Depresija – dah bezumlja – Postoji samo jedan stvarno ozbiljan filozofski problem, a to je samoubistvo. Prosuđivanje da li život jeste ili nije vredno živeti ravno je odgovoru na temeljno pitanje filozofije – kaže Kami na početku „Mita o Sizifu“.

Ova misao duboko je pogodila američkog pisca Vilijama Stajrona, autora romana „Sofijin izbor“ i „Ispovesti Neta Tarnera“, koji je, vođen mračnim lavirintima depresije tokom jednog perioda, u svojoj šezdesetoj godini, ozbiljno razmišljao da sebe liši života. O toj epizodi bola i teskobe Stajron je napisao knjigu „Vidik tame“.

U ovom delu, posle kojeg poznati pisac više ništa nije objavio, spekuliše se o tome da za tešku bolest depresije nema brzog leka: pomisao na smrt tada je svakodnevna pojava, i sve uobičajene navike i postupci gube značaj pred navalom tuge.

Stajron je osetio neobjašnjivo potonuće čitavog bića u melanholiju, kako je od davnina depresija otmeno nazivana, krajem oktobra 1985. Godine, kada je u Parizu boravio povodom uručenja prestižne nagrade Čino del Duka. „Depresija je poremećaj raspoloženja, toliko tajanstveno bolan i nedokučiv po načinu na koji ga ja – odnosno intelekt posrednik – spoznajem, da je na ivici da bude neopisiv. Tako ostaje bezmalo neshvatljiv onima koji ga nisu iskusili u ekstremnom obliku, mada su seta i turobnost kroz koji ljudi prolaze i povezuju je sa opštim nevoljama u svakodnevnom životu toliko rasprostranjene da mnogim ljudima daju da naslute kakva ta bolest može da bude u svom katastrofalnom obliku. U Parizu sam, sada to mogu da vidim, bio u kritičnom stanju u razvoju bolesti, na kobnoj usputnoj stanici između neodređenog nemira, tokom leta, i bezmalo nasilnog raspleta u decembru koji me je poslao u bolnicu“, pisao je Stajron, koji je „osetivši dah krila bezumlja“ ipak u sebi našao snage da se odupre i krene ka izlečenju, i da doživi osamdeset godina.

Premišljajući o sopstvenom stanju, Stajron navodi i druge umetničke tipove ljudi, koji su najčešća meta depresije i samoubistva, a među njima i Vinsent van Goga, Harta Krejna, Virdžiniju Vulf, Čezara Paveza, Romana Garija, Silviju Plat, Paula Celana, Prima Levija, Sergeja Jesenjina, Ernesta Hemingveja i druge.

Na pitanje zašto je on (ili ona) TO uradio, nije našao pouzdan odgovor, ali povodom svog slučaja zaključio je da je bolesno stanje poteklo iz detinjstva, smrti majke, čak i genetskih razloga, i oca koji je takođe svojevremeno, iz istih razloga, bio lečen u bolnici. „Samoubistvo je bilo stalna tema u mojim knjigama, tri moja glavna junaka su se ubila. Kada sam, prvi put posle mnogo godina, ponovo čitao odlomke iz mojih romana, u kojima moje junakinje krivudaju stazama što ih vode u propast, zaprepašćeno sam uvideo koliko sam tačno prikazao pejsaže depresije u glavama tih mladih žena“, smatrao je Stajron.

Sa naučne strane, o simptomima i lećenju danas vrlo rasprostranjene bolesti govori se u knjizi Slobodana Simića „Sve o depresiji“, koja, takođe, svedoči o razlikama između uobičajenih neraspoloženja, koja kratko traju, i dugotrajnog oboljenja, koje zahteva psihijatarsko lečenje i terapiju lekovima. Prema ovoj studiji, stresne okolnosti koje najčešće izazivaju depresiju jesu gubitak važne osobe, samoća, odsustvo prijatelja ili ljubavi, teška bolest, porođaj, selidba, siromaštvo, izloženost šikaniranju i nezaposlenosti, kao i različite pretrpljene katastrofe.

U šezdeset posto slučajeva bolesnici ispoljavaju anksioznost, gubitak interesa i zadovoljstva u uobičajenim aktivnostima, nesanicu, kao i smanjenu životnu energiju, a žene su te koje su više podložne depresiji zbog zahtevnijih uloga koje imaju u životu.

Ipak, uprkos svim razlozima možemo da zaključimo da život treba posmatrati iz „kosmičke perspektive“, da verujemo u spas čak i ako je apsurdno i, kako je rekao Irvin Jalom: „Ako se popnemo dovoljno visoko, dosegnućemo visinu sa koje tragedija prestaje da izgleda tragično.“

Marina Vulićević

Tekstovi o psihologiji na portalu P.U.L.S.E

  depresija, Društvo, Psihologija, Vilijam Stajron