Ulogujte se / Kreirajte profil

Danijel Dej-Luis i “There will be blood”

Danijel Dej-Luis — glumac metoda i metamorfoze koji se često naziva najvećim svoje generacije — najavio je svoje povlačenje. Jedini muški umetnik koji je tri puta osvojio nagradu Američke filmske akademije u kategoriji najboljeg glumca ( Moje levo stopalo, There Will Be Blood, Linkoln), Dej-Luis je izbirljiv kad su u pitanju projekti, a njegovu karijeru obeležila su duga odsustvovanja sa pozorišne scene i velikih ekrana. Poznat po ekstremno dugim istraživanjima i uživljavanjima u uloge (dosledno ostaje u liku tokom čitavog snimanja, uči češki, i tako dalje), Dej-Luis je enigmatični genije koji je uspevao da izbegne stereotipni ciklus holivudskog uspona i pada istovremeno ostavši predmet obožavanja i fascinacije.

Posle  objave o povlačenju, Phantom Thread Pola Tomasa Andersona (čija je premijera najavljena za decembar) biće Dej-Luisova poslednja uloga. To je savršen način da se zaključi jedinstvena karijera, pošto je uloga Danijela Dej-Luisa kao Danijela Plejnvjua u Andersonovom There Will Be Blood (2007) verovatno jedna od najvećih ikad.

 

Za neinicirane ili one striktno posvećene čistoj energiji, There Will Be Blood je majstorski portret američkog kapitalizma Pola Tomasa Andersona, oslikan kroz život i priključenija nasilnog megalomanijaka i naftaša Danijela Plejnvjua (u tumačenju Dej-Luisa). Uobičajena tumačenja TWBB-a kao filma o pohlepi, ekonomiji, verskom fanatizmu, muškosti i neuspelom očinstvu tačni su i verni, ali obično propuštaju da primete duboki humanizam filma koji, kao nekim čudom, stvara u potpunosti realizovanu figuru od krvi i mesa u kontroverznom Plejnvjuovom liku većem od života.

Dej-Luisova izvedba postaje više nego uzvišena još u samoj uvodnoj sekvenci filma. Prvih dvadesetak minuta nema nikakvog dijaloga. U tom vakuumu do izražaja dolazi sirova fizikalnost Plejnvua u Dej-Luisovom tumačenju, koga vidimo kako zamahuje pijukom na dnu rudarskog okna, u potrazi za zlatom. Ima nečeg apsolutnog u ogoljenosti tog uvoda — Dej-Luis balansira sirovu neukroćenu snagu sa naglašenim osećajem krhkosti i smrtnosti. Kad se slomi prečka na lestvama, a Plejnvju se surva sve do dna okna, mi to osećamo. Isto tako osećamo šljunak dok puzi na stomaku nazad do grada, vukući za sobom slomljenu nogu. Sumorna tišina potcrtava lik koji provodi ostatak filma obigravajući oko ljudi svojom slatkorečivošću ili ih prestravljujući na smrt svojim nesputanim besom. Kad u trećem činu svojim konkurentima kaže: “Jeste, momci, kopajte u prašini i pronađite je kao svi mi, umesto da prosto otkupite tuđi naporni rad”, mi osećamo svu težinu njegovih reči, osećamo svu njegovu energiju. Zato što nam Dej-Luis (i Anderson) dopuštaju da od samog starta zavirimo u njegov očaj.

TWBB, kao i veći deo Andersonovog opusa, prepun je naturščika, kultnih komičara (Pol F. Tompkins, Džim Dauni) i karakternih glumaca u povoju (Pol Dejno). Dej-Luisova dinamičnost i grozničava posvećenost liku daruje zapanjujuću autentičnost svakoj interakciji. Mnogo se pričalo o trenucima između Dej-Luisa i Dejnoa (više o tome kasnije), ali je hemija između Dej-Luisa i mladog naturščika Dilona Frejzera, koji igra “kopile iz korpe” HW-a, ona koja preotima svu pažnju. Frejzerova majka nikad pre nije čula za Dej-Luisa i pogledala je Bande Njujorka Martina Skorsezea da bi stekla jasniju sliku o čoveku — Anderson je kasnije morao da joj da da pogleda Moje levo stopalo kako bi se smirila. 

Film počiva na Plejnvjuovom lažnom očinstvu, a Dej-Luis sa dirljivom nežnošću dočarava kako se lik gubi u sopstvenim mahinacijama. Kad Plejnvju održi svoj poslovni govor, on HW-a naziva svojim “sinom i partnerom”. Kako to kaže odraslom HW-u, iskoristio ga je kao rekvizit (“lepo lice”) da bi pridobio seljačine. Ali kroz trenutke makro-intimnosti mi vidimo da Plejnvju gaji iskrena osećanja prema dečaku, koja će formirati nešto najbliže savesti što će ovaj naftaš ikad osetiti. Kad HW iskreno upita koliko će platiti ranč Sandejovih bogat naftom, Dej-Luis se blago strese pre nego što mu kaže: “Znaš šta, neću im ponuditi cenu za naftu, ponudiću im cenu za prepelice.” Najpotresniji trenutak u filmu nastupa kad dolazi do sve većeg jaza između HW-a i Plejnvjua. Kontrast telesnog jezika između Plejnvjua koji napušta HW-a u vozu i njega dok ljuljuška HW-a kao bebu u sličnom vagonu čitavu deceniju ranije govori više od hiljadu reči.

Dej-Luisova snaga potiče od te posvećenosti gestu, njegovog organskog pomeranja tela, naglaska na zurenju. On svoju izvedbu posipa sirovim trenucima pokreta i intonacije stvarajući naturalizam koji može da deluje nefilmski i sablasno. Ovo najbolje vidimo kad Plejnvju naglo ispruži ruku i ščepa Meri Sandej koja plaća, glasno joj govoreći da je njen tata više nikad neće tući, potom zlokobno iskrivivši usnu ocu koji je tu u blizini. Vidimo to kad se Plejnvju iznervirano obrati svom osoblju nakon što ga pitaju može li da izgradi naftovod oko zemlje Bandijevih rečenicom: “Mogu li da gradim 50 milja oko planine Tehačapi? Nemoj da mi se praviš glup, Al” koja izbija iz Dej-Luisovih pogrbljenih ramena. Svaki nagli korak napred ispunjen je nasiljem i gnevom, bilo u Plejnvjuovom naginjanju ka svom konkurentu rečima: “Jedne večeri ću ti doći u kuću, tu gde god da spavaš, i preseći ću ti grkljan” ili izbačenim donjim zubima i manijačkom pogledu na njegovom licu dok pluta u okeanu i shvata da Henri nije njegov rođeni brat. 

Za mene je ključni Plejnvjuov gest kad trampovski pruži ruku Ilaju Sandeju nakon neprijatne ispovesti na krštenju. Taj trenutak koji traje delić sekunde daruje sirovi užas finalu, posebno rečenici: “Rekao sam ti da ću te pojesti.”

Ne postoji jedan jedini trenutak koji možete izvući iz Dej-Luisove izvedbe uTWBB-u a koji u potpunosti odslikava briljantnost lika i njegove karakterizacije. Dej-Luisova izvedba je toliko kompletna, toliko nabijena, toliko otelotvorena u uverljivosti i divljaštvu, da je Plejnvju, u najpraktičnijem mogućem smislu, ladno mogao da postoji — očuvan poput placente “u tegli iznad kamina.”

Za mene je trenutak kad Dej-Luis i Plejnvju zasene jedan drugog tiha ispovest lažnom bratu Henriju na tremu njegove sićušne kolibe: “U meni ključa jaka želja za takmičenjem. Ne želim da niko drugi uspe… postoje trenuci kad pogledam ljude i ne vidim u njima ništa vredno divljenja. Želim da zaradim dovoljno novca da mogu da se pobegnem od svakoga.”

 

Dej-Luis, koji je jednom već napustio glumu da bi postao obućar, koji je tokom čitave svoje karijere odbacivao slavu, ali koji ne može da se ne izgubi u ulozi kao istinski umetnik koji pronalazi smisao u malo toga drugog, istovremeno je Plejnvju baš kao što je i Džoni u Mojoj predivnoj perionici. Teško mi je da poverujem da je čovek takvog talenta i energije istrošen, prazan, da se slamčica pružila preko čitave prostorije i ispila ga kao milkšejk.

Patrick Mallborough 

Jedan komentar na tekst Danijel Dej-Luis i “There will be blood”

  1. Pingback: Daniel Day-Lewis i “There will be blood” – SBPeriskop

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *