odigrao jednu od značajnijih uloga, Harison u Indiji koju je nešto ranije prepoznao kao svoju duhovnu postojbinu, Ringo u miru engleske provincije, a Makartni najpre usred londonske vreve, a onda i na kratkom odmoru u Keniji. Na povratku s tog putovanja rođen je Narednik Peper. Dogodilo se to prilikom kratkog boravka u Francuskoj gde je Pol, prerušen neupadljivom odećom, naočarima i lažnim brkovima, prvi put posle nekoliko godina osetio blagodeti potpune anonimnosti i pomislio kako možda i ne bi bilo tako loše raskrstiti jednom zauvek s one četiri glupave frizure i početi iz početka, u nekoj sasvim novoj inkarnaciji. Datumom tog novog početka mogao bi se smatrati 24. novembar 1966, kada se grupa posle nekoliko meseci razdvojenosti ponovo okupila u studiju Ebi Roud. Ispostavilo se da je to zaista bio nov početak, po mnogo čemu. Jer, u narednih dvanaest meseci Džon će cementirati svoju netom započetu vezu sa Joko Ono, a Pol će upoznati Lindu Istmen, potonju Makartni; tu negde zadesiće ih smrt menadžera Brajana Epstajna, potom će osnovati sopstvenu diskografsku kuću Epl, pa snimiti prilično neuspešan film Magical Mystery Tour, a neposredno pre toga i album Sgt. Pepper’s Lonely Hearts’ Club Band, prilično uspešan.

Stvaranju ove ploče četvorica njenih autora od samog početka pristupili su s čvrstim ubeđenjem da su se upustili u rad na svom remek-delu. Kako i ne bi kad su kao polazište imali A Day in the Life, jednu od onih pesama kojima ni vreme ni nebrojene obrade (najčešće, kao u slučaju svih istinski velikih pesama, savršeno nepotrebne) ne mogu ništa, tako da i danas potpuno zasluženo slovi za jedan od najviših dometa muzičke umetnosti dvadesetog veka: od svedenog, gotovo minimalističkog početka, pesma kroz sve raskošniju orkestraciju raste do završnog akorda koji zvuči kao apokalipsa i stvaranje sveta u isti mah. Tekst je, opet, priča za sebe; značaj ove pesme potvrđen je, pored ostalog, i ogromnom količinom besmislica napisanih o njoj: Pusta zemlja rokenrola (T. S. Eliot umro je svega dve godine ranije, pa je valjda i zato bio u svežem sećanju kritičara kao podesan parametar za poređenje), morbidna himna smrti (ponajpre Polove, naravno, pošto su revnosni slušaoci tih godina na pločama Bitlsa pronalazili toliko neporecivih dokaza da je on mrtav, da se verovatno i sam s vremena na vreme pitao nije li to možda ipak istina), povratak u stvarnost nakon duge psihodelične avanture u svetu Narednika Pepera – ove i mnoge slične maštovite interpretacije možda bi uglavnom bile izbegnute da su njihovi tvorci uzeli u obzir i činjenicu da je A Day in the Life nastala praktično pre početka snimanja Peppera, u trenutku kada još ni sami članovi grupe nisu imali jasnu predstavu o tome kako bi ta ploča trebalo da izgleda. Znali su samo to da bi morala da bude monumentalna i drugačija od svih dotadašnjih – ne samo zato što je trebalo ponuditi britanski odgovor na Pet Sounds grupe Bič Bojs (premda je ova čudesna ploča odista u njima probudila takmičarski duh), već i zato što je jedino tako imalo smisla posvetiti se novom poduhvatu. Širenju kreativnih horizonata u ovom je slučaju prethodilo širenje unutrašnjih duhovnih prostora i izoštravanje percepcije, uz presudnu pomoć supstance koja se u hemiji naziva dietilamid lizergične kiseline, ali je širom sveta poznata pod poularnim nadimkom LSD.

Ulogu LSD-a u rok muzici s kraja šezdesetih možda ponajbolje ilustruje upravo fantastična transformacija četvorice momaka iz redova liverpulske radničke klase, koji su u jednom trenutku pevali “ona te voli, je, je, je”, da bi nedugo potom ugledali “Lusi na nebu s dijamantima”. Duh Narednika Pepera izašao je iz bočice čistog LSD-a, a pesme na ovoj ploči postale su i pojačalo i ovaploćenje mentalnih procesa podstaknutih konzumiranjem ove čudnovate materije. Naravno, trebalo je i imati nešto u glavi da bi trip imao svoj pravi smisao: mnogi su uspevali samo da zaborave i stihove onih pesama koje su znali i potom se čudili kako to da sa svog mentalnog putovanja nisu doneli natrag baš nikakav suvenir. Bitlsima je, međutim, makar u vreme nastajanja Peppera, LSD bio istinski katalizator. Ponajbolje se to vidi upravo u pesmi A Day in the Life, koja se bavi pre svega percepcijom, kao jednom od omiljenih tema čitave kontrakulture pedesetih i šezdesetih. Sve je drugačije no što nam se čini da jeste, ideja je koja se i ranije provlačila kroz pesme kao što su Norwegian Wood, Tomorrow Never Knows, ili Strawberry Fields Forever. A Day in the Life predstavlja veliki korak dalje čak i u odnosu na ovu poslednju, do tada najizrazitije psihodeličnu Lenonovu tvorevinu: ovoga puta reč je o pesmi koja ne samo da izražava sumnju u pogledu stvarnih mogućnosti ljudske percepcije, već dovodi u pitanje i samu prirodu sveta koji bi svojim nesavršenim čulima trebalo da opazimo a onda, možda, pokušamo da proniknemo u njegovu suštinu.

Zato pesma i počinje od čiste, brutalne realnosti, tačnije od članka kojim je “Dejli mejl” od 17. januara 1967. godine izvestio svoje čitaoce o jednoj saobraćajnoj nesreći s fatalnim ishodom. Njen nesrećni protagonista bio je mladi milioner po imenu Tara Braun, inače prilično blizak prijatelj Bitlsa, koji je nekoliko nedelja ranije na prometnoj londonskoj raskrsnici punom brzinom projurio ispod crvenog svetla na semaforu, zakucao se u jedan kombi i ostao na mestu mrtav. Lenon o toj smrti govori iz perspektive slučajnih voajera okupljenih na mestu nesreće, ali i onih koji će o tome čitati u novinama, i to uz pojačanu dozu nezdravog uzbuđenja zbog činjenice da je reč o poznatoj ličnosti i pretpostavke da je uzrok tragedije mladićeva sklonost ka halucinogenim stimulansima. Smrt je na taj način ironično relativizovana: Braun je samo malo produžio svoj očito kvalitetni trip, dok masa koja ga pri tom posmatra ostaje zarobljena u svojoj imitaciji života. “Voleo bih da vas pokrenem”, središnji je stih ove pesme kojim njegov autor jasno kazuje koja mu je od ove dve perspektive bliža. Život je san, na koji mi kao sanjari i te kako možemo da utičemo: ne smemo mu dopustiti da ostane banalan kao novinska vest. To je stav koji preovladava i u preostalim dvema Lenonovim strofama, kao i u srećno uklopljenom Makartnijevom srednjem delu, kratkom kadru jednog besmisleno užurbanog radnog dana, koji dodatno podvlači potrebu “pokretanja” o kojoj govori refren, iskoraka iz rutine konvencionalnog opažanja i razmišljanja.

I zaista se sve pokrenulo. Svi oni heterogeni i neretko sasvim protivurečni duhovni i muzički uticaji kojima su članovi grupe bili izloženi tokom prethodnih nekoliko meseci, počeli su da se slivaju u skladnu celinu. Naslovna pesma – u kojoj zajedno sa novim identitetom grupe, utemeljenim na spoju poznoviktorijanskog dekadentnog glamura i psihodelije, oživljava i čitav koncept albuma – svojom krajnje jednostavnom formom upozorava slušaoca da Sgt. Pepper nije, kao njegov prethodnik Revolver, skup genijalnih muzičkih komada, već celina u kojoj više nego novu muziku treba tražiti novi duh. Taj novi duh bio je pre svega duh zajedništva četvorice bezmalo telepatski povezanih ljudi, koji se najpre prenelo na ploču, a onda i na čitavu kontrakulturu kojoj su pripadali. Bolje no igde drugde, vidi se to na primeru pesme With a Little Help from My Friends, nastaloj u višečasovnom procesu spontanog i radosnog stvaranja. Ringo ju je otpevao na prikladno opušten način, ali ju je dve godine kasnije svojom dramatičnom interpretacijom na Vudstoku Džo Koker pretvorio u jednu od himni tada već sasvim vidljivo posustale generacije. Lucy in the Sky with Diamonds mnogi preterano pronicljivi slušaoci doživeli su kao šifrovanu odu LSD-u; ako i jeste tako, šifra se mnogo više krije u nadrealističkim stihovima i pomalo rasplinutoj formi nego u početnim slovima reči iz naslova. Getting Better ukazuje na prvobitnu ideju – najavljenu nešto ranije briljantnim singlom Strawberry Fields Forever/Penny Lane – po kojoj je koncept albuma trebalo da bude zasnovan na sentimentalno-ironičnoj evokaciji liverpulskog detinjstva članova grupe. Ovde je, zahvaljujući ponajpre Lenonovim stihovima, ta slika naglašeno ironična, na trenutke čak i pomalo gnevna. Fixing a Hole je Makartnijev sasvim lični intermeco, introvertni prolog za She’s Leaving Home, jednu od najlepših pesama na ploči. Kao i A Day in the Life, ona je začeta na temelju jedne tabloidne priče iz “Dejli mirora”. Dirljivo sentimentalna na sasvim otvoren način, ova priča o tihom odlasku iz roditeljskog doma nudi dokaz da su Bitlsi u to vreme zaista posedovali kamen mudrosti, koji je trivijalnost i kič pretvarao u umetnost najvišeg reda. Naravno, ne treba zaboraviti producenta Džordža Martina, čija se ogromna uloga u stvaranju muzičkog identiteta Bitlsa nigde na ovoj ploči ne vidi tako dobro kao u pesmi Being for the Benefit of Mr Kite!. Inspirisan za tekst starim viktorijanskom cirkuskim plakatom, Lenon je želeo odgovarajuću zvučnu sliku, pa je od Martina zatražio “vašarsku” produkciju u kojoj će moći da se oseti miris piljevine s poda cirkuske arene. Dobio ju je tako što je kroz tada čudesnu četvorokanalnu tehniku Martin provukao nekoliko arhaičnih instrumenata, stvorivši tako fantazmagorični efekat istinskog putovanja kroz vreme. Harison je svojih pet minuta za putovanje u pesmi Within You Without You iskoristio tako što je, sasvim očekivano, muzikom otplovio u Indiju – ali se naivno uozbiljenim tekstom, možda i nehotično, sasvim lepo uklopio u ironičnu teksturu albuma. Pesmu Lovely Rita, vedru vinjetu o mladoj radnici parking-servisa, Lenon je smatrao jednom od karakterističnih Makartnijevih pesama “o nezanimljivim ljudima koji se bave nezanimljivim stvarima” (poput, na primer, Eleanor Rigby). Makartnijeva sklonost, međutim, da priča obične priče iz trivijalne svakodnevice, suštinski se i nije toliko razlikovala od Lenonove postmodernističke introvertnosti, koja je svaku, pa i najbanalniju ličnu temu smatrala dostojnom umetničke obrade. Zato je Džon Lenon prema sebi ponekad i bivao nemilosrdno iskren, mnogo više nego prema svom partneru iz stvaralačkog tandema: tako je i pesmu Good Morning, Good Morning samokritički opisao kao “obično đubre”. Zlonameran bi se slušalac možda delimično i složio s ovakvom ocenom, no samo ako se pesma posmatra izvan konteksta albuma – unutar njega, ona svojom svesno usiljenom i histeričnom razdraganošću (nastala je kao spontana Lenonova reakcija na reklamu za kornflejks) na pravi način otvara prostor i gradi atmosferu za veličanstveni klimaks. Prethodiće mu, u brižljivo ostvarenoj simetričnoj strukturi, repriza praskavog uvoda – da bi potom usledio A Day in the Life. Neka pisma postoje samo zbog post scriptuma; za album Sgt. Pepper’s Lonely Hearts Club Band bilo bi nepravedno reći da služi kao monumentalan prolog jednoj još monumentalnijoj pesmi, ali teško da se može osporiti zaključak da bi ta pesma i bez pomoći ikakvog prologa označila jedan od prelomnih trenutaka u razvoju muzičke forme poznate pod skarednim nazivom rokenrol.

Novi dan u životu Bitlsa otpočeo je u jedno aprilsko praskozorje kada su se sa još vrućim otiskom upravo dovršenog albuma iz studija zaputili u stan Kasandre Eliot koju je, kao članicu grupe Mamas end Papas, svet u to vreme poznavao pod imenom Mama Kas. Gostoljubiva Mama Kas stanovala je na Kings Roudu, u Čelsiju; četvorica njenih s razlogom euforičnih prijatelja pootvarali su prozore, izneli na njih zvučnike, i u tihom jutru prolomio se veliki prasak. Ljudi su otvarali prozore, osluškivali i prepoznavali o kakvoj je premijeri reč, pa su bunovni izrazi na licima brzo ustupali mesto osmesima.

Osmeha je danas sve manje, ali su mnogi prozori ostali otvoreni. Pepper je praktično istog trenutka postao istinski sublimat duha i energije čitave kontrakulture šezdesetih, i to sa obe strane Atlantika. Sublimat je imao i sasvim dostojno pakovanje: na raskošnom pop-art kolažu Pitera Blejka, nad grobom Bitlsa stoje Džon, Pol, Džordž i Ringo u novim inkarnacijama članova orkestra Narednika Pepera, ali se na grupnom portretu ožalošćenih obožavalaca prepoznaju i Edgar Alan Po, Marlon Brando, Bob Dilan, Džoni Vajsmiler i još mnoštvo likova koji su na ovaj ili onaj način u različitim epohama pripadali svetu popularne kulture. Takav omot – Mona Liza istorije rok-dizajna – predstavljao je spektakularan i savršen odraz neodoljive kakofonije albuma koji je, kao nijedna rok-ploča do tada, u sebi sadržao prošlost, sadašnjost i budućnost. Što se budućnosti tiče, uticaji su odmah počeli da se granaju u raznim pravcima: od ne tako dobro urađenog domaćeg zadatka Stounsa na albumu Their Satanic Majesties’ Request, preko nemilosrdno parodičnog We’re Only in It for the Money Frenka Zape i prometejski odvažne Kiseline beogradske Pop Mašine, do albuma OK Computer Rejdioheda i dalje – u svetu popularne muzike i danas, nakon četiri decenije u kojima se toliko toga promenilo, neretko se od ponosnih muzičara može čuti izjava “napravili smo svog Narednika Pepera”.

Što se Bitlsa tiče, oni su svog Pepera napravili jednom i nikada više – ne bi, uostalom, ni ličilo na njih da su ponovo pokušali tako nešto. Globalni satelitski prenos praizvedbe pesme All You Need is Love najavio je 25. juna 1967. početak kraja zlatnog doba; nije slučajno što je pesma zvučala nategnuto i neuverljivo, kao sasvim bled odraz nadahnuća kojim je zračio album objavljen dvadesetak dana ranije. Nedugo zatim, bledunjavi film Magical Mystery Tour, a onda i moćni, ali od Peppera potpuno drugačiji Beli album, doneli su i konačnu potvrdu pomalo gorkog utiska zaostalog iza sladunjave televizijske himne ljubavi. Epoha Narednika Pepera za Bitlse je ubrzo po objavljivanju albuma bila nepovratno okončana; za mnoge od nas ona još traje – makar i u nekim sasvim retkim, dragocenim trenucima.

Zoran Paunović

A day in the life

I read the news today oh boy
About a lucky man who made the grave
And though the news was rather sad
Well I just had to laugh
I saw the photograph

He blew his mind out in a car
He didn’t notice that the lights had changed
A crowd of people stood and stared
They’d seen his face before
Nobody was really sure
If he was from the House of Lords.

I saw a film today oh boy
The English Army had just won the war
A crowd of people turned away
but I just had to look
Having read the book
I’d love to turn you on

Woke up, fell out of bed,
Dragged a comb across my head
Found my way downstairs and drank a cup,
And looking up I noticed I was late.
Found my coat and grabbed my hat
Made the bus in second splat
Found my way upstairs and had a smoke,
and Somebody spoke and I went into a dream

I read the news today oh boy
Four thousand holes in Blackburn, Lancashire
And though the holes were rather small
They had to count them all
Now they know how many holes it takes to fill the Albert Hall.
I’d love to turn you on

Dan u životu

Danas sam čitao novine, piše

Jedan se srećnik rešio muka

Tužnih je vesti stvarno sve više

Ja se nasmejah, duša mi grešna

Šta ću, kad fotka bila je smešna

Uradio se, pa nije video

Da zeleno je crveno postalo

Gomila stoji, ćuti i blene

Odnekud kao znan im taj momak

Da nije neko iz Gornjeg doma

I film sam jedan gledao danas

Engleska vojska ratuje za nas

Gomila ne mari, brine svoju brigu

A ja, kako ja leđa da okrenem

Kad sam o tome čitao i knjigu

Tako bih voleo da vas pokrenem

Otvorim oči i hitro ustanem

Probam sa češljem, pa odustanem

U trku s nogu čaj u grlo sunem

Pogled na sat, ponovo kasnim

Pronađem kaput i šešir grabim

Pravo na bus, vremena nemam

Na sprat odbauljam pa malo dunem

Nešto mi govore, a ja dremam

Danas sam čitao novine, pišu

U Blekburnu četiri hiljade rupa

Rupe velike i rupe male

Sve prebrojali, nema šale

Taman za Albert Hol, da i to spomenem

Tako bih voleo da vas pokrenem

Preveo: Zoran Paunović

Jedan komentar na tekst Dan u životu

  1. Bojan

    21/08/2010 at 12:40

    Paunovic uvek odlican, premda vise volim Bitlse iz one je-je-je faze i nije me blam da tvrdim da su najbolji rokabili bend posle Kvarteta od milion dolara. Hemijski problem child doktora Hofmana je ozbiljno upropastio sezdesete kad su tek pocele da lice na nesto (Tom Volf i Dzeger misle isto sto i ja, na temu). Inace ‘ladno sam do pola mislio da je Boban pisao tekst 😀
    Nego evo jos jedan Paunovicev prevod, Zimster ume da zvuci mocno i na srpskom

    Teška će kiša pasti

    Plavooki sine moj, reci, gde si bio?
    Gde si bio, kaži mi, dete moje milo?
    Niz dvanaest gora kroz maglu sam posrtao,
    Duž šest vijugavih puteva hodao i puzao,
    Kroz sedam setnih šuma smelo gazio,
    Pred dvanaest mrtvih okeana se nalazio,
    U grobu najdubljem bio, tamo gde svetla nema,
    I teška se, teška, teška kiša sprema,
    Teška će kiša pasti.

    Plavooki sine moj, pričaj sve što je bilo,
    Šta si sve video, kaži mi, dete moje milo?
    Novorođenče videh, vukove oko njega,
    I dijamantski autoput na kom nikoga nema,
    I crnu granu na kojoj mnogo krvi ima,
    I sobu punu ljudi s krvavim čekićima,
    I bele merdevine vodom pokrivene,
    I hiljade govornika sa slomljenim jezicima,
    I puške i mačeve u detinjim rukama,
    I teška se, teška, teška kiša sprema,
    Teška će kiša pasti.

    Sine moj plavooki, a šta si čuo, kaži?
    Jesi li čuo istinu, ili tek puste laži?
    Čuo sam grmljavinu i u njoj strašan znamen,
    I riku talasa što mogu celi da potope svet,
    Sto dobošara sam čuo, plamen im ruke gutao,
    Deset hiljada ljudi je šaptalo, a niko nije slušao,
    Od gladi jedan je umirao, a mnogo njih se smejalo,
    Čuo sam pesmu pesnika što je u slivniku skončao,
    Čuo sam klovna što je na ulici plakao,
    I teška se, teška, teška kiša sprema,
    Teška će kiša pasti.

    Plavooki sine moj, reci, koga si sreo?
    Koga si sreo, kaži, na koga put te naneo?
    Sreo sam malo dete kraj mrtvog ponija,
    Sreo sam belog čoveka sa crnim psom na uzici,
    I mladu ženu čije je telo gorelo,
    I mladu devojku, na poklon dade mi dugu,
    I čoveka kom ljubav ostavi samo tugu,
    I još jednog, što mržnju nosio je k’o ranu,
    I teška se, teška, teška kiša sprema,
    Teška će kiša pasti.

    Plavooki sine moj, reci mi, šta ćeš sada?
    Šta smeraš, milo dete, kakva te nosi nada?
    Sad hitam natrag, pre no što kiša krene,
    Duboko, najdublje u crnu šumu ću zaći,
    Tamo gde mnogo je ljudi čije su ruke prazne,
    Tamo gde otrovne kapi bujicom silnom naviru,
    Gde dom i tamnica gadna jedno kraj drugog stoje,
    Tamo gde lice dželata uvek je dobro skriveno,
    Tamo gde glad je gnusna, duše zaboravljene,
    Tamo gde crno je boja i gde ništa je broj,
    Pesmu ću svoju sad da govorim, nju ću da mislim i dišem,
    I njen ću odraz s planine jasno da pokažem svima,
    Na okeanu da stojim, sve dok ne počnem da tonem,
    Tu pesmu moram dobro da znam, pre nego što je zapevam,
    A teška se, teška, teška kiša sprema,
    Teška će kiša pasti.

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *