Ulogujte se / Kreirajte profil

Devojčica i prosjak

Stojao je na trotoaru zagledan u vrhove jeftinih prašnjavih cipela kupljenih na Najlon pijaci. Sunce ga je peklo u potiljak, osećao je kako mu koža na vratu gori a „atlas“ kao da se topi.

„Zeleno, čoveče, ‘ajde..“, neko iz gomile oko njega ga nestrpljivo gurnu da krene. Zakoračio je kao da lebdi, kao da noge nisu njegove, ali nešto ga je nosilo napred i dalje. Na uglu ispred Futoške pijace gomila uličnih prodavaca, opreznih i spremnih na beg na samo jedan mig onog koji prvi ugleda komunalnu policiju. Pogled mu nezainteresovano luta po improvizovanim tezgama- najlon čarape, papuče, metle, četke, dotrajali alat, heklani stolnjaci, od letnje žege zgužvano i sparušeno cveće i bezmirisne jagode…Zašao je unutar natkrivenog dela tržnice i zaputio se ka delu sa garderobom gde je njegov kum prodavao „krpice“ sa Bosfora.

sreća

„Pazite mi na jaja, šta ste se primakli toliko“, brecnu se na njega namrgođena plavuša felinijevskog poprsja i sa razmazanom šminkom na bucmastom licu. „Izvinite, gužva je“, odmakao se tek za koji santimetar.

Vremešne mušterije ispred Markove tezge su vikali u glas, spominjući trigliceride, bubrege i pankreas. Preko raznobojnog turskog veša i kupaćih kostima  ređali su nečitko ispisane recepte, upute i laboratorijske nalaze.

„Odkud ti ovde“,  Veljko, Markov brat i pijačni kolega  mu gurnu u ruku orošenu limenku hladnog piva.

„Šta se ovde dešava“, prigrlio je spanosno piće.

„Ma, saznali su da je lekar“, Veljko prevrnu očima i pokuša da uvuče pogolemi stomak kako bi napravio više mesta. Baš zbog tog stomaka svi su ga zvali Veljko- Debeljko. „A, ti, otkud ti, zar nisi na poslu?“

„Dobio sam otkaz.“

„Kad?!“

„Sad.“

„Pa…“

„’Ajd’, živeli“, otkinuo je čep  i nazdravio nadajući se da je sa prvim gutljajem i razgovor završen, nije mogao da objašnjava, ne sada.

Zavukao je ruku u džep i izvukao zgužvanu novčanicu. Nikada nije nosio novčanik, Ana je uvek govorila da je to jedna od stvari koje voli kod njega duboko verujući da su muškarci koji nose novčanik škrtice.

“Za ono juče“, dodao je novac doktoru medicine na specijalizaciji ispitivanja tržišta.

„Navrati malo kasnije, kad se čekaonica isprazni“, namignu mu kum.

„Čujemo se“, dobacio je  prijatelju koji je delovao iscrpljeno, sav zelen od istobojne plastike koja ga je natkrivala slabo štiteći od sunca, ali i nekako radostan što je neko umesto majice sa printom „Kupite gaće kod Aleksić braće“ na njemu video beli mantil.

Na pamet mu pade Markova baba Darinka i njene reči dok im je punila studentske torbe ljutim ajvarom, sarmama i pekmezom od šipaka : „Nemojte se miriti sa sudbinom, ali naučite da je nekada prihvatite, ponizno i strpljivo. Onda ćete možda i moći jednoga dana da je promenite.“

Uspeo je da se izvuče iz gužve i odmakne od ustajale i sladunjave pijačne zapare. “Ni pijace više ne mirišu kao pre”, pomislio je. Nije znao kuda će, nije ni bilo važno. Prošetaće još malo, smisliće već kako da saopšti Ani da mu se desilo ono o čemu su čitali u novinama, slušali u vestima, ono što se do danas dešavalo samo drugima.

Happiness 1

Ponovo je osetio kako ga pritiska ona nelagoda, zasela na pleća bezobrazno i neumoljivo, ne mrda, Sada je već koračao nešto odlučnije i brže, kao da će je tako zbaciti sa leđa. Nije jedini, hiljade ljudi ostaje bez posla, došlo je doba u kom se vreme računa tako što sunce izlazi sa otvaranjem, a zalazi sa zatvaranjem berzi. Naći će već neko rešenje, tešio se kao trudnica pred porođaj koja, pokušavajući da odagna strah, ponavlja sebi kako je čeka isto što i milione žena pre nje.

„Pomozi, bog ti pomogao prijatelju, daj koji dinar“, prenuo ga je iz razmišljanja glas. Čovek je sedeo na trotoaru ispred Uspenske crkve i blago se njihao pružajući mu dlan. Zastao je.

„Kako ide danas“, upita preturajući po džepovima.

„Danas slabo“, odgovori prosjak smičući pohabani šešir i brišući znoj sa čela.

„Teško je svima danas, izgeda.“

„Ih, nije samo danas, inženjeru. Teško je uvek, bilo i biće. Teško je i kad te izbace iz škole zbog lošeg vladanja, a kamoli iz raja“, reče mu čovek uzimajući novac. Lepljivi prsti poklopiše mršavo Teslino lice . „Kako zna da sam inženjer“, pomislio je, ali ne reče ništa, nego samo nastavi pored zgrade Srpskog narodnog pozorišta, osećajući pogled na leđima, pogled od kog ona nelagoda poskoči i nevoljno pobeže. Nije više mislio na otkaz, razmišljao je o onom što mu reče onaj prosjak. Čudio se kako je prošao pored crkve ne ušavši, a veruje u boga. Veruje i da Bog nije samo u crkvi. Gde li je sada? Vidi li ga? Nozdrve mu zagolica miris tamjana i nagovesti da je njegov anđeo čuvar tu negde, onaj što mu podmeće nogu i saplete ga kad god nepromišljeno jurne nečemu ili nekome. Onaj koji mu je do nedavno vadio ključeve od kola iz džepa i terao ga da se po njih vrati, iako je bio sigaran da ih je poneo, usporavajući ga i sklanjajući od nečeg što nije njemu namenjeno. Onaj isti koji ga zagrcne ili zakašlje kada mu je jezik brži od pameti.

Red je da ga časti pićem.

Nije mu bilo teško da se vrati. Prosjak je sedeo na niskoj betonskoj ogradi pored crkve ogrnut nečim što je ličilo na laneni sako. Izgledalo je kao da ga čeka.

„Hajdemo na pivo“, pozva ga.

„Hajdemo“, odgovori čovek i ustade.

Seli su u baštu obližnjeg kafea krišom merkajući jedan drugog. Samo što su naručili piće priđe im raščupana devojčica, sva musava i pegava, poput Pipi, povlačeći umiljato i stidljivo šarenu suknjicu preko prašnjavih kolena kao što to čine sve devojčice ovoga sveta pre nego što zatraže nešto.

„Imate nešto sitno, za sladoled, znate ja sam još mala i baš mi se jede “,  prošuškala je.

Prosjak izvadi onog „teslu“ iz džepa : „A, šta ćeš biti kada budeš velika?“

„Biću… lepa… i biću srećna“, osvrtala se kao da se plašila da će neko naići i oteti joj novac.

„E, to je, dušo, skoro nemoguće“, kroz smeh dobaci žena koja je prodavala kokice pored.

„E, nije. Ja sam tako odlučila“,  devojčica joj isplazi jezik i otrča.

„ U pravu je dete. Biti srećan znači odlučiti tako. I to je to“, prosjak uze čašu i podiže je, nazdravili su. Imao je  krupne crne oči, gotovo potpuno belu kosu i tamnu put.  Podsetio ga je na Omara Šarifa.

„Kako ste znali da sam inženjer“, nije mogao više da izdrži.

„Da nisam, kako biste vi znali da treba da se vratite?“

Nije znao šta da mu odgovori.

„ Sećate li se događaja od pre dve godine, kada ste spasili koleginucu kojoj je pozlilo?“

Bio je zatečen. Naravno da se sećao, devojka je pala u nesvest pred njim u hodniku, nije mogla da odgovori kada ju je zvao, odneo je do kola i odvezao u Urgentni centar. Ispostavilo se da joj je spasio život tako brzom reakcijom, imala je blaži moždani udar.

„Da, sećam se.“

„E, mene se očigledno ne sećate. Ja sam njen otac.“

happiness-1

Od šoka nije mogao da progovori. Koleginicu Jelenu je znao tek površno, radila je u odeljenju za ljudske resurse kako se to sada moderno zove. Jednom ju je čak i posetio u bolnici, upoznao je tada i njene roditelje koji su beskrajno zahvaljivali, ali likove nije mogao da prizove. Šuškalo se po kancelarijama da ima veoma obrazovanog i uspešnog, ali pomalo čudnog oca koji ume da nestane na mesec, dva, tri… Neki su se kleli da su ga viđali na ulici, sa prosjacima.

„Pozvala me je sinoć telefonom, prilično uznemirena, bila je neraspoložena jer je morala da otkuca jedno rešenje za prekid radnog odnosa. Vama.“
Pomerio je stolicu, jedan par je pokušavao da se smesti za sto iza njih.

„Rekla mi je da je došao trenutak da vam se oduži. Znala je da sam opet na ulici. Znate, imam prijatelja, sa doktorskom disertacijom, banka mu je uzela kuću, živi na ulici, nije izdržao ovu tranziciju… Ni ne prepoznaje me više, ne mogu da mu pomognem, novac tu više ne može pomoći…Pridružim mu se s vremena na vreme, duga je to priča….“ Glas mu je odjednom postao promukao.

„Sačekao sam vas ispred firme i pratio kada ste izašli. Bili ste toliko zamišljeni da me niste primetili. Morao sam nekako da vam skrenem pažnju.“
„Ne, nisam vas primetio“, osetio je kako mu srce damara, negde u grlu.

„Vidite“, nastavio je Jelenin otac „pre nego što sam odlučio da učim neke druge lekcije vodio sam sopstvenu firmu koja se bavi sličnim stvarima kao i ona u kojoj ste do danas radili, samo nešto više sa inostranstvom, uglavnom azijske zemlje.“

Konobar se pojavi odnekud, prilično indiskretno zaviri u čaše i nestade.

sreća 2

„Da ne dužim, tu sam da vam pomognem. Jelena mi je rekla da ste vrlo predano i stručno obavljali svoj deo posla, ali eto, nekome ste baš takav zasmetali. Zapisaću vam broj telefona, javite se ovih dana kada se malo oporavite od svega što vam se danas desilo. O poslu ne razmišljajte, ne stvarajte pretpostavke, bićete zadovoljni, rešićemo problem .“

„Da, naravno“, i dalje je bio zbunjen, činilo mu se da će ga svakog časa prenuti glasni povik “cut” i scena će biti gotova, holivudski nestvarna. Ali, ne, čuo je samo svog sagovornika koji poziva konobara i naručuje još dva, ‘ladna. Pili su u tišini. Iz zvučnika je dopirala Stingova „If I Ever Lose My Faith in You“, uobičajena špic gužva je jenjavala, sunce je okrenulo leđa i pošlo ka zapadu, lakše se disalo.

Dok su se rukovali, rastajući se, „prosjak“ ga potapša po ramenu, ohrabrujući, bodreći, baš onako kako mu je nedostajalo svih ovih godina nakon očeve smrti.

„Pozdravite Jelenu, i hvala vam, oboma, niste mi rekli ni kako se zovete“, dobacio je čoveku koji se udaljavao. Ovaj podiže ruku u znak pozdrava, ne okrećući se .“Čujemo se“, samo je dobacio i otišao.

Kada je stigao kući, Ana je sedela za stolom i jela lubenicu. Kuhinjsku krpu je poput portikle svezala oko vrata, to je činila i kada je jela bresve, nemoćna da ono što je nosila na sebi zadrži čistim.

„ Dobro došao, dragi“, nasmejala se.

„Bolje te našao, draga“, poljubio je u obnaženo rame. Mirisala je na kremu za sunčanje.

„Idemo li na Banetov rođendan večeras“, čuo je kako mu dobacuje dok je ulazio u kupatilo.

„Idemo!

Pustio je da hladna voda spere svu tegobu sa skoro ukočenog tela. Pešačio je dugo, iz centra je nastavio prečicama pored Sajma sve do Bistrice. Tabani su mu goreli. Izašao je iz kupatila i krenuo ka terasi. Osetio je kako mu je prišla i nežno ga obgrlila naslonivši topao obraz na njegova leđa.

„Znaš, često su mi u životu govorili da nisam baš sama sa sobom…“

„Da, da, znam sa kim živim“, nasmejao se.

„E, pa danas sam dobila i pismenu potvrdu o tome… Od ginekologa.“

tree-of-happiness

U životu postoje dani koji nam do najsitnijih detalja nezadrživo bljeskaju pred očima u onom odlazećem momentu. Znao je da je za njega ovaj jedan od tih dana. Kao što je znao i da joj neće reći ništa o otkazu, o Jeleninom ocu, možda novom poslu… To, bar do sutra, više nije važno.

Bilo je srećan, tako je odlučio.

za P.U.L.S.E: Tatjana Đilas

9 komentara na tekst Devojčica i prosjak

  1. Tatjana Đilas

    13/11/2013 at 14:47

    Hvala, Snežana 🙂

  2. Nesa Madjar

    14/11/2013 at 01:15

    Tanja, odusevila si me ovom pricom. Covek nikada ne zna za sto je dobro ako mu nesto lose desi. Samo treba verovati i pomagati drugima.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *