Ulogujte se / Kreirajte profil

Delovi istorije “Čelzi” hotela

Boravak Artura Milera

Nakon što se razveo od Merilin Monro 1961. godine, Artur Miler se preselio u “Čelzi” i tu ostao narednih šest godina. Tamo je napisao “After the Fall” i primetio u svojim memoarima da je to mesto gde možete postati “high” udišući dim marihuane u liftovima, kao i da  je  hotel “visoka tačka nadrealnog”. “Ovaj hotel ne pripada Americi” – pisao je; “Nema usisivača, nema pravila i stida””. Sa druge strane, odao je priznanje dvema preovlađujućim atmosferama u tim vremenima: “Zastrašujući i optimistički haos koji predviđa budućnost i u isto vreme osećaj, velike, staromodne i zaštitničke porodice”

Smrt Tomasa Dilena

Na ulazu u hotel okačeno je nekoliko plaketa sa imenima bivših stanovnika a najpoznatija je, možda, ona koja je posvećena velškom pesniku koja glasi: ”Dilen Tomas je živeo i pisao u “Čelzi” hotelu i odatle je otplovio da umre”. Tomas je napisao završnu verziju “ Under Milk Wood” u “Čelzi” hotelu i umro u 39 godini, neposredno pre premijere, 1953. godine. Pao je u komu koja je, kako legenda kaže, izazvana osamnaestim viskijem po redu. Istina je mnogo prozaičnija: patio je od dijabetisa, zajedno sa bronhitisom i upalom pluća.

Bob Dilen napisao “Sad Eyed Lady of the Lowlands”

Dilen, koji je, pretpostavlja se, promenio svoje prezime Cimerman zbog sadruga iz Čelzi hotela, Dilena Tomasa, navodi hotel u pesmi “Sara” posvećenoj njegovoj prvoj ženi Sari Lounds stihovima “Ostajući danima u Čelzi hotelu, pišući Sad eyed Lady of the Lowlands, o tebi”. Dilen je živeo u sobi broj 211 tokom šezdesetih, koja je zamalo uništena 2008. godine, pre nego što su užasnuti obožavaoci i stanovnici sprečili dalje propadanje; ostajući u nadi da se vremena neće promeniti u ovoj rokenrol enklavi, barem ne u neko skorije doba.

Edi Sedžvig podmeće vatru u svojoj sobi

Sav samo-dramatizovani svet Endija Vorhola ispoljio se, od strane najsjanije njegove zvezde, paljenjem njene sobe 1966. godine. Uprkos upozorenju Lionarda Koena, Sedžvikova je zaspala sa upaljenim svećama, i osoblje hotela ju je preselilo u sobu iznad lobija kako bi je mogli pratiti. Snimak Sedžvikove napravljen za potrebe Vorholovog filma “Chelsea Girls” (snimljenog u hotelu) je, na kraju, uklonjen a ona je iste godine doživela nervni slom  i odselila se.

Vilijem Berous piše “Naked Lunch”

Vilijem Berous je bio pripadnik “beat” pesnika, zajedno sa Alenom Ginsbergom i Džekom Keruakom, koji su se nastanili u hotel krajem pedesetih, pa su mnogi delovi ikoničnog “Naked Luncha”  napisani tamo. Entuzijazam bitnika prema narkoticima  spojio se sa vanrednom tolerancijom  od strane, posle otpuštenog, Stenlija Barda. “Znao sam da Timoti Liri, Alena Ginsberga i celu tu “bit” generaciju” – rekao je, kasnije, Bard –“ i smatrao sam da svaka osoba ima pravo da radi šta hoće, sve dok to nije bilo destruktivno za hotel”

Robert Mapletorp snima svoje prve fotografije

1969. godine, soba broj 1017 (“Poznate po tome što je najmanja u hotelu” kako je Peti Smit napisala u svojim memoarima Just Kids) je postala njena i Mapletorpova za samo 55 dolara nedeljno. To je, po Smitovim rečima “ogroman udarac sreće da se nađu tamo… da žive u tom ekscentričnom i prokletom hotelu, koji je pružao osećaj sigurnosti kao i mogućnost obrazovanja”. To obrazovanje je suštinski uvelo Mapletorpa u fotografiju. Umetnik Sendi Delej, čija soba je bila potpuno u belom sa srebrnastim helijumskim balonima, ustupio mu je svoju Polaroid kameru i Mapletorpove prve fotografije su načinjene sa njom.

Randevu Lionarda Koena i Dženis Džoplin

Od mnogih pesama napisanih o Čelzi hotelu (Niko, Džoni Mičel, Džeferson Erplejn, navedimo neke), Koenova “Chelsea hotel # 2” sa njegovog albuma iz 1974 godine “New skin for the Old Ceremonies” je najčuvenija. Počinje sa, telesnom iskrenošću

“Dobro se sećam, u Čelzi hotelu, govorila si tako slatko i tako hrabro, dajući mi svoju glavu na nenameštenom krevetu, dok su limuzine čekale na ulicama”.

2005. godine Koen je, nevoljno, priznao da je ljubavnica bila usputni stanar Čelzi hotela, Dženis Džoplin. “To njoj, sada ne bi smetalo, da je živa” –rekao je “ ali moja majka bila bi zaprepašćena”

Iv Klajn piše svoj manifest Čelzi hotela

1961-ve, samo godinu dana pre svoje smrti, francuski umetnik je otvorio izložbu u Njujorku, ali nije uspeo da proda ijednu sliku. Odgovorio je svojim klevetnicima,  dokumentom, koji je postao poznat kao Manifest Čelzi hotela, i koji je napisao, naravno, na zidovima svoje sobe.  Tu izjavljuje sledeće: “Potrebno je stvarati, uvek i iznova, stalnu fizičku fluidnost, kako bi se dobila blagodet koja omogućava pozitivnu kreativnost praznine” kao i nejasne, ali dirljive reči “Mogu samo da kažem da danas više nisam uplašen kao što sam bio juče, suočen sa uspomenom budućnosti”

Smrt Nensi Spangen

Najozoglašeniji incident – smrt Nensi Spangen,  iako jeziv, dozvoljava da ga ubrojimo kao deo istorije Čelzi hotela. Njena nestabilna veza sa Sidom Višizom iz Seks Pistolsa završila se 1978. godine kada je pronađena mrtva sa ranom od uboda nožem. Nož je pripadao Višizu, koji je i optužen za njeno ubistvo, ali je četiri meseca kasnije, on, takođe bio mrtav, predozirajući se heroinom. Hotel je bio značajan zbog mnogih kulturnih početaka, ali u ovom primeru, to je bio  individualan čin ma koliko širio zadah smrti ranom njujorškom pank scenom.

Džozef O’Nil piše Netherland

Pisac se sa svojom ženom preselio 1998. godine u hotel gde su odgajili svoja tri sina, tako da O’Nil ne ispunjava stereotip čudnovatog Čelzi stanovnika. Ipak, neobičnost mesta svakako mu je odgovarala: u svom mehurastom romanu Netherland iz 2008. godine, njegov junak Hans se skriva u hotelu posle napada 11 septembra, susrećući stanovnike kojima pripada i Mehmed Taspinar, čovek koji obučen kao anđeo preživljava skok sa krova hotela. Hotelska rezonansa u romanu odzvanja O’Nilovim opisom istog u jednom intervjuu kao: “jedno od poslednjih fragmenata kontrakulturnog nesvojeg-svesnog mesta”.

Ono što je hotel bio i jeste, može da nastavi….

“Gardijan”

za P.U.L.S.E pripremio  Boban Savković

5 komentara na tekst Delovi istorije “Čelzi” hotela

  1. Snezana Moracic

    20/12/2010 at 22:05

    Mark Twain, Jean-Paul Sartre, Frida Kahlo, Tennessee Williams…su zvali Chelsea kucom. Cak mislim da je i sin Dylanov tu rodjen /Bojan to zn bolje/.
    Medjutim i pored tako zivopisne istorije, istorijski hotel Chelsea, koji je sagradjen 1883., bohemot u stilu Queen Anne, ima finansijskih problema. Ne moze da napuni 226 soba, postao je eskluziva samo za japanske bogate turiste, i sto je najtuznije, izgubio je od one vizije koju je imao njegov ekscentricni, isto tako poznat kao i hotel, menadzer Stanley Bard Viziju koju ne dele i vlasnici hotela, tri madjarske porodice, pa je hotel ove godine stavljen na prodaju za @ $120 miliona. Pitanje je sta ce novi vlasnici da urade i u sta ce da ga pretvore?
    Jedino se nadam da nece docekati sudbinu panteona panka, CBGB,

  2. Bojan

    24/12/2010 at 21:27

    Ne znam za sina, mada moguce (jer je on, koliko znam, posle zenidbe Sarom, ziveo skroz porodicno, dakle ono, kuca, deca i to – a tada mu se radjaju i sinovi i cerka – a tih godina nije ni drzao tuerneje, nakon onog pada s motora pa sve do sredine sedamdesetih).

    Znam za taj stih sto Boban isto pominje, pesma Sara sa albuma Desire iz ’76 (tu su se razveli pa kuka za njom, nakon one prozivke u Idiot Wind nesto ranije :mrgreen:). Znaci, “stayin’ up for days in the Chelsea Hotel, writin’ Sad-eyed Lady of the Lowlands for you” (Sad-eyed Lady of the… je prva pesma Dilanova o Sari, sa Blonde on Blonde, i dok ovo nije rekao tih deset god. kasnije, svi su mislili da je Sad-eyed Lady o Edie Sedgwick, koju evo i ovaj tekst pominje kao cestu goscu Celsija).

  3. Branko

    20/05/2013 at 21:37

    Izraz iz stiha “giving me head (…)”, je, ipak, kudikamo eksplicitniji od “dajuci mi svoju glavu”…

  4. Boban Savković

    20/05/2013 at 22:03

    Upravo zato nije “napisan” kako treba

  5. Vladimir Alimpić

    15/11/2016 at 21:27

    https://www.youtube.com/watch?v=IBj_uN7j1MQ

    Here they come now
    See them run now
    Here they come now
    Chelsea Girls

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *