Ulogujte se / Kreirajte profil

Дијалектика савремене архитектуре / део други /

/ део први /

architectural-art-mura3l

ДИЈАЛОГ архитекте са појединцем

(контекст куће/ стана и појединца са специфичним потребама)

После базичног дијалога са природом, у коју се смешта, архитектура води дијалог са корисником. Корисник у зависности од перспективе може бити целокупно друштво или појединац. Када говоримо о архитектури која се односи на друштво, говоримо о архитектури јавне намене. Када говоримо о архитектури која је у спрези са појединцем, говоримо о архитектури приватне намене.

У пројектовању личног простора појединца, куће као најинтимнијег физичког окружења, задатак архитекте је да усклади сопствени знаковни систем са системом наручиоца.

dd1

Када се у историографији помињу велики архитекти занимљиво је да су своја велика дела углавном стварали за, на неки начин, непознате људе. Кад кажемо велика дела, мислимо на дела која су увела новине. На сопственој кући већина јесте експериментисала али на домовима својих пријатеља као по правилу – готово нико. Случајност? Те куће „не одају сензибилност аутора“, да ли је то наговештај свести о значају сопственог рада? Са друге стране зашто их је улога инвеститора и градитеља подстицала на експерименте? Значи ли то да је уметнику продукција важнија од живота самог? Или је спреман да себе „казни“ животом у сопственом експерименту, зарад славе, али то својим пријатељима не жели да приређује?

Када је реч о било ком простору, нарочито о простору у којем се живи, не може се посматрати само као „тродимензионална пројекција менталне представе човека“, већ и као нешто по чему се човек равна. Човек је тај који простор кадрира својим оком.

http://en.wikipedia.org/wiki/Marcel_Duchamp + http://en.wikipedia.org/wiki/Gerhard_Richter

http://en.wikipedia.org/wiki/Marcel_Duchamp + http://en.wikipedia.org/wiki/Gerhard_Richter

Човек се својим телом креће у простору и тим кретањем уједно генерише просторе произведене путем померања и кроз померање. Кретање је улажење догађаја у архитектонске просторе. На крају ти догађаји постају сценарији или програми. Приликом сарадње архитекте и корисника, будућег станара, нужно је успоставити идеју о правом сценарију. Човек би требало да дефинише своје потребе, архитекта би требало да их материјализује и пружи прави простор за одвијање правих догађаја. Амбијентална вредност неког простора није мерљива али је најзначајнија за наш доживљај истог. Простор нам није допадљив зато што је зид одређених димезија позициониран на одређеној коти, зато што је одређени комад намештаја смештен баш ту. Простор је допадљив због амбијента који пружа кориснику.

 „Човек је сам изобличен из простора у којем живи, из простора у којем ерозија живота човека, његовог времена и историје заузима своје место.“ (интервју „Space, Knowledge, and Power“ објављен марта 1982. године у Skyline-у, преузет из књиге Architectur- Theory/ since 1968, The MIT Press, Cambridge, 1998.)

http://en.wikipedia.org/wiki/Michel_Foucault

http://en.wikipedia.org/wiki/Michel_Foucault

По Фукоу, човек не живи у некој врсти вакума, унутар кога може бити лоциран, већ живи у њему у одређеним међуодносима који даље дефинишу позиције. Позиције које не могу бити уједначене или на неки начин уметнуте. У прилог овој тези иде и историја, сви пројекти који су наговештавали униформисаност међуодноса, ма колико ти међуодноси били утемељени на племенитим идејама и хумани, задржали су се само у домену утопија.

 „I don’t know why people hire architects and then tell them what to do.“ (Frank Gehry)

Сваки човек има сопствену визију у каквом простору жели да борави и живи. Шта ће му, заиста, архитекта? Сви ми, своје „амбијенте“ носимо са собом. Али умемо ли сви да их материјализујемо? Искрено верујем да умемо. Само сви немамо довољно времена да мислимо о томе. па унајмљујемо некога чији посао јесте да стално размишља о томе.

У идеалном случају појединац – корисник би требало да, у грубим цртама, опише појединцу – архитекти шта жели. У каквом простору се осећа пријатно, на који начин функционише или жели да функционише, чиме се бави…

dd

Задатак архитекте никада није био да узме празно поље и испуни га својим фантазијама. Задатак архитекте је УВЕК био да узме празно поље и радни задатак, текст конкурса, програм, сценарио, листу планираних просторија… па да их укомпонује у складну целину, уносећи део своје визије у композицију којом додаје свему естетску димензију. Појединац – корисник, свој амбијент носи у себи, само често не уме да га материјализује чак ни вербално. Зато би први корак сарадње била својеврсна анкета. Појединац – архитекта зна који су му подаци потребни да би почео са радом, стога поставља питања.

Полазна претпоставка је да је до сарадње баш тог корисника и баш тог архитекте дошло после „препознавања“. Будући корисник је негде видео рад конкретног аутора, осетио сензибилитет, „препознао га“ и ангажовао. Било би необично али не и немогуће да на пројекту за минималистички сведен дом, будући корисник ангажује Гаудијеву реинкарнацију.

Интересантно је да немали проценат становништа архитекту неће ни ангажовати. Јер они јасно знају шта желе и како то да остваре. Интересантно је што постоје и они који приликом ангажовања архитекте имају став „ради шта хоћеш, ти боље знаш“. Да ли ми, као аутори, на такву врсту слободе само нисмо навикли или је таква врста слободе сувишна и беспотребна?

То није задатак архитекте нити архитектуре уопште. Задатак је да саслуша и да покуша да одговори. Какав ће бити одговор зависи подједнако и од постављеног питања и од сензибилитета аутора.

“Реч је у суштини билатерални акт. Она се подједнако одређује тиме чија је, као и тиме за кога је. Као реч, она је управо продукт узајамних односа говорника и слушаоца… Реч је мост изграђен између мене и другог. Реч је заједничка територија између говорника и саговорника“ (Бахтин Михаил, Марксизам и филозофија језика)

Пројекат уређења стамбеног простора, конкретног корисника (породице), јесте реч. Заједничка територија, јер је могуће да се деси. Уско ограничен простор на којем долази до преклапања само два знаковна система. Олакшавајућа околност је кад оба потичу из исте културе. Може ли се и на који начин сличан дијалог водити на ширем простору, са неупоредиво више корисника?

architectural-art-mura3l

ДИЈАЛОГ архитекте са друштвом

(контекст града и друштва)

Ако су скице, технички планови и макете средства помоћу којих архитекта комуницира са инвеститорима, онда су тргови, паркови, споменици и градски репери средства помоћу којих архитекта комуницира са друштвом.

 „Архитектонски „говор“ појединачног дела увек је елеменат „приповетке“ једног града.“ (Водопивец Алеш, Историја као темељ архитектонског стварања)

Град се може посматрати и као запис непрекидног догађања у времену у којем је архитектура наставак приче града, приче без краја. Приче која се из дана у дан шири као збир свих архитектура насталих у прошлости, по потребама друштва живелог у прошлости.

dd3

Већ смо поменули да је за архитектуру, на нивоу структуре града, од великог значаја дијалог са: традицијом, историјским вредностима и њиховом променом у времену. Архитектура се разликује од свих осталих уметности управо јер у архитектонском стваралаштву неопходна повезаност дела са његовом непосредном околином, просторним контекстом.

 „Архитекта је једини уметник који већ у току процеса стварања свог дела мора водити рачуна о месту на коме ће се оно налазити, какав ће контекст имати.“ (Водопивец Алеш, Историја као темељ архитектонског стварања)

Приликом уређења и пројектовања јавних простора задатак архитектуре, са једне стране, јесте да одговори на потребе читавог друштва. Са друге стране моћ архитектуре лежи и у „режирању“ потенцијалних дешавања унутар својих простора. Оно што је неопходно за почетак јесте идентификација потреба које је могуће прецизније дефинисати уз уплив друштвених наука као помоћних алатки.

За разлику од ренесансног доба у којем је доминантна култура била она намењена елити, ми данас живимо у доба у којем је доминантан облик културе масовна култура, намењена грађанству, маси.

dd8

Ренесанса је увела „идеал едукованог патрона“. У то доба ктитори и они које данас називамо инвеститорима били су подједнако (чак и више) едуковани од самих уметника. Палате које су се рађале из те сарадње биле су велелепна здања намењена владајућој класи. Монументалност је била неизоставни део таквог градитељства и то је оно због чега се данас сматра да праве уметности више ни нема. Вековима је врхунска уметност идентификована са некаквим димензијама и страхопоштовањем.

Масовна култура је пак практичнија. Помало и неудобна за кретање кроз њу уколико се и даље вуку бивши референтни системи. Монументалност траје. Увек ће трајати. Где се она данас испољава? Узимам за пример најочигледније – култура, чији сам део, монументалност је нашла свој пут кроз тржне центре. Као бујица која тражи најслабију пукотину на брани тако је и она нашла начин да се испољава и даље. У доба у којем је монументалност постала довољно ирелевантан фактор за било какво квалитативно просуђивање, што да не?

dd9

Шта је данас релевантно? Последњих година, слободно можемо рећи да је у моди – решавање питања социјалног становања најугроженијих врста. Како у домену пројектовања тако и у домену архитектонске теорије, што обећава и враћа наду коју су угасиле године масовне изградње „глобалних спаваоница“ широм целог света. Решавање читавих градских потеза намењених за становање ромске популације који су до скоро били у крајње девастираном и нехигијенском стању и којих је било свуда, мање је архитектонски задатак колико је социолошки феномен а архитектонска струка толико одзвања тиме да се морамо запитати зашто. Одговор се намеће – архитектура не може постојати без својих корисника. Ослушкујући њихове потребе није могла остати имуна на проблеме којих је све више. И заиста, кроз историју, мало се који период одликовао поклањањем пажње најугроженијима. Пројекти масовне изградње то нису чинили. Не у том смислу. Њима јесте задатак био да пруже довољан број кровова над главама становника али се о квалитету таквог начина живљења није пуно размишљало, није се имало кад. Друштво се толиком брзином развија да је било потребно решавати проблем по проблем. Масовна изградња која је уследила након другог светског рата не може се назвати нехуманистичком, то једноставно не би било фер. У том тренутку није било могуће дати брзе одговоре на сва долазећа питања.

Урбанизам је дуго био део архитектонске продукције, а од скора је самостална дисциплина која има за циљ уређење градова, насеља и размишља у великим потезима. Зонира и комуницира са природним окружењем на најгрубљем нивоу. Планира и врши расподеле урбаних ресурса. Иде корак испред архитектонског обликовања. Уређење јавних простора спада у домен урбанистичког обликовања.

http://www.designingfortomorrow.org/projects/view/the-unstoppable-rise-of-landscape-urbanism

http://www.designingfortomorrow.org/projects/view/the-unstoppable-rise-of-landscape-urbanism

Узмимо за пример парковске просторе. Када се планира позиција парка води се рачуна о томе коликом је броју корисника намењена, каквом типу корисника (млади, стари), каквом типу коришћења (рекреација, игра, едукација) и свакако у организацији парка јако су битни токови кроз исти. На немалом броју паркова можемо приметити поред постојећих, испланираних, стаза оне које су корисници сами креирали. Дијалог би се остварио реконструкцијом која би поплочала те утабане делове траве а озеленила неки други пре предвиђени пут. Нико не обећава да се, и када се интервенише на тај начин, неће оформити неки нови, „неформалан“ пут кроз парк. Парк више ни не треба посматрати као простор који треба униформисати на било који начин. То је једина оаза живота у модерним градовима и макар на том простору се треба дозволити слобода кретања.

Трг на макро нивоу града представља обрисан простор. Репер око кога се и на који се даље ткиво усмерава. На микро нивоу представља, пре свега, вредност у амбијенталном смислу. Архитектура му служи као оквир. Од давнина су тргове уоквиривале зграде од великог културно-историјског значаја додајући им на вредности.

У нашој средини, то јесте параметар због којег стручњаци оспоравају трг Славија називајући га пуким саобраћајним чвориштем. Славија нема за циљ окупљање људи ради неког дешавања које је условила својим садржајима и амбијентом. Славија је жив саобраћајни чвор који се од Мостарске петље разликује по својој позицији у односу на градски центар али о квалитету живљења који је унапредила или пружила грађанима, сувисло је говорити.

У нашој средини, то јесте параметар због којег стручњаци оспоравају трг Славија називајући га пуким саобраћајним чвориштем. Славија нема за циљ окупљање људи ради неког дешавања које је условила својим садржајима и амбијентом. Славија је жив саобраћајни чвор који се од Мостарске петље разликује по својој позицији у односу на градски центар али о квалитету живљења који је унапредила или пружила грађанима, сувисло је говорити.

Оно што некадашње тргове разликује од савремених јесте управо њихова позиција у односу на градско ткиво. Са урбанистичког аспекта, некадашњи тргови, разлику се од савремених по томе што је некада, трг био главно окупљалиште на нивоу читавог града. Формиран углавном уз централни верски објекат, са најзначајнијим државним институцијама око себе, трг јесте био срце организма званог градски простор.

Данашњи градови имају мноштво тргова који се дешавају неретко на већим саобраћајним раскршћима. Данас је целокупни градски простор подређен кретању. Улице које су некада биле органског типа и намењене интимнијем кретању сада су праволинијске саобраћајнице које угрожавају становника. Много више смисла има градити тргове у склопу стамбених блокова, тргове на које ће бити усмерени околни објекти и који ће њиховим становницима пружити простор за заједништво. Солитери и вишеспратнице јесу постали неисзоставни део живота у граду, становништво се све више концентрише у њима и уједно жали на отуђење. Правилним планирањем таквих простора, са предвиђеним припадајућим парковским површинама, просторима за игру и трговима за окупљање такав живот постаје пријатнији. Креира се сценографија за неки нови вид живљења који не мора бити неквалитетан и на таквим случајевима је могуће проценити умешност аутора.

http://www.archdaily.com/324500/microsoft-milan-flores-prats/

http://www.archdaily.com/324500/microsoft-milan-flores-prats/

Објекти намењени пословању су претрпели значајну трансформацију у свом обликовању паралелно са променом теорија самих организација што је леп пример узрочно-последичне спреге архитектонског обликовања са променама у друштвеном деловању. Како су се организационе теорије померале од механичких ка органским тако је и у организацији простора све више одбациван начин који је подразумевао дугачке ходнике препуне канцеларијских простора ка обрисаним површинама евентуално преграђеним покретним панелима. Динамика као императив и комуникација као циљ. Како у савременим организацијама има све више радних позиција које позивају на интеракцију са осталим запосленима и дељење мишљења и искуства, тако и архитектура одговара обарањем или макар ублажавањем баријера које је међу њима правила.

Шта је старије архитектура или пословање? Ово прво, али архитектура и успева да преживи гајећи способност да се прилагођава у функционалном смислу. Поред функције као свог основног задатка, вредност архитектуре може се посматрати и са аспеката њених других улога.

За анализу дијалога архитектуре са друштвом, најбоље је проблем посматрати на примеру споменичких објеката и архитектуре меморијалног типа.

http://www.topchinatravel.com/china-attractions/donghekou-earthquake-ruins.htm

http://www.topchinatravel.com/china-attractions/donghekou-earthquake-ruins.htm

Споменици симболишу колективно памћење а њихов задатак јесте да генеришу реакције људи. Сваки период имао је порив за споменицима. Са развојем како споменика тако и критичарског приступа дошло је до преформулације значења споменика суочених са властитим ограничењима.

Споменик је место укрштања јавне уметности и политичког памћења, друштвено-историјског и естетског контекста, место укрштања мноштва сећања и значења прошлости. Није увек било тако. Традиционални споменици су осликавали јединствене визије прошлости док је модерно убеђење увело мултидимензионалност и нужно се сукобило са устаљеним поимањем функције споменика.

Према Гидиону захтев за монументалношћу се, дугорочно, не може угасити и он сматра да ће исти, по сваку цену, наћи неки вентил.

http://en.wikipedia.org/wiki/Vietnam_Veterans_Memorial#Memorial_Wall

http://en.wikipedia.org/wiki/Vietnam_Veterans_Memorial#Memorial_Wall

Модерно доба радикално је трансформисало појам споменика. Потреба за истим и даље је постојала али су уметници, сада, са скептицизмом одговарали на ту врсту потребе. Споменик се рађа преиспитујући самога себе. Клица сумње проистекла из једноставног сукобљавања значења. Модерна архитектура презире илузије трајности, убеђена да охрабрује промене и обнове, док споменик позива на мумификацију превазиђених идеала. Споменик шири илузију заједничког памћења умањујући на тај начин терет појединца.

 „Изгледа да када једном доделимо сећању облик монумента, у одређеној мери смо разрешили себе обавезе да се сећамо.“ (Јанг Е. Џејмс, Сећање/споменици)

Савремена уметност посматра апстрактне форме као погоднији облик изражавања; функција споменика више није да гледаоца сведе на пасивног гледаоца. Функција споменика јесте да провоцира, позива на властито рушење и да сећање не прихвата.

Пример: Споменик за мир против рата и фашизма у Харбург-Хамбургу аутора Јохена Герца и Естер Шалев-Герц. Стуб висок 12м на површини од једног квадратног метра октривен је 1986. годне. За сваки угао је кабловима била прикачена челична иглица за гребање по меком олову, којим је алуминијумски стуб био обложен. Испод стуба налазила се комора дубока колико је стуб висок и како би посетиоци графитима прекрили висину од метар и по, стуб је постепено спуштан у тло. Што су посетиоци били активнији, стуб је брже тонуо. Коначно је нестао 10. новембра 1993. године и од њега је остала само горња површина прекривена надгорбном плочом на којој пише „Споменик Харбурга против фашизма“.

Пример: Споменик за мир против рата и фашизма у Харбург-Хамбургу аутора Јохена Герца и Естер Шалев-Герц. Стуб висок 12м на површини од једног квадратног метра октривен је 1986. годне. За сваки угао је кабловима била прикачена челична иглица за гребање по меком олову, којим је алуминијумски стуб био обложен. Испод стуба налазила се комора дубока колико је стуб висок и како би посетиоци графитима прекрили висину од метар и по, стуб је постепено спуштан у тло. Што су посетиоци били активнији, стуб је брже тонуо. Коначно је нестао 10. новембра 1993. године и од њега је остала само горња површина прекривена надгорбном плочом на којој пише „Споменик Харбурга против фашизма“.

Уместо евоцирања прошлости у свом окамењеном облику, функција споменика постало је буђење свести и рађање критичких мисли. Мермер је поклекао пред унутрашњим стањем ума и разореном вером у човечанство, које је парадоксално, снажније него икад.

На причу о споменицима и њиховој значењској трансформацији глатко се надовезује прича о комуналним објектима. Трафо станица, део комуналне опреме, описује се као „катедрала механицистички настројене епохе“.

Реч је о трафо станици „Филмски град“ у насељу Кнежевац-Кијево која је изграђена 1997-1979, године по пројекту архитекте Александра Ђокића о којем ће бити речи у трећем делу

Реч је о трафо станици „Филмски град“ у насељу Кнежевац-Кијево која је изграђена 1997-1979, године по пројекту архитекте Александра Ђокића о којем ће бити речи у трећем делу

Смештена у крајолик достојан богомоље, достојанствена у својој естетици она одаје утисак довољно снажног објекта око каквог би се у неко претходно доба формирао трг, центар јавног живота града.

dd62

Архитектура се данас поиграва својим речима дајући им потпуно ново значење.

architectural-art-mura3l

за  P.U.L.S.E  Skineta Splajn

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *